|
Godina XIX (2007)
|
1. april - -31. maj 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Neće biti što biti ne može Više se ne radi o diplomatskoj "veštini mogućeg" nego o državničkoj mogućnosti razumnog Kosovo, Hag i pridruženje Evropi, tri su goruća pitanja našeg poslovanja sa svetom od kojih zavise i sva brojna, unutrašnja. Kosovo je trenutno svakako na vrhu te liste. Savremeni svet zaista nije savršen, ali ipak nije sasvim neuređen. U njemu niko ne može biti toliko u pravu da bi bilo koji svoj interes mogao da odbrani bez sveta a pogotovu ne bez njegovog pristanka. Zato je i u pogledu Kosova važno da prvo sami sebi odgovorimo na neka suštinska pitanja: zašto niko ni u Evropi, ni u OUN nije na našoj strani i baš se niko nije pokazao spreman da podrži u celosti naše odbacivanje Ahtisarijevih predloga? Zašto veliki deo srpske javnosti i političkih partija ne želi da se suoči sa pravim razlozima zbog kojih kosovski Albanci, nakon tolikih decenija života u zajedničkoj državi, po cenu
Naša argumentacija je od početka bila iluzorna, pa utoliko i pogrešna. Kad bi monotono ponavljana Koštuničina apsolutizacija načela "nepovredivosti državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta država", iz proteklog veka, i danas zbilja bila svetinja, Transilvanija bi, na primer, i danas bila mađarska, Baltik ruski, Istra italijanska, Bosna austrijska... itd. Ali bi i Vojvodina ostala mađarska, jer nikada u istoriji nije bila sastavni deo srpske države. Odluku o priključenju Vojvodine pobedničkoj Srbiji (Jugoslaviji) dva puta je donosila srpska manjina i oba puta bez učešća tada od nje brojnijih Mađara i Nemaca. Tek nakon dve kolonizacije Srba i totalnog izgona Nemaca, a delimično i Mađara (posle ratnih pobeda 1918. i 1945), postala je, prvo relativno a danas apsolutno, većinski srpska. Pa ipak, Kosovo "ne damo" pozivajući se na istorijsko i teritorijalno, a Vojvodinu opravdano smatramo "svojom", pozivajući se na kasnije nastalo, etničko. Sve nade su položene da ruski veto neće dozvoliti nezavisnost Kosova. Mada ni to još nije izvesno, izvesno je nešto drugo: nezavisnost Kosova će, uz pomoć Rusije, možda, za neko vreme i biti onemogućena, ali državni suverenitet Srbije nad Kosovom nikad se više neće obnoviti. Srećom, trajanje tog ograničenja najviše će zavisiti od odnosa kosovskih vlasti prema srpskoj manjini, čiji nepovoljan status danas niko ne može da porekne. Iz takve realnosti treba izvlačiti konsekvence. Zar nije jasno da je ruska formula - "rešenje mora zadovoljiti obe strane" - potpuno nerealna, jer ravnopravno zahteva i saglasnost albanske strane. O Kosovu, bilo ko da se raduje ili očajava, treba razmišljati kao o budućoj susednoj državi.
Ignorancija i arogancija sestre su rođene. Više se ne radi o diplomatskoj "veštini mogućeg" nego o državničkoj mogućnosti razumnog. Umesto brige kako će ubuduće Srbi živeti s Albancima na Kosovu, i kako Albanci sa Srbima u južnoj Srbiji, opsednuti smo brigom za vlasništvo nad teritorijama na kojima Srbi, prepušteni sveopštem šovinističkom nasilju, postaju sve zanemarljivija manjina. I nije istina da "nema Srbije bez Kosova". Teritorijalna prava nikada ne smeju stajati iznad ljudskih. Savremena civilizacija ne priznaje obratan redosled. Mudri neminovnost prihvataju kao sopstveni izbor i idu joj u susret; ignoranti radije traže krivce i krivice nego rešenja. Pa kad još sve to podlegne sebičnom interesu borbe za vlast, i kad se za sve to animiraju milioni građana, pitanje postaje nerešivo dok se ne promeni vlast. I ako, ne daj bože, posle nje ne zavlada i neka gora. Dosta najzad i tog licemernog laskanja narodu da ne može ni za šta biti ni kriv ni
Ko je hteo da plače zbog gubitka Kosova morao je da se rastuži mnogo ranije, i pre Gazimestana i Rambujea. Tada možda još i nije bilo kasno za "više od autonomije, manje od nezavisnosti"... Da je blagovremeno bilo više zdrave pameti danas bi bilo više živih a manje unesrećenih i bednih, na obe strane anahronih "nepromenljivih" državnih granica, i mnogo manje osionih profitera prerušenih u brižne patriote, istrenirane tragače za "izdajnicima". Sve što nas je "zadesilo" ovih godina posledica je one kratke miloševićevsko-šešeljevske političke pameti koja je razbila multinacionalnu Jugoslaviju u kojoj je Srbija zauzimala prvo mesto, da bi se sada borila da je nekako prime u evropsku zajednicu, u kojoj je spala na poslednje. Najmanje što državna politika Srbije sada još uvek može da učini to je da ne otežava preostale mogućnosti uljudnog suživota između Srba i Albanaca na Kosovu, pa tako i na jugu Srbije, da bi sada kao susedi mogli da postignu ono što nisu mogli kao sugrađani. Da manjine budu most saradnje a ne izvor razdora. Da se sete Skenderbega i Marka Miljanova i zaborave Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja. Ništa se ovde neće suštinski promeniti dok se konačno ne razreši spor između uskogrudnog nacionalizma i civilizovane građanske demokratije, kako u Srbiji tako i na Kosovu. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
