Fojbe1

Naš nešto siromašniji rečnik otkriva da Italija ima dva "Dana sećanja". Jedan 27. januara, koji se zove "Giornata delle Memorie", a označava sećanje na sistematska ubijanja Jevreja, Roma, hendikepiranih i homoseksualaca u doba Trećeg rajha. Drugi, 10. februara, a zove se "Giornata del Ricordo" i odnosi se isključivo na ubijanja i proterivanja Italijana iz Istre. Ranijih godina taj se drugi dan sećanja obeležavao uglavnom u Trstu i okolini, iako mu je desničarska vlada 2004. godine zakonom odredila opštenacionalni karakter. Ove godine, masovnije nego ikada, širom Italije (istina ne baš i na jugu), održane su komemorativne sednice i ulične demonstracije. Komemoracije je organizovala država, a demonstracije Aleanza nazionale (Nacionalni savez - demokratizovani fašisti), Fiama tricolore (Trobojni plamen - uporni fašisiti) i Forza nuova (Nova snaga - fašističko-skinhedska mladež).
Predsednik italijanske Republike Đorđo Napolitano održao je 10. februara govor žestokog sadržaja rekavši, pored ostalog, da je to dan sećanja "na dramu julijansko-dalmatinskog naroda nastalu pod motom mržnje i krvavog slovenskog aneksionističkog plana, koji je dobio pogubne forme etničkog čišćenja". Dakle, zlo nisu, kako se to ranije govorilo, doneli Titovi partizani nego "slovenski aneksionizam". Predsednik Napolitano je ceo svoj vek proveo u partijskim strukturama KPI, a kada je ona promenila ime onda u ešelonu partije naslednice. Da nije umeo uvek da odmeri svoje reči teško da bi se zadržao u partiji od 1945. i u CK od 1953. godine. Na repliku nije trebalo dugo čekati. Već sledećeg dana hrvatski predsednik Stipe Mesić (s nepunih 18 godina takođe član Komunističke partije, ali jugoslovenske) ocenio je Napolitanove tvrdnje kao "rasističke i revanšističke". Iako su Mesićeve reči ocenjene kao neodmerene i neosnovane, teško je i pomisliti da hrvatski predsednik nije razmislio šta će reći, baš kao i njegov kolega u Italiji.

Italijani prognani iz Istre, ezuli - kako se na italijanskom zovu, nameću se kao jak politički faktor ne samo u severoistočnoj Italiji nego i u Rimu, odnosno Parlamentu, gde predstavljaju žestok lobi. Iako ih je sve manje među živima, pokret ne jenjava, jer ga zajedno sa potraživanjima, moralne i materijalne prirode, nastavljaju naslednici. Argumentacija je sledeća: jugoslovenski partizani su jedan deo njih pobili i bacili u fojbe, a drugi proterali iz okupirane Istre, pri tom svu njihovu imovinu preoteli. Po njima, Istra je i danas okupirana i odvojena od matice. Italijanska država je sramno popustila potpisujući Ugovor o miru 1947. godine, Londonski memorandum 1954. godine, Osimski sporazum

1975. godine i Rimski ugovor 1983. godine. Broj mrtvih i prognanih licitira se na pravi balkanski način (po široj geografskoj definiciji Balkan se na zapadu proteže do reke Soče) s jedne strane preuveličava, a s druge minimizuje. Svi dosadašnji pokušaji da se dospe do pravih brojki propali su ili osporavani tako žestoko da se moralo odustati od njih. Najčešće su tvrdnje da je prognanih 350.000, a u fojbe bačenih od 490 do 15.000 nesrećnika. Pre šest godina formirana je nezavisna komisija istoričara iz Italije, Slovenije
		Peter Paol Rubens, Achiles besiegt Hektor, 1. Hälfte 17. Jhr.

i Hrvatske kao pokušaj ustanovljavanja što realnijeg broja bačenih u fojbe. Nažalost, u jednom trenutku hrvatski su istoričari napustili rad, pa su zaključci, do kojih jedino drže Slovenci, jednostavno ostali van javne upotrebe. Predrag Matvejević, jedan od dobrih poznavalaca situacije - još za vreme Jugoslavije pisao je o sramoti fojbi, navodi da je komisija koju je formirala De Gasperijeva vlada ustanovila da je u fojbe bačeno 490 osoba, neke od njih imale su na sebi nemačke uniforme! Pre nekih sedam godina tršćanski anarhistički list Germinal publikovao je jednu temeljitu studiju koja govori o novootkrivenim fojbama i okvirno udvostručuje broj mrtvih napominjući da su kriminalne bande u Trstu iskoristile pometnju prilikom ulaska partizana te pljačkale bogatije ljude, ubijale ih i bacale u fojbe. Franko Biloslavo, koordinator prognaničkih udruženja, najekstremnije zastupa da je ubijenih oko 15.000 i prognanih minimum 350.000, a verovatno i znatno više. Svaki pokušaj da ga se navede na preciziranje izvora podataka svodi se na emotivna prepričavanja patnji njegovih predaka. Što se tiče broja ubijenih, sve dok neka zajednička komisija stručnjaka ne ustanovi najpribližniju istinu ostaje definicija istarskog pesnika i publiciste Italijana Đakoma Skotija da je "preganjanje sa brojkama mrtvih najveća uvreda koja se može naneti stvarnim žrtvama".
O proteranima je pre tri godine napravljen italijanski "umetnički" film "Srce u jami", beskrajno ideologizovana nevešta melodrama, prema kojoj je prvi jugo-film "Besmrtna mladost" veličanstven kao Grifitova "Netrpeljivost". No taj film, prikazan na TV u udarno vreme i sa preko 8 miliona gledalaca, uspeo je da proturi kroz uši svima kako je 350.000 Italijana pod batinama, silovanjima i ubistvima jedva uspelo da umakne od pijanih jugoslovenskih komunističkih zlikovaca. Dokle seže istina teško je reći. Đakomo Skoti tvrdi da poseduje telegram kojim je Glavni štab sa Titovim potpisom naredio smenjivanje komandanta oblasti zbog "pojava koje nije sprečio na vreme". Predistorija je takva da brojka od 350.000 čini 90 odsto stanovništva Istre iz vremena poslednjeg austrougarskog popisa. Ako se tome doda da je ostalo 37.000 Italijana, ispada da tu nije živelo nijedno ljudsko biće bilo koje druge nacionalnosti. Iole ozbiljni istorijski komentari navode kao činjenicu da su gradovi u priobalju Istre uvek bili dominantno italijanski, a unutrašnjost naseljena dominantno slovenskim življem.

Na nedovoljno sistematičan način italijanski fašizam je pokušao da sprovede etničko čišćenje. U govoru u Puli 1920. godine Benito Musolini je rekao dve ključne stvari: "... italijanske granice moraju biti Brener (Austrija, naša primedba), Nevoso (Snežnik - Slovenija) i Dinaridi sa zapostavljenom Dalmacijom..." (neodoljivo podseća na Karlobag, Karlovac...). Da ne bi ostao pogrešno shvaćen dodao je i sledeće: "... ta varvarska slovenska niža rasa mora biti prognana iz zone koja pripada Italiji". Usledila su proterivanja slovenskog stanovništva, promene imena i prezimena onih koji su ostali i promena toponima, pa čak i italijanizacija imena na nadgrobnim spomenicima. Izvesni Đuzepe Kobal, sin slovenačkog učitelja Nikolausa Kobala, još 1919. godine nadenuo je sebi pseudonim Đulio Italiko, da bi godinu dana kasnije pretekao talas zvanične promene slovenskih imena i prekrstio se u Giuseppe Cobolli Gigli i postao literarno ideološka perjanica fašizma u Istri. Pisao je: "Istarska muza izgovorila je Fojba, mesto dostojno da se u njemu sahrane oni koji izvrću nacionalne karakteristike Istre". Tu je reč "fojba", inače smetlište od preistorije pa nadalje, uzletela do poetskih visina i počela masovno da se pojavljuje u stihovima: "Pula ima Arenu / Pazin ima Fojbu / u taj ambis biće bačen / svak ko ima svrabež"2. U udžbenike za osnovnu školu ušla je pesmica: "O draga postojbino, moj slatki Pazinu / pevao mi je ded dok sam bio mali /... onaj ko povredi Pazin, moraće da plati / na dnu Fojbe završiti mora". Toliko o autorskom pravu na fojbe.
Najkorektniju i najkompleksniju knjigu u obimnoj literaturi o fojbama napisao je Đakomo Skoti,3 Napolitanac po rođenju, koji je 1947. godine došao u Istru da bi živeo u socijalizmu. Postao je pesnik i publicista koji je preživeo Goli otok, šikaniranja za vreme Tuđmana, zbog čega je prebegao u Trst, gde su ga desničari dočekali na nož. Po njemu, desila su se dva talasa nasilja nad Italijanima u Istri. Prvi, septembra 1943. godine (kapitulacija Italije), kada su istarski aktivisti počeli da ubijaju i progone one Italijane koji su bili funkcioneri ili makar radili za fašističku upravu. I drugi, 1945. godine, kad su se mnogi prognanici neitalijani vratili kao partizani i želeli da se osvete. Prvi talas je trajao 40 dana (do dolaska Nemaca), a drugi godinama. Nema sumnje da je nasilja bilo, i to surovog. Danas u hrvatskom delu Istre ima 21.300 pripadnika italijanske manjine, a u slovenačkom samo 3.000. Čuvena je depeša Aleksandra Rankovića, kojom poziva Mitju Ribičiča na referisanje u Beograd zbog sistematskog pritiska na pripadnike italijanske manjine da se isele. Hrvatska je u tome bila samo manje sistematična. Slovenačka vlada se trudi da ostane po strani, međutim, ne i intelektualci. Istoričar Jože Pirjevec4 optužuje jugoslovensku diplomatiju za nesposobnost i poklanjanje velikog dela slovenačkih krajeva Italiji!

U emisiji TV RAI (13. februara), u kojoj su intervjuisali Hrvate koji žive u Italiji, Marko Šare, naslednik bogate dalmatinske porodice i potpredsednik udruženja italijanskih Hrvata, smatra da predsednik Napolitano greši kada govori o etničkom čišćenju, bilo je to ideološko čišćenje. Iako proistekla iz pojedinačnog iskustva, ta definicija deluje najbliže istini. Preostali Italijani u Istri, zajedno sa svojim školama, izdavačkim kućama, domovima kulture živi su svedoci da se nesistematska nasilja ne mogu podvesti pod "čišćenje na korak do genocida" kako bi ezuli hteli to da predstave.
Verbalni duel dva predsednika shvaćen je kao pujdanje medijskih rotvajlera. Rimska La Repubblica objavila je neukusan članak svog novinara Gvida Rampoldija, pod naslovom "Senke prošlosti", u kojem, na stradanju Srba u Drugom svetskom ratu, dokazuje hrvatsku genetsku sklonost ka ubijanju drugačijih. Da bi pokazao kontinuitet tvrdi kako je u ratu '91. u Istri živ spaljen jedan Srbin samo zbog nacionalnosti - meni, relativno obaveštenom,

nepoznato. Uz tekst ide fotografija ustaša koji kolju svezanog čoveka, ispod koje piše: "Fojba Jasenovac. U fojbe su Titovi partizani bacali tela pobijenih italijanskih vojnika ubijenih između 1943. i 1945. godine". Greška ili zla namera? Na drugoj strani, Novi list objavljuje komentar Branka Mijića, koji piše: "Oprostite, plavokrvna evropska gospodo, smijemo li mi zadojeni
		Prisetimo se samo koliko su italijanskih kuća u Rovinju dobili "zaslužni" beogradski intelektualci

slavenskom krvoločnom mržnjom, mi 'Slavi di merda' i kako nas već sve od milja ne nazivate..." i u taj kontekst udeva evropsko žmurenje nad Srebrenicom i Rupelovu tvrdnju da će Srbiji biti pružena evropska ruka čak iako ne preda Karadžića i Mladića. Dve liberalne, leve, čak "crvene" novine posežu za rečnikom i optužbama sramotnim za 21. vek. A onda neki pundrav (Oxsyurus vermicularis) nije dao mira čak ni Ginteru Grasu, koji se umešao u raspravu "ne kao stručnjak, ali kao zainteresovani intelektualac koji zna..." da bi konstatovao kako su "Napolitanove reči prelepe, hrabre i na mestu... Mesićeve reči su mi izazvale muku... jer želi da vrati istoriju decenijama unazad..."
Neočekivana je promena političkih uloga u ovom slučaju: italijanski levičari pokušavaju da se dodvore svojoj ultradesnici, a hrvatski desničari, mislim na Sanadera, podržavaju antifašističku odlučnost Mesića. Ove druge pogurao je strah da Italija želi reviziju ugovora sklopljenih sa SFRJ, a to znači i reviziju granica. Inače uzvišene reči umeju da prikrivaju prilično banalne interese. Predsednik Federacije istarskih prognanika Renco Kodarin spušta ceo sukob na čvrsto tlo: "Ne govorimo mi o granicama, nego o imovini i novcu". Evo šta je problem. Mirovnim ugovorom iz 1947. godine predviđeno je da na ime ratne štete Jugoslavija prisvaja imovinu onih Italijana koji su izbegli sa njenog tla, a na italijanskoj strani je da obešteti izbeglice. Istra, odnosno zona B, u taj sporazum nije ušla, odloženo je rešavanje materijalnih problema do ustanovljavanja definitivne granice. Osimskim sporazumom 1975. godine definisana je granica. Rimskim sporazumom iz 1983. godine određeno je da Jugoslavija plati 110 miliona dolara odštete onima koji su napustili svoja imanja. Posle počeka od pet godina Jugoslavija je počela da otplaćuje dugove, ali se ubrzo raspala. Slovenci su odmah po sticanju nezavisnosti ponudili da otplate svoj deo, što je Italija odbila da primi. Na to su Slovenci otvorili račun u Luksemburgu na koji su otplatili svoj deo od 75 miliona dolara, dok je Hrvatska čekala rasplet sa Italijom.
Naravno da prognani, odnosno njihovi naslednici, ni slučajno ne prihvataju pre dve i po decenije ustanovljenu vrednost njihove imovine. Prisetimo se samo koliko su italijanskih kuća u Rovinju dobili "zaslužni" beogradski intelektualci. Samo taj deo vredi danas više od celokupne izdiktirane sume. Zato pomenuti predsednik prognanika precizira: "Mi tražimo povraćaj svih dobara gde je to moguće i pregovore o obeštećenju po sadašnjim cenama gde nije moguće vratiti imovinu". Ovaj racionalan pristup, uz diplomatski pritisak Brisela na obe strane da smire igru, presudno je delovao. Iznebuha koordiniranim notama obe strane konstatovano je da italijanska država garantuje nepovredivost svih ugovora i granica, kao i da osnažuje podršku Hrvatskoj na putu u Evropu, napominjući "da su prihvaćena razjašnjenja i prevaziđeni nesporazumi".
Kakva god da je, Evropa je, ovoga puta više njen duh nego administracija, prekinula jedan konflikt koji je pretio da degenerira do dugoročnog sukoba. Odstupili su i Italijani, jer bi inače izgubili autoritet na početku svoje kampanje unutrašnjeg jačanja EU; odustali su i Hrvati, jer im ipak Evropa nudi bolju budućnost nego bilo kakav balkanski savez. Evropa postaje moralni kriterijum, jači od sile.

Milutin Mitrović

1 Foibe su tipično kraške jame obrnuto levkastog oblika sa uskim otvorom na površini (Enciklopedijski rečnik Zingarelli).
2 Aluzija na slovensko "šugavo" stanovništvo.
3 Giacomo Scotti, Dosier Foibe, edizione Manini, 2005.
4 Jože Pirjevec, Vojna in mir na Primorskem, Univerzitet u Kopru, 2005.