Od izloženih ostalo je još da obradimo i DSS.* U njihovoj reklami kadar Koštunice izgleda tako što on stoji za govornicom i čita sa papira. Čovek čita neke osnovne poruke o životu. To je slika od koje treba da se uzvikne "Živela Srbija". Tako je!!! Ži... čekaj da vidim šta piše... a da... Živela Srbija!
Ako su radikali žarište bolesti, zagnojeni organ, gangrena ove zemlje, onda je DSS dijagnoza duševnog stanja Srbije. Deesesovci su ogledalo naše duševne bolesti. Neke endemski specifične, depresivne podvojenosti ličnosti. Ako maligni šešeljizam razjeda tkivo naroda, onda je DSS ona crta samodestruktivnog karaktera koja umesto da leči počinje da se samoobmanjuje i utapa u alkoholizam ili neku još strašniju samoubilačku anksioznost.
Deesesovci ulažu ogroman i veoma vidljiv napor da izgledaju kao ljudi potpuno ubeđeni da su pametni i mudri. Poput ličnosti s ozbiljnim psihičkim smetnjama, oni su sigurni da je s njima sve u redu. Misle da su umni i da je put kojim idu umeren, srednji, realan. Svi ostali su ekstremisti. Mudro je biti uzdržan i spor, pametan si kada su tvoji stavovi neodređeni i uopšteni. Mister Čens, to je njihov svetac. Sumanuti baštovan koji sa

daljincem u ruci otkriva stvarni svet, tako izgleda i njihov veliki vođa, njihov dobri i pametni doktor Koštunica. Društvo oko njega je nepogrešivo sastavljeno od likova koje deca u školi jednostavno zovu - bolidi. Pokušaj zauzimanja takve zen pozicije DSS-a sastoji se u ulaganju truda da obmanjuju zapad i demokratski orijentisan narod kako s njima dele iste vrednosti, ali da zbog pragmatičnih razloga ("Srbija je eto takva kakva je - ko ne razume Guču itd.") moraju da malo igraju kolce s nacoškim i srbomanijačkim snagama. S druge strane, oni namiguju svakom primitivcu i ludaku u Srbiji, Rusiji i ostatku turkedžistanskog sveta, i jasno

mu stavljaju do znanja da rade za njihovu stvar, ali moraju da se prave da su kobajagi demokrati i da su za vrednosti te odvratne globalističke zavere. S treće strane, oni sebi šapuću da je to što rade mudrost, da kamičak u cipeli koji ih žulja u stvari ne postoji. Ne, nema protivurečnosti u tome u čemu učestvujem, ne, ja nisam pokvareno đubre, ja sam jedini pametan, a ne oni ekstremisti kojima se vidi žar u očima, koji zaista misle ono što govore. Ekstremisti ne znaju veliku tajnu depresivaca - um je u stvari lukavstvo, logika je logaritam licemerja, formula vezivanja gordijevog čvora.
U toj trostrukoj podeljenosti sopstvene ličnosti, ta sekta bolida višestruko vređa svet oko sebe. Budući da sebe tretiraju kao budale, oni dozvoljavaju sebi da i sve oko sebe smatraju budalama. Da li je moguće ozdraviti hraneći malo gnoj pa malo leukocite? Da li oni stvarno misle da mogu i žrtve i ubice da prevedu žedne preko vode? Onaj koji stoji "u sredini" svega, čak i u sredini svoje sopstvene neiskrenosti, on formalno stoji i na sredini istine o ubicama i ubijenima, a to suštinski znači biti na strani ubica. Zato je, bez obzira na formalnu simetričnost pozicije, njihovo stvarno mesto uz primitivizam i šešeljevsko nazadnjaštvo. Učinak takvog "stojanja" je stajanje Srbije, stajanje u blatu, u zbegovima, u rovovima, karantinu tifusa i kuge, u paklenom mamurluku srpskog "narodnjaštva". Upravo takve kvazielite s narodnjačkom političkom logikom su nas i uvele u sve prevrate, kraljoubistva, ratove, lažna bratstva i istinite bratoubilačke ratove.
Oni u DSS-u vole da za sebe kažu da su "i srpska i demokratska stranka". E pa nisu, oni nisu ni srpska ni demokratska ni stranka. Oni su kontrademokratska olinjalosrpska sekta, KOS. (Ta tri slova inače pružaju i mnogo jednostavnije objašnjenje svega vezanog za Koštunicu i društvo iz ćoška. Mnogo jednostavnije a podjednako tačno...)
Svet nije stvoren tako da se može stajati na sredini i beskrajno vagati. Ta njihova ljubljena centralna pozicija je potpuna apstrakcija koja ima realne posledice - dugo i mučno umiranje u bolovima laži i samoobmane.
Ali ne treba da zavara njihova očigledna mlohavost i omlitavelost. Depresija je opasna bolest i zato je Koštunica opasan protivnik. Masku beskičmenjaka odaju oni tikovi s rukama. Ogromna je tu anksioznost i nepopustljivost. Taj neće otići bez strašne borbe. Mislim da su on i oni kojima je okružen spremni na sve zamislive podlosti samo da na kraju ne osvane njihova jedina noćna mora. U njihovoj bolesnoj, sektaškoj psihi postoji samo jedna borba. To je borba sa Zoranom Đinđićem. Koštunica će biti spreman na sve samo da se stvari ne završe tako da je Zoran pobedio. Koštunica uopšte nije loš "mačevalac" i on zna da je njegova pobeda nad Zoranom samo trenutna. Na terenu taktike on je svojom izdajom uspeo da ubije Zorana, ali strateški je time prešao na stranu na kojoj mora izgubiti. On to zna i pakost mu vri u venama. Zoran je ubijen fizički, ali bitka koju je on vodio će biti sigurno dobijena. Voja će tu pobedu pokušati da odloži na svaki način. Neće se libiti ni stvaranja državnih kriza, ni ponovnih političkih ubistava, ni nekog novog malog rata na severu Kosova, spaljivanja džamija ili nekih drugih neprijateljskih zgrada po Beogradu, ništa mu neće biti sveto u patološkom pokušaju da izbegne mač sudbine koji je krenuo ka njemu u trenutku kada je izdao peti oktobar.
Oni zaista izgledaju kao sekta sastavljena od smotanih štrebera i bolida, ali anksioznost i neiskrenost koja u tim sumanutim likovima tinja je veoma velika i može ih pretvoriti u opasne zlikovce.
Pošto lažu, a provaljeni su od svih strana, oni neće dobro proći na izborima, ali ih se treba čuvati posle. Razna sranja koja mogu slediti posle 21. januara mogu biti inicirana iz deesesovske gubitničke pozicije.

	Milutin Petrović

* Preuzeto s interneta (30. decembar 2006).