Pravoslavlje u broju od 1. decembra 2006. objavljuje pismo koje je pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Vladimir Božović uputio patrijarhu Srpske pravoslavne crkve Pavlu, u kojem se "izvinjava" patrijarhu i SPC zbog toga što je u zvaničnom glasilu MUP-a Srbije Policajac objavljen afirmativan prikaz knjige docenta Policijske akademije dr Predraga Ilića o zatočeništvu patrijarha Gavrila i vladike Nikolaja Velimirovića u logoru Dahau s jeseni 1944. godine, pod naslovom "Srpska pravoslavna crkva i tajna Dahaua - mit i istina o zatočeništvu patrijarha Gavrila i espiskopa Nikolaja Velimirovića". Naime, po mišljenju Crkve i njenih velikodostojnika, a sada evo i po shvatanjima V. Božovića, ova knjiga "zlonamerno tumači to zatočeništvo", pa se već više meseci vodi oštra i nemilosrdna kampanja protiv njenog autora, koja se u pojedinim trenucima graniči sa pravom harangom.
Iako je knjiga zasnovana na strogom poštovanju istorijskih izvora i dokumenata iz brojnih arhiva u zemlji i inostranstvu, pa i arhiva same Srpske pravoslavne crkve, iako ovaj Ilićev rad predstavlja obrazac temeljitosti u naučnoistraživačkom poslu i svojom dragocenom pojavom doprinosi upoznavanju naše najšire javnosti sa punom istorijskom istinom o logorisanju dvojice crkvenih velikodostojnika, to je, valjda zbog same istine (a poznato je da istina uvek boli!), jako zasmetalo onim krugovima unutar SPC koji su bili najveći zagovornici kultizacije ličnosti Nikolaja Velimirovića i njegovog docnijeg kanonizovanja.
Ali izgleda da istina smeta i podministru Božoviću! Zato on ozbiljnu i stručnu studiju dr Ilića naziva "sramnom"! Drznuo se pomenuti državni činovnik i da daje kvalifikacije ovog dela: ... "već pomenuti dr Predrag Ilić je u svojoj knjizi pružio jedno izrazito zlonamerno tumačenje zatočeništva dvojice velikodostojnika Srpske pravoslavne crkve u koncentracionom logoru Dahau. On tu, ništa manje, tvrdi da su Patrijarh Gavrilo i Episkop Nikolaj u Dahauu zadržani samo mesec dana i da su tu imali status počasnih zatvorenika, bitno različit od onog koji je imala masa običnih logoraša..."
Čime Božović potkrepljuje svoje ocene Ilićevog dela u pismu patrijarhu Pavlu poznato je valjda samo njemu samom. Od sopstvenog istraživačkog napora i nauke tu nema ni traga. Ali zato veruje na časnu reč umirovljenom episkopu Atanasiju Jeftiću koji je Ilića u Pravoslavlju (br. 948, 15. septembar 2006) okarakterisao kao "novopečenog

ali da bi bio svetac potreban je martir, mučeništvo, stradalničko podvizavanje. Ako njih nema, kaže poslovica, valja ih izmisliti. Jer, moliću lepo, kakav je to svetac ako je u logoru proveo samo mesec dana, pa još u počasnom bunkeru? Otuda obrušavanje na Ilića i njegovo objektivno istraživanje.
Isti taj Atanasije u više svojih tekstova o Nikolajevom boravku u logoru Dahau navodi nekoliko različitih datuma! U pogovoru knjizi Novi Zlatoust tvrdi da je Nikolaj bio zatočen u Dahauu od septembra 1944. do pred kraj januara 1945. godine, da bi u Pravoslavlju (br. 471/86, str. 11) u članku "Još dve reči o episkopu Nikolaju" tvrdio da su Gavrilo i Nikolaj "iz logora izvedeni 11. februara 1945"! Takvu nedoslednost umirovljeni episkop valjda smatra naukom, savesnim traganjem za činjenicama?
Neukom podministru to, naravno, ne smeta: vođen potrebom za slušanjem autoriteta, ali i svojim ideološkim ubeđenjem velikog pravoslavca, on osuđuje sve što drugačije misli! Svejedno ako je to i istina!
Zašto se, ipak, osvrćemo na Vladimira Božovića i njegovo, u osnovi, denuncijantsko pismo koje tako štedro prenosi Pravoslavlje iako dolazi iz decenijama omražene mu "udbaške" policije. Postoje tri osnovna razloga: prvi je taj što smo u prethodnom broju Republike (novembar-decembar 2006, br. 392-395, str. 20-22) objavili prikaz te knjige i ukazali na njen pozitivan karakter i ogroman značaj u otkrivanju pune istine o dramatičnim zbivanjima potkraj Drugog svetskog rata i o ulozi koju su u njima imali patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj; drugi, još važniji, što smo dužni da naučnu i svaku drugu istinu branimo od onih koji bi da našu noviju istoriju ponovo zamagle i mistifikuju. Treći razlog, ne manje važan, jeste taj što je Srbija svetovna, a ne verska država, crkva je ustavno odvojena od države, pa ne vidimo zbog čega jedan predstavnik vlade upućuje Crkvi pismo u kojem se "izvinjava" kada knjigu prikažu urednici lista MUP-a Srbije. Nije li to njihovo pravo? Naročito je za čuđenje denuncirajući ton ovog pisma koji tako živo podseća na nedavnu prošlost za koju smo mislili da je ostala iza nas, ton koji ultimativno traži uredničku odgovornost, a za dr Predraga Ilića čak otpuštanje iz službe! Pročitajmo samo užasavajuću formulaciju g. Božovića: "I takođe - da se pod hitno preispita Ilićev status na Policijskoj akademiji. Jer šta mogu nove generacije naših policajaca da nauče od jednog ovakvog čoveka i profesora?!" Deluje kao da ju je pisao neki agitpropovac iz prošloga veka!
Sud o nekom naučnom delu može da pruži jedino nauka, odnosno njena grana koja se zove naučna kritika. Svaki drugi sud, pogotovo onaj politički, jeste nedvosmislena pretnja poslenicima nauke da "paze šta rade" jer će izgubiti posao i biti krivično i na neki drugi način gonjeni ako rezultat njihovog rada ne bude u skladu s ideologijom koju zastupa vlast! U nauci kao i u kulturi ne sme postojati ni autocenzura već sloboda prezentovanja naučnih spoznaja ma koje vrste, a u kulturi puna sloboda stvaralaštva bez ikakvih ograničenja.
Kada je o episkopu Nikolaju reč, radi Božovićeve bolje informisanosti, ponovićemo ono do čega je objektivna istorijska nauka došla mnogo pre pojave knjige Predraga Ilića. Nikolaj je bio čovek strasti (voleo je rakiju i bio je strastan pušač), kontroverzan je po svojim nazorima (jedno vreme je bio proevropski moderan i uglađen teolog, a docnije, posle 1920. godine, postao je zapušteni kaluđer i mistik, naročito dok je rukovodio Bogomoljačkim pokretom). Posedovao je doduše veliku erudiciju, govornički dar i duhovnu snagu, ali ne samo da nije "najveći posle Svetog Save", nego je daleko i od toga da bude svetac. Politički je naginjao fašisti Dimitriju Ljotiću. Bio mu je najveći prijatelj i na njega vršio duhovni i politički uticaj u smislu kako je to posle rata lepo definisao sam patrijarh Gavrilo: "nije Nikolaj bio ljotićevac, već je Ljotić bio nikolajevac"! Podržavao je i čak blagosiljao četnike Momčila Đujića, aprila 1945. u Postojni u Sloveniji, kao i Ljotićev Srpski dobrovoljački korpus. Zajedno sa Ljotićem, Đujićem, Dražom Mihailovićem (doduše, preko izaslanika Milana Aćimovića, jer je Mihailović tada bio u Bosni odakle je kukao i molio "njegovu ekselenciju Antu Pavelića" da propusti njegove četnike kroz NDH na putu za Sloveniju, te zajedničkim snagama udare na "komunističku neman") i generalom Nedićem, prononsiranim nemačkim kolaboracionistom, sramno je kovao planove protiv onih koji su zemlju oslobodili od fašizma. To su činjenice koje Božović ne zna ili neće da zna. A kao predstavnik države i svih građana Srbije bi morao znati. On, pak, lično, može imati ubeđenja kakva mu drago!
Stoga mi osporavamo bilo kakvu kompetenciju pomoćniku ministra policije Božoviću da procenjuje naučni rad dr Predraga Ilića. Bolje bi mu bilo da zajedno sa svojim šefom Jočićem radi svoj posao i otkriva kriminalce, kao i najnovije vandale koji, valjda zadojeni "zdravim" idealizmom "čistokrvnih pravoslavaca", napadaju hramove nepravoslavnih verskih zajednica širom Srbije baš ovih dana uoči katoličkog Božića (Hrišćansku baptističku crkvu i Katoličku crkvu Sv. duha u Novom Sadu, te Jevanđeosku crkvu u Kraljevu) umesto što pokušava da bude cenzor naučnih knjiga koje nisu po njegovom ukusu.