Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Da li je moguć drugačiji svet*

	"Umor je dotakao kako ideje tako i ljude."
	P. Brukner

Da li umor od neispunjenih vekovnih očekivanja i izneverenih ideja i nada u "bolje društvo", od svakodnevne i često porazne borbe za opstanak većine svetskog stanovništva, od patnji prouzrokovanih široko rasprostranjenim siromaštvom i bedom, od "patriotizma" koji bezuslovno poziva u ratove i traži žrtve - predstavlja dugoročnu, a možda i trajnu, nemogućnost da se čovečanstvo izbavi iz preteće apokalipse?
Danas se postavlja kao najozbiljnije pitanje: ima li izlaza iz globalne krize savremenog sveta i sve uočljivije krize demokratije, šta treba, odnosno, šta se može činiti da bi se pronašli/stvorili izlazi? Drugim rečima, može li se zamisliti svet koji bi bio bolji od današnjeg; kako prevazići moralni nihilizam da bi se povratila vera u čovečnost i na tim temeljima projektovala budućnost.
Pitanje je ŠTA TREBA i šta se MOŽE činiti u datim istorijskim okolnostima, da bi se stvorili povoljniji uslovi za život od postojećih, sa kojima ne možemo biti zadovoljni; ali i šta revalorizovati iz savremene civilizacije, tj. kako iz starog pripremiti novo (Kastorijadis)?
Da bi se odgovorilo na ova pitanja treba poći od samog početka, a to znači, racionalno odrediti šta je nužno menjati u pristupu razumevanju sveta i u odnosu prema stvarnosti našeg vremena. Sažeti odgovor sugeriše Kornelius Kastorijadis: izvršiti RENESANSU POLITIČKE FILOZOFIJE, koja bi bila kritička i oslobađajuća, ali osloboditi je od "racionalističke metafizike", tj. od iluzije da se "zakoni istorije" mogu otkriti jednom zauvek. Dakle, potrebno je izvršiti izbor novih vrednosti kao matricu na kojoj se može izgraditi projekt "alternativnog društva" u kojem će vaspitanje za slobodu i autonomiju biti ključne tačke.
Drugi važan uslov je preispitivanje istorijskih mitologija koje su u ekspanziji (naturalističkih, religioznih, nacionalnih) da bi se oslobađao mentalitet/duh modernog čoveka. Tim povodom Brukner misli da bi, možda, rastući skepticizam u savremenoj epohi mogao biti put ka prevazilaženju mitološke svesti. A u vezi sa razvijanjem novog mentaliteta je menjanje stava ljudi prema vlastitoj ulozi u ostvarenju poželjnih promena ili, kako kaže Roustany: potrebno je otkriti pogubne posledice "taktike nečinjenja", građanske pasivnosti i rezignacije, da bi individue postale odgovorni akteri društvenih promena. Preduslov za takav preobražaj je postizanje konsenzusa o tome šta su "poželjne promene" i kojim sredstvima se može do njih doći.
Međutim, preobražaj pasivne individue u aktivnu/kreativnu ličnost građanina ne može se postići u eri moralnog nihilizma, koji nas lišava mogućnosti da koristimo slobodu kao racionalna moralna bića i da na osnovu slobodnog/kritičkog rasuđivanja donosimo racionalne (moralne) sudove, u kojima će biti naglašena prava i dužnosti. Problem je u tome što bez moralnog uverenja ljudi ne mogu imati motivaciju za moralno delanje kojim se postiže emancipacija ličnosti i društva.
Sledeća pretpostavka za duhovni preobražaj je menjanje obrasca vaspitanja/socijalizacije da bi razvoj individua išao u pravcu oslobađanja njihovog potencijala za autonomno delanje, umesto pukog prilagođavanja socio-kulturnim normama i prihvatanja poslušnosti autoritetima na osnovu definisanja heteronomnih kriterijuma ponašanja. To se može protumačiti kao povezivanje politike i ekonomije sa etikom, jer bi referentni okvir jedne nove politike trebalo da sadrži sledeće komponente: problematizovanje jednog "globalizujućeg znanja" koje se svodi na usvajanje jedinog modela razvoja, te suprotno tome, afirmisanje diverziteta alternativnih projekata; transformisanje heteronomnog obrasca ponašanja u autonomni, i s tim u vezi, rekonstruisanje karaktera društvenopolitičkih pokreta; afirmisanje koncepta "pozitivne slobode" kao osobenog ljudskog stava prema svetu koji ljudi stvaraju i menjaju u istorijskom toku; dekonstrukcija hijerarhijske strukture društvenih odnosa (principa nadređenosti koji važi za političke i kulturne elite) i podređenosti (neelitnih slojeva ili "običnih građana"), kojima se obezbeđuje nepromenljivost strukture moći, u korist decentralizacije institucija vlasti; shvatanje politike kao imaginativne delatnosti, umesto kao proste rutinske procedure, koja čini svaku vlast "istom" i odbija ljude od politike.
Ali treba postaviti i pitanje: da li možemo da uspostavimo institucije koje će inkarnirati smisao i humaniji projekat. Bilo je reči o ulozi imaginacije, o kojoj između ranije pomenutih autora, piše i Kastorijadis u smislu razvijanja imaginativnih značenja kao dela autonomnog mišljenja i otkrivanja tipa nepoznate organizacije u svim domenima i u celini društva. To je povezano sa težnjom svakog društva za ostvarenjem socijalne pravde i sa verovanjem da je ljudsko bivstvovanje "jedan bezmerni potencijal" (koji je u savremenom društvu konfiniran) ali se pomoću "imaginativne psihe" može revalorizovati, budući da "čovečanstvo" postoji (i opstaje) kada se suoči sa pitanjima značenja, tražeći na njih odgovore.
Pa ipak, Kastorijadis zadržava deo sumnje, kada se pita da li ljudi mogu biti pasionirani za slobodu, jednakost, pravdu i autonomiju, s obzirom na to da vladajuća (neoliberalna) ideologija podstiče ne-mišljenje (non-pensée) koje proizvodi "biće besmisla" (ętre monté de l'insignificance); stoga je razumno pitati se da li se tržište može transformisati na slobodan, egalitaran (reč je o umerenom egalitarizmu - Z. G.) i pravedan način. Tu sumnju potkrepljuje i Brukner, ustvrdivši da tržište i demokratija nisu komplementarni, budući da je tržište prilagodljivo svim režimima i da se deviza "perdre sa vie ŕ la gagner" (utroši svoj život u sticanje) uvukla u sve pore individualnog karaktera u modernom

kapitalizmu, u kojem je "imati" važnije od "biti", pa vrednost, poput socijalne pravde, ne čini srž duha vremena. Problem koji treba preispitati je i sledeći: da li demokratski simboli ostaju principijelni motor i simbolički horizont "dobrog društva"? Ili drukčije rečeno, da li su ljudi, koji su postigli izvesno blagostanje, spremni da plate cenu komfora zarad prevazilaženja protivrečnosti modernog
		Maksim Krstulović, Rim

kapitalizma, koji ih sve više zatvara u začarani krug krize, a koju pojedinci podsvesno potiskuju da se ne bi lišili postignutih udobnosti, ne pitajući se dokle to može trajati. A da bi se probudili iz tog samozavaravajućeg sna, ljudi se moraju zapitati u kakvom svetu žele da nastave život, ili zašto u postojećem ne žele više da žive.
Ovde se moramo vratiti na ulogu intelektualaca koji bi mogli da pomognu u artikulaciji (ili revalorizaciji) "vizija budućnosti", ali ne kao proroci već kao analitičari socijalnih, političkih i kulturnih uslova i mogućnosti koje je ponudila savremena civilizacija (ili bolje reći, uporedna analiza postojećih civilizacija), oslobođeni od eshatoloških i aistorijskih natruha.
Edukacija individua da postanu GRAĐANI je sine qua non u procesu menjanja motivacije i mobilizacije ljudi za prihvatanje novih ideja i za njihovo angažovanje u ostvarenju potisnutih demokratskih vrednosti u jednom novom poretku. A biti građanin ne znači samo, iako je to bitan uslov, da individua postane samosvesna već i angažovana ličnost u javnim poslovima, što pretpostavlja slobodu koja je povezana sa odgovornošću (u smislu Kantovog kategoričkog imperativa); takvo shvatanje građanina izlazi iz okvira koncepta "posesivnog individualizma i zahteva rehabilitaciju potrebe za zajedničkim vrednostima i za solidarnošću, tj. za osposobljavanjem individua da postignu kontrolu nad svojom sudbinom i izvrše izbor koji im odgovara.
Verujem da svaki pojedinac nosi u sebi kreativni potencijal, jer je to differentia specifica ljudske egzistencije, a da li će on biti razvijen tokom odrastanja, ili potisnut nametnutim običajima i normama, ili imitacijom, zavisiće, u prvom redu, od primenjenog tipa socijalizacije (kako primarne tako i sekundarne - u institucijama društva, počev od škole, fabrike do političkih organizacija), jer to u krajnjoj liniji određuje prirodu društvenog poretka, zavisno od toga kakav se "društveni karakter" formira.
Tome treba dodati i činjenicu da oštre socijalne nejednakosti umnogome oblikuju obim i vrste mogućnosti za više i niže slojeve društva (zapitajmo se: da li je doista nestalo klasno društvo?), što dovodi do mnogo većih ograničenja ljudskih potencijala onih koje nazivamo "zaostalima" i otpisujemo ih kao "građane drugog reda". Znači, potrebno je artikulisati DRUGAČIJI MODEL RAZVOJA koji bi mogao dati odgovor na sledeće pitanje: kako razrešiti ambivalentnosti i protivrečnosti modernog kapitalizma da bi se stvorila osnova za puniji ljudski razvitak za optimalni broj ljudi, u napredovanju slobode i autonomije, i individua i društva/kulture i za ostvarenje NOVOG KVALITETA ŽIVOTA. U tom smislu su i nedavno izgovorene reči Ralfa Darendorfa: "Stoga na kraju dvehiljaditih najvažniji globalni zadatak ostaje nerešen: stvaranje uverljivog nukleusa za slobodni svet. Jedan savez onih koji zagovaraju i proklamuju liberalnu demokratiju mogao bi stvoriti pol izvesnosti u izuzetno neizvesnom svetu".
Jirgen Habermas, govoreći o tome da se u razmišljanju o novom poretku mora uzeti u obzir "demokratski etos", smatra da se moraju dovesti u vezu normativne teorije sa zahtevom za legitimnošću; pri tom, dodaje Bernstein, etički život modernog doba se sastoji iz sumnji, refleksivnih debata i konflikata, kao i od partikularističkih i univerzalističkih problema. Dakle, moderno doba zahteva da se "demokratski etos" redefiniše u smislu povezivanja legaliteta i legitimiteta, institucionalnih procedura i pragmatičkog pristupa sa vrednosno-moralnim pretpostavkama, umesto njihovog razdvajanja kada se demokratija tumači kao čisto institucionalno-proceduralni i formalno-pravni proces, lišavajući je arome konkretnosti i raznolikosti sveta života.

*
Da li su na vidiku neke nove snage koje bi mogle pokrenuti drugačiju dinamiku društvenog (svetskog) razvitka? Šta se nudi kao alternativa dominantnom trendu takozvanog liberalnog kapitalizma koji se konstituisao kao izrazito antihumanistička ideologija? Najkraće je to formulisano u delu R. Passea kao potreba da se izmeni "kategorički imperativ" postindustrijskog društva, ili logika tržišta, u demokratsku logiku čiji su principi: participacija svih nivoa društva na osnovu zajedničkih ciljeva, kontrola dobrog funkcionisanja svih nivoa, pluralistička logika.
Kakve se pojave mogu registrovati u 2000. godinama koje ukazuju na promene u pravcu navedenih novih ideja?
Godine 2000. pojavio se "Humanistički manifest" kao poziv za definisanje novog humanizma koji ostaje otvoreno pitanje za alternativne ekonomske sisteme, ali težeći za demokratskim sistemima. Obeležja tog novog humanističkog projekta su u znaku: sekularnog humanističkog gledišta i odbrane neutralne svetovne države; preispitivanje postmodernističkih stanovišta (ukazivanjem na probleme koje je doneo postmoderni svet); korišćenje raspoloživih sredstava za poboljšanje uslova života; borbe protiv fanatizma, tradicionalizma i terorizma; borbe protiv separacije i izolacionizma; sa osvrtom na pitanje kako uravnotežiti zahteve slobodnog tržišta sa pravednim potrebama socijalnih programa. Detaljnije određeni principi etičkog humanizma glase:
o odbrana principa samoodređenja u odgovornosti i slobodi;
o kreativnost - sposobnost za samostalni izbor;
o empatija;
o sposobnost moralnog rasuđivanja;
o borba protiv siromaštva i ugrožavanja samog opstanka budućih generacija;
o razvijanje kritičkog mišljenja;
o isključivanje svake vrste diskriminacije.
Da li su ove ideje i zahtevi samo jedan novi skup iluzija intelektualaca koje kao i mnoge do sada ostaju bez odjeka u praktičnoj sferi sveta života?
Pogledajmo šta se događa u svetu početkom novog milenijuma i u kojoj meri motivi i zahtevi novih socijalnih pokreta korespondiraju sa pogledima izloženim u "Humanističkom manifestu". Niču nove organizacije i pokreti inspirisani ekstremnom nestabilnošću današnjeg sveta i njegovih institucija, kao reakcija na "konzervativnu revoluciju" koja je objavljena u Vašingtonskom konsenzusu kojim je rezultiralo stvaranje međunarodnih institucija MMF-a i Svetske banke i koji je ustoličio neoliberalnu politiku (ranije ostvarenu u političkoj praksi Regana i Margaret Tačer); a to je Evropa prihvatila u Mastrihtu sporazumom o redukciji funkcija države blagostanja.
Stvara se SVETSKI SOCIJALNI FORUM 2001. u Porto Alegreu u kojem započinje kritika surovosti modernog kapitalizma i inicira se izgradnja društva "fokusiranog na čoveka i njegovu ličnost". Zatim se ređaju masovni ulični protesti (u kojima učestvuju svi slojevi, a naročito siromašni i ugroženi, zajedno sa intelektualcima): u Bombaju, Sijetlu, Vašingtonu, Pragu, Đenovi, Firenci gde se sastao prvi Evropski socijalni forum, kao "jedna od najvećih manifestacija koju je svet ikada video" - Aguiton; oni podstiču mobilizaciju ljudi velikih razmera radi dislociranja krize i traženja alternativa postojećem sistemu koji izaziva sve veće nezadovoljstvo. Naročito važna mobilizacija je izvedena protiv rata u Iraku 2003. kada je došlo do spontanog štrajka i u srednjim školama Evrope, Australije i Amerike u kojima su učestvovali milioni učesnika. Vode se žestoke debate o "novom imperijalizmu" i razgranavaju "pokreti osporavanja", u kojima se ujedinjuju sindikati, mladi, seljaci, nezaposleni, feministički pokreti, stvarajući, po prvi put u istoriji, istinski svetski pokret "globalnog otpora". Opšti ciljevi tih pokreta, koje nazivaju "antiglobalistički", a sami za sebe ističu da su "alter-globalistički", imaju univerzalnu notu jer se usredsređuju na: borbu protiv trijumfalnog tržišta i ekonomskog rasta bez ograničenja, na obezbeđenje socijalne sigurnosti, na zaštitu okoline, na stvaranje organizacije solidarnosti, naglašavajući da "svetska vlada mora biti regulisana od strane Ujedinjenih nacija". Može se reći da to svedoči o nastajanju građanske svesti na međunarodnom planu (kaže Aguiton).
Otpori "nepravdama modernog kapitalizma" javljaju se i u samoj Americi (oživljavanje mirovnog pokreta u organizaciji pacifističkih grupa sa parolom: "Odmah u akciju sa zaustavljanjem rata i rasizma"); zatim, u Južnoj Americi gde sve veći broj latinoameričkih zemalja naginje ulevo, budući da tržišno orijentisani programi globalizacije sve više izazivaju skeptični stav glasača. Wallerstein piše o pokretu Zapatista u Meksiku, čiji se uticaj širi i na druge latinoameričke države kao primer "herojskog modela" za stvaranje "političke alijanse" u svetu, koja uključuje sve slojeve i sve narode, kao "barometar odbacivanja beznadežnosti".
Ima nagoveštaja da se nešto pokreće i u Aziji (Azijski socijalni forum) pa i u Africi. Interesantno je da se ti pokreti događaju izvan političkih partija, jer se oni radikalizuju, nasuprot političkim partijama koje se kreću udesno (Aguiton).
Ovo su, možda, još nejaki predznaci da "potčinjeni i ugnjeteni" počinju da se organizuju u pružanju otpora, pre svega, dominantnom projektu globalizacije koji se predstavlja kao univerzalni i jedino mogući model; ali već i ovi pokreti pokazuju da je moguće razmišljanje o novim alternativama i da akcija koja osporava neoliberalni kapitalizam počinje da deluje u vidu organizacija na svetskom nivou, kao snage koje tragaju (možda još na nedovoljno artikulisan način) za novim putevima socioekonomskog i političkog razvoja.
Ostaje, međutim, teško rešiva zagonetka: da li će vek obeležen holokaustom biti za svagda uklonjen iz istorije budućnosti, ili će ga zameniti vek globalnog terorizma koji može doneti uništenja i stradanja još većih razmera, jer postaje planetarni trend. Zato je, svakako, neophodno uložiti mnogo veće snage u borbi protiv oživljavanja neonacizma i raznih fašistoidnih organizacija, rasizma i antisemitizma. Nasuprot tim militantnim pokretima potrebno je ozbiljnije i sa više upornosti angažovati se u artikulisanju novih demokratskih vrednosti koje će podstaći toleranciju, razumevanje među ljudima i narodima i uzajamnu pomoć, da bi "novi svet" stvarno postao prihvatljiv dom svim ljudima/narodima optimalnim iskorišćavanjem raspoloživih mogućnosti koje je donela savremena civilizacija.

* Iz: Zagorka Golubović, Pouke i dileme minulog veka, Filozofsko-antropološka razmišljanja o glavnim idejama našeg vremena. "Filip Višnjić", Beograd 2006, str. 254-260.