Jelenu sam prvi put video u gužvama na protestima u najgore ratno vreme. U jednom od njih, ispred Savezne skupštine, ugledao sam ženu koja je hodala na jedan sasvim poseban način i ono što je izazivalo jak utisak bio je njen osećaj sigurnosti, vladanja svojim telom i potpune kontrole prostora. Ali činilo mi se tada da u tome ima nešto mnogo važnije, nešto kao osećaj slobode - što odstupa od svake vrste naučenog, nešto sasvim prirodno i nesputano. Nisam znao ko je ta žena, ali mi je bilo dovoljno jasno, kada sam je video tako sigurnu u onoj gužvi, da ima nekakvu ulogu i značaj u protestu. Prišao sam joj, ne kao nekom važnom, već kao običnoj, nepoznatoj osobi jer je bila veoma zanimljiva i

sasvim drugačija od ostalih. Ona je pružila ruku i od reči upoznavanja, u galami i metežu, razabrao sam samo da je koreograf. Nastojao sam jedno vreme da budem uz nju i da se divim njenim kretnjama i njenom osećaju potpunog pripadanja mestu na kojem se nalazila... A sada, nakon deset i više godina, uzeo sam u ruke nedavno objavljenu knjigu o Jeleni koju mi je poklonila njena sestra Irina. Bio sam srećan kada sam u knjizi našao reči koje su potvrdile utisak stvoren prilikom susreta sa Jelenom. To su reči iz kritike njenog baleta "Isidora": Jelena Šantić, autor libreta i koreografije, nije se zadovoljila time da traži pokrete koji bi što adekvatnije dočarali igru Isidore Dankan, već je težila da istraži smisao i suštinu njenog osećanja tela, oslobođenog svih kanona i stega, usmerenog na prirodno izražavanje emocija. Obradovala me je ova knjiga neobičnog izgleda. Verovatno bi i Jelena bila zadovoljna što je knjiga baš takva. U njoj je blok teksta lagan, čipkast i prozračan, povučen u sredinu da bi ostavio prostor velikim

belinama, na nekim mestima ispunjenim fotografijama koje govore o Jeleninom životu mnogo bolje od najzanimljivije napisanog štiva. Vidimo fotografije devojčice, male balerine, a kasnije devojke i žene s idealnom bistom i divnim, belim labudovim rukama i vratom. Na naslovnoj strani je Jelenin portret. Tu je njen lik prikazan u blagoj izmaglici kroz koju se nazire jedan svet bogate stvaralačke imaginacije. Taj svet Jelena dočarava u jednom intervjuu, opisujući Mirtu, vladarku tajanstvenog kraljevstva podsvesti, koju je skoro dve decenije igrala na sceni: Mirta izlazi iz mesečevog zraka. Njen hod po dijagonali mora da bude fascinantan: telo mora da lebdi, glava i oči da budu postavljeni tako kao da ih neki nevidljivi konac vuče... I veoma sam uživala što mogu da letim. Mnogo puta sam dobila aplauz samo na skokovima. To je istinsko zadovoljstvo, ali ne samo zbog aplauza već zbog osećanja da letiš, što se retko događa.
I Jelena je težila da se u njenom celokupnom radu, u svakoj ulozi, veza sa nevidljivim koncem ne prekine: Docnije, dok sam radila Žizelu, želela sam da ona stalno telesno nadvladava zemljinu težu, i da se to vidi. Vi nastojite da igrate tako, ali ne znate da li se to vidi. A to je upravo ono što vuče napred, to pitanje da li ono što radiš i misliš da je dobro vide i drugi, vidi i publika.
To prevladavanje ograničenja materijalnog sveta i fizičkih zakona u baletu pratilo je Jelenu i u životu, naročito kada se suočila s ograničenjem slobode, kada je, s dolaskom novog varvarstva, došlo vreme poniženja čoveka i gubitka njegovog elementarnog dostojanstva. Tada je govorila:
Ideolozima naše društvene stvarnosti i njenim egzekutorima - a već je izvesno da je reč o fašistima - rat je poslužio kao izgovor da teror nad civilizacijom legalno počne...
Iracionalnost i nagonski izraz stvorili su super-čistog čoveka koji u sebi sublimira "nebesko svetosavlje" i polupismenost. U katastrofičnoj izolaciji političkoj, kulturnoj, naučnoj, barbarogenije je srećan jer sad ima jedinstvenu životnu šansu da sam vlada teritorijama... Folklorni identitet je jedino kulturno jezgro oko koga se kreće bilo kakva misao ovog omasovljenog novog-starog čoveka.
Ali se u tom svetu - kojem su osnovni ton davali "branioci ognjišta" i "izvođači radova na

terenu" čije su nekrofilne strasti prevazilazile svaku ljudsku maštu - moralo živeti. Na sve to je Jelena reagovala kao fizički ranjena osoba. Saosećanje prema poniženim, mučenim i obespravljenim ljudima vuklo ju je, uprkos sili ratnog beznađa, u nepoznatu i neizvesnu situaciju, u opustošen i razrušen grad kao što je bio Pakrac, još u januaru 1994. Organizovala je pomoć izbeglicama iz Krajine posle Oluje, prihvatala izbegličke porodice, nosila u Vukovar humanitarnu pomoć, sastajala se sa mirovnim organizacijama iz Hrvatske, posredovala u spajanju ratom razdvojenih porodica, organizovala tribine i skupove za normalizaciju odnosa u Slavoniji... Sve to, taj težak i tvrd rad, odvijao se uz pisanje studija i kritičkih tekstova o umetnosti, uz neizlečivu bolest koja je kao tamna senka lebdela nad njom. I bila je duboko svesna da taj društveni posao koji obavlja u okrutnoj realnosti mora imati vrednost, da u umetniku nije centar sveta već svakako negde drugde: U velikim društvenim lomovima ljudi su se delili... Tada umetnik shvata da je deo nekog opšteg procesa, ali koji talas će ga

poneti zavisi od njegovog životnog stava. Od mladih dana, paralelno sa životom u umetnosti, bila sam zainteresovana i za svet u kojem živim.
Ta dva sveta, prikazana u knjizi kao dva Jelenina paralelna životna toka - balet i borba za mir i ljudska prava - samo na prvi pogled deluju odvojeno. Jelena je svojim životom pokazala da je potpuno normalno biti u isto vreme i u čarobnom, izmaštanom svetu umetnosti i u tvrdoj i okrutnoj realnosti balkanske ratne kasapnice. Jer svet je uvek jedan. Za one koji imaju stav.

Dragan Mišković

Ovim skromnim tekstom Republika želi da se zahvali Jeleni Šantić i njenoj sestri Irini Subotić za nesebičnu pomoć i saradnju tokom svih ovih godina.