Pod vlašću "moćnih"

Naši građani zadivljujuće pokorno trpe razna maltretiranja ljudi od kojih im je neophodna neka usluga. Najteža (i vrlo česta) su ona poreklom iz zdravstva

Stoje deset, dvadeset, trideset minuta, ponekad i skoro ceo sat na autobuskim stanicama Beograda i po pravilu mirno i ćutke čekaju vozilo. Umesto da, kao u svim većim gradovima Evrope, dolaze na vreme pristižu kad im se ćefne. Ili "svako lane po jedanput", kako to nedavno reče postariji strpljivi čekač.
I taksisti, koliko god da su mnogobrojni, ne smatraju da su na ulicama radi građana nego obratno, da građani cirkulišu gradom radi njih. Pa još s neprikosnovenim pravom dele te građane prema dužini relacije koju taksijem žele da prevale. "Pričekajte", kaže dežurni kada čuje za gde vam je potreban taksi, što obavezno morate da saopštite; pa posle par minuta, ako distanca nije mnogokilometarska, obaveštavaju vas da nemaju slobodna kola. To je apsolutno pravilo!
Ipak, ovo svakodnevno maltretiranje Beograđana (koje sigurno pogoršava i psihičko i fizičko zdravlje) nije ni najveće ni najgore. Mnogo je teže ono koje doživljavamo upravo tamo gde pokušavamo to pogoršanje, bez obzira na uzrok, da popravimo: u domovima zdravlja. Nedavno je novi ministar zdravlja gospodin Lalović izjavio da mu je glavni cilj da poboljša odnos lekar-pacijent. Pri tom je zaboravio ključ ovog odnosa: medicinske sestre, preko kojih se taj odnos neminovno uspostavlja i održava. Ništa bez njih, bez njihove savesnosti, ali i (hronično manjkave) predusretljivosti, ljubaznosti, dobre volje, što je ministar takođe smetnuo s uma (ili možda nije znao, jer mu sve to nije potrebno).
"Navalio svet, šta je tim ljudima što satima ovde sede (ili stoje, jer u čekaonici nema

slobodne stolice - prim. autorke), nisu se valjda svi naprasno razboleli", nedavno reče jedna medicinska sestra u Domu zdravlja Vračar. Nikakvo čudo što to kaže jer u ovoj zdravstvenoj ustanovi stalno vlada neopisiva gužva. Najveća, čini se, pred ambulantama lekara opšte medicine, koje je neko odavno nazvao "saobraćajcima". Nepravedno, budući da bi mogli mnogo više da učine za pacijenta nego da mu samo ispišu upute. I kada ne bi bili pritisnuti ponekad neizdržljivom nervozom i pacijenata, a i svojom, kao i (vrlo naglašeno) medicinskih sestara. One, te ne od juče slabo omiljene "lekarske desne ruke", ne pokazuju se baš kao čovekoljupci.
		Peter Paol Rubens, Abendlandschaft, 1. Hälfte 17. Jhr.

Naprotiv, često za bolesnog čoveka nemaju lepu, ohrabrujuću, već samo kratku, hladnu, osornu reč od koje se koža ježi. A odavno su mnogi poznati mislioci rekli da je lepa reč najbolji lek!
"Možete li da mi zakažete pregled sutra, prekosutra, za dva, tri ili četiri dana?", pita pacijent koji nikako da sačeka red kod oftamologa u Domu zdravlja Vračar. "Kad je takva gužva zakazivanja bi mnogo pomogla, i nama i vama. Zašto ih ne uvedete?"
"Ne dolazi u obzir, ne zakazujemo preglede", osorno će sestra.
U nekim domovima zdravlja i specijalističkim ambulantama ima zakazivanja i tamo se pregledi odvijaju na zadovoljstvo pacijenata koji ne smatraju da je pravljenje reda ove vrste veliki posao za medicinske sestre, kako to one misle. Zakazuju ih i u pojedinim manjim mestima, a Kraljevo je još pre tri godine temeljnom reorganizacijom zdravstva, zasnovanom na tačnom zakazivanju pregleda (izuzimajući, naravno, hitne slučajeve), dalo primer kako neophodan odnos pacijent-lekar može da bude ne samo bezbolan nego čak i prijatan, čime su Kraljevčani bili i ostali oduševljeni.
Nažalost, malo je ko prihvatio taj odličan model: iz komocije, inertnosti, bežanja od dodatnog posla (spisak pacijenata za preglede - posao?!) ili iz sujete: neće valjda provincijalci da ih uče kako da rade!
Sve to treba reći, štaviše treba vikati na sav glas, kako bi novi ministar shvatio da građani pogoršavaju svoje zdravlje maltretiranjem u ambulantama i da mnogi, ako nemaju para za privatne lekare, odustaju od lečenja. Nimalo utešno za jednu malu, belom kugom i opštim starenjem pogođenu naciju, a ni za one izabrane ili stranački određene političare da o toj naciji brinu. Ili im je to svejedno?
Na kraju, autorkine savesti radi, biće pomenuta i jedna ružna skorašnja epizoda iz jednog manjeg grada, nedaleko od Beograda. Pokupio pauk pogrešno parkiran auto, pojma nemajući čiji je. Međutim, ubrzo su i vozač i policajac to saznali: po kola je došla mesna doktorka, onkolog, i odmah zatražila da joj ih daju bez plaćanja. Kada su ovi nepopustljivo zahtevali da plati pravilnikom određenu cenu, lekarka je besno rekla policajcu: "Doći ćete vi u moju ambulantu i videćete!"

Nada Mijatović