Uzurpacija suvereniteta građana

Još na samom početku ovih stranačkih razgovora i dogovora o sastavljanju nove vlade pada u oči jedan zanimljiv paradoks. Ono što po prirodi stvari treba da bude najduži i najodgovorniji posao - pravljenje programa buduće najviše izvršne vlasti - ispao je najkraći i najmanje sporan. Stranke takozvanog demokratskog bloka, DS, DSS i G 17 plus, bukvalno su se za najviše sat i po do dva ekspresno složile o pet principa programske orijentacije - odbacivanje nezavisnosti Kosova i Metohije, ubrzavanje evropske integracije, saradnja sa Hagom, povećanje investicija, završetak privatizacije i podizanje standarda, te borba protiv korupcije - da bi se potom, kada su to srećno oposlile, predale svojoj staroj strasti - beskrajnom natezanju o personalnim kombinacijama, koje traje već više od dva meseca.
Ono što u ovako olako ishitrenoj žurbi izaziva sumnju jeste svakako činjenica da takva praksa odudara od običaja u demokratskim zemljama (gde je program primarno a personalno sekundarno), ali i to što takva brzopletost više krije razlike među našim partijama nego što stvarno potvrđuje njihovo jedinstvo. Glavno je, ipak, došlo neki dan kasnije kada su DSS i G 17 plus isturile famozni šesti princip, da odgovornost u vrhu vlasti Republike treba striktno podeliti: ako je na položaju šefa države neko iz DS, premijer treba da bude iz DSS, a ministarstva podeliti na stranke koje u njima autonomno vrše vlast. Naravno, u sve to je uključeno i mesto predsednika Narodne skupštine.
Kod nas je, očigledno, na delu, i to ne od juče, jedan opasan trend neustavnog i nezakonitog konstituisanja stranačke moći koja ne podleže nikakvoj kontroli. Takve su se težnje ispoljavale i ranije u raznim znacima, ali je najmarkantnije bilo kada je pre neku godinu DS većina u parlamentu preotela nekoliko desetina poslaničkih mesta DSS i tako revidirala izbornu volju građana. Neku godinu kasnije DSS je demokratama vratila milo za drago kada im je preotela, istina, manji broj poslanika. Naša politička alhemija je svih ovih godina izvela i mnoge druge partijsko-parlamentarne bravure. Tadašnji minorni Karićev PSS kupovinom jednog poslanika, preko noći, i protiv volje birača, postao je parlamentarna stranka. Demokratske ideje koje su inspirisale 5. oktobar 2000. degenerisale su se tako u brutalnu otimačinu oko svakog komada vlasti i svake fotelje - podela diplomatskih mesta, mesta u upravnim odborima, direktorska mesta u javnim preduzećima itd. Uostalom, ta partijska samovolja se potvrdila i prilikom nedavnog usvajanja novog Ustava bez javne rasprave, ali i na dvodnevnom referendumu, kada su ostale još neistražene ozbiljne sumnje da li je u poslednjim satima zaista na birališta

izašao onaj preterano visok broj birača. Pred svemoćnom partokratijom ustuknula je čak i Republička izborna komisija koja je većinski odbila da obelodani izbore stranačkih prihoda potrošenih za januarske parlamentarne izbore. U celoj ovoj priči o samovoljnom stranačkom rasparčavanju državne vlasti najteže su pogođeni sami građani. Pre svega, ovakvom

političkom praksom ozbiljno je dovedeno u pitanje jedno od osnovnih ustavnih načela o građanskoj suverenosti. Član 2 Ustava izričito kaže: "Suverenost potiče od građana koji je vrše referendumom, narodnom inicijativom i preko svojih slobodno izabranih predstavnika. Nijedan državni organ, politička organizacija, grupa ili pojedinac ne može prisvojiti suverenost od građana, niti uspostaviti vlast mimo slobodno izražene volje građana". Pošto SRS, očigledno, nije u stanju da obrazuje vladu, onda prvenstvo dobijanja mandata pripada DS koja, po biračkoj odluci, ima najviše glasova u većinskom demokratskom bloku. DSS i G 17 plus, međutim, imaju drugačije razumevanje Ustava. Oni tvrde da jedna stranka ne može u isto vreme da ima šefa države i premijera, pa zato sugeriraju ovakvo rešenje: ako predsednik DS (Boris Tadić) neće da prihvati premijersku funkciju i napusti poziciju šefa države, onda to mesto pripada predsedniku DSS (Vojislavu Koštunici). Ovo ne znači ništa drugo nego pokušaj revizije volje birača koji su, pre tri godine, većinski izabrali Tadića za predsednika Republike.
Ovakvo olako poigravanje građanskim suverenitetom traje kod nas godinama i posle Miloševićevog režima. Sem u sferi kršenja volje birača, ono se ogleda i u onom drugom osnovnom obliku suvereniteta građana, da poreski obveznici moraju da budu obavešteni kako se troše njihova sredstva. Nasuprot ustavnoj praksi demokratskih zemalja, kod nas, već godinama, vlada i skupština ne usvajaju završni račun izvršavanja budžeta, niti postoji ustanova revizije. Savet za borbu protiv korupcije je već više puta upozoravao na ovu dramatičnu neodgovornost i nezakonitost naše vlasti, ali uzalud.
Kada ovako traljavo ide s vladom, kada Skupština nije još do kraja konstituisana, kada Ustavni sud već mesecima ne radi, a mnoge druge institucije državne vlasti su ozbiljno zarušene, onda se ovo stanje u zemlji, izazvano samovoljom stranaka, ne može drugačije okarakterisati nego kao kriza predstavničkog i ustavnog sistema. U takvom okruženju teško je napraviti valjanu vladu, a još je teže održati je.

Dragoš Ivanović