|
Godina XIX (2007)
|
1. februar - -31. mart 2007.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Posle parlamentarnih izbora Srbija u slepoj ulici Zašto nas izbori, umesto raspleta, stalno vraćaju starim pitanjima i donose sve nove neprilike Ni posle ovih januarskih parlamentarnih izbora Srbija nije načisto gde je stvarno dospela. Istina, takozvane demokratske snage jesu stekle većinsku prednost u Narodnoj skupštini, ali taj povoljan zbir još nije garancija da će doći do stvaranja normalne države, odlučujućeg približavanja Evropi, pa čak i do obrazovanja stabilne vlade. Ili su možda realniji novi izbori, osmi po redu u postkomunističkom periodu? Zašto kod nas postoji tolika proizvodnja sve novih izbora, dok nam se stara pitanja gomilaju i sve više zaoštravaju? Ako se stvari tako postave, onda se redosled važnosti nekih javnih poslova mora donekle preokrenuti. Stvaranje nove vlade je, naravno, neizbežan neposredni zadatak, ali ono što je nenormalno jeste činjenica što se politički akteri s bezmalo neograničenom strašću predaju personalnim kombinatorikama, a vrlo su malo spremni, ili nikako, da preispitaju sopstvene odgovornosti za sadašnje, frustrirajuće, stanje u zemlji. Pogledajmo samo trenutnu poziciju dve najveće stranke u Srbiji. SRS, na primer, nikada se nije menjala, uvek je računala na najkonzervativniji i najneobrazovaniji deo stanovništva, čija je ambicija bila da postignu puni identitet sa vrhom stranke. Druga po redu, DS, sporo se ili prividno menjala, uglavnom sporije od svog biračkog tela koje je, dobrim delom, ispoljavalo moderniji senzibilitet i dinamičnost u prihvatanju savremenih političkih ideja, čak i iznad demokratskog kapaciteta stranke. Tu onda nastaju zanimljive samoobmane i raskoraci u javnom životu. Radikali likuju jer su najjači, mada predstavljaju opasnost za demokratiju, demokrate su zadovoljne jer su dobile mnogo više glasova nego na prošlim izborima, a stvari se ne pokreću s mrtve tačke. Najgore je što ta svoja lična zadovoljstva tretiraju kao državotvorni domet Srbije, koja već godinama nikako da izađe iz slepe ulice. Ova se degradacija može lepo uočiti ako se prati osnovna linija političkih sukoba poslednjih dvadesetak godina. Kraj osamdesetih i cela poslednja decenija XX veka bili su
Zato nam i obrazovanje nove vlade, bez ove stvarne demokratske promene, liči na Sizifov posao. Može li iko da zamisli da bi ta šarolika demokratska vlada uopšte bila u stanju da uspešno i složno dovede do kraja problem sa Kosovom i saradnju sa Hagom, a da i ne pominjemo svu silu ekonomskih i političkih problema koji nas čekaju u saradnji s Evropom. DSS voli da se lažno kiti proevropskom orijentacijom, a sve vreme je, kao zmija noge, krila od javnosti da li će se posle izbora privoleti SRS-u ili DS-u, mada su birači jasno naslućivali da im duša hrli ka onim prvim. Nije tačno, kako se često kaže, da oni u rezervi imaju SRS i SPS koji će ih podržavati. Istina je obrnuta: DSS je rezerva SRS i SPS, predstavlja njihovog trojanskog konja u demokratskom bloku sve dokle radikali ne ostvare svoj san da na izborima dobiju "50 odsto plus jedan glas". DS, opet, ne zna kako da prekrati ovaj sunovrat Srbije. Njene fatalne greške bile su u tome što nije propuštala priliku da u takozvanim najvažnijim pitanjima od nacionalnog značaja potvrdi svoje jedinstvo sa SRS i DSS. Najrečitiji primer je novi Ustav u kojem ova zlosrećna skupina jedinstveno prihvata onakvu preambulu o Kosovu, zatim definicija države Srbije (država srpskog naroda i ostalih građana), a zajednički im je i prezir prema javnosti kada su izbegli javnu raspravu o osnovnom pravnom aktu zemlje. Jer, kada vide da između njih nema bitne razlike u suštinskim stvarima, ljudi, prirodno, doživljavaju demokrate samo kao prirepke ovom neprincipijelnom političkom konglomeratu. Svako naknadno vajkanje čelnika DS da su bili prinuđeni da naprave kompromis može samo da naudi poverenju građana u iskrenost njihovih namera. Kao da su u ovoj stranci zaboravili na poznati slogan Zorana Đinđića o ribicama, razbijenom akvarijumu i čorbi. "Skuvali ste čorbu, gotovo je", opominjao je, izgleda uzalud, pokojni premijer. Oni koji pretenduju da budu predvodnici demokratskih promena moraju svakako da imaju i istančaniji osećaj za vreme i strpljenje ljudi. Izborna parola demokrata "Život ne može da čeka", na prvi pogled, deluje dopadljivo, ali joj nedostaje preciznost i smisao za realnost. Koliko, zapravo, Srbija još može da čeka? Slobodan Milošević je vladao desetak godina, a novi demokratski poredak posle 5. oktobra, sa svojim oklevanjima i izneverenim nadama, traje već, evo, sedmu godinu i opasno se približava veku prethodnog autokratskog režima. Koliku vrednost, uopšte, ima vreme u kalkulacijama stranačkih prvaka takozvanog demokratskog bloka? Zašto im je bilo lakše da se kurtališu Miloševića a ne i njegovih ostataka koji nam se stalno obnavljaju u vlasti u raznim nacionalističkim bojama? Ovo su, svakako, teška pitanja za one koji su u predizbornoj kampanji i na sva usta samouvereno tvrdili da će da promene Srbiju a ne znaju kako da promene sebe same. Ostaće, izgleda, najduže zapamćen onaj anonimni građanin koji je na sva neumerena i neukusna obećanja, na jednom zboru, glasno i ljutito uzviknuo: "Sa ovako upolovačenim strankama Srbija će stalno ostati upolovačena". |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
