Neobična stogodišnjica
"Republika" 1907-2007.

Sloboda kao ponornica

Ideje Republike imale su i imaju znatan demokratski potencijal, ali su očito u opreci sa siromašnom materijalnom bazom društva, razaranog neprekidnim ratovima (samo u XX veku bilo ih je osam, čak četiri samo u periodu 1991-1999!), s nasleđenim patrijarhalno-konzervativnim društvenim modelom koji se sporo menja što, uzeto zajedno, implicira da naše društvo nije imalo i još uvek nema realnu podlogu za izgradnju istinski civilnog društva

Današnja Republika, po svojim idejnim opredeljenjima i uređivačkoj koncepciji, vreme je to pokazalo, baštinik je svojih prethodnica pod istim imenom: organa Kluba Republikanske omladine, koji je izlazio pre Prvog svetskog rata u periodu 1907-1909. i ponovo 1912, zatim organa Republikanske demokratske stranke između dva svetska rata od 1920. do 1927, koji je - budući glasilo male ali parlamentarne stranke - imao zapaženu ulogu u političkom životu monarhističke Jugoslavije u prvoj deceniji njenog postojanja, te najposle formalno kao organ iste Republikanske stranke sada utopljene u Narodni front Jugoslavije, koji je posle Drugog svetskog rata izlazio u periodu od 1945. do 1956. godine. Osim srodne ideološke orijentacije, poput zagovaranja republikanskog oblika vladavine i svetovnog karaktera države, slobode misli, govora i političkog organizovanja, opšteg i tajnog glasanja, jednakosti pred zakonom, emancipacije žena, demokratizacije društvenih i političkih odnosa, ove listove, koji su tokom svoje jednovekovne istorije (sa značajnim prekidima) bili i dnevnici i nedeljnici, dvonedeljnici i mesečnici, povezuje još nešto zajedničko: egzistirali su u četiri vremenski različita perioda ali u kojima su se zbili značajni i dramatični politički događaji koji su ostavili bitnog traga ne samo u vremenu u kojem su nastali, nego su imali velikih reperkusija na budućnost Srbije i prostora Balkana tokom celog dvadesetog veka.
Period prvog izlaženja Republike (1907-1912) poklapa se sa burnim istorijskim zbivanjima: Carinskim ratom između Srbije i Austro-Ugarske (1906), aneksionom krizom (1908), abdikacijom prestolonaslednika Đorđa (1909), političkom izolacijom Srbije nakon krvavog dinastičkog prevrata od 29. maja/11. juna 1903, poznatom korupcionaškom aferom oko velikog zajma za izgradnju železnice i kupovinu naoružanja, koja je dodatno povećala međunarodni dug Kraljevine Srbije do za nju neshvatljivih razmera od preko pola milijarde dinara, krizom i gladi u selima, političkom nestabilnošću, rastućom korupcijom i kriminalom.
Drugi period (1920-1927) obeležava jedna nova i važna činjenica: ujedinjena je i bitno uvećana država ali sa dubokom ekonomskom krizom i opštim siromaštvom nastalim kao posledica nasleđene materijalne baze (barem kada je o Srbiji reč) i dugotrajnog i iscrpljujućeg rata i ratnih razaranja. Takođe, ovaj period karakterišu i veliki politički i nacionalni sukobi, znatnije delovanje levičarskih partija, pre svih komunista i republikanaca, pobeda komunista na opštinskim izborima u Beogradu (1920) i odbijanje monarhističkog režima da prizna izbornu volju građana, zaključivanje ugovora s Italijom u Rapalu (1920), po SHS nepovoljnog, kojim su izgubljeni Istra, Rijeka i dobar deo dalmatinskog primorja, nepovoljan ishod plebiscita u Koruškoj, na kojem je odlučeno da ova pokrajina umesto državi Srba Hrvata i Slovenaca pripadne Austriji, donošenje Obznane usmerene protiv komunista i levice (1920), atentat na ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića 1921. u Delnicama, što je za posledicu imalo donošenje Zakona o zaštiti države (1921) posle čega je usledila neka vrsta državnog terora, potom izbori za ustavotvornu skupštinu i donošenje Vidovdanskog ustava, neuspeo atentat na regenta Aleksandra neposredno po proglašenju ustava, velika korupcionaška afera Omnium Serbe koja je dugo potresala tadašnji politički život i sl.
Treći vremenski period u kojem je izlazila Republika (1945-1956), po svojim političkim i ekonomsko-socijalnim karakteristikama, nije bio ništa manje dramatičan u odnosu na prethodne. Zemlja je oslobođena od fašizma, korenito i na revolucionaran način promenjen je društveno-ekonomski sistem, na izborima izvojevana je republika i ukinuta monarhija; izgledalo je da je konačno ostvaren davnašnji san srpskih republikanaca. Ali ekonomske teškoće i siromaštvo, razorena zemlja koju je valjalo obnoviti, prinudni otkup sa svim negativnim posledicama koje je proizveo, žestok i nemilosrdan obračun sa buržoaskim elementima i okupatorskim kolaboracionistima, donošenje prvog Ustava (1946), veliki sukob sa Kominformom (1948) i ekonomska blokada nove Jugoslavije od strane dojučerašnjih ideoloških prijatelja i saveznika na čelu sa Staljinovim SSSR-om, formiranje seljačkih radnih zadruga i sva dramatika seljaka i njihovih života vezana za njih, izbor Josipa Broza Tita za prvog predsednika Republike i jačanje njegovog kulta, smrt Josifa Visarionoviča Staljina, velika kriza oko Trsta (1953) koji je sa Goricom pripao Italiji što je izazvalo nezapamćene, gotovo histerične proteste u zemlji ("izađimo na ulice da branimo granice"), prvi sukobi unutar komunističkog partijskog vrha zemlje i politički pad Đilasa s početka 1954. godine, sve su to bili značajni događaji u periodu kada je Republika pokušavala da pronađe svoje mesto i ulogu u novim, revolucionarnim okolnostima i vremenima punim iskušenja i opasnosti.
Četvrti period njezinog ponovnog izlaženja (od 1989) označio je početak dramatičnog kraja te i takve države. Možemo slobodno tvrditi da je današnja Republika i nastala na energičnim nastojanjima jugoslovenskih intelektualaca demokratske i građanske provenijencije da se takav razvoj događaja spreči, da se razveju individualni i kolektivni strahovi, mržnja i sukobi među do juče bratskim narodima u SFRJ; oni su februara 1989. osnovali Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI). Republika se tada, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, sasvim u tradiciji svojih prethodnica, oštro suprotstavila politici mržnje, nasilja i međunacionalnih sukoba koji nisu nastajali kao incidentne situacije već su bili inkorporirani u zvanične politike republičkih partijskih i državnih nomenklatura. Stoga nije mogla biti registrovana ni u Zagrebu gde je bilo prvobitno sedište redakcije, ni u Beogradu gde je docnije sedište premešteno. A kada je bratoubilački rat započeo Republika se trudila da analitičkim tekstovima pronikne u suštinu tih tragičnih događaja, pri tom podržavajući nastojanja i napore mirovnih organizacija sa prostora SFRJ, kao i građanske inicijative nevladinih organizacija koje su išle u pravcu zaustavljanja rata i sprečavanja daljih žrtava.
Nakon završetka rata Republika je svojim kritičkim stavovima analizirala dubinu društvene krize koja je nastala, pokušavajući da definiše aktere promena, dakle one koji bi zemlju mogli da izvuku iz krize i usmere na put demokratskih reformi.

Prvi broj Republike izašao je u Beogradu 9/22. decembra 1907. godine1 a izdavala ga je Republikanska omladina koja je 13/26. novembra iste godine dobila svoj institucionalni oblik osnivanjem Kluba Republikanske omladine, koji je uz Socijaldemokratsku partiju i njezinu mladež bio, iako politički marginalan, neka vrsta protivteže nacionalnim i monarhističkim partijama i pokretima. List je izlazio nedeljom, a vlasnik i glavni urednik bio je Ilija Vasikić. Republikanska omladina je, da podsetimo, 10/23. decembra 1906. godine žestoko protestovala protiv državnog zajma od, u to vreme, fantastičnih 95 miliona dinara, koji je Kraljevina Srbija zaključila s jednom stranom bankom pod vrlo sumnjivim okolnostima, čime je uvećan ionako veliki državni dug od preko pola milijarde dinara, koji je olako "natovaren na leđa Srpskom Narodu".2 Tom prilikom došlo je do oštrog sukoba sa žandarmerijom i do otvaranja vatre na mirne demonstrante i tog hladnog nedeljnog popodneva na beogradskim ulicama čuli su se usklici: "Dole monarhija" i "Živela republika". Bio je to veliki dan za istoriju republikanizma u Srbiji i sasvim je razumljivo što je tačno godinu dana docnije osnovan list srpske republikanske omladine kao njen zvaničan organ. Tokom 1907. godine izašla su četiri broja i to od 9/22. decembra do 30. decembra 1907/12. januara 1908.
Godine 1908, pak, izašlo je ukupno 16 brojeva počev od 6/19. januara pa zaključno sa 20. aprilom/3. majem. Svih 20 brojeva uređivao je Ilija Vasikić, a list je nakon mnogih zabrana od strane monarhističke vlasti (od 20 brojeva čak 17 je bilo zabranjeno!) bio privremeno ugašen. Godinu dana kasnije list je obnovljen, ali je u 1909. godini izašlo svega sedam brojeva: prvi 5/18. aprila, a poslednji 17/30. maja. Urednik ovih brojeva bio je Slavko Krčevinac. Nakon svog drugog gašenja list nije izlazio pune tri godine. Tek 1912, pod uredničkim perom Milana Lazića, Republika se opet pojavljuje. Nažalost, danas je sačuvan samo jedan broj (broj 7 od 18. aprila/1. maja). U zaglavlju je navedeno da list izlazi tri puta sedmično i to "sredom, petkom i nedeljom". Takođe je navedena godina IV kao godina izlaženja, a iza broja 7 u zagradi stoji cifra 57, što ukazuje da je to zapravo ukupan broj svih dotad izašlih brojeva Republike. Kako je u periodu 1907-1909. izašlo 27 brojeva, to je lako izračunati da je od 1/14. januara 1912. godine zaključno sa brojem 7 od 18. aprila/1. maja izašlo 30 brojeva.
Glavni cilj i osnovi zadatak Republike saznajemo iz teksta uvodnika prvog broja od 9/22. decembra 1907. godine pod naslovom "Naša prva reč":
"U jednom sudbonosnom momentu u životu revolucionarnog Srpskog Naroda, postala je nasilnim i nemoralnim sredstvima u našoj zemlji vladavina koja svoje poreklo vodi iz doba fetišizma božanskog prava - proglašena je monarhija. Pod svima etiketama koje su joj davali i koje joj daju njeni vizantiski predstavnici, srpska se monarhija kao i sve monarhije na svetu oslanjala i oslanja na reakcionarne sile i vodi političkoj, društvenoj i moralnoj propasti našu Otadžbinu... U takvom trenutku prirodan je pokret Republikanske Demokratije. Republika je neminovno potrebna ne samo kao negacija monarhije, ne samo kao opozicija koja treba da spreči zlo. Ona je neophodno nužna da deklaracijom prava Čoveka i Građanina i pozitivnim reformama obznani dolazak političkog, društvenog i moralnog poretka koji se zasniva na slobodnom pristanku razuma, savesti i volje sviju članova društva.
Naše stranke ne samo da nisu ispisale na svojim zastavama ovaj ideal novoga vremena, već su svojom reakcionarnom i oportunističkom politikom radile protivu njega. Ako postoji izuzetak jedne stranke3 on potvrđuje pravilo. U svakom slučaju zbog isključivosti svoga socialnog programa, borbene metode i svoje konstitucije, ova je stranka nesposobna za široku republikansku akciju. Mi smo smatrali za greh ići za svojim starima, nismo hteli ući u redove naših stranaka niti smo smeli usvojiti njihove programe i njihovu taktiku. Mi smo se organizovali u nezavisnu grupu sa zavetom da stvaramo pokret čiji će zadatak biti

proglašenje Srpske Republike. Ali stojeći daleko od uverenja da se republika daje zavesti i očuvati bez republikanaca, mi mislimo da pre no što postane živa stvarnost ona treba da pobedi kao ideja, i da je naša najpreča dužnost da zadahnemo Narod duhom učenja Republikanske Demokratije. U nameri da širimo i unosimo u naš narod učenje Republikanske Demokratije, odlučili smo da pokrenemo list koji će, priznajući načelo slobodne misli,
		»S nadom da će nam se pridružiti i da će nas pomoći svi slobodni elementi naše zemlje, mi puštamo u svet prvi broj našeg lista kličući: Kroz Republiku za Otadžbinu!«

služiti svome cilju. S nadom da će nam se pridružiti i da će nas pomoći svi slobodni elementi naše zemlje, mi puštamo u svet prvi broj našeg lista kličući: Kroz Republiku za Otadžbinu!"
Već prvi broj bio je zabranjen, ali ne zbog programskih načela iznetih u uvodniku nego zbog teksta "Pisma 'švajcarskom' kralju", očito uredničkog, a potpisanog s Republika. U njemu se na aluzivan način obraća svom monarhu, "švajcarskom" kralju. Kako je kralj Petar I tokom svoje političke emigracije dugo živeo u Švajcarskoj, a jednom prilikom dao izjavu kako će Srbija, pod njegovom vladavinom, vrlo brzo biti uređena kao Švajcarska, jasno je da se aluzija odnosila na njega. "Rodila sam se u srcu naše plodne i lepe domovine i osetila sam bolove, jer sam videla nesreće svog naroda", kaže na početku svog pisma potpisnica Republika, a zatim konstatuje da je kralj najveći krivac za narodnu nesreću i bedu. Glavni urednik Ilija Vasikić je zbog toga saslušan u policiji, protiv njega je sprovedena istraga; u proleće 1908. godine bio je osuđen na godinu dana zatvora zbog krivičnog dela "uvrede Veličanstva".
Republika je bila uređivana tačno u skladu sa političkim, ekonomskim, društvenim i filozofskim shvatanjima i uverenjima članova Republikanske omladine, koja su proisticala iz ideja Francuske revolucije, a koje su oličene u poznatoj krilatici: jednakost,

bratstvo, sloboda. Borili su se za republikanski i svetovni ideal društva i države i u tom cilju pozivali se na iskustvo Francuske Republike. U svom listu su vrlo često objavljivali prevode starih tekstova i maksima klasika francuske slobodne misli poput Voltera, Didroa, Monteskjea, pa i samih revolucionara kakvi su, na primer, Danton ili Robespjer. Prenosili su Gambetine "Govore" i tekstove tada savremenih francuskih socijalista i levo orijentisanih intelektualaca od Klemansoa, preko Buržoe, Metena, Olara, španskog republikanca Emilija
		Jósef Chelmonski, Storks, 1900.

Kastelara, do književnika i socijaliste Anatola Fransa. Tako su u "Republikanskoj Biblioteci" kao zasebna izdanja objavili Buržoinu i Metenovu brošuru Deklaracija o pravima čoveka i građanina, Kastelarovu studiju Monarhija ili Republika i Olarovu Student u Republici. List je donosio vesti iz domaćeg političkog života i podvrgavao ih takvoj kritičarskoj anatomiji koja, pristupom i zadivljujućom modernošću, i danas može biti uzor analitičarima građanske i levičarske provenijencije. Iako ideološki najbliži srpskim socijaldemokratama, što su urednici Republike u više navrata isticali, oni su umeli da budu prema njima i izuzetno kritični, naročito kada ovi svoj ideološki program pretpostave trenutnom stranačkom političkom interesu. Tako već u prvom broju čitamo kritike kako u Skupštini socijaldemokrate nedovoljno odlučno osuđuju jedno dvostruko političko ubistvo, u stvari zločin policije kada su na smrt pretučena dvojica političkih protivnika režima, i samo sa žaljenjem konstatuju kako će taj zločin "štetiti unutrašnjem i međunarodnom ugledu Srbije", umesto da zahtevaju punu odgovornost pa i ostavku radikalske vlade. Međutim, u istom broju, urednici pozdravljaju peticiju Socijaldemokratske stranke sa 11.822 potpisa građana, upućenu Skupštini, u kojoj se zahteva opšte i jednako pravo glasa. Kao što je poznato, u Srbiji toga vremena pojedine kategorije građana bile su lišene prava glasa usled postojanja tzv. imovinskog cenzusa. Od akcije srpske socijaldemokratije nije bilo ništa, a Republika je konstatovala da "blagodareći kraljevsko-srpskoj radikaliji i ostalim reakcionarnim grupama ovaj predlog je propao i svi su izgledi da se izbornoj reformi neće pokloniti ni toliko pažnje koliko se poklanja i najbeznačajnijim molbama partiskih kreatura za uvaženje godina državne službe i molbama zlatne prepisivačke fuzionaške mladeži".4
Zbog policijske i sudske zabrane rasturanja prvog broja i jednostranog otkazivanja dalje saradnje štampara Gavre Davidovića ("Dalje ne možemo štampati Republiku") drugi broj je izašao sa dva dana zakašnjenja, umesto u nedelju 16/29. decembra, u utorak 18/31. decembra. Stoga je rubrika "Politička i društvena hronika" u celosti posvećena toj zabrani: "Još nismo ni počeli rasturati prvi broj Republike a kraljevska je policija pohitala da ga zabrani zbog napisa 'Pismo švajcarskom kralju'. Žandarmi su leteli ulicama i od kioska do kioska kao besne furije, a u redakcijski stan dotrčala su bez duše dva policajca sa žandarmima. Razume se ovakvim je postupkom policija samo pomogla rasprodaju lista". Urednici smatraju da je sudska vlast, potvrđujući policijsku zabranu Republike, zapravo samo produženje policijske vlasti jer "sudije varoškog suda Prvog odeljenja odobrile su rešenje Uprave Varoši Beograda kojim se zabranjuje prvi broj Republike. Oni su tim aktom pokazali ili da ne znaju ono što i vrapci znaju da se ne kažnjavaju aluzije, ili da znaju, ali su namerni primenjivati prema republikancima propise mrtvorođenog projekta zakona o štampi koji je napisao i potpisao reakcionar Stojan.5 Bilo jedno ili drugo, sud je pucao na nas pa je pogodio svoju nezavisnost".
Ali nisu samo sudske vlasti bile konsternirane pojavom Republike. Pod naslovom "Inkvizitorske naravi u XX veku" list navodi kako je prosvetna vlast u Srbiji reagovala na pojavu ideja republikanizma: "Nadahnut mislima srednjevekovnih inkvizitora 'prvi srpski pedagog'6 rešio se da u učiteljskoj školi vaspitava samo onako žalosne tipove kaki se viđaju ispod streha opštinskih sudnica pri izbornim agitacijama i na učiteljskim kongresima kao što je, na primer, onaj jesenašnji, i stoga je zabranio kupovanje i čitanje jeretičkih izdanja Republikanske Omladine. U svome besu, on je čitav jedan paket bacio u furunu. O, raspope Dositije, ustani da vidiš šta se radi u tvojoj otadžbini u kojoj si propovedao 'sovjete' zdravoga razuma još pre 100 ljeta!"
Pojava Republike uznemirila je i intelektualne duhove na Univerzitetu bliske vladi. Tako je jedan ugledni naučnik, akademik, čija su naučna obrazloženja poput kakvog udžbenika služila vlastima da se u spoljnoj politici odrede prema velikim silama, a u unutrašnjoj zauzmu oštriji nacionalni kurs, dao jednom francuskom listu sledeću izjavu: "Ni reči ne može biti o obrazovanju kakve republikanske partije u Srbiji. Svi glasovi o tome potekli su usled rešenosti jedne male grupe studenata da izdaje nedeljni list 'Republiku'. To rešenje nema ozbiljnijeg značaja".7 Ne pominjući pravo već posprdno ime akademika ("Akakije Akakijević"), Republika piše: "Posustali naučni radnik na etnološko-geografskom polju, proslavljen studijom 'Maćedonija i Maćedonci', počeo je nanovo da sikira svoje zarđalo pero: demantovao je vest o obrazovanju republikanske partije u Srbiji. Tako revnosna užurbanost je mogla izostati. Gospodin 'Akakije' mogao je i dalje svoju književno-naučnu posustalost odmarati u onom birou koji služi kao altera pars za dopunjavanje vladinih minhauzenovskih lagarija".8
Zbog uvodnika "Lekcija Istorije", u kojem se analizira katastrofalno stanje privrede i društva i težak položaj radništva i seljaštva te za to okrivljuju monarhistički poredak i sâm vladalac, i ovaj drugi broj Republike je bio zabranjen. Inkriminisani delovi teksta glase: "A koja su to dela dosadašnjih srpskih kneževa i kraljeva? Šta su uradili srpski vladaoci? Bezbrojnim zloupotrebama i državnim udarima, krunisani razbojnici su obesvetili ustavnost i zakonitost u našoj zemlji. Birokratskom organizacijom vlasti, oni su otvorili

širom vrata neobuzdanim činovničkim pustolovima i zulumćarima. Vanrednim stanjima i prekim sudovima ubili su veru u Pravdu. Monopolisanjem prosvete za povlašćene klase, oni su ukočili kulturni napredak našeg naroda. Ogromnim budžetskim rashodima na vojne, crkvene i ostale parazitske ustanove, na nesrazmerne civilne liste i apanaže, oni su ruinisali finansisko gazdovanje i u njemu zaveli potpuni haos. Ogromnim državnim dugovima koji nam svake godine odnose preko 25 miliona dinara na ime otplate i interesa, i nepravičnim neposrednim i
		Republika je podsetila svoje čitaoce kako "reakcionari i popovština ne mogu da zaborave da su demokratski elementi u Francuskoj izvršili odvajanje Crkve od Države i ne mogu da im oproste što sve više laiciziraju Državu"

posrednim porezima, oni su preopteretili poreske obveznike i time ih bacili u očajno materijalno stanje. Satrli su zemljoradnju, domaću radinost, zanate i trgovinu, osiromašili su zemlju, čitave krajeve oterali u svet u pečalbu, masu izložili biču hronične gladi, svirepstvima bankrotstava, kriminaliteta i društvene bede. Favorizovanjem pojedinih klasa i korupcijom, oni su iskvarili ne samo inteligenciju, nego i ostale društvene redove..."
Uvodnik se završava zaključkom da takvo stanje nije moguće promeniti dok su na vlasti "ovakve političke stranke". Čak i one u opoziciji to neće moći da učine jer se "sve njihove ideje svode na reformu monarhije koja je sasvim istrulela". To će moći učiniti, po mišljenju uvodničara, samo republikanska opozicija koja će "znati i umeti biti utuk tiraniji, mač nasilju i nepravdi, štit prava Čoveka i Građanina".
Čvrsta vera u slobodu savesti, mišljenja i govora, slobodu političkog okupljanja, u svetovni karakter države i jednakost svih pred zakonom provejava kroz sve brojeve Republike i biva istaknuta u raznim prilikama i raznim povodima. Pogledi mladih srbijanskih republikanaca upereni su najviše u Francusku koja je za njih simbol moderne i "dejstvujušće" republike, veliko i značajno ostrvo u moru monarhija. Kada je krajem 1907. godine francuski predsednik vlade socijalista Žorž Klemanso proglasio opštu amnestiju za one koji su kažnjeni zbog pobune na jugu zemlje, to je u Republici propraćeno s izrazima velikih simpatija za demokratske kapacitete Francuske Republike. Kada je urednicima do ruku došla "buržoaska" statistika o broju štrajkova u Francuskoj, koji se iz godinu u godinu povećavaju (do 1899. godine prosečan broj štrajkova iznosio je godišnje 438, a 1907. taj broj je narastao na 1.309), oni su to umnožavanje štrajkova pripisali većoj i boljoj organizovanosti radničkih sindikata a nikako manjkavosti francuske republikanske demokratije. Kada su se francuski biskupi založili za uvođenje obaveznog katihizisa u javnu nastavu u francuskim školama i kritikovali francuske učitelje da mladež ne dobija adekvatnu hrišćansku poduku, Republika je podsetila svoje čitaoce kako "reakcionari i popovština ne mogu da zaborave da su demokratski elementi u Francuskoj izvršili odvajanje Crkve od Države i ne mogu da im oproste što sve više laiciziraju Državu. Zato popovi bezočno i drsko nasrću na sve prosvećene naravi u Francuskoj". List pozdravlja izjavu francuskog ministra prosvete Brijana u parlamentu, da će socijalistička vlada braniti tekovine revolucije i učitelje od svih onih koji žele da dezorganizuju svetovnu nastavu u školama konstatujući: "Francuski učitelji zaslužuju svojim radom da ih država uzme u zaštitu. Francuska je Republika učinila svoje: stanje učitelja bolje je no u ma kojoj drugoj zemlji. Ni malo nisu istinite vesti koje donose naši sasvim neobavešteni listovi koji svu evropsku politiku prate kroz nemačke i čivutske9 listove da je stanje učitelja u Francuskoj rđavo. Francuska Republika ume da poštuje radnike na prosveti".10
Republika se, delujući u tom duhu, energično zalagala i za svetovnu školu u Srbiji. Bilo je to u vreme kada su radikalska vlada Nikole Pašića i njen ministar prosvete i crkvenih dela Andra Nikolić spremali Zakon o uređenju svešteničkog stanja kojim se pravoslavnom sveštenstvu davala neograničena vlast u školama. Uostalom, i sama činjenica da su resori prosvete i vere bili spojeni u jedno ministarstvo i u jednu ličnost ukazivala je na integralnu vezu Crkve i Države pa, prema tome, i "narodne prosvete". Država je imala poseban budžet koji se zvao "crkveni" i u koji su se slivala ogromna sredstva za

finansiranje sveštenstva i monaštva. Veronauka je bila obavezan predmet u školskim programima, a sveštenici su ne samo izvodili nastavu nego su i nadzirali učitelje pazeći da pravoslavni duh provejava i ostalim gradivom. Stoga je entuzijastički posao mladih srbijanskih republikanaca bio utoliko teži jer su ispred sebe kao ideološke protivnike imali ne samo sveštenstvo već i državni aparat pošto je ustavom iz 1903. godine pravoslavna vera
		"Zahtevom za slobodnu nastavu oduzimamo popovima pravo da se mešaju u prosvetu i kad bismo im to dopustili, učinili bismo zločin protivu slobode"

bila proglašena za državnu religiju. Upravo zbog te činjenice Republika dosta pažnje i prostora posvećuje "Školi bez Boga", odnosno sekularizaciji nastave. "... Šta mi hoćemo? Mi hoćemo vladavinu zasnovanu na razumu, hoćemo Republiku. Republika je društvo slobodnih savesti, društvo koje se razvija jedino na osnovici slobodnih savesti. Protivu njega se bori Crkva svim sredstvima... U Školi... sloboda savesti nije ništa drugo do sloboda nastave. Zahtevom za slobodnu nastavu oduzimamo popovima pravo da se mešaju u prosvetu i kad bismo im to dopustili, učinili bismo zločin protivu slobode. Jer savest je slobodna samo ako je razum slobodan, a razum je slobodan samo ako se može razvijati u svim pravcima. Predati ga na milost i nemilost dogmi koja mrzi diskusiju, znači okovati ga... Matematičkim naukama dete dolazi do pojma očiglednosti i logične izvesnosti; fizičkim naukama ono stvara pojmove o prirodi i zakonima u njoj. Posmatranjem i proučavanjem umetničkih dela u njemu se budi uzvišeno osećanje lepoga i razvija emocija. Istorija mu otkriva razne političke i društvene sisteme i oblike u kojima se javljala i razvijala religija i u kakvom odnosu ona stoji prema egzaktnim naukama. Takva nastava razvija kriticizam i rasuđivanje kod deteta. Ona ga vaspitava barem u tolikoj meri da može odmah uvideti kolika je razlika između astronomskih teorija Galileja i Dekarta i dogmi hrišćanske religije; kako je, na primer, besmislena legenda Sv. Pisma o postanku sveta upoređena sa geološkim otkrićima; zatim kolika je razlika između velikih naučnih hipoteza Lamarka, Spensera i Darvina i zabluda antičkog sveta; i posle svega toga, kako treba razumeti alegorične i mistične gatke o Isusu Nazarećaninu."11
Tekstopisac izvodi zaključak o definitivnoj nepomirljivosti dveju krajnosti - čovekove slobode i religije: "Ne treba se varati ni zavoditi sofizmima: reč pop isključuje reč slobodnjak. Pop je protivu slobode savesti, slobode nastave i političke slobode, on je protivu slobode razuma i njegove vlade. Republika je, pak, vlada zasnovana na slobodi razuma, ona se ne da zamisliti bez slobode savesti, slobodne nastave i političke slobode - njen je dakle neprijatelj pop koliko i kralj. I mi se protivu popova moramo boriti, u njima moramo gledati javnu opasnost za dušu ljudsku koju Republikanska Demokratija ima da oslobodi kao i telo".12
Kada su se učitelji iz Grocke pobunili protiv vladinog projekta Zakona o uređenju svešteničkog stanja, jer bi on "vratio Srbiju u X vek" i ponizio učitelje time što bi sveštenici vodili glavnu reč u školama (a učitelji bili obavezni da nedeljom pomažu svešteniku u crkvi prilikom liturgije, najčešće za pevnicom), Republika je s neskrivenim zadovoljstvom pozdravila ovakav stav gročanskih učitelja poželevši da ovakva odluka ne ostane usamljena: "svi savesni i slobodni vaspitači treba da se grupišu u jedan čvrst blok i da povedu nepomirljivu borbu ne samo protivu novih nasrtaja Crkve na Školu, nego i za potpuno oslobođenje misli od crkvenih dogmi. Škola bez Boga! to neka nam bude ideal".13 Reakcija Crkve na ovakve stavove Republike usledila je veoma brzo i to napadom vladike timočkog Melentija u Uskršnjoj poslanici u kojoj se obrušava na protivnike monarhističkog oblika vladavine i u kojoj svaku kritiku na račun Crkve ili pojedinog vladike shvata kao napad na ceo srpski narod. Iako su srpski republikanci smatrali veru za čist filozofski anahronizam oni su je istovremeno shvatali i kao pravo na izbor svakog pojedinca. Svako je, po tom shvatanju, slobodan da veruje u ovog ili onog boga, u ovu ili onu veru, ili da ne veruje uopšte. Jasno su, međutim, razlikovali činjenicu da su klerikalizam, koji je u Srbiji toga doba uzeo maha, i vera dve sasvim odvojene stvari. Stoga su u tekstu "Vera i klerikalizam" ne samo odbili napade episkopa Melentija nazivajući ih "običnom klevetom" nego su dali i britku i jezgrovitu analizu odnosa između

klerikalnog i verskog čije glavne elemente usvajamo i danas kada je čitav kompleks odnosa između verskog i klerikalnog ponovo vrlo izoštren i u Srbiji s početka XXI veka vrlo aktuelizovan. Republika, dakle, odgovarajući Melentiju, ističe da "... buniti se protivu klerikalizma ne znači buniti se protivu vere. Na ovom su gledištu stajali svi veliki proroci, na ovom je gledištu stajao i sam tvorac hrišćanske vere. Isus Nazarećanin bio je najveći
		Iako su srpski republikanci smatrali veru za čist filozofski anahronizam oni su je istovremeno shvatali i kao pravo na izbor svakog pojedinca

neprijatelj klerikalizma. On je razlikovao dva reda stvari: red duhovnih stvari, idealnih istina i red vremenskih, zemaljskih stvari. 'Moje carstvo nije od ovoga sveta' i 'Podajte caru carevo, a Bogu Božje'. Od vlasti nije tražio da nameću njegovu veru...", "... Mi veri ne samo da objavljujemo rat, nego je i poštujemo, jer joj dajemo ono čega ona nema, dajemo joj slobodu. Svaki pojedinac, pa bio on član koje priznate crkve ili ne bio član nijedne crkve, ima punu slobodu da nosi u dnu svoje savesti svoj verski ideal i da ga manifestuje kako nalazi za potrebno. Klerikalizam, naprotiv, odriče slobodu vere, pa i samu veru. Samozvani propovednici učenja Isusa Nazarećanina ne misle da je njihovo carstvo od onoga sveta, već se svim silama trude da održe isključivu vlast nad savestima i učvrste svoju vlast na zemlji... Dužnost je sviju slobodnih ljudi da ustanu protivu klerikalizma. Danas više no ikada treba braniti slobodu misli. Za pobedu antiklerikalaca vezana je budućnost demokratije i civilizacije".14
Nasuprot konzervativizmu i patrijarhalnosti, koji su dominirali srpskim društvom, srpska republikanska omladina je vizionarski zagovarala jedan sasvim drugačiji koncept koji se na svetskom obzorju već nazirao - srodnije i tešnje veze među narodima sveta, jedinstvo čovečanstva u pogledu razvoja materijalne kulture. Razvoj tehnike i proizvodnih tehnologija, saobraćajne komunikacije (telefona, telegrafa) doveo je do veće međuzavisnosti ljudi i država. Tako uvodničar Republike, zagovarajući tu vrstu opšteljudskog jedinstva, zaključuje i sledeće: "Hleb koji jedu Evropljani mesi se od amerikanskog ili ruskog žita, meso se na Zapadu kupuje iz naših istočnih krajeva, kafu dobavljamo sa Jave, a svi pušimo turski duvan. Lan za odelo dovozimo iz Australije, svilu iz Kine, a platnenim rubljem Holandija snabdeva ceo svet. Drvo za prozore i vrata liferuje Norveška, dečje se igračke izrađuju u Nemačkoj, a ženevski se satovi prodaju na svim kontinentima... Ali brže no proizvodi, brže no ekonomska dobra, prelaze misli i naučni rezultati s jedne teritorije na drugu. Umetnost i nauka nemaju otadžbine. Pariz se divi Vagneru, a Berlin pljeska Berliozu. Teorija evolucionistička danas nije samo engleska, već svetska, iako ju je formulisao Englez: postala je svojina sviju naučnika koji je usvajaju. Velike su književnosti u neprekidnom saobraćaju i razmeni. Danas se u umetnosti obrazuje opšte shvatanje ukusa, harmonije i lepote. Ljudska misao tako postiže jednodušnost sviju onih koji je stvaraju i uživaju. Narodi se približuju jedan drugom i Ustavima i zakonodavstvom. Francusku Deklaraciju Prava Čoveka i Građanina usvojile su, iako često s mnogim važnim izmenama, sve moderne države.... Isto tako i mere prostora, vremena i težine. Desetni sistem su prihvatile skoro sve vlade. Jezici se u pogledu naučne terminologije gotovo izjednačuju, a esperantisti stvaraju zajednički međunarodni jezik... Jednom rečju svi politički, društveni i moralni pokreti naših dana teže ka jednom cilju: da se organizuje čovečanstvo koje će priznati svima narodima potpunu nezavisnost i koje će napredovati u miru i bratstvu. Ovo novo društvo to je Otadžbina moderne civilizacije i slobodnih i jednakih ljudi i naroda, to je i naša Otadžbina. Ne plašeći se nacionalističkih sarkazama i osuda, mi izjavljujemo da ovu Otadžbinu volimo i da joj težimo. Ali isto tako izjavljujemo da smo daleko od antipatriotskog socializma o kome su deklamovali prekjuče na radničkim svetkovinama razbarušeni revolucionarni frazeri, i da ne mislimo tu Otadžbinu zasnovati na ruševinama Srbije i na groblju Srpskoga Naroda".15
Zanimljiv je taj dualizam u shvatanjima, koji će se provlačiti i kasnije, kroz čitav drugi period izlaženja Republike (1920-1927), kada urednici i osnivači budu potpuno novi ljudi izbegli iz ranijih vladinih partija (radikalne, samostalnih radikala itd.). S jedne strane, srpski republikanci su se zalagali za republikanski oblik vladavine, odnosno ograničavanje vlasti demokratskim ustavom i zakonima, pravo na život i rad, opšte i tajno pravo glasa, svetovni karakter države, poštovanje čovekove ličnosti, ukidanje podaništva, uspostavljanje socijalne pravde, bratstvo među ljudima, solidarnost i mir, stremljenje ka opštečovečanskim vrednostima i opštečovečanskoj otadžbini, a s druge strane su pisali o "antipatriotskom" delovanju drugih, pre svega srpske socijaldemokratije kao tadašnjeg predvodnika radnika. Kao da se mladi srpski republikanci podsvesno brane od optužbi svojih konzervativnih političkih protivnika protiv kojih su se inače žestoko i beskompromisno borili, da bi uspostavljanje takve "opštečovečanske otadžbine" neizbežno bilo praćeno rušenjem Srbije i zatiranjem srpskog naroda. Ali, istini za volju, mnogima ni danas na početku XXI veka nije jasno da globalizacija ne mora da znači zatiranje ljudi i naroda već njihovo neprestano približavanje i međusobno upoznavanje. Stoga, stotinu godina docnije, slušamo slične optužbe srpskih nacionalista i naročito klera na račun savremenog i neizbežnog procesa globalizacije svetske ekonomije i kulture, zasnovanog na fantastičnom napretku nauke i tehnologije. Veličina i značaj takvih shvatanja leži ne samo u činjenici da su tadašnji mladi analitičari Republike naslutili procese tehnološkog razvoja svetske civilizacije, već pre svega u tome što su ih među prvima u zaostaloj i patrijarhalnoj Srbiji prihvatili.
Cena sličnih modernističkih shvatanja bila je ipak visoka: naime, 3/16. marta 1908. godine glavni urednik Ilija Vasikić osuđen je na godinu dana zatvora zbog teksta "Pismo švajcarskom kralju", objavljenog u prvom broju od 9/22. decembra. Apelacioni sud je

presudu potvrdio i ona je postala izvršna. Pritisnuta presijom režima, stalnim policijskim i sudskim zabranama, hroničnim finansijskim problemima i odlaskom u zatvor glavnog urednika, Republika je bila prinuđena da privremeno obustavi dalje izlaženje. Godinu dana docnije, 5/18. aprila 1909, pojavila se ponovo, ovoga puta pod uredničkim perom advokata Slavka Krčevinca, istaknutog saradnika Ilije Vasikića i njegovog branioca na suđenju. Programski okvir lista načelno nije promenjen, uglavnom se nastavilo tamo gde je Vasikić stao. Istina, za godinu
		Pritisnuta presijom režima, stalnim policijskim i sudskim zabranama, hroničnim finansijskim problemima i odlaskom u zatvor glavnog urednika, Republika je bila prinuđena da privremeno obustavi dalje izlaženje

dana dogodile su se velike promene u političkom životu Srbije. U jesen 1908. godine došlo je do aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske, što je naišlo na nepovoljan odjek u Srbiji. Vlast podržana od gotovo svih opozicionih partija (danas bi se reklo da je "pokazan visok stepen nacionalnog jedinstva") pripretila je objavom rata Austro-Ugarskoj jer je polagala "istorijsko pravo" na Bosnu i Hercegovinu. Čitave jeseni održavani su veliki protesti širom zemlje, držani zapaljivi rodoljubivi govori. Tu atmosferu ratnih pokliča prenosimo onako kako ju je doživeo nepotpisani saradnik Republike: "Pesnici koji umeju pevati jedino o žutim ružama, tužnim legendama, grobovima i bolovima, posmrtnim počastima i damama u crnini, zadahnuli su se tonovima nacionalističke romantike i snevali san o Velikoj Srbiji, Srbiji kroz koju će žuboriti Vrbas, Neretva i Bosna. Mesto moderne muzike, na manifestacijama smo imali prilike da slušamo gusle i da čujemo pokliče novih Višnjića i njihov poziv na ustanak protivu Austrijanaca. Pored skandalozne hronike i uzajamnih kleveta i uvreda, mogli smo naći po našim listovima i krvavih šovinističkih deklamacija: novinari su u jedan glas govorili da je jedini spas u tome da se svi oni koji se opasuju muškim pasom, obuku u čelične oklope i pođu preko Drine. Na mitinzima i na demonstracijama progovorili su i oni koji nisu nigda imali ni jedne kuražne reči. Oni koji su govorili o patriotizmu upisivali su se u legiju smrti ali samo u alkoholičarskom stanju i tada su bili gotovi da i golim rukama uhvate za gvožđe. Korumpirani generali koji su nas predali na Slivnici 1885. godine, sada dvadeset godina kasnije, zavetovali su se da će Bosnu i Hercegovinu osloboditi i zasejati pobedama kao što je pobeda na Mišaru. Naši diplomatski političari i skupštinski stratezi mešali su se u dugačkim kortežima sa decom i ženama: u krupnim danima stideli su se da vode sitnu politiku. I riter sa Semeringa i Forgačev reformator srpskih udžbenika g. Nikola Pašić, i vođa Stranke Union Banke i Škodine Fabrike g. Ljuba Stojanović, advokat austrijskog kurfirsta Kralja Milana g. Stojan Ribarac, predstavnik Stranke Tajne Konvencije g. Stojan Novaković i prononsirani Austrijanac g. Milovan Milovanović koji je na mesec dana ranije znao za aneksiju, svi su oni postali ratoborni i odlučni".16
Tih jesenjih dana vlada je izvršila mobilizaciju, reorganizovala komitske čete i pozvala sve parlamentarne stranke na nacionalnu slogu i jedinstvo. Srbija je opasno zveckala oružjem, a Austrija je užurbano spremala svoje trupe za eventualni oružani sukob sa Srbijom nagomilavši ih na granici. Nekoliko meseci reč "rat" je prosto lebdela na usnama svih u Srbiji. Prestolonaslednik Đorđe, koji je u javnosti važio za personifikaciju otpora austrijskoj aneksiji, pred ogromnom masom na trgu ispred glavne železničke stanice je rekao: "Ako se ne zadovolje naše pravedne želje, mir će nam biti teži od rata, a smrt lakša od života". Ipak, iako je Austro-Ugarska aneksiju Bosne i Hercegovine izvršila iznenadno, bez pristanka velikih sila, one su joj to pravo naknadno priznale u želji da se izbegne rat na Balkanu u koji bi i same bile uvučene. Turska se bunila jer je Berlinskim kongresom Austro-Ugarskoj bilo priznato samo pravo na upravljanje ovom

turskom provincijom, pa je Turska Bosnu i Hercegovinu smatrala delom svoje teritorije. Međutim, kada je na posredovanje Velike Britanije Austrija isplatila Turskoj 52 miliona kruna (oko 2,5 miliona engleskih funti), ova je odustala od svojih zahteva prema Bosni. Posle ovakvog raspleta događaja Rusija je savetovala Srbiji da pristane na aneksiju i spreči rat koji bi joj, usled vojne nespremnosti, naneo
		Jósef Chelmonski, During rain, 1873.

štetu katastrofalnih razmera, a imao bi velike i negativne posledice po njen ionako nestabilan međunarodni položaj. Srbija je taj savet nevoljno prihvatila objavom jedne promemorije u kojoj je naglasila "da aneksija Bosne i Hercegovine nikako ne zadire u njene interese". Tako je u rano proleće 1909. kriza razrešena na miroljubiv način, ali srpska javnost je bila razočarana ovakvim međunarodnim rešenjem spornog bosanskog pitanja. Čak i Republika i njezin urednik Krčevinac podležu opštoj ratničkoj atmosferi i u svom uvodniku pod indikativnim naslovom "Sursum Corda!" (Uzvisimo srca!) pozivaju u sveti boj za odbranu srpskih nacionalnih interesa. Aneksiju Krčevinac naziva gaženjem međunarodnog prava i zločinom koji je svet učinio prema Srbiji. Oštro napadajući dvoličnost monarhističke vlasti i kritikujući njen popustljiv stav, nazivajući ga "izdajom i zločinom", on u pomenutom uvodniku kaže i sledeće: "Ali s ovim zločinom ne može, ne sme i neće se pomiriti Srpski Narod, s ovim zločinom ne možemo, ne smemo i nećemo se izmiriti ni mi kao sinovi Srpskog Naroda. Mi moramo voditi računa o tome šta su nam ostavili naši preci u amanet pre sto godina i šta će o nama reći naši potomci posle sto godina. Mi se ne smemo odreći naših istorijskih obaveza, napustiti viteške tradicije i težnje naše rase, abdicirati na nezavisan i samostalan život. Na nama je dužnost da učinimo što možemo i koliko možemo za srpsku stvar. Ali nije dovoljno samo zapévati i naricati nad Bosnom i Hercegovinom, ponavljati onu beskrajnu sentimentalnu narodnu tužbalicu 'Avaj Bosno, sirotice kleta'. Nije dovoljno samo voditi politiku zvučnih fraza, patriotskih zdravica, usklika na mitinzima i velikim manifestacijama. Nije dovoljno samo kűpiti priloge i priređivati koncerte za bosansku golotinju i sirotinju. Treba raditi, ozbiljno raditi za Bosnu i Hercegovinu i u Bosni i Hercegovini. Treba raditi na moralnom, socialnom i političkom uzdizanju našeg naroda u Bosni i Hercegovini, s jedne strane, i na organizaciji nacionalne odbrane, s druge strane. Cilj kome valja bez stanka i odmora težiti može biti samo ustanak uvređenog i poniženog Srpskog Naroda. Ustanak Srpstva za oslobođenje Srpstva..."17
Ovakve reči deluju kao da ih je izgovarala srpska reakcija a ne demokratski opredeljeni republikanci. One su potpuno na liniji već pomenute dualnosti u shvatanjima mladih srpskih republikanaca. To je, po nama, nesumnjiv znak da je srpska republikanska omladina pod bremenom novonastalih turbulentnih spoljnopolitičkih okolnosti, koje su u Srbiji dodatno, na patriotskoj osnovici, homogenizovale sve socijalne i političke grupacije, i sama bila zahvaćena tom homogenizacijom koja je proizvela snažan rodoljubiv zanos. Zanos koji zagovara rat, nasilje, dakle upravo ono protiv čega su programski i idejno bili. Iako se mladi republikanci nikada nisu distancirali od ideje južnoslovenskog ujedinjenja smatrajući je plemenitom i istorijski opravdanom i u kojoj Srbija treba da odigra ulogu Pijemonta,18 ovako agresivan pristup Republike aneksionom problemu iznenadio je mnoge u Srbiji, pa čak i neke članove Omladinskog republikanskog kluba. Očito da je bilo nedoumica među članstvom, jer militantne pretnje i zagovaranje vojnih akcija protivili su se ideji demokratije i republikanizma.19 Suočen s tim Krčevinac je, u formi odgovora na tobožnje pismo prijatelja koji je začuđen pronacionalnom i ratnom retorikom nove Republike pod njegovim uredništvom, obrazložio svoje stavove: "U tvom pismu čudiš se: otkud mi, republikanci, protivnici rata napadamo monarhiju što nije ušla u rat sa Austro-Ugarskom? Odgovaram ti odmah na tvoje pitanje. Mi smo bili i ostajemo protivnici rata, koji ima za cilj podjarmljivanje i savlađivanje drugih narodnosti. Republika ne ide za osvajanjima i to joj služi na čast. Ali mi nismo pristalice sentimentalnog hrišćanstva, koje propoveda: ko tebe kamenom ti njega hlebom, ili ko tebe udari po jednom obrazu, okreni mu i drugi. Mi smatramo da svaki rat koji ima za cilj da brani slobodu jednog naroda od spoljnog neprijatelja je pravedan i koristan. Princip nužne odbrane koji je priznat individuama, mora se priznati i nacijama. Kad bi se poštovao princip narodne suverenosti, najpravilnije bi bilo da sâm narod u Bosni i Hercegovini reši svoj status plebiscitom. Ali zar bi srbijanska monarhija u kojoj ne postoji pravo glasa ni za sve njene podanike smela istaći takav zahtev? Zar bi se mogla nadati takvom rešenju pitanja od evropskih Velikih Sila kada među njima postoji kozačka Rusija cara Nikole i militaristička Nemačka cara Viljema? Ostaje jedini način rat. I sad kako ti možeš da se čudiš što smo mi za jedan takav rat, koji bi za cilj imao prostu odbranu. Mi se doista grozimo rata. Mi ne želimo prolivanje krvi. Ali mi više volimo fizičku smrt, nego moralnu, mi pretpostavljamo smrt ropstvu"20 (kurziv Z. M.).
Ovakvi stavovi nose nesumnjiv pečat revolucionarnog zanosa mnogo više nego racionalnog promišljanja. Ali temeljeći svoj program na idejama Francuske revolucije srpski republikanci su se uvek pozivali na njena iskustva u beskompromisnoj borbi sa spoljnim i unutrašnjim neprijateljem. Naposletku, kraj XIX i početak XX veka bilo je doba nacionalnih entuzijazama i patriotske romantike od čega nisu bili imuni ni levičari mnogo većih evropskih naroda. Buni jedino to što su mladi srbijanski republikanci energično osuđivali borbeno-revolucionarne pokliče srpske socijaldemokratije nazivajući ih avanturističkim a njihovu ideologiju "marksističkom svetom crkvom", iako su, kako vidimo, i sami zagovarali upravo slične metode svoje borbe. Čini se, ipak, da je u tim osudama prevagnuo ideološki jaz među njima: srpska republikanska demokratija borila se, naime, protiv vlasnika i eksploatacije radnika s istim žarom kao i protiv marksističke ideje o supstituciji diktature kapitalističke manjine diktaturom radničke većine. Ocenjujući da nijedna diktatura nije dobra naprosto stoga što ostaje uvek samo i jedino diktatura, srbijanski republikanci su tvrdili da jedna buduća srpska demokratska republika mora da za svoju pretpostavku ima ne diktaturu (radničku ili kapitalističku) već slobodu: i to slobodu misli, slobodu reči, slobodu udruženja, slobodu rada i slobodu raspolaganja plodovima toga rada, zatim to znači i potpunu sekularizaciju države, oslobođenje školskog sistema od svih religioznih i drugih dogmi, uvođenje slobode štampe i obezbeđenje individualnih sloboda. Da bi se to postiglo potrebno je da država postane istinski socijalna, da progresivnim porezima pogodi više kapitalistički višak vrednosti nego sam rad, da spreči finansijske monopole, da ukine sve posredne poreze koji pogađaju proizvođače materijalnih dobara, da organizuje jak sindikalni pokret, da izvrši reforme u radničkom zakonodavstvu i posreduje u eventualnim radnim sporovima između kapitalista i radnika, da obrazuje ustanove kolektivnih ugovora, radničkih penzija, godišnjih odmora i osiguranja u slučaju bolesti i nesrećnih slučajeva. Kao uzor im je služila tadašnja francuska socijalistička vlada koja je, od svih evropskih država, na tom planu najviše napredovala. Nasuprot marksistima i srpskoj socijaldemokratiji Dimitrija Tucovića i Dragiše Lapčevića, srpski republikanci su verovali da ne treba i ne mora da dođe do oružanog sukoba između rada i kapitala, odnosno do revolucije, već da se u istinski republikanskom obliku vladavine u jednom društvu ono može urediti socijalnim reformama. Buduću Srbiju, pak, videli su na sledeći način: "Najposle Demokratska Republika će razvijajući uvek duh internacionalizma, najbolje umeti da sačuva Otadžbinu i osigura moralni i materialni napredak Srpskog Naroda u međunarodnoj zajednici. Ona će uništiti kastinski i pretorijanski duh u našoj vojsci i učiniti da svaki srpski građanin bude srpski vojnik, i svaki srpski vojnik bude srpski građanin. Daleko od nacionalističkih i šovinističkih deklamacija, ona će vaspitavati naš narod u žarkoj ljubavi prema Otadžbini i prema Čovečanstvu".21
Usled finansijskih problema, stalnih zabrana i proganjanja Republika se ugasila 1912. godine. Ali seme posejano tih godina nići će nepunu deceniju kasnije kada, nakon završetka rata i ujedinjenja, neke nove snage i novi ljudi obnove i republikanski pokret i list Republika.

Kada je 1920. godine u novoj državi ujedinjenih Srba, Hrvata i Slovenaca obnovljeno izlaženje lista Republika u njenoj redakciji više nije bilo nikoga od predratnih urednika. Ona je sada postala zvaničan organ jedne parlamentarne političke partije - Republikanske demokratske stranke. U njenom uredništvu su, pored dr Dragomira Ikonića, Mihaila Stanarevića, Dušana Božića, dr Mihaila Ilića, pesnika Stanislava Vinavera, književnika Milana Bogdanovića i drugih sedeli i nekadašnji Pašićevi radikali, potom samostalci i bivši ministri u predratnoj monarhističkoj vladi, Jaša Prodanović, Ljuba Stojanović, Jovan Žujović, koji su svoja politička gledišta umnogome revidirali i postali republikanci.22
Nastavljajući tradiciju srpskog predratnog republikanizma oni su kroz svoj organ Republika promovisali svoje filozofske, ekonomske, socijalne i političke ideje. S obzirom na činjenicu da je list postao partijsko glasilo, ideje su bile pretočene u partijski program. Republika je izlazila svakoga dana sem ponedeljka u uobičajenom formatu dnevnih novina na četiri stranice (u periodima kada su finansijske prilike bile nepovoljnije i na samo dve). Uvodnike su najčešće pisale perjanice tadašnjeg republikanskog pokreta i narodni poslanici Jaša Prodanović, Ljuba Stojanović, dr Mihailo Ilić, dr Dragomir Ikonić, dr Jovan Žujović, dr Svetislav Stefanović i drugi. Istakli smo već da su prve dve godine izlaženja, 1920. i 1921, bile izuzetno politički burne u Eshaeziji. Trebalo je izgraditi

institucionalne temelje nove države što, s obzirom na konstelaciju političkih snaga, na međusobno oštro suprotstavljene ideje i interese (ne kao dosad samo u Srbiji nego sada i u novim pokrajinama Crnoj Gori, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Sloveniji) nije bilo nimalo lako. Trebalo je postići politički dogovor oko oblika vladavine i u tom cilju raspisati izbore za ustavotvornu skupštinu (konstituantu), ustavom rešiti nacionalno pitanje i iznaći optimalan način uređenja nove države, izgraditi demokratske institucije vlasti, rešiti sporna pitanja granica s Italijom, Austrijom i Rumunijom, suočiti se sa problemom siromaštva, izgraditi socijalne programe itd. A stanje u
		Republika je u prve dve godine, a i docnije, najoštrije napadala vladu zbog kršenja elementarnih političkih prava njenih oponenata, ali i zbog korupcije i enormnog bogaćenja pojedinih ljudi, uglavnom vojnih liferanata i ratnih profitera

novoj državi je bilo haotično ne samo zbog opšteg siromaštva građana već upravo zbog neizgrađenosti državnih institucija i nepostojanja pravne države. Republika je u prve dve godine, a i docnije, najoštrije napadala vladu zbog kršenja elementarnih političkih prava njenih oponenata, ali i zbog korupcije i enormnog bogaćenja pojedinih ljudi, uglavnom vojnih liferanata i ratnih profitera. Česti su bili ovakvi i slični tekstovi: "Naši vlastodršci imaju dahijske predstave o državi, o narodu, vladi i njihovi postupci pokazuju samo jednu očajnu istinu koliko su slabi zakoni u našoj zemlji i koliko podanici imaju malo stvarne otporne moći za zaštitu svojih prava i svoje slobode. Oni čak više i neće da se trude da svoje postupke zaviju u formu zakonitosti. Oni se više nikoga ne boje, oni rade otvoreno, oni ne podvaljuju, oni nasrću i otimaju. Današnji naši vlasnici... srušili su u nama veru u moć zakona, zaljuljali su temelj na kome počiva pravni poredak jednoga društva, i na mesto zakona i časti, stavili svoj ćef i svoj interes. Bez srama i bez obzira oni sprovode svoje planove zloupotrebljavajući u svoju korist nesrećno stanje koje je rat stvorio u našoj zemlji i ne radeći ništa da se red i pravda uspostave".23 I dalje: "Država mora postati društvo slobodnih ljudi, a ne organizovana banda vlasnika i pljačkaša. Mitraljez i sila ne mogu biti metode njenog upravljanja. Svaki mora doći na svoje mesto: krivci pred sud, dotrajali i zamoreni u penziju, politički sklerotici na odmorište gde nema promaje, političke anahronizme treba zameniti ljudima sposobnim i kadrim da izađu na susret potrebama naroda i zahtevima novoga vremena".24
Ni odnosi među tek ujedinjenim narodima nisu bili harmonični, počele su prve međunacionalne čarke kojima su političke stranke vešto manipulisale zarad dobijanja političkih poena kod "domaće" publike. U tome su naročito prednjačili vladajući radikali. To komentatori Republike jasno uočavaju: "Ostvarili smo narodno jedinstvo. Oborili jednu granicu između nas i Austrije, a stvorili hiljadu drugih. Spekulacije sa narodnim jedinstvom poslužile su kao oruđe našim političarima. Dok smo pre rata bili sa Hrvatima i Slovencima teritorijalno razjedinjeni, a duhovno ujedinjeni, danas je obratno: teritorijalno ujedinjenje je dobiveno, a duhovno izgubljeno. Svi mi znamo kakvo je naše današnje jedinstvo, i koliko smo mi jedna država sa Hrvatskom i Slovenačkom. I to je jedno razočarenje za naš narod. Mi danas prisustvujemo najodvratnijim kompromisima između političkih stranaka koje ne traže oslonca u narodu, nego preko njegovih leđa guraju se oko Krune, od koje čekaju vlast".25
Deklaracijom o ujedinjenju formirano je Privremeno narodno predstavništvo koje su činili poslanici iz poslednjeg saziva Narodne skupštine Kraljevine Srbije, kao i poslanici Države Slovenaca, Hrvata i Srba. Stoga je regent Aleksandar mogao samo privremeno da proglasi "jedinstveno Kraljevstvo Srba Hrvata i Slovenaca" ostavljajući narodnom izjašnjavanju na izborima za ustavotvornu skupštinu pravo da donese konačnu odluku o obliku vladavine. Konstituanta je imala suvereno pravo da novu državu proglasi i republikom. Republikanci su stoga upravo preko Republike poveli oštru i beskompromisnu borbu za što skorije izbore za konstituantu. Verovali su ili su se barem nadali da će narod svojom slobodno izraženom voljom proglasiti narodnu republiku. "Što pre na slobodne izbore što pre pred sud naroda, to traži Republikanska demokratska stranka. A narod koji je umeo da lije krv, da daje skupocene žrtve i da oslobodi sve delove našeg naroda, umeće u svome mudrom instinktu da uredi svoju državu. I moći će to da uradi bolje no mnogi profesionalni političari, koji i u ovo novo doba hoće da liju novo vino u stare mehove, i da udaraju stare zakrpe na nove haljine. Stranka Republikanske Demokratije iz svih ovih razloga glasaće protiv sadašnje vlade."26
A sve vlade od decembra 1918. do 1921. bile su slabe i bez istinske podrške u Privremenom narodnom predstavništvu jer nisu bile rezultat narodne volje iskazane na izborima. Tako je radikalska vlada Stojana Protića zbog gubitka većine jedno vreme izbegavala skupštinske sednice kako se na njima ne bi postavilo pitanje poverenja vladi, koje ona očito više nije imala. Zbog odbijanja da se pojavi u Skupštini, Protić je od strane opozicije nazvan "hajdukom", a njegova vlada "odmetničkom". Ipak, vlada je pala 17. maja 1920, a novu je sastavio Milenko Vesnić, takođe radikal. U vladu su ušle i Davidovićeve demokrate kao koalicioni partneri, zauzimajući značajne resore. Kada je Vesnić sa svojim kabinetom polagao zakletvu regentu Aleksandru, ovaj mu je poželeo "puno uspeha u radu na novom ustavu Kraljevine kao najprečem vladinom zadatku". Zadatak da se izradi ustav nove države, koji je od monarha dobila Vesnićeva vlada, ražestio je Republikansku stranku jer je prejudicirao oblik vladavine, a sama vlada tako preuzela prerogative buduće ustavotvorne skupštine koju je tek trebalo izabrati. Ne može jedna vlada koja nije prošla test narodne volje, smatrao je narodni poslanik Jaša Prodanović, da pravi ustav po svojoj ili regentovoj želji. Ona je dužna da raspiše izbore za ustavotvornu skupštinu koja će, pak, suvereno odlučiti o obliku vladavine i svim drugim važnim pitanjima za novu državu donošenjem demokratskog ustava. Ovom pitanju, kao i pitanju demokratičnosti predloga izbornog zakona, koji je sačinila prethodna vlada Stojana Protića, posvetiće se republikanski prvaci u svom organu Republika tokom čitave 1920. godine.
U to vreme vodile su se žestoke polemike u Privremenom narodnom predstavništvu ne samo oko izbornog zakona već i oko datuma izbora za ustavotvornu skupštinu i njenih prerogativa, odnosno pitanja njene potpune i nedvosmislene suverenosti. O ovome je Republika tokom čitave 1920. godine donosila mnoštvo članaka koje je uglavnom pisao Jaša Prodanović, vrsni znalac istorije srpskog parlamentarnog života i neposredni akter u svim važnijim događajima u njemu. Iako bivši kraljevski ministar, prvo član Radikalne stranke Nikole Pašića, pa potom njenog otcepljenog krila Samostalne radikalne stranke, Jaša Prodanović je postao ubeđeni republikanac i istinski levičar koji se, po sopstvenim rečima, borio protiv socijalne i ekonomske nepravde koju "vlasnici čine radništvu", odnosno "protiv velikih zelenaških banaka i kapitalista". Protivio se ideji Stojana Protića da se ustavotvorna skupština nakon donošenja ustava automatski preimenuje u zakonodavnu. Protićev stav da "mnogo izbora šteti, jer stvara u narodu izbornu groznicu i zlu krv" Prodanović je pobijao vrlo savremenom idejom da su "izbori škola za političko vaspitanje naroda i buđenje njegove svesti". Zahtevao je u ime Republikanske stranke da se nakon donošenja ustava konstituanta raspusti i raspišu novi izbori za zakonodavnu skupštinu. Takođe, po republikancima, važan element konstituante mora biti njena apsolutna suverenost. To je značilo da suvereno odlučuje o obliku vladavine. "Ako izglasa monarhiju i izabere vladaoca, on mora ili primiti taj Ustav u celini ili se odreći prestola: pokloniti se ili ukloniti, što rekao Gambeta Mek Mahonu. A ako izglasa republiku, sadašnji privremeni vladalac ima da ide sa prestola kao što se pre 60 godina njegov ded uklonio pred rešenjem Svetoandrejske skupštine. Ako ne prizna pravo narodno, ostaje mu da upotrebi silu i rastera Skupštinu, ako sme i može..."27
Istovremeno, i drugi republikanski prvaci iznosili su stavove svoje stranke o različitim pitanjima vezanim za izbore za konstituantu. Tako su se, u okviru diskusije o izbornom zakonu, Republika i republikanci zalagali za proporcionalni izborni sistem koji najviše odražava stanje političkog raspoloženja biračkog tela. Za ovaj sistem je pledirao dr Dragomir Ikonić, tadašnji sekretar stranke i direktor lista: "Kad protivnici srazmernog predstavništva prebacuju ovom sistemu da on sprečava i onemogućava jaku većinu u parlamentu, njih treba razumeti ovako: srazmerno predstavništvo nije u stanju da veštački stvori većinu u predstavništvu kad nje nema u narodu. Samo daleko od toga da je ovo mana srazmernog predstavništva, to je, naprotiv, njegova vrlina. Ovaj sistem verno izražava stanje u narodu. Ako u njemu ima većine, onda će ona po ovom sistemu biti sasvim verno predstavljena. Ako je nema onda to nije krivica ni mana ovoga sistema, već rezultat odnosa snaga koji se nalazi u samoj stvarnosti. Tražiti od izbornog sistema nešto više, znači tražiti od njega da pokaže većinu tamo gde je nema i naterati ga da od manjine silom načini veštačku većinu".28 Ono što je takođe zanimljivo jeste Ikonićevo nesumnjivo prihvatanje De Tokvilovog tumačenja pojma većine "kao tiranina manjine", ali i kao nužnog demokratskog instituta da bi se neka odluka donela, inače vrlo savremenog za jednog balkanskog političara. (Ne treba, naravno, smetnuti s uma ni slično shvatanje dr Živojina Perića i drugih naprednjaka pre Prvog svetskog rata koji su se lavovski borili protiv tiranije radikalske većine u skupštini.) "Načelo većine nema drugog opravdanja sem praktične nužnosti. Jednodušnost o nekom pitanju ne postoji, ali ono mora da bude rešeno. I kako svi nisu saglasni u načinu njegovog rešavanja, radi se onako kako misli većina, inače nikakav pokret ne bi bio moguć i nikakva akcija ne bi bila ostvarljiva. Ali ako su već manjine dužne da priznaju prvenstvo većine onda je logično i neophodno da barem ova većina bude zaista većina."29
Predstojeći izbori za konstituantu su, kako vidimo, maksimalno zaokupljali pažnju Republike, a opštinski izbori održani 22. avgusta 1920. godine predstavljali su za republikance svojevrsni test koji je trebalo da pokaže stepen poverenja građana u njihov politički program. U broju koji je izašao na sam dan izbora za opštinsku upravu, u uvodniku pod naslovom "Poslednji apel", ističe se da Republikanska stranka "očekuje s poverenjem pobedu svojih velikih i silnih, pravednih, čovečnih i korisnih ideja". Nosilac

liste i kandidat za predsednika beogradske opštine bio je inženjer Dušan Božić, a stranka je imala kandidate za sva odbornička mesta u gradskoj skupštini. Participacija građana na ovim izborima bila je, barem u Beogradu, ispod očekivanja. Od oko 30.000 birača sa pravom glasa, na birališta je izašla svega trećina, nešto više od 11.000. Komunisti su dobili najveći broj glasova i osvojili 30 odborničkih mandata, dok je radikalima pripalo svega osam, a demokratama šest. Republikanci su osvojili jedno odborničko mesto, što je u Republici ocenjeno kao neuspeh. Njen izveštač nije krio svoje razočaranje: "Izbori za Beogradsku opštinu, koji su se obavili juče, pokazali su još jednom koliko je i u
		"Izbori za Beogradsku opštinu, koji su se obavili juče, pokazali su još jednom koliko je i u najintelektualnijim sredinama našega naroda uhvatio korena u dušama naših građana štetni uticaj monarhističkih partija, kolika je slaba svest građanska i koliko je režim korupcije silan"

najintelektualnijim sredinama našega naroda uhvatio korena u dušama naših građana štetni uticaj monarhističkih partija, kolika je slaba svest građanska i koliko je režim korupcije silan. Pored svih razočarenja koje je doživelo beogradsko stanovništvo i od radikala i od demokrata i pored toga što su opštinski poslovi zastali u strahovitom haosu, što je stanovništvo pune dve godine grcalo pod teretom svih neregulisanih problema skupoće, snabdevanja, transporta, i pored toga što su obe monarhističke partije iskoristile odsustvo narodne kontrole da u zemlji zavedu jedan odvratan režim bankokratije, haosa, pljačke i korupcije, ono je u velikoj meri dalo poverenje radikalima... Beograd se takvim postupkom mnogo obrukao. Idenje u nazad nikad nije bila vrlina. To će utoliko manje služiti na čast Beogradu u koga je ceo narod upro oči u sudbonosnim danima teške državne krize koju preživljujemo... Radikali su se služili starim izanđalim sredstvima podmićivanja i kupovine glasova, koja sredstva na preveliku žalost još nisu postala nemoguća kod nas. Mi imamo tačne podatke i o tome da je jedan glasač uhvaćen da glasa na tuđe ime - zapravo jedan radikal. Odveden u policiju, on je priznao da je već pet puta krao glasove biračima, za koje je znao gde glasaju i da nisu glasali. Daleko od toga da nas taj fakat teši, mi najdublje žalimo toliko nesavesnosti kod birača, koji u tolikoj meri nemaju svesti o svome ponosu i časti".30
Pobedu komunista na opštinskim izborima u Beogradu Republika je dočekala s neskrivenim zadovoljstvom i tu pobedu pripisala ne toliko snazi i uticaju samih komunista već više protestu građana protiv neodgovorne vlasti: "Mada mi ne delimo politička i socialna shvatanja komunista, mada između njih i nas, ako i ima dodirnih, ima i tačaka u kojima se razilazimo, mi ipak pozdravljamo njihov uspeh, jer njihov uspeh je najstrašnija osuda nesavesnog rada naših političara i nazadnjačkog upravljanja našom državom".31 Kao što je poznato, zbog navodnih proceduralnih razloga oko zakletve32 komunistima je onemogućeno preuzimanje opštinske uprave, a kada su oni na dan primopredaje vlasti pokušali da uđu u zgradu intervenisala je policija i sprečila ih.
Republika je na ovu brutalnost vlasti i policije i sprečavanje da se realizuje izborna volja građana oštro reagovala. Jaša Prodanović je jetko pisao: "Ko sme da skloni sa uprave opštinske one koji su pravilno izabrani i u dužnost uvedeni? Na osnovu kog člana zakonskog i po kome pravu ministar unutrašnjih dela vrši svoj brutalni napad na jednu opštinsku upravu, kad ona nije pogazila ni jedan jedini zakon?... Ono što je učinila policija g. Draškovića33 to je grub nasrtaj na zakon, na prava izabrane uprave i na prava građana birača..."34
Državna vlast i njoj odani mediji, poput Politike, a naročito radikalske Samouprave i Demokratije, organa Demokratske stranke, poništavanje izbornih rezultata i sprečavanje da komunisti preuzmu upravu nad glavnim gradom pravdali su i objašnjavali navodnim odbijanjem komunističkog kandidata za gradonačelnika Pavla Pavlovića da položi crkvenu zakletvu pred sveštenikom, kako je zakon nalagao iako je on zapravo tu zakletvu položio uz izvesne ograde nakon što je izgovorio tekst zakletve. Stoga Jaša Prodanović navodi istovetne primere iz tada još bliske prošlosti kada su dvojica političara, iz Hrvatske i Slovenije, predstavnici tzv. Narodnog kluba i socijalističke grupe, polagala poslaničku zakletvu u Privremenom narodnom predstavništvu decembra 1918. godine. Naime, budući poslanici nove države polagali su zakletvu po ustavu i zakonima Kraljevine Srbije i morali su se zakleti na vernost kralju i otadžbini. Kako oblik vladavine u novoj državi formalno-pravno još nije bio rešen jer nisu postojale institucije nove države a ni ustav, to je razumljivo što se hrvatski i slovenački poslanici nisu mogli zakleti monarhu već narodu kao jedinom suverenu. Jaša Prodanović navodi kako njihovo javno ograđivanje od zakletve vlasti ne samo da nisu uzele za zlo već su takvu ogradu bez komentara prihvatile.35
Kako je predizborna kampanja za jesenje izbore uveliko počela republikanci su u svom glasilu objavljivali mnoge skandale i zloupotrebe, pa čak i direktne krađe narodnog novca od strane predstavnika vlasti. To joj nije bilo teško jer je takvih stvari u strukturama vlasti bilo na pretek. Tako Republika od 2. septembra pod naslovom "Vesnićev skandal" prenosi pisanje levičarskog lista Progres o tome kako je predsednik vlade proneverio milion franaka dobrovoljnog priloga za sirotinju dok je bio poslanik Kraljevine Srbije u Parizu.
Ovakvo ukazivanje Republike i lista Progres čiji je urednik bio publicista i pisac Dragiša Vasić, takođe u to vreme blizak republikancima, na koruptivne zloupotrebe režima (Vesnićevu utaju tuđeg novca) i na nasilje prema beogradskim komunistima nije ostalo bez posledica. Ubrzo je iz državne službe otpušten jedan saradnik Republike, a glavni urednik lista Progres Dragiša Vasić pozvan je na "dvomesečnu vojnu vežbu".36 Istovremeno, vlast je poručila pesniku Simi Panduroviću da se ili odrekne vlasništva nad listom Progres ili državne službe. Izraz najvišeg animoziteta prema komunistima bilo je otpuštanje iz državne službe dvojice uglednih profesora Miloša Trebinjca i Sime Markovića, što je učinjeno po nalogu ministra prosvete Svetozara Pribićevića, demokratskog ministra u Vesnićevoj vladi. Pod naslovom "Gonjenja činovnika", osuđujući progone slobodoumnih ljudi i intelektualaca, Republika konstatuje da je posle nasilja ministra Milorada Draškovića u beogradskoj opštini i nasilja ministra prosvete Pribićevića "sada svima jasno kakva su stranka demokrati i kakva je njihova uloga u današnjem režimu. Pomišljajući na to, izlazi nam pred oči karikatura iz jučerašnjeg broja 'Jugoslovenskog naroda': Stojan37 i Milorad. Ne samo da se Stojan i Milorad klanjaju šapki i sablji iz kojih izvire vlast, nego se za njima klanjaju istom idolu i svi ostali ministri i političari, reakcionari, nasilnici, bankokrati, svi prodani državnici, plaćeni izmećari ovog grubog i nasilničkog režima koji su svoje poštenje, obraz i čast dali u trampu za ministarske dnevnice i automobile".38
U periodu od ujedinjenja do donošenja Vidovdanskog ustava (1921) vladao je u zemlji popriličan haos u pravnom i političkom poretku nove države koja je tokom te dve i po godine zapravo bila ništa drugo do državni provizorijum. Mešavina različitih pravnih sistema dovodila je do čestih kolizija ionako zamršenih pravnih normi; neizgrađenost političkih institucija, neujednačeni privredni, socijalni i kulturni razvoj pojedinih oblasti, pobuna u Crnoj Gori, angažovanje vojske u operacijama u Albaniji, mito i korupcija ugrađeni u najviše strukture vlasti - sve je to davalo povoda za stalne i česte političke krize. Privremeno narodno predstavništvo, koje je igralo ulogu parlamenta, imalo je u celom tom državnom haosu najjadniju ulogu. Nebirano od strane naroda nove države, bez ugleda i bez stvarne zakonodavne snage, ono za dve godine svog postojanja nije donelo ni jedan jedini zakon. Umesto zakona, vlada je donosila uredbe i njima je vladala. Ovo će navesti dr Mihaila Ilića da u Republici napiše kako je "kod nas reč 'zakonodavstvo'

izgubila svaki praktični smisao, a na njeno mesto došla novoskovana reč 'uredbodavstvo'. Od svih zakonodavnih funkcija u parlamentu ma kako on bio privremen ostala je jedna jedina: da daje neograničena zakonodavna ovlašćenja izvršnoj vlasti za donošenje uredaba". Ali nisu Republika i njeni saradnici, od Mihaila Ilića, Jaše Prodanovića, Ljube Stojanovića, do Dragomira Ikonića i drugih, o ovome pisali samo kao o svojevrsnom
		Izvršna vlast je tako postala donosilac, tumač i sprovodilac svojih "zakona" u formi uredbi, a da nikome za njih ne odgovara do sebi samoj

kuriozumu kako, eto, izvršna vlast potpuno preuzima funkcije zakonodavne vlasti. Stvar je bila, kako će se koji mesec docnije pokazati, mnogo opasnija: udar na postojeće zakone, odnosno njihovo gaženje tako je bilo legalizovano. Ako nema autentičnog tumača zakona - a to je uvek i na prvom mestu onaj ko zakone donosi, onda to postaje vlada tj. izvršna vlast. S druge strane, stvaranje novih zakona putem uredbi značilo je apsolutizaciju izvršne vlasti u odnosu na ostale dve grane što je vodilo negaciji parlamentarne demokratije iako se odvijalo pod njenim okriljem. Izvršna vlast je tako postala donosilac, tumač i sprovodilac svojih "zakona" u formi uredbi, a da nikome za njih ne odgovara do sebi samoj.
Ono, pak, što Republici čini čast jeste profetska anticipacija takve namere izvršne vlasti: naime, četiri meseca docnije, 30. decembra 1920, vlada je donela zloglasnu Obznanu. A još u septembru Republika je upozoravala: "Reč je o nameri vladinoj da od Parlamenta dobije zakonodavno ovlašćenje da donese uredbu o radu i redu. Ko je pratio politički život u našoj zemlji od oslobođenja do danas, ko je prisustvovao raznim događajima koji su se u vrhovima vlasti odigrali za ovo relativno kratko vreme, taj unapred zna šta to znači, kada je vlada namerna da utvrdi 'red' i reguliše 'rad'. Ova vlada u kojoj sede g.g. Milenko Vesnić, Branko Jovanović, Anton Korošec, Svetozar Pribićević, Milorad Drašković, kad se reši da zavede 'red i rad' i to putem uredaba, to unapred znači da će preko zakona da se šetaju đeneralske čizme, da će bezakonje da se kruniše, da će sloboda da bude bačena u okove i da slobodni i slobodoumni građani više neće imati ni prilike ni moći da barem radi svoje utehe, zaklone svoje pravo zakonskog propisa, jer će zakoni biti bačeni na zemlju i gaženi..."39
Pre izbora za ustavotvornu skupštinu, koji su bili zakazani za 28. novembar 1920. godine, dogodila su se dva vrlo značajna događaja za Državu Srba, Hrvata i Slovenaca. Oba su bila po nju nepovoljna, suprotna optimističkim očekivanjima najšire javnosti i radikalsko-demokratske vlade Milenka Vesnića. Prvo je plebiscitom u Koruškoj (10. oktobra 1920) tamošnje slovenačko stanovništvo većinom glasova odlučilo da Koruška ostane u sastavu Austrije,40 a mesec dana kasnije, ugovorom u Rapalu, rešeno je tzv. jadransko pitanje tako što su Italiji pripali Istra i Zadar s ostrvima i, nešto docnije, Rijeka.41 Ovakvo rešenje dva vrlo važna međunarodna pitanja, osim što je izazvalo revolt u celoj zemlji, pokazalo je izuzetno slabu međunarodnu poziciju nove države. Opozicionim partijama i njihovim glasilima to je bila prilika da ospu paljbu na nesposobnu vladu,42 a

režimska Politika svoj bes zbog ovog ogromnog neuspeha državne delegacije nije izlila na njene članove, odnosno na njihovu diplomatsku nesposobnost, već na zakulisne igre velikih sila koje joj nisu bile naklonjene uprkos ogromnim žrtvama koje je srpski narod dao u nedavnom ratu i velikog doprinosa savezničkoj pobedi. Za neuspeh referenduma u Koruškoj, pak, ovaj list nalazi opravdanje u "ropskim dušama tamošnjih Slovenaca" koji su "rezultatom plebiscita izdali svoj rod i svoju slovensku braću koja su krvarila za njih".43 Na ovo je Republika reagovala tekstom pod naslovom "Jedan nerazumljiv ispad", u kojem osuđuje šovinističke ocene ovog dnevnog lista o rezultatu referenduma, koje "izrečene u takvoj formi potkopavaju
		Jósef Chelmonski, Cross in blizzard, 1907.

ionako nesigurne nacionalne temelje nove države". Republika postavlja pitanje Politici: "ako je u Eshaeziji toliko dobro, zašto niko neće da živi sa nama?" i odmah se dodaje: "Stanje u kome se nalazi naša država, stanje antinarodnih vlada, neustavnosti, nezakonitosti, režima uredaba i korupcije - pravi su uzroci za to. Pobuna slavonskih seljaka bila je jedna lekcija onima koji danas rukuju sudbinom naše zemlje. Poraz u Koruškoj je druga lekcija koja ne može i ne sme da služi za vređanje naše slovenačke braće".44
Kako se približavao dan "sudbonosnih" izbora za konstituantu - a Republika je verovala da oni to stvarno jesu "jer se na njima odlučuje samo o jednom i najvažnijem pitanju, to je oblik vladavine" - rasplamsavala se i politička borba vlasti i opozicije. Republika je nekoliko dana pred izbore čitavu naslovnu stranu posvetila pozivu građanima da glasaju za republiku, a protiv monarhije, verujući da samo u republikanskom obliku vladavine leži spas za "ovu korupcijom i zločinom natopljenu zemlju".45
Kao kandidate za poslanike u beogradskom izbornom okrugu republikanci su istakli svoje najistaknutije članove Ljubu Stojanovića, dr Svetislava Stefanovića, dr Mihaila Ilića, Dušana Božića, Antu Mladenovića i Dragoljuba Joksimovića, a kandidatske liste donosi Republika u broju od subote 27. novembra.
Na izborima su prevagu odneli radikali, demokrate su doživele priličan fijasko, naročito

Svetozar Pribićević u Hrvatskoj, gde je Stjepan Radić sa svojom Hrvatskom seljačkom strankom (HSS) sa 50 osvojenih mandata bio apsolutni pobednik. Iako Republikanska demokratska stranka nije postigla veći uspeh jer je dobila samo tri mandata u Konstituanti, ona je ipak ostala parlamentarna stranka prisutna u političkom životu SHS. O izbornom neuspehu raspravljala je i pretkongresna
		Republika postavlja pitanje Politici: "ako je u Eshaeziji toliko dobro, zašto niko neće da živi sa nama?"

konferencija krajem decembra 1920, o čemu je Republika detaljno izvestila: "G. Dr. Mihailo Ilić, sekretar partije referisao je o rezultatima izborne borbe i daljem radu na organizaciji. G. Ilić naš nedovoljan uspeh na izborima objašnjava s jedne strane time što je jednoj idejnoj stranci teško da dođe do pobede i u redovno vreme, a mnogo teže u današnje vreme političkog i socijalnog poremećaja. S druge strane tu nepovoljnu situaciju u kojoj se i inače naša stranka morala naći, pogoršale su izvesne pogreške u taktici i oskudica radne snage i materijalnih sredstava sa kojima je Glavni Odbor raspolagao".46
Kada je, međutim, 12. decembra počeo rad Konstituante trojica republikanskih poslanika su se tokom njenog šestomesečnog rada sve vreme zalagala za njenu potpunu

nezavisnost u odnosu na vladu i kralja. Međutim, samo što je rad Konstituante počeo, beogradska Pravda objavila je verziju nacrta novog ustava koji je izradila odlazeća vlada Milenka Vesnića. Republika je, naravno, odmah reagovala akcentirajući dve ključne stvari: prvo, način na koji se ustav predlaže, odnosno "natura" Konstituanti i, drugo, sâm sadržaj ustava koji je ocenjen kao izuzetno reakcionaran. Kada je reč o načinu njegovog donošenja, republikanci i cela levica bili su jednodušni u oceni da ustav koji izradi vlada i koji nije bio ni dana pred očima najšire javnosti ne
		Kada je reč o načinu njegovog donošenja, republikanci i cela levica bili su jednodušni u oceni da ustav koji izradi vlada i koji nije bio ni dana pred očima najšire javnosti ne može biti ni narodni ni demokratski

može biti ni narodni ni demokratski. "Zar je Ustav koji će se na takav način doneti", pita se Republika, "obavezan za nekoga, kome nije priznato pravo da ga diskutuje i menja? I zar vlasnici misle da taj i takav Ustav prave narodu? Zar se može očekivati narodna potpora za nešto što mu se nameće?"47 Komentator je bio izuzetno kritičan: "Kome nije bilo jasno da mi živimo ne samo u zemlji najgadnije reakcije, nego i pod upravom najnesposobnijih ljudi na zemljinoj kugli, taj u ovom sramnom nacrtu Ustava ima za sve to pismen dokaz. Samo umni i moralni kepeci kao jedan Lazica Marković, politički renegati koji su demokratizam prodali za vlast kao g. Drašković, izrođeni sinovi ove zemlje koji su za sva dobra koja im je ona obilato dala, kadri da joj pljunu u lice kao Milenko Vesnić, politički lažljivci i prevrtljivci koji se ne stide uloge provokatora da bi izašli kao spasioci države i koji se ne ustručavaju da pogaze i najsvečanije izjave i obaveze da bi se dodvorili jednoj kamarili koja deli vlast, dvorski lakeji kao Sv. Pribićević - mogli su izgraditi ovakav nacrt Ustava, koji predstavlja najnemoralniji trijumf reakcije".48
I sam rad ustavotvorne skupštine bio je usled brojnih proceduralnih zloupotreba (npr. vladino donošenje Poslovnika o radu Konstituante, umesto da o njemu odluči sama Skupština) pod permanentnim pritiskom izvršne vlasti na šta su u Republici najčešće ukazivali dr Dragomir Ikonić, Jaša Prodanović i narodni poslanici Jovan Đonović i Milovan Lazarević. Analizirajući predlog ustava Prodanović mu je zamerao što radikalsko-demokratska vlada širi vladaočeva prava na račun narodnih, umesto da ih ograničava, za šta zapravo i služi demokratski ustav. Tako je vlada više polagala računa kralju nego Skupštini. S druge strane, taj ustav je imao unitaran karakter, čime su se brisali identiteti konstitutivnih naroda umesto da se dozvolilo da narodi imaju svoju političku i ekonomsku samostalnost što je bilo bliže modernom, federalnom tipu ustava za šta su se republikanci i Republika iskreno zalagali.
Samo dva dana pre usvajanja ustava izgledalo je da on još zadugo neće biti donet zbog međusobnih trvenja u Konstituanti i nepristajanja partije bosanskih Muslimana da prihvate određene odredbe Ustava. Vlada Nikole Pašića49 preživljavala je veliku krizu i on je čak u jednom momentu podneo ostavku. Republika je 26. juna krupnim slovima na vidnom mestu u gornjem desnom uglu obavestila svoje čitaoce: "Vlada nema većinu da izglasa Ustav. Muslimani produžuju sa ucenjivanjem. Pašić podneo ostavku. Kriza".
A kada je iznenada postignut sporazum sa Muslimanima (za koji se govorilo da ga je vlada kupila tako što je Muslimanima isplatila veliki novac) i oni pristali da izglasaju ustav Republika je, vidno razočarana, objavila:
"Na tužni Vidov-dan, 1921. godine, uz saradnju mračnih sila reakcije, korupcije, militarizma i bankokratije, donešen je nakazni i nenarodni Ustav, koji sav narod stavlja kao maloletnika pod tutorstvo, a Jugoslaviju čini najnazadnijom državom u Evropi".50 U istom broju odmah ispod zaglavlja objavljena je Zmajeva satirična pesma Jututunska narodna himna.
Kako u radu ustavotvorne skupštine nisu učestvovali Radićevi poslanici, koji su praktično bili jedini pravi predstavnici hrvatskog naroda, i još neke levo orijentisane slovenačke stranke, mnogi su odricali legitimitet ovom Ustavu strahujući da je na samom startu nova država posejala klicu budućih ozbiljnijih međunacionalnih trvenja i sukoba. Republika je u svom komentaru o novom ustavu izrekla i ovo: "Ustav Pašićeve vlade je nemoralan, jer je njegovo usvajanje omogućeno kupovinom glasova, jednim od najnemoralnijih činova u istoriji parlamentarizma. Ustav Pašićeve vlade ne dolazi da kruniše delo oslobođenja naše jednoplemene braće Hrvata i Slovenaca; on dolazi da sankcioniše gaženje najsvetijih međusobnih obaveza, najsvečanijih izjava i deklaracija da Hrvatska i Slovenačka neće biti majorizovane, a sada se majorizacija cinički protura kao nešto prirodno, nešto što mora biti... Srpski narod dosad nije pravio prevare i ne sme dozvoliti ni ovu sadašnju prevaru koja se čini u njegovo ime... Snagu Amerike, Engleske i Francuske čine slobode i prava njenih građana, a ne jačina državne vlasti. Ako hoćemo istinski jaku državu, moramo je najpre načiniti slobodnom".51
Ovaj ustav, koji je usvojen na Vidovdan 28. juna 1921. godine,52 i koji su republikanci, ali i druge opozicione stranke sa levice, nazvali "ustavom reakcije", nije doprinosio razvoju parlamentarizma i demokratije građanskog društva već je utirao put monarhovoj samovlasti i samodržavlju, što će se i realizovati poznatom diktaturom kralja Aleksandra od 6. januara 1929. godine, u vreme kada Republika više ne bude izlazila.
Ta 1921. godina, osim ovako značajnog događaja kakav je bio donošenje prvog ustava nove države, imala je još nekoliko burnih događaja, među kojima su neuspeli atentat na prestolonaslednika Aleksandra na dan usvajanja ustava, koji je izvršio Spasoje Stejić, i atentat u kojem je u Delnicama ubijen ministar unutrašnjih poslova Milorad Drašković. Zbog ovih događaja donet je Zakon o zaštiti države kojim su se još više suzila prava protivnicima režima, a zbog kojeg je poslanik Republikanske demokratske stranke Jovan Đonović u Skupštini izjavio da je ovim zakonom vlada pogazila članove 9, 71, 72, 74 i 88 upravo tog, novog ustava. Zakonom o zaštiti države oduzeti su mandati komunističkim poslanicima, a njihova stranka je praktično zabranjena. Đonović se u svom izlaganju založio da vlast treba da razdvoji komunističku ideologiju od revolucionarnih metoda borbe, koje za osnovu imaju terorizam, jer terorista ima i van komunističkog pokreta. Upravo iz te činjenice nedopustivo je, smatrao je Đonović, da režim zabrani čitavu jednu stranku, jer nije učinila stranka teroristički čin ubistva ministra i bacanja bombe na prestolonaslednika već pojedinci koji za to moraju da snose zakonske posledice. Oduzimanje mandata je opasan presedan i protivi se narodnoj volji. Mandate može da poništi samo sud, svojom pravosnažnom presudom, ukoliko je poslanik počinio neko krivično delo, a nikako odluka vlade i to samo zato što je član određene stranke.53 Naravno da su takvi protesti ostajali bez bitnijeg rezultata, ali su barem bili saopšteni javno u parlamentu, a prenosila ih je i režimska i opoziciona štampa, svaka sa sopstvenim komentarima u zavisnosti od političke opcije koju je zastupala.
Osim čisto političkih tema Republika je, u ovom periodu i sve do kraja svog izlaženja

(1927), posebnu pažnju posvećivala korupciji u strukturama vlasti ili onima koji su njoj bliski. U to vreme se pojavila jedna afera koja je izazvala višemesečne polemike u javnosti a odnosila se na davanje koncesija izvesnoj francusko-srpskoj grupi "poslovnih" ljudi, koji su sebe nazivali Konzorcium Omnium Serbe, da podigne tri velike fabrike za proizvodnju oružja, municije i poljoprivredne mehanizacije. Uslovi za dobijanje ove koncesije bili su izuzetno povoljni za tu finansijsku grupu koju je predvodio izvesni
		Osim čisto političkih tema Republika je, u ovom periodu i sve do kraja svog izlaženja (1927), posebnu pažnju posvećivala korupciji u strukturama vlasti ili onima koji su njoj bliski

markiz De Mil a prvi njegov srpski saradnik bio je Radomir-Rada Pašić, sin predsednika vlade Nikole Pašića. Prvi uslov koji je ta grupa tražila od vlade bio je da država otkupi više od polovine akcija, što je iznosilo oko 14 miliona franaka, ali tako da se ta suma isplati konzorcijumu Omnium Serbe u vrlo kratkom roku i to u dinarima, čime bi ovoj grupi bio praktično obezbeđen početni kapital (koji ona očigledno nije posedovala). S druge strane, država se obavezivala da konzorcijumu Omnium Serbe besplatno ustupi zemljište na kojem će se kompleks fabrika graditi, da fabrike o svom trošku poveže sa magistralnom železničkom prugom, da obezbedi besplatnu eksploataciju potrebnih prirodnih resursa (ruda, šuma, vodenih padova i sl.), da kompaniji Omnium Serbe obezbedi bescarinski uvoz, iz Francuske, potrebnog građevinskog materijala za izgradnju fabrika, i da joj omogući popust na železnici od 50 odsto za prevoz te robe. Ali u ponudi Omnium Serbe nalazila se i klauzula po kojoj država ne bi mogla da uslovi da joj se isporučuje oružje koje joj je potrebno, već samo ono koje fabrika ima u svom proizvodnom programu. Samo se po sebi razume da bi to oružje i oruđe (npr. topovi i mitraljezi) moglo da bude zapravo prerađeno polovno oružje koje francuska armija izbacuje iz upotrebe usled tehnološke zastarelosti ili tehničke neispravnosti na šta su ukazivali neki vojni eksperti. O ovoj aferi prvo je javnost izvestila Republika, iz pera dr Dragomira Ikonića koji će tokom narednih meseci pomno pratiti nastojanja Radomira Pašića i ministra vojnog Zečevića da se pošto-poto prihvati ponuda ove francusko-srpske finansijske grupe bez javnog konkursa, odnosno tendera kako bismo mi danas to rekli. Zbog otkrivanja ove afere u koju su, osim Pašićevog sina, bili upleteni i mnogi oficiri tzv. Bele ruke, Ikonić je početkom decembra 1921. fizički napadnut na ulici u blizini svog stana i teško ozleđen.54
Kada su i drugi mediji razotkrili sve pojedinosti afere oko opskurne grupe Omnium Serbe vlada je povukla svoju prvobitnu saglasnost za davanje koncesije što je Republika konstatovala i proglasila svojom zaslugom.
Valja još pomenuti održavanje prvog partijskog republikanskog kongresa (27. novembra 1921) koji je analizirao dotadašnji rad stranke i dao smernice za njeno buduće političko delovanje u zasebnoj rezoluciji od osam tačaka, koju prenosi Republika. Ukratko, u rezoluciji se ističe da monarhija kao oblik vladavine snosi najveću odgovornost za nestanak prvobitnog oduševljenja nastalog ujedinjenjem Srba, Hrvata i Slovenaca, kao i za opasno poljuljane političke i međunacionalne odnose. Tome je umnogome, smatrali su republikanci, kriva vlast koja je donela ustav bez konsultacija s narodom, iako je taj ustav trebalo da bude ključ svih budućih odnosa između Srba, Hrvata, Slovenaca i drugih naroda. Finansijsku politiku vlade republikanci su ocenili kao katastrofalnu jer vodi "pravo bankrotstvu države". Poljoprivreda je potpuno zapuštena, nema povoljnih kredita za obnovu proizvodnje, zauzet je neprijateljski stav po pitanju formiranja zemljoradničkih zadruga i zadružne svojine. Agrarna reforma koja je sprovedena izvršena je nepravedno jer je favorizovala bogate, više je vodila računa o begovskim i spahijskim imanjima nego o golim i bosim bezemljašima. Isto tako, ništa nije urađeno u borbi protiv korupcije koja "danas cveta više no ikada pre" pa je korupcija okružila i državno-činovnički kadar. U opštoj trci za bogaćenjem učestvuju bez zazora najviši predstavnici vlasti i mnogi članovi Narodne skupštine, i oni su manje-više javni ortaci u liferacijama, povlasticama i bankarskim operacijama.55
Ismevaće Republika i užurbanost političkih skutonoša da kralju čestitaju veridbu i docnije venčanje s rumunskom princezom Mariorom (Marijom), servilnost ministra finansija kada je neštedimice odrešio državnu kesu za kraljevu svadbu koja se po svojoj raskoši mogla meriti sa svadbama kraljeva najbogatijih država,56 ukazivaće na vladino dodvoravanje kralju prilikom određivanja civilne liste (apanaže) koja će godišnje iznositi čak devet miliona dinara, dok su se plate radnika i činovnika, i to onih bolje plaćenih, kretale između pet i deset hiljada dinara na godišnjem nivou. Udariće Republika žestoko i po ministru vojnom optuživši ga za nepotrebnu i uzaludnu smrt na stotine regruta januarske (1922) klase, upućenih na odsluženje redovnog vojnog roka u otvorenim vagonima na temperaturi ispod nule ("... a više od polovine cele klase regruta je obolelo od upale pluća pri čemu je znatan postotak umro po vojnim bolnicama i kasarnama..."). Ovu nečuvenu aferu, koju su vlada i provladini mediji pokušali da zataškaju, otkrila je upravo Republika pa tek potom i ostali mediji. Jovan Đonović, republikanski poslanik u Skupštini, uputio je pismo ministru vojnom i zatražio objašnjenje i odgovornost vojnih vlasti za ovakav necivilizacijski i neljudski čin prema mladim ljudima "jer po ovakvoj hladnoći kakve su bile ove godine, čak ni stoka ne bi smela biti tako prevožena a ne ljudi". Uveravanja ministra vojnog, data u Skupštini kao odgovor Đonoviću, da će preduzeti mere da se ovaj događaj ispita, bilo je sve što je preduzeto.
A kada se 6. septembra 1923. godine, posle onako pompezne svadbe koja je umnogome olakšala državni budžet, rodio prestolonaslednik Petar, Republika je izvrgla ruglu "dvorske pesnike" koji su se takmičili u hvalospevima malom princu.57
I u narednim godinama stranka će se boriti za svoja republikanska uverenja u skladu sa kongresnim odlukama, a njen organ Republika biće veran medijski tumač tih političkih zalaganja. Pisaće članke stranački prvaci Jaša Prodanović, Mihailo Ilić, Jovan Đonović, Jovan Žujović, Milan Bogdanović, Stanislav Vinaver, Dragomir Ikonić, Dušan Božić, Dragoljub Joksimović i drugi viđeniji republikanci, u kojima na popularan način razrađuju idejne stavove srpskog (a od 1923. godine kada se formiraju podružnice u Hrvatskoj) i jugoslovenskog republikanizma.58 Godine 1925. nastaje sukob republikanaca sa Stjepanom Radićem zbog njegovog sporazuma sa Pašićem.59 Tom prilikom, u znatnoj meri, on je, po shvatanju srpskih republikanaca, izneverio svoja levičarska, republikanska uverenja koja je dotad zastupao i koja su srpski republikanci toplo pozdravljali, neretko kritikujući srpske političare na vlasti (pre svih Pašića i njegove tvrdokorne radikale) koji su se prema Radiću i Hrvatskoj seljačkoj stranci odnosili sa političkim prezirom i nacionalnom netrpeljivošću koja se ponekad graničila i sa šovinizmom. Taj sukob nije imao nacionalnu već ideološku podlogu i nikada nije bio izglađen.
Poslednji i to delimično sačuvan broj Republike (postoji samo jedan list, naime prva, naslovna, i druga strana) jeste onaj od 9. avgusta 1927. godine, u kojem na naslovnoj strani Izvršni odbor Jugoslovenske republikanske stranke poziva svoje pristalice i slobodoumne građane da izađu na izbore 11. septembra i glasaju za republikance. Na istoj strani objavljen je nekrolog ing. Dušanu Božiću, istaknutom republikancu i svojevremenom kandidatu za gradonačelnika, sa fotografijom. Na drugoj strani nalazimo kraće tekstove o republikanskim kandidatima za pojedine okruge (dr Dragomir Ikonić za okrug Podrinjski, Jaša Prodanović za okrug Kragujevački, Vlada P. Popović za okrug Vranjski, dr Jovan Žujović za okrug Moravski, Ljuba Stojanović za okrug Beogradski itd.). Saznajemo takođe da se na republikance kao i na celu opoziciju vrši veliki pritisak vlasti, i da je u Šapcu dr Dragomir Ikonić fizički napadnut nakon jednog predizbornog mitinga.60
Na ovim izborima Jugoslovenska republikanska stranka nije imala uspeha i nije osvojila nijedno poslaničko mesto u parlamentu. Kako je izgubila parlamentarni značaj, stranka je zapala u finansijske probleme što se odrazilo i na njen organ, list Republika, koja je ubrzo posle izbora prestala da izlazi.

FNRJ: 1945-1956.

Nakon oslobođenja od fašizma kapitalistički sistem zamenjen je "vladavinom radnika i seljaka". Kada je odlukom Narodne skupštine od 29. novembra 1945. ukinuta monarhija i proglašena republika pojavio se, nakon dvadesetak godina neizlaženja, prvi broj Republike, lista koji će za nešto više od deceniju izlaženja ostati organ Jugoslovenske republikanske demokratske partije. Naime, iako nakon proglašenja republike u novoj Jugoslaviji postoji samo jedna partija, Komunistička partija Jugoslavije, bivša Republikanska stranka zbog svog političkog zalaganja za bolje, pravednije društvo, zbog javnog i aktivnog pomaganja Narodnooslobodilačke borbe i političkog uticaja i ugleda svojih prvaka, pre svih Jaše Prodanovića, ne biva ugašena već utopljena u Narodni front Jugoslavije (docnije Socijalistički savez radnog naroda).
Jaša Prodanović i još neki političari Kraljevine Jugoslavije koji se nisu kompromitovali saradnjom s neprijateljem tokom nemačke okupacije, i koji su zauzeli stav da je najpreči zadatak boriti se protiv okupatora i zemlju osloboditi od fašizma, ušli su u novi jednopartijski parlament. Republikanci, istakli smo više puta, nisu bili marksisti, ali su podržali nov politički i društveni poredak. Republika je tako sada dobijala od države i znatnija materijalna sredstva pa je prvi put u svojoj istoriji izlazila na povećanom obimu od šest, a pedesetih godina i na dvanaest strana. List je izlazio jednom sedmično (uvek utorkom), a obuhvatao je širok spektar tema u svojim odranije prepoznatljivim rubrikama ("Uvodnik", "Naš film", "Uzgrednice" i sl.) ali i u novim, poput obaveznih vesti iz Sovjetskog Saveza, spoljnopolitičkog pregleda, vesti iz kulturnog života nove Jugoslavije, o kojima su pisali istaknuti književnici Stanislav Vinaver i Milan Bogdanović, zatim istorijskih i drugih feljtona, mode, korisnih saveta za domaćinstvo, humoreske, sporta i šaha, ukrštenih reči i sl. Sve do Rezolucije Kominforma 1948. godine list je bio pun hvale za ono što se dešavalo u Sovjetskom Savezu.61 Objavljivani su prigodni tekstovi o životu i radu sovjetskih trudbenika, poboljšanju životnog standarda, ali i tekstovi sovjetskih autora na ekonomsko-političke teme, poput npr. A. Grigorenkovog o Lenjinovom shvatanju saveza seljaka i radnika ili članka profesora Štajnberga čija je poenta da je "totalitarizam najveći neprijatelj socijalizma", zatim prilozi o najnovijim naučnim pobedama sovjetskih biologa62 i sl. Nije potrebno posebno isticati ni činjenicu da je Republika za sve vreme svog izlaženja nakon Drugog svetskog rata do 1956. godine, uglavnom, bila na liniji partijske i državne politike nove Jugoslavije. Ona je to uglavnom činila iskreno, verujući da je stvaranje socijalističke zajednice jugoslovenskih naroda realizacija njenih političkih ideala.
Nimalo, dakle, ne treba da čudi što je Republika često i nekritički pozdravljala sve odluke

partijskih kongresa, izbor Josipa Broza Tita za prvog predsednika Republike januara 1953. nazvala "voljom naroda", prigodnim tekstovima obeležavala njegove rođendane i predaju štafete mladosti, analizirala i glorifikovala uspehe petogodišnjih planova, pozdravljala radne akcije na izgradnji pruga Šamac-Sarajevo i Brčko-Banovići, entuzijastički pisala o velikom poduhvatu socijalističke omladine na izgradnji Novog Beograda (1948), uputila pozdrav Drugom kongresu antifašističkog fronta žena
		Republika je za sve vreme svog izlaženja nakon Drugog svetskog rata do 1956. godine, uglavnom, bila na liniji partijske i državne politike nove Jugoslavije

Jugoslavije (24. januara 1948), osudila Rezoluciju Kominforma i podržala rukovodstvo partije i zemlje protiv Staljinovih kleveta, propratila smrt Staljina (marta 1953) ukazujući na njegove zasluge u antifašističkoj koaliciji ali i ogromne greške u vođenju međunarodnog radničkog pokreta, podržala odlučnost maršala Tita da se suprotstavi "otimanju zauvek našeg Trsta",63 ali i sama padala u patriotski zanos povodom tršćanske krize 1953. godine,64 afirmativno pisala o uspesima u poljoprivredi, zadružnom sistemu i pozdravila osnivanje seljačkih radnih zadruga. Kada je reč o zadrugama i zadrugarstvu kao vidu kolektivnog načina proizvodnje na bazi zajedničke svojine, na ovom mestu valja podsetiti da je zadružni sistem oduvek bio u centru pažnje programskih ciljeva srpskog republikanizma i Republikanske demokratske partije posebno. Još u prvim godinama XX veka mladi srpski republikanci su pisali o zadrugarskim metodama u Engleskoj, koje je sprovodio Vilijem King, pa su čak objavljivani izvodi iz njegovog časopisa Zadrugar. Svi srpski republikanci, od Ilije Vasikića, Slavka Krčevinca i Milana Lazića, pre Prvog svetskog rata, preko Ljube Stojanovića, Jovana Žujovića, Jaše Prodanovića, Dragomira Ikonića, Mihaila Ilića, između dva rata, pa do onih posleratnih poput Vladimira Simića, Staše Milijanovića, Alekse Tomića i drugih, zagovarali su zadrugarstvo kao najbolji metod da se ekonomski unapredi poljoprivredna proizvodnja i podigne životni standard seljaka. Bazirajući ta svoja zalaganja na filozofiji zadrugarstva Vilijema Kinga, oni su, kao i on, bili uvereni da je prvi i osnovni uslov efikasnosti zadrugarskog načina proizvodnje pre svega princip dobrovoljnosti, odnosno slobode izbora svakog seljaka ponaosob hoće li ući u zadrugu ili ne. Suprotni

metodi, poput državne i ideološke prinude, izazvali bi negativne efekte, odnosno bili bi kontraproduktivni. Stoga je razumljivo što je o svim oblicima zadružnog sistema i o razvoju sela Republika pisala s velikim oduševljenjem: "Naša nova Jugoslavija, kao izraziti primer narodne demokratije novoga tipa, preduzela je nakon oslobođenja opsežne mere da razvoj sela postavi na savremenije osnove i sledstveno tome
		Jósef Chelmonski, Wolves attack, 1883.

da život u selu dostigne zavidniju visinu... Sada kada se pošlo novim putem i metodama u razvoju slobodnog i raznovrsnog zadrugarstva na selu valjalo bi nam držati se uzora koji je umnogome sličan našoj zemlji, koristimo se iskustvom Danske koja je pretežno poljoprivredna zemlja. Ekonomska struktura Danske je prevashodno zemljoradnička i u pogledu zemljoradničkog zadrugarstva ona služi kao primer u svetu. Preko 80 odsto izvezenog masla, slanine i jaja proizvedeno je u zadrugama. Mi ne raspolažemo najboljim podacima ali u 1932. godini vrednost proizvedenog masla, mesa i jaja i drugih poljoprivrednih proizvoda predstavljala je sumu od 1.172 miliona kruna. Danska je tada imala vođstvo u svetu u pogledu procentualnog odnosa zadruga prema broju stanovnika. Kako onda tako i sada. Zemljoradničke nabavljačke i prodavačke zadruge, mlekarske zadruge, zadružne klanice itd., brojčano premašuju potrošačke zadruge, čiji je postanak i razvitak novijeg datuma. Stanovništvo mnoge potrebe podmiruje isključivo preko zadruga kojih ima raznih oblika. Zadrugarstvo je sa sela najzad prešlo i u grad. Ovim smo hteli samo reći da se trebamo učiti više na dobrim nego na rđavim primerima".65
Kada je ovo pisano seljačke radne zadruge (kolhozi) bile su u fazi raspadanja i njihov neuspeh Republika je objašnjavala prisilom njihovog nastanka i jakim partijsko-državnim pritiskom na seljake. Edvard Kardelj, tada potpredsednik Saveznog izvršnog veća, u jednom intervjuu odbio je, međutim, da prizna tvrdnje zapadnih ekonomskih komentatora da je zadružni sistem, slabim funkcionisanjem kolhoznog sistema u Jugoslaviji, doživeo slom, tvrdeći da naši narodi imaju istorijsku tradiciju zadrugarstva i "da ćemo mi nastaviti sa sistemom seljačkih radnih zadruga kao načinom snaženja zadrugarske svesti i kao višu formu privredne delatnosti".66 Republika se, razumljivo, otvoreno ne suprotstavlja Kardeljovoj upornosti da po svaku cenu razvija kolhozni sistem u Jugoslaviji, ali oprezno ističe kako bi, stavljajući seljačke radne zadruge uz bok i drugim oblicima zadrugarstva, trebalo zapravo iznaći koji od njih najviše odgovara našoj tradiciji, psihi i mentalitetu. Republika tako navodi reči predsednice Britanskog zadružnog saveza Evelin Dejvis da je "zadrugarstvo više nego reformistički pokret i da on postavlja temelj novoj privrednoj civilizaciji, ali mora biti zasnovan na potpunoj slobodi odlučivanja svakoga hoće li mu pristupiti ili ne".67
Republika je, dakako, imala i određene rezerve i kritičke primedbe u pogledu stanja u društvu, položaja radničke klase i seljaštva, određenih praktičnih životnih problema (gradski prevoz, pitanje snabdevanja građana prehrambenim proizvodima, odećom, obućom, ogrevom itd.), dakle u pogledu ispunjenja svojih političkih i društvenih ideala. Ona je svoje kritičke opaske isticala u uvijenoj formi, služeći se aluzijama i paraboličnim pričama a ponekad i koristeći tada vrlo popularan samokritički metod. Navešćemo nekoliko karakterističnih primera kritičkog mišljenja koje ni tada u uslovima apsolutne jednoumnosti, svuda pa i u medijima, nije manjkalo Republici.
Kada je 1947. godine donet prvi petogodišnji plan, to je bilo pozdravljeno od svih društvenih činilaca i medija. Ali Republika je bila jedini list koji se već naredne, 1948. godine upustio u kritičku analizu učinkovitosti plana prve petoljetke, dakako na svoj, oprezan način. Ocenjujući da je materijalni bilans prve godine plana svakako povoljan, o čemu najbolje govore podignute fabrike i nova postrojenja, izgrađeni putevi i mostovi, železnice, električne centrale i ostalo, komentator Republike (potpisan sa dr. Liverović, što je očiti pseudonim) navodi ono što je loše u tom planu, a to je problem stručnog i moralnog uzdizanja kadrova. Republika, štaviše, smatra da je sve to rađeno nesistematski: "pored nedovoljne brige državnih izvršnih organa postojala je pometnja i kod organa za planiranje, koji su trebali Zakonom o Petogodišnjem planu, okvirno postavljeni plan da dalje razrade. Zatim nije bilo dovoljno jasnosti i sigurnosti pri planiranju same radne snage, a još manje pri operativnom sprovođenju tih planova u život. I još više od toga: nije se znalo ni ko je merodavan i odgovoran za sprovođenje plana uzdizanja kadrova, a mnogim organima na terenu nije bio sasvim jasan ni značaj

obezbeđenja potrebne kvalifikovane radne snage za našu privredu. Nas vrlo skupo koštaju inostrani kvalifikovani radnici i stručnjaci koje smo primorani da uzimamo".68 Ovakve ocene su izrečene vrlo hrabro, jer godina je 1948, a mesec februar, strani stručnjaci su uglavnom tada još uvek neprikosnoveni prijatelji i ideološki saveznici iz SSSR-a, prve zemlje socijalizma. Međutim, rekli smo već, komentator svoje ocene znalački relativizuje konstatacijom "da svi mi više
		Preko duhovitih zapažanja čoveka sa sela Republika je ukazivala na negativne strane koje je politika državne prinude imala na odnos seoskog stanovništva prema narodnoj vlasti

manje zbog ovoga snosimo krivicu, naročito su bili neaktivni radnički sindikati", te da je tek "nedavna konferencija Savezne planske komisije dala istinske i prave smernice da se nedostaci otklone".
Drugi primer kritičkog odnosa prema stvarnosti predstavlja jedna humoreska u rubrici "Uzgrednice" pod naslovom "Pantine žalopojke".69 Preko duhovitih zapažanja čoveka sa sela Republika je ukazivala na negativne strane koje je politika državne prinude imala na odnos seoskog stanovništva prema narodnoj vlasti.
Prema komunalnim problemima list se odnosio nešto slobodnije, svestan da to nije ekskluzivno politička tema, pa da uredništvu "odozgo" neće biti zamereno što ih iznosi na videlo: "Beograd se razvija i raste iz dana u dan, ali se, na žalost, njegov saobraćaj ne razvija istim tempom. Nedostatak sredstava je glavni razlog, a osim toga i dotrajalost voznog parka igra vidnu ulogu. Nedovoljna disciplina i nehat naše publike i saobraćajnog osoblja znatno doprinose da je vek vozila daleko kraći nego što bi trebalo da bude. Tramvaji, trolejbusi i autobusi su toliko opterećeni da su česti kvarovi redovna pojava; nehat vozara u manipulisanju sa motorima takođe je uzrok ozbiljnih kvarova. Sve ovo zajedno ima za posledicu česte popravke i povlačenje vozila iz prometa, a ovo, pak, velike gužve u prevozu. Samo modernizacija i povećanje voznog parka predstavljaju solidno i trajno rešenje, dok je, na žalost, podzemna železnica samo san daleke budućnosti".70
Treba reći i to da su posle oslobođenja najistaknutiji članovi uredništva, poput Jaše Prodanovića, Vladimira Simića, Alekse Tomića, Staše Milijanovića, imali i važne političke i društvene funkcije, od kojih su prva trojica bili narodni poslanici u nekoliko saziva Skupštine FNRJ, a smrt je Jašu Prodanovića zatekla na funkciji potpredsednika jugoslovenske vlade (umro 1. juna 1948).
Poslednji broj Republike izašao je 16. oktobra 1956. godine. Razlog obustave, prema rečima samog uredništva koje se obratilo čitaocima, nisu bili politički pritisci već iznad svega finansijski problemi. Za sve vreme neprekidnog izlaženja, punih jedanaest godina, list je pokušavao i uspevao da analitički pa i kritički prati razvoj novih socijalističkih društvenih odnosa, obnovu i izgradnju zemlje i njen ekonomski napredak i tim procesima dâ svoj doprinos. Republika je isticala izuzetan značaj pravilnog rešavanja nacionalnog pitanja, kao i federativnog uređenja nove države združenih bratskih naroda, što je neposredan odraz tog rešenja. Ove dve krupne političke činjenice, federativna država i jednaka prava svih naroda, nesumnjive su tekovine pobede nad starim društvenim sistemom Kraljevine Jugoslavije. Republika i saradnici okupljeni oko nje izražavali su svojom uređivačkom koncepcijom ubeđenje i veru u novu državu ravnopravnih naroda i često isticali da ona predstavlja otelotvorenje njene ideje o slobodi, pravdi i jednakosti koje se mogu ostvariti jedino u republikanskom obliku vladavine. Do poslednjeg časa svog izlaženja Republika se trudila, koliko je mogla u datim okolnostima, da ostane verna principima bivše Republikanske stranke.
I u zaglavlju poslednjeg broja stoji da je njen partijski organ.

Vreme ratova i burnih promena: 1989-2007.

O današnjoj Republici kao vernom tumaču mnogih ideja prethodne tri, ali i kao listu koji je ne samo inovirao mnoge stare i poznate ideje nego u arsenal građanske misli uneo mnogo toga novog, zna se dosta, mnogo više nego o njenim prethodnicama, što je i razumljivo, jer Republika i danas izlazi i dostupna je svakome. Ipak, podsetićemo na razloge njenog pokretanja u martu 1989. godine, u Zagrebu; od jeseni 1991. do danas izlazi u Beogradu, kao dvonedeljnik.
Nastala u vrlo burnim vremenima i prilikama u kojima se zemlja nalazila, Republika je nastojala da pruži intelektualni otpor mračnim snagama šovinizma ali i bezakonja, koje su predvodile nacionalističke snage potpomognute nacionalnim partokratijama u svih šest republika i koje su izazvale krvavi bratoubilački rat i raspad države. Istina, rukavicu je prvi

bacio srbijanski nacionalizam koji je prvo preplavio Savez komunista Srbije i tamo odneo pobedu nad umerenim i istinski levičarskim snagama, a potom i celu Srbiju, s tendencijom da se širi i dalje. I po poznatom načelu da svaka akcija neminovno rađa reakciju, na izazove srbijanskog nacionalizma ubrzo je stigao odgovor drugih nacionalizama. Manja grupa istinski jugoslovenski orijentisanih intelektualaca, međutim, pokušala je da zaustavi nadiruće zlo. Prvo je formirano Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) i nešto kasnije njen organ Republika. Njeni prvi urednici bili su Milorad Pupovac, Srđan Dvornik, potom Ljubiša Rajić kao glavni i Nebojša Popov kao odgovorni urednik. Kada je Ljubiša Rajić demisionirao (1994) glavni urednik postaje Nebojša Popov. Osnovni zadatak i cilj,
		Nastala u vrlo burnim vremenima i prilikama u kojima se zemlja nalazila, Republika je nastojala da pruži intelektualni otpor mračnim snagama šovinizma ali i bezakonja, koje su predvodile nacionalističke snage potpomognute nacionalnim partokratijama u svih šest republika i koje su izazvale krvavi bratoubilački rat i raspad države

odnosno programska orijentacija lista naslućivala se iz samog zaglavlja: bio je to list građanskog samooslobađanja koji se borio protiv stihije straha, mržnje i nasilja. Republika je u središte svog interesovanja postavljala najvažnija pitanja države i društva: sprečavanje rata i rešavanje krize jugoslovenske federacije mirnim, političkim sredstvima, raspisivanje fer i demokratskih višestranačkih izbora za ustavotvornu skupštinu i donošenje novog ustava kojim bi se sva sporna pitanja normativno regulisala, opštu demokratizaciju države i društva, koja je podrazumevala slobodu misli i govora i političkog i sindikalnog organizovanja, kao i slobodu ekonomske utakmice bez partijskog tutorisanja. Republika je i pitanju Kosova, kao ključnom izvorištu jugoslovenske drame, posvetila značajnu pažnju. Objavljeno je na desetine nepristrasnih tekstova i kritičkih analiza stanja u ovoj pokrajini, organizovana su tri okrugla stola u Beogradu, Mostaru i Prištini, čiji su zaključci publikovani u knjizi Kosovski čvor - drešiti ili seći?
Osim ovoga, Republika je pratila zbivanja u društvu, odnosno kritički analizirala njegovu strukturu koja se od kraja osamdesetih godina i tokom serije ratova naglo počela menjati. Formira se klasa bogataša, pre svega na osnovici ratnog profiterstva i enormne pljačke društvene imovine. Osim glavnog urednika Nebojše Popova, i ostali ugledni sociolozi, poput Zagorke Golubović, Mladena Lazića, Josipa Županova i drugih, prate procese brzog socijalnog raslojavanja i oštre polarizacije na bogate i siromašne građane, opasnog društvenog derogiranja svih vrednosti, pa i onih vezanih za svet rada (rad postaje "neisplativa" kategorija, dok, s druge strane, šverc, ratno profiterstvo i pljačka društvenih preduzeća postaju glavno sredstvo brze zarade i bogaćenja). Ovi procesi ne samo da se ne zaustavljaju nego postaju poželjan oblik društvenog i ekonomskog ponašanja (razni mafijaši i tajkuni postaju "ugledni građani"). Uporedo traje nezapamćena kriza u privredi praćena megainflacijom nezabeleženom u analima svetskih ekonomija, što dovodi do pogoršavanja uslova života građana, opšte bede i siromaštva. Štrajkovi sada postaju svakodnevna stvar ali ne samo u fabrikama i ustanovama već se radnički gnev sve više izliva na ulice i gradske trgove. Mešaju se političko i ekonomsko nezadovoljstvo, tako da na političkim mitinzima radnici zahtevaju posao i hleb, a na protestima zbog neisplaćenih mesečnih zarada neretko se čuju politički povici za smenu vlasti. Republika opširno i sistematski prati sva ta zbivanja iz pera ekonomskih stručnjaka poput dr Ljubomira Madžara, ali i vrsnih publicista i redovnih saradnika lista, kao što su Milutin Mitrović, Zoja Jovanov, Jelka Jovanović, Vlastimir Stojanović i drugi. U kontekstu teških političkih i ekonomskih prilika u zemlji, 1991. godine, Republika objavljuje studiju dr Dušana Breznika Stanovništvo Jugoslavije u kojoj se demografski prati stanje tadašnje jugoslovenske populacije i vrše analitička poređenja po različitim razvojnim periodima. Indikaciju stanja, pak, fizičkog i psihičkog zdravlja stanovništva u novim ekonomsko-socijalnim okolnostima dobijamo kroz radove istaknutih stručnjaka iz oblasti zdravstva, poput Vere Sinrajh, Svetlane Spero, Dragice Stanojlović i drugih.
Veliki građanski i studentski protesti (1991, 1992, 1996/7, 2000), koji su na kraju i doveli do smene režima Slobodana Miloševića, prate se u Republici s osobitom pažnjom. Osim analitičkih tekstova o njima, organizuju se i stručni skupovi i okrugli stolovi, debatne tribine i slično, na kojima kompetentni autori, poput Ivane Spasić, Dragana Popadića, Đorđa Pavićevića, izlažu rezultate svojih naučnih istraživanja kojima praktično razotkrivaju korene društvenih protivurečnosti ali i građanskih inicijativa i pokreta koji su nastajali upravo uslovljeni tim protivrečnostima.
Razaranje gradova ili urbicid, kako su mnogi s pravom nazivali sistematsko rušenje Vukovara, Dubrovnika, Mostara, Sarajeva i drugih gradova, baš kao i problemi demokratskog razvoja gradova i građana, bila je tema kojoj je Republika posvećivala svoje

rubrike poput Ogleda i Knjige u novinama. Reagujući na predlog grupe srpskih arhitekata da se surovo razrušeni barokni Vukovar "popravoslavi" tako što će se "prezidati" u vizantijski stil i tako postati "zauvek srpski grad", Bogdan Bogdanović, nekadašnji beogradski gradonačelnik i aktivni borac za građanska i ljudska prava, napisao je zapaženu studiju Grad - posle utopije u kojoj je, među prvima, konstatovao antiurbani diskurs i postojanje snažno izvitoperene misli i utopijske matrice kod pronacionalnih intelektualnih
		Republika je bila glavni inicijator osnivanja Saveza slobodnih gradova nakon pobede demokratske opozicije u svim većim gradovima Srbije na lokalnim izborima 1996/97. godine

krugova u Srbiji. O urbicidu i njegovim korenima pisali su još i Milan Prodanović, Ivo Štraus, Sonja Prodanović.
Isto tako, Republika je bila glavni inicijator osnivanja Saveza slobodnih gradova nakon pobede demokratske opozicije u svim većim gradovima Srbije na lokalnim izborima 1996/97. godine. Cilj je bio objediniti demokratske i građanske snage, jačati ideju o snazi pojedinca-građanina nasuprot pojedincu-podaniku i na toj osnovi stvoriti uslove za nastanak istinski građanskog društva. Republika je izdavala i glasilo Saveza slobodnih gradova pod nazivom Glasnik u kojem su redovno objavljivane sve relevantne informacije o radu Saveza i o zbivanjima u gradovima i opštinama pod upravom demokratske opozicije. Veliki doprinos pokušaju formiranja građanske svesti dala je stalna saradnica lista Olivija Rusovac koja se tih godina bavila urbanitetom i problemima lokalnih zajednica. U tom smislu posebno je značajna njena knjiga Iskušavanje jedne nade (2000) u izdanju Republike.
Republika živo prati i aktivno participira u svim okupljanjima građana, osluškujući njihov glas i njihove potrebe; tako spontani protest građana u Čačku protiv Miloševićevog ratnog i ekonomskog nasilja, ali i NATO bombardovanja 1999, prerasta u Parlament građana ovoga grada, a docnije, umnogome zahvaljujući punoj podršci Republike, i u Građanski parlament Srbije. Republika štampa i list-letak pod naslovom Izbor Srbije koji distribuira u nekoliko desetina hiljada primeraka, u kojem se sažeto objašnjavaju ciljevi Građanskog parlamenta. O glavnim smerovima delovanja Građanskog parlamenta Srbije Republika je izdala knjigu pod naslovom Pravac promena (2000).
Važan segment društva bila je kultura koja je tokom devedesetih godina, osim

nasleđene ideološke konjunkture, uveliko poprimila i ratnu: svuda i na svakom mestu mogli su se čuti borbeni pokliči i ratničke parole. Književnost i umetnost su nažalost postale sluškinje jedne represivne, nazadne, populističke politike s elementima fašistoidnog: otvoreno ili prikriveno zagovaraju se mržnja
		Jósef Chelmonski, Return from ball, 1879.

prema drugom i drugačijem, s jedne, i ideologizirani patriotizam, s druge strane. Srpska akademija nauka, Matica srpska, Univerzitet, Udruženje književnika Srbije i Srpska pravoslavna crkva postaju promoteri rata i borbe za teritorije; Milošević je svoju instalaciju na vlasti, uostalom, mogao da zahvali upravo nedvosmislenoj podršci tih nacionalnih institucija kulture, nauke i duhovnosti. Stoga je u svojim izvrsnim satirično-ironičnim tekstovima, u kolumni 'Umor u glavi tokom više od decenije, pesnik i dramatičar Miodrag Stanisavljević (1941-2005) ukazivao na rastući politički kič u kulturi i s pravom ismevao "nacionalne kulturne bardove" ogrezle u sinekurama koje su nesnošljivo bazdile na politički kal. Deo tih tekstova objavljen je i u zasebnom izdanju u Republikinoj biblioteci pod naslovom Golicanje oklopnika. Upotrebu autoriteta iz oblasti nauke i kulture u političke svrhe ili tačnije za društvenu mobilizaciju oko "ratnih ciljeva Srbije" predstavljanih javnosti sintagmom "istorijski pravedni srpski interesi", posebno su u svojim člancima i ogledima obrađivali istoričari (Olivera Milosavljević, Dubravka Stojanović, Olga Zirojević), etnolozi (Ivan Čolović), književnici i književni prevodioci (Drinka Gojković, Dragan Žunić), politikolozi (Snježana Milivojević, Jovanka Matić) i novinari (Aleksandar Nenadović, Rade Veljanovski). O Crkvi i njenom blagosiljanju rata objavljivana je čitava serija tekstova i ogleda, pre svih o tome su pisali Mirko Đorđević, Radmila Radić i Pavle Rak. Mirko Đorđević je posebno obradio pitanje hrišćanskog personalizma u knjizi Republikine biblioteke pod naslovom Sloboda i spas.
Najdublje slojeve kulture u sklopu svojih antropoloških istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta objasnila je Zagorka Golubović na stranicama Republike ali i u izvrsnoj studiji Ja i drugi u istoj biblioteci.
Republika značajnu pažnju posvećuje i najsloženijem civilizacijskom fenomenu - državi. Naime, u opštem procesu razaranja, rastakanja i rušenja teško se moglo zamisliti da bi režim koji je upravo produkovao taj proces i postao njegov simbol mogao da izgradi normalne državne institucije. Štaviše, razaranje institucija išlo je u prilog vlastodršcima i uskom krugu ratnih i poratnih profitera, tajkuna i pljačkaša društvene svojine. Činjenica nepostojanja države i državnih institucija već pukog provizorijuma, što je Srbija zaista bila devedesetih godina, podrazumevala je i nepostojanje stabilnog pravnog poretka, pa je prostor za privredni i društveni kriminal postajao potpuno slobodan i nakon završetka serije ratova. Opozicija je bila nedorasla istorijskim zadacima, neretko je i sama bila saučesnik u mutnim radnjama koje je sprovodio režim. Aparat vlasti u Srbiji delovao je izvan društvenog i političkog mehanizma kontrole; vojska, policija i tajna policija bivali su zloupotrebljavani od strane jedne partije i jednog čoveka. U zavisnosti od trenutnih potreba i interesa vladajuće nomenklature, mešale su se i međusobno preplitale nadležnosti delova tog aparata, stvaralo se neverovatno zamešateljstvo koje je pogodovalo političkoj eliti i delu finansijske oligarhije da ostvare svoje političke i

ekonomske ciljeve: učvršćivanje apsolutne vlasti i bogaćenje bez polaganja računa o načinu sticanja bogatstva. Republika je svih ovih godina, pa i danas, pratila i prati pokušaje uspostavljanja normalnog pravnog poretka koji bi jedini mogao da sankcioniše pljačku i zločin. Ovim pitanjem su se, naročito nakon petooktobarskih promena 2000. godine, sistematski bavili Nebojša Popov i autor ovih redova. Osim brojnih članaka na ovu temu, organizovali su razgovore sa sudijama u samoj redakciji
		Republika je svih ovih godina, pa i danas, pratila i prati pokušaje uspostavljanja normalnog pravnog poretka koji bi jedini mogao da sankcioniše pljačku i zločin

i u Društvu sudija s kojim je ostvarena saradnja, povećan je i tiraž lista kako bi sve sudije u Srbiji bile upoznate s naporima Republike i Društva sudija da se izgradi pravna država koja je temelj svemu ostalom: izgradnji drugih institucija, jasnom i nedvosmislenom razdvajanju sve tri grane vlasti (izvršne, sudske i zakonodavne), poštovanju ustava, zakona i građanskih prava u najširem smislu te reči.
Analizu političke scene Srbije, odnose između partija, razne oblike totalitarizma (diktatura, populizam, boljševizam, klerikalizam) koji su u različitom interakcijskom odnosu prisutni u srpskom društvu, analizirali su Mirko Tepavac u svojim povremenim kolumnama i u knjizi Demokratija ili despotija, i Dragoš Ivanović koji je u dvema knjigama u izdanju Republike, Zavera protiv javnosti i Bolest vladanja, obradio odnos vlasti prema medijima, odnosno tehnologiju vladanja Slobodana Miloševića i propuštene prilike demokratizacije društva od strane politički nezrele opozicije. Vera u mogućnost demokratskih promena ne napušta saradnike Republike. Fer i poštenim višestranačkim izborima, kao teško stečenom demokratskom pravu svakog građanina, poklanja se dosta prostora jer postoji čvrsto verovanje da se do promene režima može doći isključivo izborima. Izborna smena vlasti, kao rezultanta slobodne odluke građana, jedna je od okosnica demokratskih uverenja Republike. Uoči izbora 2000. godine objavljena je knjiga Zlatoja Martinova U podnožju demokratskih propileja u kojoj se analitički posmatraju izbori od 1990. do 2000. godine i nedvosmisleno zaključuje da je izborna smena vlasti ogrezle u korupciji i nasilju ne samo moguća nego i vrlo verovatna, što se na kraju pokazalo kao istina. Sam naslov, pak, sugerisao je da izbornom pobedom demokratske opozicije neće automatski biti uspostavljena demokratija već da je ona proces u kojem je permanentna borba za demokratiju neophodna.
Stanje na Univerzitetu i reformu visokoškolskog obrazovanja, kao važan segment koji treba da obezbedi budući ekonomski, kulturni i naučni razvitak društva, posebno je pratila Lidija Jovetić.
Republika je pisala i piše o događajima u svetu, odnosno o vezi između tih događaja i zbivanja u našoj zemlji. Stoga je rubrika Svet i mi svakako jedna od najčitanijih, a ispisuju je ugledni autori poput Mirka Tepavca, Konstantina Obradovića, Živorada Kovačevića, Milivoja Despota, Ljubivoja Aćimovića, Bojana al Pinto-Brkića i Imanuela Volerstina.
Republika je posebno negovala i neguje pravo pojedinca-građanina na slobodno određenje prema idejama, uz samostalan kritički odnos prema njima, insistirajući na njegovom oslobođenju od straha od države i od toga da se bude podanik. Građanin kao pojedinac ima neotuđivo pravo na život, na rad, na uživanje i raspolaganje sopstvenom imovinom, na slobodu mišljenja, slobodu političkog organizovanja, javnog opštenja, pravo glasa i pravo na demokratske, slobodne i fer izbore. Kada je počeo rat, a i u vreme dok su trajale pripreme za njegov početak, građani su bili izloženi svojevrsnoj "patriotskoj represiji" ako nisu zauzimali isti stav po pitanju rata kao režimska politika. A ona je sejala i podsticala međunacionalnu mržnju, strah od pripadnika druge nacije, sprovodila psihološko nasilje prema njima, a u ratu to nasilje otvoreno vršila. Bila je to rušilačka lavina, stihija nasilja i zločina kojoj se valjalo suprotstaviti u granicama, dakako, intelektualnih moći. Urednici i saradnici Republike verovali su u takvu vrstu moći, znajući da nije apsolutna, da objektivno ne može zaustaviti tu stihiju, ali naprosto svojim

programskim opredeljenjem i svojim filozofskim ubeđenjima nisu mogli ostati po strani i mirno posmatrati razornu stihiju već su intenzivirali borbu protiv nje. Republika se tokom ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije (1991-1999) zalagala za trenutno uspostavljanje mira i mirno rešavanje sukoba, kritički je analizirala protagoniste ratova, a kako je najveći broj njenih stalnih saradnika bio iz Beograda i
		Republika je i nakon završetka svih "naših" ratova analizirala metode i puteve izlaska iz sveopšte krize koja je nastala

Srbije to je u fokusu njenih analitičara uglavnom bio vladajući režim Slobodana Miloševića, taj svojevrsni poredak zločina. Republika je i nakon završetka svih "naših" ratova analizirala metode i puteve izlaska iz sveopšte krize koja je nastala. Ta kriza nije samo ekonomska već i duboko moralna i ona traje i danas, nakon petooktobarskih promena 2000. godine. Republika je zato nastavila sa praćenjem stanja u društvu neprestano ukazujući na rastuću korupciju koja, po svojoj frekvenciji i razmerama kojima su zahvaćeni najvitalniji delovi društvenog i državnog tkiva, ozbiljno preti da uništi kompletnu moralnu supstancu društva. Isto tako, zalagala se i zalaže se za definisanje aktera sposobnih da izvedu promene u društvu putem ozbiljnih socijalno-ekonomskih reformi.
Mnogi tekstovi iz Republike prenošeni su u brojnim medijima, domaćim i stranim.
Republika je, naveli smo to već, objavljivala i zasebne monografije i studije iz pera najuglednijih stručnjaka iz zemlje i inostranstva, i imala je ediciju svojih knjiga, od preko trideset naslova. Jedna od najznačajnijih publikacija je zbornik Srpska strana rata (1996) u kojoj su stručnjaci raznih profila s raznih aspekata analitičko-kritički razmatrali fenomenologiju rata na balkanskim prostorima, kao i njegove uzroke i posledice; ova knjiga prevedena je na nemački, engleski i francuski jezik. Godine 2001. Republika je objavila opsežnu Bibliografiju (1989-2000) u kojoj se čitaocima pružaju na uvid naslovi svih tekstova, kao i imena autora koji su od 1989. do 2000. godine sarađivali u njoj. Godine 2002. članovi uredništva osnovali su zadrugu pod imenom "Res Publica" koja je i zvanični izdavač današnje Republike.

*
* *
Šta je to što sve četiri Republike povezuje čvrstim nitima?
1. Republika je u svim svojim periodima izlaženja, uključiv i današnji, imala programski jasne okvire: ostvarivanje prava i slobode pojedinca-građanina: pravo na život, rad, na slobodu mišljenja i izražavanja, slobodu političkog i drugog udruživanja, jednakost pred zakonom, aktivno i pasivno biračko pravo i opšta prava, poput opšteg i tajnog glasanja, slobodne i lojalne utakmice na tržištu bez monopolskih ograničavanja, višepartijskog političkog sistema, svetovnosti države, odnosno jasnog i preciznog odvajanje crkve od države.
2. Republiku u svim periodima odlikuje izuzetna analitičnost i negovanje kritičkog mišljenja. Ovo potonje svakako izostaje u Republici trećeg perioda (1945-1956) usled prirode društvenog sistema u kojem je delovala, kako smo to već ranije konstatovali.
Ipak, ključne ideje sve četiri Republike nikada nisu realizovane jer nisu imale realno uporište u državi i društvu, niti u političkoj i, šire, u kulturnoj ravni.
Zašto je to tako?
U traganju za nimalo lakim odgovorom na ovo pitanje - kojim ćemo se temeljno baviti u našem budućem radu u kojem ćemo pokazati evolutivni put Republikinih ideja u proteklih stotinu godina, kao i njihovo mesto u korpusu srpske političke misli - moramo uzeti u obzir, po nama, dve ključne činjenice: 1) izuzev trećeg perioda, 1945-1956, kritička aparatura Republike, a naročito današnje, bila je upotrebljavana tako da je analitički zadirala u samu suštinu društvenih i političkih pitanja. Takav odnos prema aktuelnim problemima nije nailazio na razumevanje ostalih aktera u društvu i to ne samo vlasti čiji bi sebični vlastodržački interesi prihvatanjem tih ideja bili ozbiljno narušeni, nego ni onih dobronamernijih koji su i sami tragali za odgovorima na mnoga društvena pitanja. Naprosto, takvi ili nisu uviđali kompleksnost socijalnih, ekonomskih i političkih problema ili im je bilo lagodnije (mnogima i lukrativnije!) puko čeprkanje samo po površinskom sloju odnosnog problema.
2. Ideje Republike imale su i imaju znatan demokratski potencijal, ali su očito u opreci sa siromašnom materijalnom bazom društva, razaranog neprekidnim ratovima (samo u XX veku bilo ih je osam, čak četiri samo u periodu 1991-1999!), s nasleđenim patrijarhalno-konzervativnim društvenim modelom koji se sporo menja što, uzeto zajedno, implicira da naše društvo nije imalo i još uvek nema realnu podlogu za izgradnju istinski civilnog društva, iako, barem danas, teorijski ima solidnu i prilično razuđenu civilnu infrastrukturu ali je ona zapravo izolovana na vrlo uzak krug njenih kreatora i zagovornika, nema podršku šire zajednice, daleko je od praktične primene, ne poseduje nikakvu stvarnu moć, a bez stvarne moći doima se prilično virtuelnom. Otud i društvena marginalizovanost Republike i ideja koje ona zagovara. To, dakako, ne znači da je problem u idejama. Naprotiv! Ali za njih se treba (iz)boriti a to je proces, dug i nimalo lak.
3. Prema svim izdanjima Republike, osim možda perioda 1945-1956, vladajući režim je pokazivao izuzetnu netrpeljivost i pribegavao policijskim i sudskim zabranama, progonima i hapšenjima glavnih urednika, ali i pretnjama, vređanjima pa i fizičkim nasrtajima na njene saradnike.
4. Zajedničke su i izuzetno dramatične i istorijski važne okolnosti vremena u kojem su delovale: aneksiona kriza koja je pretila ratom, ujedinjenje zemlje ali po cenu gubitka teritorija Rapalskim ugovorom i zaoštrena situacija povodom tog čina, koja je takođe bila blizu oružanog sukoba, majorizacija nesrpskih naroda i državni centralizam i unitarizam, Ustav iz 1921. koji je pripremio teren za diktaturu kralja Aleksandra, oslobođenje zemlje od fašizma i proglašenje republike, izgradnja i obnova, ali i Informbiro, Goli otok, kriza oko Trsta i ponovo ratna psihoza, zatim, nakon Titove smrti, narušavanje međunacionalnih odnosa, pojava agresivnog srpskog nacionalizma, serija ratova i raspad države, politička i ekonomska izolacija zemlje, intervencija snaga NATO-a, ratna i poratna korupcija i kriminal.

Šta ih međusobno razlikuje?
Ono, pak, što ih razlikuje nisu samo vremenski različite epohe, već i vlasništvo nad listom, odnosno činjenica da je Republika u različitim periodima svog postojanja imala različite vlasnike što je nesumnjivo, mada ne i suštinski, uticalo na njezinu uređivačku koncepciju.
Tako je prvobitna Republika (1907-1912) bila organ Kluba Republikanske omladine koji nije bio politička stranka već pokret koji je širio demokratske republikanske ideje inspirisane Francuskom revolucijom 1789.
Ona je više favorizovala teorijsku, nego praktičnu stranu u kompleksu socijalnih pitanja, i to pre svega zato što, s jedne strane, njeni urednici i saradnici nisu aktivno participirali u bilo kom obliku vlasti i, s druge, što su svesno radili na upoznavanju srpske javnosti s izvornim ali i modernim republikanskim idejama toga vremena.
Republika iz perioda 1920-1927. bila je organ jedne političke stranke čiji su urednici više godina učestvovali kao izabrani narodni poslanici u parlamentu Kraljevine Srba, Hrvata i

Slovenaca, pa je unekoliko list morao biti podvrgavan i partijskoj disciplini tj. on je pored opšteteorijskih republikansko-demokratskih izražavao i strateški važne stranačke interese. Utoliko je uređivačka politika bila nešto drugačije koncepcijski postavljena i imala je stranačku fizionomiju što se jasno vidi iz dominacije polemičkih tekstova prvaka Republikanske stranke sa prvacima drugih stranaka u odnosu na drugu vrstu članaka, pre svega onih koji koriste pouzdanu i nezavisnu analitičko-kritičku aparaturu. U svom trećem periodu (1945-1956) Republika je delila sudbinu većine medija u jednopartijskom društvu kakvo je bila socijalistička Jugoslavija. Iako su neki od glavnih ciljeva
		Glavni urednici Republike
		1907-1908. Ilija Vasikić 1909. Slavko Krčevinac 1912. Milan Lazić 1920. Uređivački odbor (odg. urednik Milutin Stefanović) 1921. Pera Milosavljević 1921. Dragomir Ikonić 1922-1923. Staša Milijanović 1924-1925. Milan Bogdanović 1926-1927. Dragomir Ikonić 1945-1953. Staša Milijanović 1954-1956. Vladimir Simić Milorad Jefremović 1989-1991. Milorad Pupovac Srđan Dvornik 1991-1994. Ljubiša Rajić (glavni urednik, podneo ostavku 1994) 1994- Nebojša Popov (1991-1994. odgovorni, od 1994. i glavni urednik)

republikanaca u toj državi bili zadovoljeni, poput npr. ukidanja monarhije i proglašenja republike i izgradnje države na federativnoj osnovi u kojoj je na optimalan način rešeno nacionalno pitanje, mnogi ciljevi koje su svojevremeno sebi postavili nisu bili nikada do kraja ostvareni: pitanje prava i sloboda pojedinaca, slobode izražavanja i slobode političkog i sindikalnog organizovanja van institucija pod kontrolom državno-partijskog aparata.
Današnja Republika, pak, osim jednog kraćeg perioda kada je bila organ UJDI-ja, koji je opet nakratko bio i politička stranka i učestvovao na prvim višestranačkim izborima 1990. u Srbiji, nije ničiji stranački organ i ima punu slobodu od tzv. autocenzure. Njena kritička aparatura je stoga i najrazuđenija. Ali ne treba smetnuti s uma da ništa ne nastaje ex nihilo pa ni analitički kriticizam današnje Republike: ona ga poseduje ne samo zbog vrsnog uredničkog i, šire, saradničkog tima, već i zbog jedinstvene mogućnosti da iz vremenski nataloženih naslaga demokratskih ideja i metoda bira one najpovoljnije i najubojitije, što njene prethodnice, pak, nisu mogle.

Autor je književnik i publicista

Literatura
Gligorijević, B., Parlament i političke stranke u Jugoslaviji 1919-1929, Beograd 1979.
Janković, D., Mirković, M., Državnopravna istorija Jugoslavije, Beograd 1987.
Jovanović, J., Politički sukobi u Jugoslaviji 1925-1928, Beograd 1974.
Krestić, V., Ljušić, R., Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918. godine, Beograd 1991.
Martinov, Z., "Idejno-tematska koncepcija 'Republike'", Sveske, god. XIII, br. 64, jun, Pančevo 2002.
Petranović, B., Istorija Jugoslavije 1918-1988, Beograd 1989.
Popov, N., "Moć i nemoć kulture", u: Bibliografija "Republike", Beograd 2001.
Prodanović, J. M., Istorija političkih stranaka i struja u Srbiji, Beograd 1947.
Popović, O., Stojan Protić i ustavno rešenje nacionalnog pitanja u Kraljevini SHS, Beograd 1988.

1 Kako je Srbija tek 1919. godine usvojila gregorijanski kalendar, kada je već bila u zajedničkoj državi Srba, Hrvata i Slovenaca, to je razumljivo da su u periodu pre Prvog svetskog rata svi datumi po starom, julijanskom kalendaru. Autor ovog ogleda je zadržao stari način datovanja ali je uz svaki dodao varijantu sadašnjeg, modernog kalendara. Datumi citiranih brojeva Republike u fusnotama, pak, ostali su u izvornom obliku datovanja, dakle po starom, julijanskom kalendaru.
2 Radilo se o zajmu za izgradnju i širenje železničke mreže i naoružanja vojske za koji su se takmičile, s jedne strane, najpoznatije evropske banke iz Francuske, Austrije i Nemačke, a s druge, veliki proizvođači oružja poput Krupa, Škode i Šnajdera. Oko ovog kredita više od godinu i po dana trajala je žestoka polemika u srpskoj javnosti, izbijale su afere za aferom, naročito posle saznanja da su pojedini ministri primali mito samo da bi favorizovali određenog ponuđača. Do pravog usijanja dovela je informacija procurela iz diplomatskih izvora o tome kako je nemački poslanik u Beogradu ozbiljno predlagao Krupu da Pašića i njegovu vladu pridobije za posao "lukrativnim putem" tj. određenim procentom od vrednosti posla: "Kako stvari stoje", pisao je poslanik, "poželjno je da se i dalje zvečećim razlozima dokazuju nesumnjiva tehnička preimućstva Krupa". Republika je smatrala da je zajam dobijen pod nepovoljnim uslovima i da je zelenaški, te da osiromašeni srpski narod to naprosto ne može podneti. Pišući o "stanju nasilja i nezakonitosti grabeži i korupcije" i jednom političkom zločinu kada je policija na smrt pretukla Milana i Maksima Novakovića, javne oponente "Crne ruke", a opozicija u Skupštini podnela interpelaciju tražeći formiranje anketnog odbora i poštenu istragu kako bi se utvrdila odgovornost izvršilaca, Republika zaključuje sledeće: "Unapred se može znati da će zakrpljene savesti fuzionaške većine koja je odobrila zajam od 95 miliona i Šnajderove topove, blagoslovila puškaranje omladine pre godinu dana i radnika na Čukarici, odobriti i ubistvo Milana i Maksima Novakovića" (Republika, 9. decembar 1907, str. 4).
3 Očito se aludira na srpsku Socijaldemokratsku stranku.
4 Na zahtev kralja Aleksandra Obrenovića 1901. godine Nikola Pašić je pristao na fuziju s naprednjacima, pa su ovu njegovu, inače jednu od brojnih političkih nedoslednosti protivnici umeli da "kazne" posprdno nazivajući radikale "fuzionašima".
5 Stojan Protić (1857-1923) ministar unutrašnjih poslova u radikalskoj vladi Nikole Pašića od 17/30. aprila 1906. do 30. maja/12. juna 1907, tvorac projekta vrlo restriktivnog zakona o štampi na koji se poziva Republika.
6 Andra Nikolić (1853-1918) ministar prosvete i crkvenih dela u vladama Nikole Pašića od 17/30. aprila 1906. do 30. maja/12. juna 1907, od 30. maja/12. juna 1907. do 30. marta/12. aprila 1908. i od 30. marta/12. aprila 1908. do 7/20. jula 1908, potom i u vladi Pere Velimirovića od 7/20. jula 1908. do 11/24. februara 1909. godine.
7 Nema sumnje da je ovde reč o poznatom geografu Jovanu Cvijiću (1865-1927), odanom saradniku dinastije Karađorđević. Cvijić se, osim naučnog, bavio i političkim radom, a neretko je slat i u diplomatske misije.
8 Republika, 23. decembar 1907, str. 1.
9 Izraz "čivutski" umesto jevrejski upotrebljen je ovde u pejorativnom smislu i posledica je duboko uvreženih shvatanja ne samo kod srpskog nego i kod većine tadašnjih naroda u Evropi, dakako pogrešnih i duboko antisemitskih, o tobožnjoj "prevrtljivosti i lukavosti Čivuta". U književnim delima srpskih pisaca neretko nailazimo na takve ocene, što je pre plod refleksije društvenih odnosa prema jevrejskoj zajednici nego antisemitizma samih autora. Slično je i s Nemcima koji su kod Srba tradicionalno neomiljen narod. Stoga su po takvoj logici "čivutske" i "nemačke" novine nepouzdane. Takav stav tekstopisca je, međutim, u potpunoj kontradikciji s opštim načelima srbijanske Republikanske omladine, odnosno s orijentacijom njihovog organa Republika. Da je to tako svedoči uvodni tekst "Za slobodu savesti" objavljen u istom broju, koji se jasno i nedvosmisleno zalaže za ravnopravnost svih naroda i za definitivan prestanak njihove diskriminacije u jednoj budućoj, dobro uređenoj državi u kojoj će oblik vladavine biti republikanski: "Društvo je dužno da svakog svog člana uzme na odgovor ako bi njegovi postupci povredili tuđu slobodu ili tuđu svojinu, ali ne može i nema prava nikoga kažnjavati a još manje štititi zbog toga što on ima osobito, samostalno gledište na svet. Jeretika nema, Jevreji se ne gone (kurziv Z. M.), ni protestanti, ni ateisti, svak bira veru koju smatra za najbolju ili ne bira ni jednu" ("Za slobodu savesti", Republika, 23. decembar 1907, naslovna strana).
10 Republika, 23. decembar 1907, str. 4.
11 Isto, str. 1.
12 Isto.
13 Republika, 30. decembar 1907, str. 3.
14 "Vera i klerikalizam", uvodnik, Republika, 16. mart 1908.
15 "Ka Otadžbini budućnosti", uvodnik, Republika, 20. april 1908.
16 "Quo vadis", uvodnik, Republika, 10. maj 1909.
17 "Sursum Corda!", uvodnik, Republika, 5. april 1909.
18 "Naročito je Srbija pozvana i po svome geografskom i po svome političkom položaju i po svome kulturnom položaju da radi na tome. Ona valja da postane centar kome će gravitirati svi srpski delovi, ona treba da ponese buktinju slobode Srpstva i da bude inicijatorka osnivanja jedne Savezne Republike na Jugoistoku Evrope... Srbija treba da postane religija svih Srba van Srbije: njome treba da se zaklinju, njoj da se dive, njene ustanove da navode za primer, njenim pokretima da podražavaju... Ona treba da bude škola u kojoj će se vaspitavati sve dobre volje i sve revolucionarne (kurziv Z. M.) iniciative" ("Radimo!", uvodnik, Republika, 12. april 1909).
19 "Republikanska pisma", Republika, 10. maj 1909, str. 2.
20 Isto, str. 2.
21 "Kaku hoćemo Republiku?", uvodnik, Republika, 3. maj 1909.
22 Ljuba Stojanović (1860-1930), predsednik kraljevske vlade od 16/29. maja 1905. do 30. jula/12. avgusta 1905. i od 30. jula/12. avgusta 1905. do 1/14. marta 1906. godine, ministar pravde i crkvenih dela u vladama Jovana Avakumovića od 29. maja/11. juna 1903. do 2/15. avgusta 1903, Save Grujića od 21. septembra/3. oktobra 1903. do 26. januara/8. februara 1904. i od 1/14. marta 1906. do 17/30. aprila 1906, Stojana Novakovića od 11/24. februara 1909. do 11/24. oktobra 1909.
Jaša Prodanović (1867-1948) bio je ministar narodne privrede u vladi Stojana Novakovića od 11/24. februara 1909. do 11/24. oktobra 1909. i u vladi Nikole Pašića od 11/24. oktobra 1909. do 25. juna/8. jula 1911, a u istoj vladi od 12. septembra 1910. postaje i zastupnik ministra prosvete i crkvenih poslova nakon ostavke Jovana Žujovića, narodni poslanik u Skupštini Kraljevine SHS, poslanik u Skupštini Demokratske Federativne Jugoslavije, potpredsednik vlade FNR Jugoslavije.
Jovan Žujović (1856-1936) bio je ministar prosvete i crkvenih poslova i zastupnik ministra inostranih poslova u vladi Ljube Stojanovića od 16/29. maja 1905. do 30. jula/12. avgusta 1905. i ministar spoljnih poslova u drugoj vladi Ljube Stojanovića od 30. jula/12. avgusta do 2/15. decembra 1905. kada mu je uvažena ostavka. Narodni poslanik u više saziva Skupštine Srba, Hrvata i Slovenaca.
23 "Dahije", uvodnik, Republika, 7. maj 1920.
24 "Za mir i poredak", uvodnik, Republika, 9. maj 1920.
25 "Razočarenja", isto, str. 1 i 2.
26 "Govor narodnog poslanika Jaše Prodanovića povodom vladine deklaracije", Republika, 30. maj 1920, str. 1.
27 "Govor narodnog poslanika Jaše M. Prodanovića o Ustavotvornoj i Zakonodavnoj Skupštini", Republika, 18. jun 1920, str. 1.
28 "Za srazmerno predstavništvo", uvodnik, Republika, 30. jun 1920.
29 Isto, str. 1.
30 "Posle izbora", Republika, 24. avgust 1920, str. 1.
31 Isto, str. 2.
32 Uslov da bi izabrani odbornik mogao da stupi na dužnost bila je zakletva pred sveštenikom. Kandidat za predsednika opštine Pavle Pavlović (1888-1971), nakon što je položio zakletvu, dodao je da ga zakletva pred sveštenikom ne može obavezivati jer je po ubeđenju ateista. Ovih nekoliko reči tzv. motivacije zakletve ocenjene su od strane stare opštinske uprave kao nedopustiv manir koji se kosi sa smislom i sadržinom položene zakletve, pa je odbila da ga proglasi gradonačelnikom. Državni savet je u konačnom postupku odlučio da se ima smatrati da zakletva nije položena. Iako je ostalih 29 komunističkih odbornika regularno položilo zakletvu, bez ikakvih motivacijskih objašnjenja, ni njima nije bilo omogućeno da preuzmu vlast, jer je Državni savet stao na stanovište po kojem je Pavle Pavlović kao nosilac partijske liste zapravo njena personifikacija, što je, naravno, bila nategnuta pravna konstrukcija koja se kosila sa važećim izbornim zakonom i sa Ustavom iz 1903. koji je tada bio na snazi.
33 Milorad Drašković (1873-1921), član Demokratske stranke Ljube Davidovića, ministar unutrašnjih poslova u koalicionoj vladi radikala i demokrata pod predsedništvom Milenka Vesnića (1862-1921), doneo zloglasnu Obznanu. Ubijen u atentatu u Delnicama, avgusta 1921.
34 "Napad na opštinu", uvodnik, Republika, 28. avgust 1920.
35 Prema stenografskim beleškama, dvojica poslanika su rekla sledeće:
Ante Pavelić - "Visoki Sabore! Kod točke o polaganju prisege imam čast u ime Narodnog kluba dati sljedeću izjavu: Privremeno Narodno Predstavništvo prihvatilo je poslovnik narodne Skupštine Kraljevine Srbije, da bi se time omogućilo konstituiranje Narodnoga Predstavništva. Po tomu poslovniku, poslanici su dužni polagati prisegu. 'Narodni klub' smatra ovu prisegu suvišnom za poslanike, no da dade i u tomu dokaz da njegovi članovi ne žele spriječavati rad Narodnog Predstavništva, polažu tu prisegu, tumačeći riječ 'Ustav' u smislu da se pod tim imadu podrazumijevati vladajuće ustanove o jedinstvu države Srba, Hrvata i Slovenaca, te one o zaštiti građanskih prava i ustavnih sloboda. Državni Ustav ima tek stvoriti nitko drugi do Ustavotvorna Skupština".
Josip Petejan - "Narodni poslanici predstavljaju narod koji je jedini suveren, pa zato za svoje djelovanje u parlamentu odgovaraju samo narodu. Toga radi ova prisega ne može da ih veže ako sami po sebi ne osjećaju dužnosti prema vlastitom narodu. Smatram ovu prisegu suvišnom, pukom formalnošću i anahronizmom. Ipak polažemo prisegu, jer nas na to obavezuje prihvaćeni privremeni poslovnik". Isto, str. 1.
36 "Dvomesečna vojna vežba" bila je eufemizam za kažnjavanje nepodobnih državnih činovnika, još više političkih oponenata režimu. Oni su bili upućivani na albansku granicu gde su u to vreme besneli oružani sukobi albanskih komitskih jedinica sa jugoslovenskim vojnim snagama. Sukobi su bili ponekad tolikih razmera da su bivali desetkovani čitavi pukovi, a ranjenici su se kradom pod okriljem noći transportovali u bolnice. Javnost o ovim sukobima nije bila upoznata, a Republika je među prvima pisala o "albanskoj misteriji" tj. da se u Albaniji vode ogorčene borbe i da su srpske trupe zašle duboko u albansku teritoriju, da za tu borbu znaju samo "nesrećne majke kad im dođe zadocnelo izvešće da im je sin, poslat na odsluženje stalnog kadra ili pozvat na 'dvomesečnu vežbu' tamo negde u Albaniji poginuo" (Republika, 1. septembar 1920, str. 2). Ovo su vlasti negirale, tvrdeći da se radi o sporadičnim upadima "Arnauta na našu teritoriju".
37 Naravno, reč je o Stojanu Protiću koji je kao radikalski ministar unutrašnjih poslova zagovarao energične metode protiv onih koji "žele da ruše poredak i monarhiju". Poznat je bio ne samo po represiji prema političkim protivnicima i po rigoroznom zakonu o štampi nego i po čuvenoj rečenici izgovorenoj još 1906. da "vlada ima prava da krši zakone". Otuda poređenje Milorada Draškovića sa Stojanom Protićem.
38 "Gonjenje činovnika", Republika, 5. septembar 1920, str. 1.
39 "Uredbodavstvo", uvodnik, Republika, 8. septembar 1920.
40 Prema zvaničnim rezultatima referenduma, od ukupno izašlih glasača (37.303) za ostanak u Austriji glasalo je 22.025, odnosno 59 odsto, a za pripajanje Koruške Državi Srba Hrvata i Slovenaca 15.278, što čini 41 odsto. Po okruzima: Rožek - glasalo ukupno 4.298, od toga za Austriju 1.980, a za SHS 2.318; Borovlje - ukupno glasalo 11.408, od toga se za Austriju izjasnilo 6.427, za SHS 4.981; Velikovec - ukupno glasalo 10.750 glasača, za Austriju 8.306, za SHS 2.444 glasača; Pliberk - od ukupno 10.847 glasalih, za Austriju se odlučilo 5.312, a za SHS 5.535.
41 Ugovor u Rapalu potpisan je 12. novembra 1920. godine. Predstavnici SHS bili su dr Milenko Vesnić, kao premijer, dr Ante Trumbić, ministar spoljnih poslova, i Kosta Stojanović, ministar finansija, a Italije Đoliti, Sforca i Bonomi. Ugovor je imao devet članova. Prvim su određene granice Italije i priznata joj je Istra sa Zadrom. Drugim su Italiji dodeljena ostrva Cres, Palagruža, Lastovo i Lošinj. Trećim je Rijeka s najbližom okolinom proglašena za nezavisnu državu. (Međutim, Rimskim sporazumom od 27. januara 1924. godine, njena državnost je ukinuta i ona je dodeljena Italiji, dok su luka Baroš i Sušak pripali Jugoslaviji.) Četvrti član ugovora odnosio se na granice riječke države. Peti je predviđao saziv dvostrane konferencije za ekonomske i finansijske odnose između ugovarača. Šesti se odnosio na koncesije i pravo italijanskih manjina na opciju. Sedmi je predviđao zaključenje konvencije o kulturnim vezama, osmi i deveti su se odnosili na redigovanje ugovora.
42 Među njima, naravno, i Republika. U stalnoj rubrici "Naš film", koja se odlikovala kratkim, lapidarnim i ironičnim crticama, autor pod pseudonimom Swift napisao je i sledeće: "Sitni uzroci u životu su bili često povod krupnim događajima. Viktor Igo nas uverava da je Luj XV zbog jednog čavla na potkovici izgubio presto i glavu. Jedan primer iz naše najnovije istorije dolazi da potvrdi tu večitu istinu. U pratnji naše delegacije koja je išla u Sv. Margaritu bilo je i nekoliko dama, pa i gospođa našeg uvaženog premijera. Voz kojim je misija putovala nije bio zagrejan. Da li je to bio slučaj ili kob - znaće jedino g. Sabo. Svima je bilo hladno, ali su trpeli. Jedino je g-đa Vesnić praskala: Hoćete da dobijemo Trst i Rijeku, a niste u stanju da nam jedan vagon zagrejete - dobacila je kondukteru cvokoćući. Vi koji niste znali zbog čega je tako nesrećno zaključen ugovor u Rapalu, sad znate da je tome kriv jedino jedan nezagrejan vagon naše zlosrećne železničke direkcije" (Republika, 12. decembar 1920).
43 "Ropske duše", Politika, 14. oktobar 1920, str. 1.
44 "Jedan nerazumljivi ispad", uvodnik, Republika, 17. oktobar 1920.
45 "Pred izbore", uvodnik, Republika, 25. novembar 1920.
46 Republika, 28. decembar 1920, str. 2.
47 "Carstvo ludosti i zločina", Republika, 30. decembar 1920.
48 "Ustav reakcije", uvodnik, Republika, 14. decembar 1920.
49 Nikola Pašić je 1. januara 1921. godine nakon krize Vesnićeve vlade formirao novi kabinet.
50 Republika, 30. jun 1921, str. 1.
51 Isto, str. 1.
52 Tekstovi u Republici umeli su da budu ne samo kritički već i veoma ironično-duhoviti. Tako u nedeljnom broju od 1. maja 1921, pod naslovom "Umal' ne dobismo Uskršnji Ustav", čitamo i sledeći tekst potpisan inicijalom "F": "Koliko se 'državotvorcima' žurilo sa donošenjem Ustava vidi se po tome što su već bili objavili da će se on doneti na Uskrs. No izgleda da nije bilo tehničkih mogućnosti za to. I to nas je spaslo da ne dobijemo jedan pravoslavni Uskršnji Ustav. Možda je i pravoslavna 'državotvorna' crkva želela da taj Ustav veže za najveći hrišćanski praznik. Ali eto nije se moglo... Nije neka viša pravda valjda dozvolila da se za ime najvećeg apostola ljubavi, bratstva, dobre volje i mira među ljudima, veže jedno delo uzajamne mržnje, nepoverenja, zle volje i nasilničkih prohteva među najbližim od najbližih, među najbližom braćom, kao što je ustav Eshaezije... Nego, nešto se mislimo, možda je ipak trebalo glasati ustav Eshaezije pre Uskrsa, na Veliki Petak. Bilo bi to isto što i sahranjivanje Hrista, značilo bi to simbolično sahranjivanje svega dobrog, svega istinitog, svih onih težnji za poverenjem među braćom. Trebalo je, možda, ustav Eshaezije glasati na Veliki Petak Eshaezije".
53 Republika, 11. avgust 1921, str. 1.
54 Isto tako, Republika navodi i druge afere koje se sudski ne rešavaju jer su u njih upleteni najviši državni funkcioneri. "Jer kad bi vlada htela da goni mafijaše prvo bi na sud imao da ide g. Nikola Pašić, šef te vlade, za utajeni milion carskih i moskovskih rubalja koje nije vratio ni na toliko traženje i potraživanje od strane svojih ranijih kolega. Morala bi se istraga povesti i protiv g. Velizara Jankovića za više od milion dinara koje on, po kazivanju Demokratije drži u francuskim bankama kao svoj sopstveni novac. Pa bi se čak mogao u nezgodan položaj dovesti i patrijarh Dimitrije u koga se takođe nalazi novac od priloga, čiji računi još i danas stoje neraspravljeni. Pa bi se u sudskoj aferi naišlo i na ovo: za državu je kupovao namirnice u vrednosti na stotinu miliona dinara jedan jedini čovek, Šainović, lični sekretar g. Pašića koji se u trgovinu žita razume kao Karamustafa u telegraf, ali je u banci koja je vršila liferacije bio blagajnik rođeni sestrić g. Pašićev. Pa bi se moglo istraživati i to čijim novcem dojučerašnji goli i bosi ministri podižu trokatnice i petokatnice..." (isto, str. 3 i 4).
55 Još jedna finansijska afera potresala je Kraljevinu SHS. Bila je to afera s otkupom Hiršove železnice. Naime, još 1919. godine opet jedna srpsko-francuska finansijska grupa, poput one Omnium Serbe, otkupila je od bečkog vlasnika Hiršovu železnicu, odnosno njen deo u Makedoniji i na teritoriji današnjeg Kosova za 20 miliona francuskih franaka. Četiri godine kasnije, ta grupa u kojoj je glavnu reč opet vodio niko drugi do Radomir Pašić, sin predsednika vlade Nikole Pašića, prodala je Kraljevini SHS tu železnicu za čak 145 miliona franaka. Nije teško izračunati da je za razliku drastično oštećena državna kasa. Za Radomira Pašića Republika je preko svojih izvora utvrdila da se izobilno razbacuje novcem provodeći se po pariskim noćnim klubovima i da stanuje u najelitnijem pariskom hotelu toga vremena Majestic Arenne Cleter, "gde apartman staje 500 franaka dnevno" (Republika, 4. decembar 1921).
56 "Poručeno je da će početkom i sredinom februara u Beograd stići 36 luksuznih dvorskih kola koja će biti sva zlatom optočena. Kola se specijalno rade u Beču, a amovi sa ukrasima u Minhenu. Komisije su već dva puta išle u Beč i Minhen i članovi izveštavaju da će kola biti vanredno lepa i sa bogatim ukrasima" (Republika, 15. januar 1922, str. 1).
57 "Za sada se na takmičarskoj stazi koja vodi od Olimpa ka palati na Terazijama takmiče ovi veliki pesnici:
1. Vojislav Ilić Mlađi (praktičniji od Starijeg koji je pisao Maskenbal na Rudniku)
2. Rikard Katilinić Jeretov i
3. Mirko Korolija...
... Ali sada se pojavio novi takmac koji preti da ovoj trojici pomrači svu slavu i poluči najveću nagradu. Taj novi vitez je g. Dr. Nikola Vučetić koji iz svoga vinograda do Kameničke bašte na Dunavu sav treperi od oduševljenja i sipa stihove sve lepše za lepšim na kojima bi mu pozavideli i Viktor Igo i Parnasovci. Neka nam se dopusti samo jedan citat:
'Detetov se čuje u kolevci krik
kraljev dvor se s njime sav veseo sjaji
Pa topovski svetu poručuje rik
da u slavlju tome nadu svoju gaji'
Pesma pod naslovom 'Na topovsku pucnjavu o rođenju prestolonaslednikovu' objavljena je u vojničkom listu 'Vojni glasnik' br. 19, od 1. oktobra 1923. god. i to o državnom trošku!" (Republika, 21. oktobar 1923).
58 Kada je reč o suštinskom ideološkom odnosu prema strankama i pokretima marksističke provenijencije, oni se nikada nisu promenili. Navešćemo samo izvod iz jednog teksta dr Mihaila Ilića o tome šta zapravo republikanci misle o odnosu između privatne i zajedničke svojine i boljševizmu u Rusiji: "Mi se ne stavljamo ni pod zastavu privatne ni pod zastavu kolektivne svojine, jer znamo da i jedna i druga imaju svoje dobre strane, da su obe neophodne za razvitak društva i što je najglavnije, da se oba ova oblika ne isključuju u životu, već, naprotiv, jedan pored drugog postoje i razvijaju se. Zato nas koji ne verujemo u jednostavne recepte za rešenje socijalnog pitanja, ne zadovoljava opšta formula o socijalizaciji sredstava za proizvodnju pa bilo da se ona izvrši silom državnog autoriteta, bilo kakvim iznenadnim obaranjem današnjeg poretka putem diktature radničke klase. Mi bismo mnogo više želeli da socijalni preobražaj dođe odozdo, a ne odozgo, kroz slobodu, a ne kroz autoritet, jer mi kao pristalice ekonomskog federalizma zaziremo od državnog centralizma i birokratizma... A što se diktature tiče, mi nismo slepi da ne vidimo da se pred našim očima sprovodi već jedna diktatura, prikrivena, ali zato ništa manje stvarna, diktatura novca, koja baca pred noge sve narodne predstavnike i ministre i kupuje savesti i novinara i javnih radnika uopšte. Zato ako mrzimo tu diktaturu, ne znači da treba prihvatiti onu drugu, radničku. Mi ne napuštamo čvrsto tle demokratije, jer verujemo u slobodu, u slobodan izbor pojedinca, građanina. Ubeđeni smo u moć demokratije da svojim sredstvima odnese pobedu nad bilo kojom od ove dve diktature, a obe su neprijatelji svakog naroda" (Republika, 15. januar 1922, str. 1).
59 Nikolu Pašića Republika ocenjuje kao "starog i lukavog zaveraša" koji zaverama ruši sve pred sobom zarad ostvarenja vlastite apsolutne moći i vlasti, ali isto tako i pomoću lukavosti navodi svoje nekadašnje ogorčene protivnike na političko savezništvo koje se posle njima obije o glavu. Tako je ocenjen Pašićev sporazum s Radićem da ovaj uzme učešća u političkom životu Jugoslavije. Republika pod naslovom "Opasna pogađanja" kao da na tu činjenicu upozorava Stjepana Radića: "Pašićev režim se brani. Brani se na nedopušten način. Ali to još i razumemo. Nego kojem đavolu služi Radićeva politika? Došlo se dotle da ona učvršćava ono što je pre šest godina žestoko napadala. Mi ne žalimo što će se Radićev pokret zbog toga raspasti. Ali moramo žaliti što će svojom lešinom pritisnuti slobodu i demokratiju u ovoj zemlji" (Republika, 7. jun 1925, str. 1).
60 "Poznato je već svoj javnosti da je 27. juna o. g. u Šapcu mučki napadnut naš glavni sekretar građanin Dr Dragomir Ikonić. Dva plaćenika, dva tipa sa dna društvenog, nasrnuli su na njega bez ikakva razloga u trenutku kad je lađom trebao da pređe iz Šapca u Klenak, i fizički ga napali. Vlast je asistirala, a kad se i aktivno umešala učinila je to samo zato da stane na stranu napadača i da 'za pravljenje nereda' kazni građanina Ikonića sa tri dana zatvora. Iako je od toga vremena prošlo dosta, mi nećemo propustiti da i u našoj 'Republici' ne žigošemo tu sramotu režima, onako kako je to već učinila sva nepotkupljiva javnost. Mi tačno znamo ko je poručio napad, šta se njime htelo i šta dalje smeraju nasilnici. Mi znamo za sve pretnje koje su nam upućivane i javno i tajno i od župana u Šapcu kao i od mnogih režimskih izmećara..." (Republika, 9. avgust 1927, str. 2).
61 Tako su se donosile vesti o pravljenju veštačke kiše u centralnom delu SSSR-a, koja će u roku od pet godina povećati prinos za 30 metarskih centi po hektaru zasejanih žitarica, a kod šećerne repe čak za 540 metarskih centi. Ili kako je u Uzbekistanu izumljena najsavršenija mašina za berbu pamuka koja zamenjuje 40 radnika i ona po produktivnosti nadmašuje sve poznate mašine te vrste u svetu. Još je interesantnija vest kako se u Sovjetskom Savezu poklanja velika pažnja da se pri radovima koji zahtevaju znatan napor ljudski rad zameni mašinama. "Pri ministarskom savetu ustanovljen je specijalni odbor za mehanizaciju teških radova u kome učestvuju istaknuti sovjetski inženjeri i naučnici. Prema petogodišnjem planu, radovi na utovaru i istovaru u rečnom saobraćaju biće mehanizovani za 75 odsto. Isto tako se mehanizuju i proizvodni procesi u ribarstvu, metalurgiji, aluminijumskoj industriji itd."
Ovakve vesti su imale za cilj da radnom narodu Jugoslavije ukažu na visoke tehničke mogućnosti Sovjetskog Saveza kao šampiona u izgradnji socijalizma, ali i na to da je socijalizam kao sistem superiorniji od kapitalizma i da vodi brigu o ljudima (Republika, 13. januar 1948, str. 2). Inače, slične vesti su objavljivane iz broja u broj kao redovna rubrika pod naslovom "Iz Sovjetskog Saveza".
62 Republika prenosi članak profesora Nikolaja Nuždina "Trijumf Mičurinove biologije", u kojem ovaj sovjetski naučnik govori o velikom uspehu sovjetske biologije, naročito u genetici biljaka, čime se posebno bavio "Mičurinov nastavljač, legendarni profesor i akademik Lisjenko". Lisjenko je, prema Nuždinu, stvorio takvu vrstu semena ozimih žitarica da se one mogu sejati i izvrsno uspevati u najhladnijem delu SSSR-a, Sibiru, na vrlo niskim temperaturama. Nuždin ne propušta priliku da istakne kako je Lisjenkov rad odobrilo i najviše državno i partijsko rukovodstvo SSSR-a: "Tako i nedavni referat akademika Lisjenka o stanju u biologiji, odobren od CK SKP (b) izražava ono što je novo, što je napredno i materijalističko u njenom razvoju... Pobeda kolhoznog uređenja stvorila je sve uslove za procvat Mičurinovog učenja koje je po svome duhu neodvojivo od prakse. U svoje vreme slavni Mičurin je pisao: Vidim da će kolhozno uređenje, pomoću koga Komunistička partija počinje da vrši preporod zemlje, dovesti radno čovečanstvo do stvarne vladavine nad silama prirode" (Republika, 11. septembar 1947). Kada posle XX kongresa KPSS započne proces destaljinizacije sovjetskog društva i rušenje mitske veličine Staljina, pokazaće se sva ispraznost Lisjenkovih biloških "čuda", odnosno otkriće se jedna velika naučna prevara.
63 Tako Republika prenosi najznačajnije akcente Titovih govora u Leskovcu (10. oktobra) i Skoplju (11. oktobra) povodom odluke međunarodne zajednice da Trst pripadne Italiji, u kojima on ponavlja stav jugoslovenske vlade da je takva odluka jednostrana i neprihvatljiva: "Mi smo iznenada stavljeni pred svršen čin. Ali on za nas nije svršen. I ja kada ovdje danas govorim mjerim svaku riječ i želio bih da to razumiju oni koji dosad nisu htjeli da nas razumiju... Ja sam u Okroglici govorio vrlo ozbiljno ali izgleda da me na Zapadu nisu tako shvatili. Ja sam govorio ono što misli sav naš narod i rekao sam vrlo otvoreno da ćemo mi ulazak italijanskih trupa u Trst i čitavu zonu 'A' smatrati kao akt agresije na našu zemlju. Ja i danas sa ovoga mjesta izjavljujem da sve što sam rekao tada važi i sada, i da ćemo preduzeti sve mjere da bismo ono što smo kazali, realizirali..."
64 Pod naslovom "Svi na ulice da branimo granice" donosi Republika iz pera svog novinara Slobodana Bosnića reportažu o velikim demonstracijama u Beogradu povodom odluke velikih sila, pre svih SAD i Velike Britanije, da zonu "A" i gradove Trst i Goricu ustupe Italiji. Bosnić opisuje atmosferu na zakrčenim beogradskim ulicama i trgovima po kojima se valjala ogromna masa ljudi na čijim licima se čitalo "ogorčenje i neverica da su dojučerašnji saveznici Amerikanci i Englezi mogli da otmu ono što je naše" i nastavlja: "'Život damo, Trst ne damo' odjekuje svuda oko nas. Na rukama naroda stoji govornik: Govori o prevari, o izdaji, o trgovini našom zemljom i ljudima. A govornika je mnogo, ljudi se smenjuju. Čas govore, čas slušaju, a onda neko reče: Hajdemo pred ambasade, da ambasadorima kažemo šta mislimo o njima, o prevari, prodaji i vernosti saveznika. Nepregledna masa se zatalasala. Kroz hladno oktobarsko veče teče reka ljudi. Glavnim gradskim ulicama nema saobraćaja. Sve je stalo. Samo idu kolone, jedna za drugom, male, velike, ljudi u njima sa istim mislima i osećanjima. Ako je ko i hteo da proba naše jedinstvo onda ga je te oktobarske večeri video. Kordon milicije. Velika žuta zgrada ambasade sa lancima mesto ograde... Ne može ovuda drugovi, kaže milicionar. Vratite se natrag. On samo vrši svoju dužnost. A četrdeset i neke je možda jurišao na bunker u kome su bili crnokošuljaši sa petlovim perom. Vratite se drugovi, ovde je zabranjen prolaz. Dole italijanski fašisti! viču demonstranti. Molim vas drugovi, nemojte... vratite se, ponavlja mladić u plavoj uniformi. On štiti zgradu u kojoj svetlost izazivački gori. A da nije na dužnosti možda bi i on krenuo na italijansku ambasadu i viknuo: dole fašisti!" (Republika, 13. oktobar 1953, str. 1 i 2).
65 "Sadržina i način", Republika, 5. maj 1953, str. 1.
66 Videti: Politika, 1, 2. i 3. maj 1953, naslovna strana.
67 "Zadrugarstvo i socijalizam", uvodnik, Republika, 12. maj 1953.
68 "Petogodišnji plan i kadrovi", Republika, 10. februar 1948, str. 1.
69 Panta je banatski seljak, bivši kulak koji kroz svoja pisma "gosn uredniku" ukazuje na probleme sela. Prenosimo jedno takvo "pismo" u kojem Panta govori o nedavno održanim "pravim, socijalističkim, a ne buržoaskim" izborima, o "dobrovoljnom" kulučenju na izgradnji seoskog Doma kulture i novčanim, takođe "dobrovoljnim", prilozima za zadružni dom:
"Izbori u selu bili pa prošli. Ta kaki su to izbori, moliću fino, kad se niko nije ni nakašlj'o, a kamoli potuko, ta niš' ti tu ne valja, nije bilo ni belaja ni rascopanih glava. Kakva mi je to politika? Jel' tako? E, a sad gradidu zadružni dom. Kaže onaj što je onomad brbljo na konferenciji da je osigurano 6000 radni' dana. Eto vi'te da radu bez glave: 6000 radni' dana, a pevadu da će dom biti gotov kroz tri meseca! Pa di je tu računica? Pa tražidu i dobrovoljne priloge, što je obavezan da dâ svaki seljak. Da vi'š, bog te, ide to ko namalano! Šta će, daje svet. Ja mislijo da ne dam. Al' kad sam vid'o kakve sve golje dale, oma sam prist'o. Neće Panta da bude iza njih. Pa danaske došla neka mladež kod mene: pitadu kol'ko ću dana dobre volje da radim za zidanje doma. Mor'o sam se opet zapisati pa kažem: Taaa, biće dosta tri! Al' moj Cvetko piše petnajst! Ne volem brate da radim, što jest jest. Ko vole zabadava raditi?" (Republika, 17. februar 1948, str. 6).
70 "Pitanje gradskog saobraćaja", Republika, 20. mart 1956, str. 3.