Iskustvo "Jugoremedije"

Dometi borbe radnika akcionara

Kao što to uvek biva na kraju smislene borbe, koliko god duga i zamršena bila, sada vidimo da se u "Jugoremediji" sve vreme radilo o nečem veoma jednostavnom - mali akcionari, većinski vlasnici fabrike, borili su se protiv uzurpatora, za svoje privatno vlasništvo. Borili su se za fabriku od koje su živeli, protiv kriminalca koji se prvo na nezakonit način proglasio za većinskog vlasnika, a onda ih izbacio na ulicu i zabranio im ulazak u njihov (makar i manjinski, ali u tom manjinskom delu i dalje njihov) posed. Dakle, kapitalistička borba za primer - ne možeš da me izbaciš iz nečega što je moje! SAD su, kažu neki koji se na to lože, izgrađene na ovom principu. Tamo, ako je verovati onima što slušaju "Glas Amerike", kad ti čovek upadne nepozvan u avliju, mo'š ga ubiješ a da ne odgovaraš.

Fenomen "Jugoremedije", međutim, mnogo je više od ostvarenja prava na samoživost. Grupa malih akcionara koja je, uz solidarnost retko viđenu u našim krajevima, iznela borbu protiv Uzurpatora, istovremeno su i radnici fabrike, i to je, a ne vlasništvo nad akcijama, verovatno bio presudan element njihove istrajnosti tokom trogodišnje borbe sa mnogo jačim protivnikom - braneći svoja vlasnička prava, branili su i pravo na rad, zaradu, dakle sigurnost, nezavisnost, slobodu.
Pre neku godinu, kada sam prvi put pisao o slučaju "Jugoremedija", rekao sam da radnik akcionar može biti uporište restauracije srednje klase u Srbiji. Radnici akcionari "Jugoremedije" su danas na dobrom putu da to postanu.
Primedba o srednjoj klasi nije, naravno, data sebe radi, već iz međunarodnih iskustava znamo da su, kako reče neko pametniji od mene, "ljudi koji imaju šta da izgube, ali žive od svog rada" glavni oslonac borbe protiv korupcije, i tu je najvažniji domet borbe radnika akcionara "Jugoremedije".
Uzurpator je na svojoj strani sve vreme imao korumpiranu vlast: ona mu je prodala manjinski udeo u fabrici bez provere porekla kapitala, ona mu je omogućila da se proglasi za većinskog vlasnika, ona mu je asistirala pri izbacivanju ostalih vlasnika na ulicu. Ona je izabrala vlasnika koji joj se više sviđa, i zaštitila ga od ostalih, narušivši princip jednake zaštite privatne svojine, uzgred se busajući kako to čini u ime privatizacije. Sve i da niko nije primio pare (jasno vam je da je ovo samo stilska figura), desila se stravična korupcija samom činjenicom da vlast troši ogroman novac građana na privatizacionu administraciju ne da bi promenila oblik svojine iz društvene u privatnu, već da bi sudila ko je (šverceri, lopovi, Tomas Keli, ubice, Mišković...), a ko nije (mali akcionari, konzorcijumi zaposlenih), podoban za budućeg vlasnika privrede.

Propagandisti Uzurpatora i korumpirane vlasti su jednostavnu sliku mutili na predvidivoj matrici - radnici koji traže svoje vlasništvo nad fabrikom mogu biti samo komunisti, samoupravljači! A to što su i akcionari, većinski, to je onako bezveze. U stvari, oni su akcije dobili besplatno, u Miloševićevoj privatizaciji koja u stvari i nije bila privatizacija, nego prikriveno samoupravljanje, što ne samo da je bezveze, nego je bezveze plus Milošević.
U jeku sukoba među vlasnicima "Jugoremedije", krajem leta 2004. godine, u ideološkoj hajci je najdalje otišao poznati naš provincijski neoliberal Miša Brkić, koji je u razgovoru sa tadašnjim Uzurpatorovim generalnim direktorom Aleksandrom Radovanovićem (danas optužen pred Okružnim sudom u Zrenjaninu za zloupotrebu službenog položaja u "Jugoremediji") radnike akcionare nazvao staljinistima. Sve i da je tada zaista tako mislio (ista ona stilska figura), za protekle tri i po godine imao je puno prilika da se pokrije po ušima. Međutim, 23. februara ove godine, nakon što su svi sporovi oko prodaje udela i dokapitalizacije "Jugoremedije" pravosnažno okončani, gospodin Brkić nas je u emisiji

"Peščanik" Radija B92 još jednom obradovao svojim najdosadnijim repertoarom: "Uvek iznova treba objašnjavati ljudima da su socijalizam i samoupravljanje promašene teme. Ništa nije učinjeno da se privatizacija završi i mislim da se previše u važnim slučajevima povlađivalo takozvanoj radničkoj klasi. Mislim pre svega na 'Jugoremediju', gde je posle četiri, pet godina, pod direktnim pritiskom vlasti sud promenio mišljenje i oterao vlasnika. Ne ulazim u to da li je vlasnik kriminalac jer zašto mu je država prodavala ako je kriminalac. Čak i ako je bio najpovoljniji na tenderu, mogli su da mu kažu - nećemo sa tobom, tvoj novac je prljav, ova država ima komisiju za sprečavanje pranja novca i ne damo ti da uđeš u Srbiju. Ali oni su ga pustili i ne mogu posle četiri godine da mu kažu - puj pike, ne važi". Puno sitnih gluposti: udeli "Jugoremedije" su prodati na aukciji; ugovor nije raskinut zbog pranja novca, već zato što osoba koju M. B. i dalje naziva vlasnik nije poštovala ugovorne obaveze; da li to što je neko pobedio na aukciji znači da država ne treba da reaguje ako on krši ugovor koji je sa njom potpisao; da li se tako ponaša i jedna pismena država EU ili SAD?
		Peter Paol Rubens, Vulcano forjando los rayos se Júpiter, -

Sitnice, uostalom, gospodin sam kaže da njega, modernog, evropski orijentisanog intelektualca, čak specijalizovanog za predmetnu materiju (urednik Ekonomista), ne zanima ni toliko da li je vlasnik kriminalac ili ne. Bitna je samo stilska figura.
Mislim, koga ćemo zvati vlasnikom, a koga radničkom klasom.
Nastavak je, međutim, mnogo zanimljiviji: "Direktor 'Filipa Morisa' treba da ima noćne more i da se ujutru budi sav znojav od straha da će kada dođe na posao videti da su radnici upali u fabriku i rekli - ko te, bre, šiša, ti si mrski neprijatelj, mi smo povratili naše vlasništvo".
I tu se naš Miša zapetljao u sopstvenu mrežu.
Ako je uvaženi direktor "Filipa Morisa" upola trezven čovek koliko se može očekivati da bude, doskora je imao puno razloga da se obnoć budi u goloj vodi, strahujući šta će ga ujutro snaći kada dođe na posao u zemlji u kojoj, na primer, ugledni bošnjački biznismen na berzi kupi većinski paket akcija "Erdevika", a onda uđe u svoj posed i tamo zatekne ugovor o zakupu preduzeća na stotinak godina, koji je direktor u odlasku prekjuče zaključio sa lokalnim kabadahijom, Arkanovim kumom; u zemlji u kojoj Vlahović i Danko Đunić prekrše sve propise o stečaju koji im se nađu na putu da bi, bez znanja poverilaca, uglednih stranih banaka, "US Steelu" prodali "Sartid" bez obaveza, i ostavili sve nas u čabru iz kojeg Tomas Keli ne bi mogao da nas iščupa čak i kad bi plaćao obaveze prema državi; u zemlji u kojoj, napokon, mali akcionari "Jugoremedije" zanoće kao većinski vlasnici, a osvanu kao radnička klasa, jer je država zajedno sa 42% udela kupcu prodala ono što nije bilo njeno - obavezu da, dokapitalizacijom fabrike, postane većinski vlasnik. Sada, međutim, kada su se vlasnici "Jugoremedije" izborili za princip jednake zaštite privatne svojine, protiv ideološke otimačine, i gospodin iz "Filipa Morisa" može da dane dušom. Njegov kapital je postao bar malo sigurniji.

Čitava stvar postaje mnogo manje smešna ako znamo da se novi menadžment "Jugoremedije" ovih dana grčevito bori da četiri godine pljačkanu fabriku spase od stečaja. Privatni vlasnici koji su optuživani da se zalažu za samoupravljanje, a koji se, kroz Uniju radnika i akcionara i druge forume, nikada nisu zalagali čak ni da radničko akcionarstvo bude jedini model privatizacije privrede u Srbiji, pobedili su ideološku mašineriju koja je zapela da dokaže kako ćemo svi propasti ako radnici akcionari budu upravljali ijednim srpskim preduzećem. Sada treba da pokrenu uništenu "Jugoremediju" i dokažu da je njihov oblik privatne svojine jednako efikasan kao i svaki drugi. Imajući u vidu, međutim, da Uzurpator još od 2003. godine nije plaćao porez na dobit, a da je Uprava prihoda, tek nakon postavljanja novog menadžmenta, pre dve nedelje krenula da potražuje nakarikane obaveze, mašinerija još nije rekla svoju poslednju reč.

Miša Brkić, izgleda, živi negde blizu mene. Često ga viđam u Krunskoj i stalno cvikam da neka kapija pored koje svaki dan prolazim slučajno nije njegova.
Šta ga znaš, možda mu se učini da 'oću da uđem...

Ivan Zlatić