In memoriam

Dragoljub Ignjatović
(1936-2006)

Oproštajni govor Momčila Živojinovića

Prisutni zbore,
u svojoj neprestanoj igri i razgovorima sa smrću, onda kad je došao čas da se suoči sa beskonačnim, učinio je to s osmehom na licu i otišao od nas pesnik i usamljeni pobunjenik. Ostavio nas je osuđenik na građansku smrt i unutrašnju emigraciju, koji bi, da je živeo u Tacitovo vreme, bio nazvan "poslednjim Rimljaninom".
Umro je komunista-anarhista, srpski anarhista-komunista, dabome.
Umro je ateista, doduše pravoslavni ateista, čijem se društvu u Komaričkom viru radovao i sam "Bog Blagosta, zaštitnik grehom rođene dece".
Umro je spartakovac, stari kordiljerac, jakobinac, sankilot i boljševik u isto vreme.
Umro je pesnik revolucije.
Umro je Verkov, Ivin, Pejčin i Jasnin otac.
Umro je moj prijatelj Dragoljub Ignjatović.
Za njega neangažovan umetnik, ako je umetnik, ne postoji i takvu umetnost ne priznaje, isto onako kao što ne priznaje da postoji razlika između proze i poezije.
Taj uvid potvrđuje svojim perom ispod kojeg izlaze samo pesme, bilo da je reč o književnoj kritici, esejima, kratkim pričama ili političkim, otvorenim, javnim pismima.
Javnih nagrada i priznanja nije bilo, niti je moglo da ih bude. Uostalom, sve što mu je trebalo to su "komad hleba, krčag vode i knjiga". Ali... dobio je priznanje koje niko drugi dobio nije: pismo lektorke pred penzijom u kojem mu se zahvaljuje što je imala čast i sreću da pročita njegov rukopis, studiju o "Otkrovenju" Rastka Petrovića, čije "čitanje je unelo radost i vedrinu u sivilo njenog posla, jer za sve godine lektorskog rada činilo joj se da čita jednu te istu knjigu i jedan isti tekst".
Dragoljub Ignjatović, ta "Stabljika divljeg ovsa, spremnog za umiranje", nije bio samo pesnik revolucije nego i revolucionarni pesnik.
On nije čekao da vreme i događaji skinu sa istorijske pozornice one koje je on u svojoj umetničkoj imaginaciji i vidovitosti već skinuo, nego je tu umetničku istinu i javno saopštavao.
Tako on, kao član uredništva Književnih novina, krajem 1967. i početkom 1968. godine, dolazi u sukob sa SKJ i Josipom Brozom.
Prisutan je u svim događanjima na Filozofskom fakultetu: od studentske pobune 1968, preko štrajka glađu, do ponovne pobune zbog hapšenja i osude studenata na robiju.
Bez njega ne može da prođe ni suđenje "trockistima".
Govori na savetovanju filozofa i književnika na Divčibarama. To je bila "javna kritika socijalizma kao staljinizma, to jest kao antihumanizma i antikulture". Tada, na Divčibarama, on, vođen distihom iz svoje pesme "Ćele-kula": "pljuni glavu u kotaricu - bojna truba nihilizma", reši da stavi glavu na panj (opet njegova igra i razgovor sa smrću) i reče komunistima kako oni sami znaju "da su tikva bez korena i da se zato boje šušnja i vladaju onako kako vladaju, onako kako jedino i može da vlada manjina nad većinom: lažju, prevarom i nasiljem".
Usledilo je hapšenje, pa suđenje - ne samo njemu, nego i njegovom advokatu Srđi Popoviću. Od tada počinje njegovo "robijanje po zatvorima i robija na Slobodi".
U pismu Hajnrihu Belu uzima Tita za metu - rezultat, Broz ostaje bez Nobelove nagrade za mir.
Nakon izlaska iz zatvora, u Aranđelovcu, opet na savetovanju filozofa, drži govor i produbljuje svoju kritiku sa Divčibara. Ovog puta u pomoć priziva i Filipa Višnjića, koji "prvo prebira misli po nebu, pre nego što spusti svoj strašni pogled na zemlju".
Učestvuje u razgovorima srpskih i hrvatskih opozicionara koji bi, da nisu presečeni ubistvom advokata Jovana Barovića 1979, možda doprineli mirnom raspletu jugoslovenske krize.
Uređuje Časovnik, prvi samizdat u SFRJ. Opet zatvor.
Prvi podiže glas protiv hapšenja pesnika, pisca Vunenih vremena, i u znak protesta istupa iz članstva u Udruženju književnika, podstiče održavanje protestnih skupova na kojima čita svoju "vunenu pesmu" - "Veliki vrač".
Posle zverskog ubistva Danila Milinčića, pred Saveznim javnim tužilaštvom podiže javnu optužnicu protiv vrhuške tadašnje SFRJ i upozorava na opasnost od izbijanja građanskog rata, čije sprečavanje čini nužnim suđenje navedenim glavarima - njima četrdeset jednom na broju.
U istrazi montiranog procesa protiv "šestorice" odbija da svedoči pred istražnim sudijom - neće s Udbom ni da razgovara.
Kad se u Srbiji "desio narod" i kad se govorilo da Srbija ima "novog vožda", 1989, ne ustručava se da tom "voždu" uputi otvoreno pismo u kojem ga proročki upozorava da je on "vođ samo jednog tragičnog i opasnog privida", da bi mu na kraju osporio i legitimitet.
U jalovoj nadi da može da doprinese obustavi krvoprolića, novembra 1991. piše ambasadoru Vorenu Cimermanu, posle čega odlučuje da zaćuti. Piše, ali ne objavljuje. "Ćutanje mudrosti jeste pobuna protiv vladavine gluposti." Presedan je učinio jedino u saradnji sa prijateljem, objavljujući u Književnim novinama od 2002. do 2004.
Njegovo razočaranje u ljude proteže se i u budućnost: "Ja više nemam vere u buduće ljude. Nemam vere u strahotnu masu žena koje će roditi strahotnu masu mesa i kostiju, strahotnu masu ljudi budućnosti. Oni nemaju prilike da budu bolji od nas. Oni neće moći biti ni kao mi: prinuđeno zli, predumišljajno prazni, pustošni i lažni. Oni mogu biti samo gori od nas. I oni će biti gori od nas".
Nošen ovako jako izraženim tragičnim osećanjem života, njegov pobunjeni um suočava se sa porazom, strahotnim saznanjem da "istina do koje dolazi Pobunjeni um, istog časa se pretvara u ključ za parajlisku bravu". Saznanje s kojim se teško miri: "Čovek je biće vaseljenske usamljenosti koje žudi životnoj samoći".
Ali tu ne prestaje njegovo rvanje s istorijom, jer on je pesnik revolucije koje su "sve do jedne istovremeno proklete i blagoslovene", kome je "vaseljena zobnica", koji razgovara sa smrću i opet se rve sa beskonačnim, sa besmislenim, s istorijom, koja je jednako besmislena kao smrt, jer je najčešće samo kasapnica: "trubin jek i konjsko saplitanje, prosuta jetra, ko detelina. I to je sve".
Ali... tu je i "u oblak zagledana, žena koja srp uzima s klina".
Uistinu, međutim, njegov osmeh na licu s kojim me je sačekao kao da je govorio: "Smrt ili poraz! Šta misliš?" Ili je, pak, samo otišao od nas:
"Oplodiv zagonetku tajnom - nežno i zauvek".