Amerika je izmislila svet, pošto je ceo svet izmislio Ameriku. Zemlju koju su naselili ljudi sa svih strana sveta, svih boja i rasa, vera i nacionalnosti, granice svojih federalnih jedinica izvukli su mrežom sličnom mondrijanovskom geometrizmu, što više svedoči o lišenosti patološkog balkanističkog kompleksa mapologije gde je svaka čuka, kota ili koridor od sudbinske važnosti, a unutar tih granica posejali su demokratske plodove Deklaracije o nezavisnosti i ljudskih prava Američke revolucije iz 1776. godine:

"Držimo se očigledne istine da su svi ljudi stvoreni jednaki, da im pripadaju izvesna neotuđiva prava, među kojima pravo na život, na slobodu i na težnju ka sreći; da su među ljudima obrazovane vlade, s ciljem da zaštite ova prava, a čije se pravedne vlasti oslanjaju na pristanak onih kojima vladaju; da je pravo naroda da izmeni i obori onaj oblik vladavine koji se bilo kada pokaže razornim po gornja načela, i da obrazuje novu vladu, polažući njene temelje i organizujući joj vlast u onom obliku u kojem veruje da će najpogodnije moći da mu ostvari sigurnost i sreću". Danas ona ima 375 bilijardera! (Gde su onda tek multimilijarderi, milijarderi i milioneri...)

Danas ona samo na naoružanje troši blizu 300 milijardi dolara, u 1993. godini, kada je uz to imala i suficit 95 milijardi.
Od Šrajberovog (Jean-Jacques Servan-Schreiber) "Američkog izazova" do Discovery "Ultimate Ten" samo deseti pronalazak je engleski - kloniranje; 9:1 u korist američkog naučničkog tima.
Danas (XXI vek) ona oličava "Triumf Zapada", a prema Frensisu Fukujami i "Kraj istorije i poslednjeg čoveka" svojom liberalnom demokratijom i tržišnom ekonomijom.
Svojim oružanim intervencijama (od Hirošime i Nagasakija, Koreje i Vijetnama, Srbije i Iraka) ispoljila se kao "svetski policajac", slično ruskom imperatoru - "žandarmu Evrope" u devetnaestom veku.
Ovaj poslednji braneći feudalizam, a SAD sa razvijenim zemljama Zapada (Engleska, Nemačka, Francuska, Italija i Španija) uvodeći Novi svetski poredak.
Međutim, svojim ratnim "avanturama" nastavila je trend dosadašnjeg visokotehnološkog revolucionisanja sveta.
I uz gubitničku poziciju, u Vijetnamu je inoviran holografski tenk koji uz zaglušnu buku simulira pomoću jednog tenka sliku 14 istovetnih tenkova u napadu. U sličnom brendu tehnoloških inovacija, u Srbiji su 1999. isprobani bespilotni avioni i na tom poligonu uspešno isprobana i provedena elektronska navođenja i gađanja (projektilima od 900 tona), slična dečjim "igricama".
U Iraku su na redu opiti sa primenom robotike u ratne svrhe.
U aprilu 2006. nastupiće prva jedinica od 18 robota-vojnika, kao program "Budući borbeni sistem" koji je koštao 100 milijardi dolara.
Ono što su moderni "robovi"-proleteri dobili od svojih gospodara zahvaljujući opštem naučno-tehnološkom napretku, pogotovo u onom najelementarnijem vidu potreba (elektronika, kinematograf, telefon, radio, televizija, automobil, avion, putnički brod...), da izostavimo korišćenje visoke tehnologije - kao rendgena, mikroskopa, antibiotika, odevnih i ukrasnih predmeta, PC kompjutera/računara, to kmetovi pod svojim feudalcima nisu mogli ni da sanjaju.

	"Uslužne sredine, kao što je poštanski sistem ili željeznica ili telefon omogućuju običnom radniku da uživa blagodeti koje u prošlosti nije bilo u stanju da pruži ni najbasnoslovnije privatno bogatstvo. Drugim rečima, Zapadni svet je ostvario opipljivi (hardware) komunizam još pre nego je napisan Komunistički manifest. Ova vrsta devetnaestovekovnog komunizma još nije ostvarena u svetu koji se ne služi pismenošću... Orijent nikada nije imao devetnaesti vek. Umesto toga, on se - poput Irana, Nigerije ili frankofonske Kanade - bućnuo pravo u novi, neopipljivi (software) komunizam radija i TV."
	(Maršal Mekluan, 1968)

Pretežna urbanizacija i obrazovanje (škole, univerziteti, moderne galerije i biblioteke, koncertne dvorane, pozorišta, borilački tereni), bez obzira na statusnu nejednakost, pružili su faktičke kulturne i civilizacijske pogodnosti do sada nezamislive, pogotovo i kao neekskluzivističke.
Osim krupne buržoazije, a i ona je podvojena na industrijsku i finansijsku (napredniju i nazadniju, K. Marks, Kapital), koja je već po prirodi bila sklonija ili menadžerskim brigama, zgrtanju i profitu ili playboyevskom, mondenom dokoličarenju, moderni "sacrum privilegium", koji je gore naveden, najviše je pogodovao srednjem sloju građanske klase, stručnjacima i radnicima novog profila - belim okovratnicima.
Prema tome, ako čovek nije totalni autsajder, klošar, devijantna osoba, izgrednik, aboridžin, u koju kategoriju spadaju i tzv. naši "savremenici" - seljaci koji figurativno još nisu primili ni hrišćanstvo (po obaveštenju Adolfa Looza), tj. nisu prekoračili ni IV vek, ili skitnice i prosjaci - četvrta internacionala, krajnja sirotinja sa "periferije periferija" - miljea slamova, lump, teško da modernitet o kojem je reč može da pretpostavi postojanje klasičnog proletarijata, tj. proletera u klasičnom smislu sa stranica Manifesta iz 1848. godine.
(Konačno "Wer nichtz weiss und kann gehet im Post und Eisenbahn".)
A "Marks nalaže revoluciju", kaže Žak Derida (!?).2
Koju i kakvu revoluciju? 1848, 1871, 1917...
Kubansku, Kinesku, Jugoslavensku.
Ono što je u svetsko-istorijskom obzoru do sada učinjeno kao pothvat u pravcu Marksovog naloga, a potvrđeno svojom čistotom, seže samo do 1928. godine; političkom likvidacijom Trockog, zatim i ubistvom (a i samoubistvom Majakovskog!) završava Komunistička internacionala, "herojsko doba" njenog internacionalizma (iako formalno ukinuta 1943). Nastupa staljinizam.
Svetli momenti još će povremeno prosijavati 1936. u Španiji, 1941-1945. u Narodno-oslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije i konačno 1950. samoupravljanjem - asocijacijom neposrednih proizvođača, razmenom rada i raspodele u SFRJ. Uz Titovu ideju o nesvrstanosti 1961. I ideju "Trećeg sveta", u povoju.3 Pored toga, uključujući i alternativu 1964...4
Na dva vanevropska kontinenta Kina i Kuba, a na našem, jedno vreme još, bledunjavi evrokomunizam Enrika Berlinguera.
I tačka. 1989. ono što je prethodilo rušenju Berlinskog zida, tj. "komunizma", bolje reći šta je dovelo do tog procesa i kraha, navode se najrazličitiji uzroci.
Prvi i osnovni (bazični, baza je značajan pojam u marksizmu), krucijalni, reći ćemo glavni je u ruralnoj (seljačkoj, kampanilističkoj) strukturi društva u kojem (i u kojima) se pristupilo realizaciji tog zamašnog svetsko-istorijskog projekta. Proleterske revolucije.
Nije to bilo za seljake.5
Ono što je Marks predviđao i docirao bilo je da se njegova ideja može provesti u visokorazvijenom industrijskom društvu s obrazovanim klasno-svesnim proletarijatom (otuda i oštre rezerve koje je ispoljio zajedno sa F. Engelsom prema slovenskim seljačkim masama).
Dakle, nimalo zanemarljiva činjenica, čak presudna za naum, bila bi u tradiciji solidne kulturne i civilizacijske podloge, gotovo bi se reklo - izvesni DNK u kulturološko-civilizacijskom smislu.
Pa bi u pogledu tih (za)datosti, pored prevashodno pogodnog tj. plodotvornog tla prvenstveno Nemačke, Francuske, Engleske, čak Japana, bila pridružena i, iako prethodno (u jednom svom razvojnom ciklusu) pretežno ruralizovana, Kina.
Dva izuzetna modela bliska tim intencijama i ostvarenjima bila su društveno-ekonomski habitusi Švedske i Japana.
Za Japan bi se čak moglo reći da je Marks skočio u Rajnu a isplivao na Pacifiku.
Japanski vlasnici (npr. "Honde") išli su preko tradicionalne participacije do bitno "suvlasničkih", sve do darodavnih odnosa sa svojim zaposlenima, klasično "najamnom radnom snagom": samo- ili autoeksproprijacija eksproprijatora.
Jedna lasta ne čini proleće, ali "prvoj lasti raduju se severni stanovnici", rekao bi Černiševski.6
Na tom pravcu je i konstatacija uglednog profesora sa Harvarda "da se svi dosadašnji socijalni prevrati (pod zastavom marksizma) svode na to da se selo preseli u grad, a onda

padaju sve maoističke parole", kao i sumarna (i sumorna) procena tih pothvata, koju je izneo Danijel Singer o "defektnom socijalizmu" ili da je to bio (ako je uopšte negde i kada i kakav bio - naročito persiflirajući "real-ni") u stvari "realno nepostojeći socijalizam"! Lenjinova smelost da se ubaci u kolos imperijalističkog rata 1917, da organizuje Savez Sovjeta radničkih, vojničkih i seljačkih deputata, sa svojim saradnicima Lunačarskim,
		Jósef Chelmonski, Insurgents on stop, 1875.

Lavom Davidovičem Bronštajnom (Trockim), Zinovjevim, Radekom, Feliksom Džeržinskim... da zada udarac belom teroru i intervencionistima, svojim "parolama momenta" - elektrifikacija + sovjetska vlast = komunizam, trasira prve korake na putu jednog "prosvetiteljskog komunističkog" projekta.
Sa svoje 24 knjige (među kojima i kapitalna dela Država i revolucija, Imperijalizam kao najviši stadij kapitalizma - za koje se Fukujama usuđuje da kaže da je, ni manje ni više, pamflet, Tri izvora i tri sastavna dela marksizma, Materijalizam i empiriokriticizam, te Filozofske sveske itd.); Trocki i Lunačarski sa svojim obimnim opusom, sve su to bili intelektualni putokazi grandiozne Marksove i Engelsove ideje oslobođenja rada.
Već na prvom koraku izgradnje nametnulo se pitanje - kojim materijalom?
Tu dilemu na podsticaj Roze Luksemburg, koja je tvrdila da su pogrešni i mesto i vreme, Lenjin je razrešio odgovorom da je jedino imao najslabiju kariku i dobio ne baš najidealnije uslove - slabu razvijenost industrije, opštu zaostalost, nacionalne manjine, proletarijat (naročito industrijski) u začetku, i za prvi korak biće i "đavo dobar ako zna da pravi eksere"...
Donbas je došao kasnije.
Sa ponosom su Lenjin i Trocki govorili o polumilionskom (500.000) članstvu partije boljševika, avangardi proletarijata.
Prebrodili su "Aprilske teze". Brest-Litovsk. NEP.
A onda je Kaplanova pucala. Povredila mu je kičmu. Nastavio je i dalje da radi. Dok jednog dana kada je zamolio suprugu Krupskaju da mu pročita njegov članak koji je prethodnog dana napisao za Pravdu, a Pravda ga nije objavila - on se paralisao.

	"Intelektualni radnik i ideolog, Lenjin stoji sa svojih dvadeset knjiga pred historijom, svijestan da svoj talenat nije jalovo ukopao. Genijalan borac i konstruktor, Lenjin mirne savjesti može da kaže da je poslije Arhimeda prvi koji se usudio da podigne zemaljsku kuglu iz njene svemirske tromosti. Kao čovjek, Lenjin je opisao tipičnu tragičnu liniju stradalnika... Živio je siromašno i skromno kao sluga, a umro kao patnik... Tom najvećem konstruktoru tipa Petra Velikog ili Bonaparte (koje li bijedne usporedbe) nije bilo suđeno da sagradi kupolu nad svojom koncepcijom."
	(M. Krleža, 1924)

Uspeo je još da sastavi "Pismo kongresu" - poznati "Lenjinov testament", kojeg je Staljin sakrio i sve je pošlo nizbrdo.
Staljinova Kominterna guši Kantonski ustanak u Šangaju (Andre Malro, Ljudska sudbina), Trockoga Staljinovi agenti ubijaju u Meksiku.
Zinovjev, Kamenjev, Buharin, Tuhačevski...
Čistke, procesi, dekadencija. Ždanov.
Informbiro.
(Izvestan, čak upečatljiv retuš Generalismus Visarionovič Džugašvili postiže u toku Otadžbinskog rata i pobedonosnim krajem saveznika antihitlerovske koalicije u Drugom svetskom ratu, posebno zauzimanjem Berlina.)
Ali ono što je utisnulo duboki pečat velikoruskog državlja, sovjetske birokratizacije i dogmatizma, Lenjinove bojazni od "mangupa u našim/svojim redovima", kompromitovalo je sve ono što su Lenjin i njegovi prvi boljševici ugradili u temelje mlade Sovjetske Republike.
... da "na stolu svakog klasno-svesnog radnika treba da stoji Engelsov Anti-Diring";
da su "plitki oni marksisti koji misle da su razumeli Marksov Kapital a naročito njegovu I glavu, a da nisu skroz-naskroz prostudirali Hegelovu Logiku;
"da je svako radnik ko umno ili fizički pošteno radi";
"da je etika estetika budućnosti";
"da treba biti američki praktičan i boljševički idejan" itd., itd.
Sve je to nestalo, i ostao je samo korak do kraja.
Berija, Brežnjev, Gorbačov - glavom u (Berlinski) zid.
Pretpostavljajući da vrši konačan obračun sa pseudokomunizmom, Frensis Fukujama u svom "antimarksističkom jevanđelju" (Žak Derida) liberalne demokratije i tržišne ekonomije "Kraj istorije i poslednji čovek" vidi sublimaciju i konačno najpozitivniju aplikaciju Platonovog timotičkog principa što odgovara kasnijoj Hegelovoj formuli "želje za priznanjem", koji u tom kapitalističkom ekonomizmu potiru i mire sva dosadanja područja istorijskih destrukcija.
U takvoj "spiritualizaciji ekonomije" (=metafizičnosti), zaključiće o svršetku i "kraju istorije".
Na tragu Hegelovih ideja - via A. Kožev (kojeg zlo-namerno? ispušta iz Bibliografije knjige), upada u hegelovsku zamku apsolutizacije društvenih sistema, kod Hegela prvo napoleonovskog - kao apsolutne ideje na belom konju, a zatim i monarhije Fridriha Vilhelma III - takođe kao ovaploćenja Apsolutne Ideje (iako su bar u svoje prvo vreme ovo bila dva totalna/apsolutna antipoda, što svedoči i potvrđuje da jedna apsolutna ideja - Napoleon, može biti apsolutnija - kao pruski nasledni vladar).
Ali ono što izmiče Fukujami je Hegelova dijalektika (resp. metafizika koja je "dubila na glavi" i koju je Marks preokrenuo na noge) teze-antiteze i sinteze, i ono što je u tim negacijama negacija bitno, a to su suprotnosti kao agensi samorazvoja - jedinstva i borbe suprotnosti - prevazilaženja.
Kopirajući Hegelovu matricu ispoljio je istu ograničenost koju ni Hegel nije izbegao.
Prema tome, ako Fukujama ne naslućuje taj lanac od Platona do njegovog "kraja istorije" - liberalne demokratije i tržišne ekonomije (osim hipostaziranja idealističkog postulata o stvaralačkom prioritetu Ideje), tako će i prevideti da će jedanput izneta teza komunizma preći put kroz faze svojih anti-teza (kapitalizam, imperijalizam, fašizam, autoritarizam, etatizam, nacionalizam) do sin-teze, ali ne kao apsolutnog kraja i krajnje tačke nego asimptote, što je u stvari sveopšte neprestano kretanje i menjanje.
Umišljena neprikosnovenost Fukujamine idealizovane beskonfliktne liberalne zajednice kao (naj)višeg stadija razvoja ljudskog društva, koja mu dozvoljava da Marksove ideje smatra prevaziđenim i zastarelim, a videli smo šta mu je sve išlo naruku, odvela ga je na pogrešan put pervertiranja uzlazne i silazne linije istorijskih tokova.
Kad je u pitanju preživljavanje/nepreživljavanje: šta je bilo u osnovi tih procesa - da li je jedna strana uspela da inkorporira "racionalna jezgra" one druge strane, koje ova druga nije uspela (uvidela i mogla) one prve - nije o tome sada reč.
Relevantno za istoriju čovečanstva biće planetarno prevazilaženje protivrečnosti oba sistema, a ono za budućnost nalaže sintezu.
A ta sinteza političke, ekonomske i kulturne demokratije kao put ostvarenja visokocivilizacijskog i ujedno visokokulturnog modela prvobitne zajednice (logičko-etičko-estetski integral) biće moguća - tek posle Amerike7 tj./i svih njenih vrhunskih i sveobuhvatnih materijalnih i ljudskih resursa koje je ona pripremila (od automatike, elektronike, informatike, robotike itd.), kao realizacije pro futuro Trockijeve parole Velikog smera - oslobođenja rada.
Dakle, ne rigidnog, "brahijalnog" ratnog komunizma i "crvenog terora" (tzv. demokratskog principa diktature proletarijata) nego produhovljenog i inteligibilnog trockizma na tragu njegovih teza markiranih u tekstovima jedne izuzetno sadržajne i instruktivne knjižice Pitanja o načinu života (1923), u kojoj se nalazi i ovo svedočenje o karakteru intencija Lava Trockog za "produhovljene, oplemenjene oblike života" a što je dragoceno kao baza neotrockizma:

	"Revolucija - uprkos surovosti i krvavoj okrutnosti njenih metoda - ona predstavlja pre svega buđenje smisla za ČOVEČNOST a to je u osnovi obraćanje više pažnje na sopstveno dostojanstvo i na dostojanstvo drugih, da pomogne slabima i nemoćnima".8

Ono što je ovde manje ili više rezolutno postavljeno, što je rezultat i što rezultira, kao rezultanta, zvalo se to makluanistički "veliko selo" (global village), Kampanelin "Grad sunca", "Raj na zemlji" (ne bez osnova: poništavajući "nesrećnu svest"), NOVUS ORDO SECULORUM, Svetska Republika ili Marksov "komunizam" (izvorni) kao društveno-ekonomska formacija u istorijskom smislu, bitno je da svi živčani sistemi budu vezani u jednu žilu kucavicu sveta9 - misao čvrsto sjedinjena s delom mnoštva - Čovečnog Čoveka - kao očovečene prirode i oprirođenog čoveka.
Dezalijenacija.
A to je tek početak prave istorije čovečanstva, njegovo izlaženje iz ropstva preistorije. Iz carstva Nužnosti u carstvo Slobode.
"Historijat svih historija će nam pokazati da smo još uvijek na početku historije" (M. Krleža).

	Jelašin Sinovec

1 Direktiva, uputstvo, nalog Lava Davidoviča Trockog.
2 Žak Derida, Marksove sablasti.
3 Stevan Mirković, Bravar je bio bolji.
4 Kao korektiv dogmatskih recidiva, jedne vojno-birokratske, čak nacionalističke, u osnovi seljačke, pseudosocijalističke, u stvari devijantne društvene prakse u delu jugoslavenskog komunističkog establišmenta, javlja se jedna struja autentičnog stvaralačkog marksizma okupljena oko časopisa Praxis i Korčulanske letnje škole, inicirana od vrhunskog korpusa filozofa Jugoslavije i delotvorno proširena na svetsko područje marksističkih mislilaca, međutim, paradoksalno je (a možda i zakonito) surovo i grubo napadnuta i onemogućena u svom radu i delovanju zabranom njihovog teoretskog glasila i otpuštanjem osam profesora filozofije i sociologije sa Beogradskog univerziteta 1975.
Ali kada im se nedugo posle smrti maršala Tita 1980. pružila prilika da uđu u novonastali u mnogo čemu nedefinisani prostor društvenog zbivanja i artikulišu ga, tu šansu ni beogradski ni zagrebački "praksisovci" nisu znali da iskoriste, čime su doveli u pitanje i svoj "autentični" marksistički dignitet - da "stvari (odn. svet) ne samo tumače, nego prvenstveno menjaju" (11. teza). Čak su se dva korifeja praksis-filozofije (ujedno oba iz sastava memorandumskog SANU), nasuprot, pretvorila u apostate - nacionalsocijalističke i etatističke provenijencije.
5 "Ne da se tako brzo od seljaka stvoriti disciplinirano i organizirano društvo pa da drečiš kao jarac" (Miroslav Krleža, 1981).
Nimalo nije nesimptomatično (iako sračunato na propagandni efekat) da je okupacijski ministar pop Velimir Jonić raspisao obaveznu temu maturskih (nagradnih) radova: "Zašto srpski seljak ne može biti komunista".
Od Marksovog navoda u Komunističkom manifestu o "idiotskim uslovima života na selu", do Trockijeve konstatacije "da seljaci nemaju smisla za istorijske apstrakcije" - dve su ključne karakterizacije ("karakteristike") o socio-psihološkim habitusima "seljaštva", koje uz to ako nije i proizvodno pretvoriće se u svoju najpogubniju, najgrublju primitivističku varijantu - seljačizam.
Čak i napredni pokreti sa pretežno ruralnim korenima kao predznakom, u svom narastanju, često nisu bili imuni na te recidive (Tokvil, Mao, Stjepan Radić i njima slični).
Dok je sela, biće i feudalizma.
Tip američkog farmera spada u milje tehno-mehanizacije poljoprivredne delatnosti.
Dok su na drugoj strani "kolhozi" i zemljoradničke zadruge pokušaj kolektivizacije sitno-sopstveničkog i potrošačkog mentaliteta seljačke produktivne populacije.
6 Što je do danas izraženo u praksi Soroš-fondacije i "Majkrosoft" kompanije Bila Gejtsa, te holding kompanije "Berkšir Hatavej" Vorena Bafeta, kao "rodonačelnih".
7 Lenjinov "cik-cak".
8 U toj šahovskoj završnici historijskog "Velikog smera" - kao Oslobođenje rada (kako se zvala i prva marksistička grupa G. V. Plehanova u Rusiji 1883), sve bitke bile bi dobijene, i to bi zaista bio "poslednji i odlučni, teški boj" (Internacionala).
Permanentna revolucija iz Marksove Adrese 1850, koju su razradili Parvus i Trocki, izgubila bi svoje krvave stigme ukorenjene u revolucionarnim tradicijama još od Tomasa Džefersona koji pledira za krv ("Drvo slobode mora s vremena na vreme biti zalivano krvlju patriota i tirana"), i Sen Žista do današnjih dana, pogotovo što su sve dosadašnje "revolucije" bile palijativne - nedovršene ili promašene - od prvih neuspelih 1848, 1871, do kasnijih: 1917. godine (Trocki: "Izdana revolucija"), uništene ili poništene (Bela Kun, 1941-1945), petooktobarske 2000. godine ("izneverena", M. B. Protić)...
Čak velika Francuska revolucija - imperatorski restaurirana, kao i srpska 1804. godine (Ranke). "Izobličene."
ad 1 - 1789: "Enciklopedističke ideje proigrane po nepismenim golaćima, a megalomanija carskog pustolova, usred francuske kasarne i smiješnog drila carskih parada pod tilerijskim slavolukom, pregažena krvavim osvetnicima giljotiniranog francuskog kralja.
... Rezultat iz perspektive revolucionarnih ideala, sasvim skroman, upravo manje od toga...
... predstavlja punu negaciju svega što je Revolucija htjela, ili mislila da treba htjeti...
... 'ČIJA JE KONAČNA SVRHA BILA DA POGOSPOĐENI SELJACI POKUPUJU GROFOVSKU ZEMLJU' (Balzak).
... i završe u kočijama".
(M. Krleža, Eppur si muove)
ad 2 - 1804: "... kneževski konaci, dereglije, skele, đumruci - da se zna šta je (bilo) hajdučko a šta je (sada) odžaklijsko".
(M. Krleža, Republika 2/3, 1954)
Pa i u autohtonoj jugoslavenskoj revoluciji 1968. kroz kriznu pukotinu javiće se studentski protest BU sa sloganom o "crvenim baronima" i samoupravljačima uz poziv na konfrontaciju.
9 (L. van Betoven, IX simfonija) RADOST, RADOST
Radost iskra sve lepote
Kćeri iz Elizija,
Opojna ti moć krasote
Uzvišena misija.
Tvoje snove vežu niti
Što rastavi moda zla
Svi će ljudi braća biti
Krila tvoja spajat zna.