Nedavno je u jednoj TV emisiji ("Replika", TV B 92, 18. januar), prilikom rasprave o restituciji privatne imovine Milan Parivodić, ministar u Koštuničinoj vladi, isključio oduzetu imovinu Jevreja u Nedićevoj Srbiji. Argument kojim se poslužio jeste da je tadašnja Srbija bila pod okupacijom. Ministar je tom prilikom izrazio divljenje prema generalu Nediću, kao spasiocu Srba, zahtevajući da se pri pomenu njegovog imena mora salutirati, po vojnički, u stavu mirno.
Mišljenje građanina Parivodića o sudbini jevrejske imovine i holokaustu može biti njegova lična stvar, ali javna reč jednog visokog funkcionera vlasti je nešto drugo, pogotovo kada je reč o primetnoj dozi antisemitizma, ignorisanju holokausta i uznošenju jednog kvislinga, zaslužnog za život jednih ali i za smrt drugih ljudi, pre svega Jevreja, Roma a i Srba koji su se borili protiv fašizma, stranog i domaćeg. Pomenuti javni stav jednog ministra svedoči i o jednoj trajnijoj pojavi, o spoju ideologije ekonomskog liberalizma i ne samo konzervativnih nego i reakcionarnih i zločinačkih ideologija. To što nedićevska ideologija i praksa nije dovoljno proučena i poznata, kao i četnička, ljotićevska i staljinistička, može biti deo objašnjenja ali ne i opravdanja njihovog trajanja u raznim "pakovanjima". Takođe je objašnjivo ali ne i opravdano da ovakve izjave ostaju bez odgovarajućeg javnog reagovanja. Naime, već godinama se razne ideologije, pa i zločinačke, propagiraju kao nešto normalno, čak spasonosno za Srbe i Srbiju, pa je, izgleda, javnost oguglala na "vraćanje istoga". A to nije baš bezazleno, kako inače izgledaju njihovi protagonisti, naročiti nalickani i sofisticirano "novi kadrovi".