Etiopija na leđima tigra

Imanuel Volerstin

Premijer Etiopije Meles Zenavi sigurno je studirao veličanstvene uspehe američke preventivne invazije Iraka i nedavnog izraelskog upada u Liban, pošto je, očigledno, odlučio da ih oponaša. Njegov argument je isti onaj koji su upotrebili Džordž V. Buš i Ehud Olmert. Mi moramo da napadnemo našeg suseda jer moramo da sprečimo islamske teroriste da nastave sa džihadom i da nas napadaju.
U svakom slučaju, napadač je siguran u svoju vojnu superiornost i u činjenicu da će većina populacije pozdraviti napadače kao oslobodioce. Zenavi tvrdi da sarađuje s američkom svetskom borbom protiv terorizma. I doista, SAD su ponudile ne samo svoju obaveštajnu podršku već su slale i svoje vazduhoplovstvo i specijalne trupe da pomognu Etiopljanima.
Ipak, svaka lokalna situacija je unekoliko različita. Otud je vredno pažnje ponovo pogledati nedavnu istoriju onoga što se zove Rog Afrike, na kojem su zemlje, u poslednjih četrdeset godina, s lakoćom menjale geopolitičke strane.
U toku prve polovine dvadesetog veka Etiopija je bila simbol afričkog otpora evropskom imperijalizmu. Etiopljani su porazili italijanske kolonijalne trupe u Adovi 1896. i zemlja je ostala nezavisna. Kada je 1935. Italija ponovo pokušala, car Haile Selasije je otišao u Ligu naroda i molio za kolektivnu pomoć protiv invazije. Pomoć nije dobio. Etiopija je tada postala simbol Afrike u crnačkom svetu. Boje njene zastave postale su boje Afrike. Etiopijska nezavisnost ponovo je uspostavljena na kraju Drugog svetskog rata.
U teškom stvaranju Organizacije afričkog jedinstva (OAU) 1963. godine Haile Selasije je upotrebio svoj ugled da odigra ključnu ulogu kao posrednik između raznih afričkih država. OAU je postavila svoja sedišta u etiopskom glavnom gradu Adis Abebi. Ali, iako je Etiopija služila Africi u ovoj simboličkoj ulozi, sama je, takođe, imala tiransku i aristokratsku državnu mašineriju. I kada su oštra oskudica i glad počele da muče zemlju, 1970, unutrašnje nezadovoljstvo je brzo poraslo. Godine 1974. jedan oficir, Mengistu Haile Marijam, poveo je revoluciju protiv "feudalne" monarhije i postavio vojnu vladu koja se, ubrzo, samoproglasila za marksističko-lenjinističku.
Pre Mengistua, odnosi između SAD i Etiopije bili su vrući. Somalija, sused Etiopije, takođe je, pod Siadom Bareom, imala vojnu vladu. Ta vlada je sebe nazivala "naučno socijalističkom" i imala je prilično tesne odnose sa Sovjetskim Savezom, nudeći mu i svoju pomorsku bazu. Posle državnog udara 1974, kada je Mengistu proglasio svoju marksističko-lenjinističku vladu, Sovjetski Savez je napustio Somaliju i prigrlio veću i značajniju Etiopiju. Tako su SAD, za uzvrat, prigrlile Somaliju i preuzele pomorsku bazu.
Da bi se razumelo šta se zatim dogodilo neophodno je nešto reći o etničkoj analizi dve zemlje. Etiopija je staro hrišćansko kraljevstvo kojim su dugo vladale Amhara aristokrate. Postoji i druga velika hrišćanska grupa, Tigri, koja govori drugačiji jezik. Postoje još dve dosta velike grupe u zemlji - Oromo (čiju polovinu čine muslimani) i Somalis muslimani. Uz to, na kraju Drugog svetskog rata, Etiopija je apsorbovala italijansku obalsku koloniju Eritreje. Pod Hailom Selasijem računala se samo Amhara, a Eritreja je ratovala za svoju nezavisnost. Bez Eritreje, Etiopija je bila okružena kopnom.
Somalija je bila sasvim drugačija. Tu su postojale dve kolonije - italijanska i britanska Somalija. Italijanska Somalija je postala nezavisna 1960. u toku likvidiranja italijanskih kolonija, a britanska Somalija joj je pripojena. Šezdesetih godina, kada su etnički konflikti počeli da muče mnoge afričke države, govorilo se da ima jedna afrička zemlja koja nikad neće saznati šta je etnički konflikt - Somalija, pošto su skoro svi u toj zemlji etnički Somali, govore somali jezikom i muslimani su.
Narodi obe zemlje teško su trpeli pod diktaturama. A kada se hladni rat završio nijedna vlada nije mogla da preživi. I Mengistu i Bare oboreni su 1991. godine.
Mengistua je zamenio Tigri pokret za oslobođenje, koji je najpre govorio "maoističkim" nacionalističkim jezikom. Da bi se razlikovao od režima Mengistua, on je pristao na nezavisnost Eritreje samo da bi se posle, zbog toga, pokajao. Hrišćanska (ako ne Amhara) dominacija ubrzo je postala glavna tema nove vlade, i Oromo i Somali ustanak je počeo. Aktivisti za zaštitu ljudskih prava ne smatraju da je vlada Zenavija mnogo bolja od vlade Mengistua.
"Perfektno" etničko stanje u Somaliji se raspalo pošto su se Somali klanovi potukli oko vlasti. Posle 1991. godine SAD su počele da neguju novog vođu Etiopije Melesa Zenavija koji je napustio sav svoj "maoizam". Somalija je ostavljena na ledu. Kada su SAD tamo poslale trupe u "humanitarnu" misiju, da uguše nered, dobile su brutalne batine i povukle su se. Dugi, mnogostrani građanski rat se nastavio. Godine 2006. grupa nazvana Unija islamskih sudova (UIC) preuzela je glavni grad Mogadišu, proterala plemenske lidere, obnavljajući relativan mir po prvi put posle više od jedne decenije.
SAD su videle UIC kao repliku talibana i srodstvo sa Al-Kaidom. To isto vidi i Zenavi. Tako je Etiopija odlučila da napadne, da izbaci UIC i da podrži slabu centralnu vladu koja je postojala na papiru od 2004. i koja nije uspela čak ni da uđe u glavni grad. Evo nas opet. Naravno, Etiopija je pobedila (sa SAD) u prvoj rundi. UIC je napustio Mogadišu. Ali Somalijci nisu pozdravili Etiopljane kao oslobodioce. Lideri klanova bore se uzajamno, i Mogadišu je ponovo u metežu. Vlada Etiopije je pred nevoljama ne samo u Somaliji već, sada, sve više, u svojoj kući.
Pošto Izrael mora da se povuče iz Libana, a SAD iz Iraka, tako i Etiopija mora da se povuče iz Somalije. Situacija u Somaliji neće se popraviti zbog preventivnog napada. Preventivni napadi su uvek potencijalni bumerang.

Komentar br. 201, 15. januar 2007.
Prevela Borka Đurić