Kad se telefoni usijaju, a kolena zaklecaju

Hajd'mo pametno, mani hrabro...

... to ćemo posle, kad se uverimo, "kroz veliki broj štampanih i elektronskih medija, da u našoj državi nema cenzure". Kineski film kao lakmus "najviših državnih interesa" ili, ne daj bože - budućnosti naše prošlosti?

Kao u dečjoj pesmici ("Došli smo do samog kraja, sve bežeći od početka..."), otvoren je Novi festival autorskog filma, tek četvrtog dana, pred samo zatvaranje. Na opštu radost, zadovoljstvo, olakšanje što su sve glave ostale na ramenima, osim što se jedna sama sklonila, ostavkom predsednika Saveta Dinka Tucakovića, "iz moralnih razloga".

Sve je počelo namerom da prvi bude prikazan film "Letnja palata" reditelja Lou Jea, koprodukcija Kine i Francuske, koji je lep uspeh postigao i na ovogodišnjem Kanskom festivalu. Ali, mladom autoru je već zbog prethodnog filma pet godina bio zabranjen rad u domovini, a posle ovog, još pet. Štaviše, kineska Vlada je, zbog nekoliko scena studentskih protesta na trgu Tjenanmen 1989. godine (u suštini benignih u odnosu na autentične snimke, koje je ceo svet video), kao kontekstu nežne ljubavne priče u "Letnjoj palati", tražila da se unište sve kopije, a državama u kojima se bude eventualno prikazivao - zapretila prekidom diplomatskih odnosa.
Sa tom hipotekom odbijen je film za prikazivanje u Indiji, ali viđen je u Francuskoj i Sloveniji... i trebalo je da otvori beogradski festival, u prepunoj sali Kulturnog centra, uveče 28. novembra, pošto su ga, u toku prepodneva, na odvojenim projekcijama, već videli novinari i filmski radnici. U 19.40, međutim, "pala je prva klapa". Kažu da je te večeri bilo više od 60 telefonskih poziva organizatorima, ministarstvima (inostranih poslova, kulture), Gradskom sekretarijatu za kulturu, pojedincima...
Teško je bilo u prvi mah razlučiti ko je sve koga, ko prvi a ko drugi, treći, posle sugestije iz kineske ambasade, obavestio, pitao, zastrašio. Publika je te večeri zviždala, protestovala, demonstrativno izlazila - čime se, doduše, pokazao zračak slobodarskog Beograda, ali je dosta gledalaca izgubilo odličan rumunski film "12.08:, istočno od Bukurešta"... interventno ubačen. Tek, u novinama smo sutradan mogli da pročitamo: "Vlasti Beograda saopštile su sinoć da film 'Letnja palata' nije prikazan na Novom festivalu autorskog filma zbog telefonskih poziva 'različitih državnih funkcionera', među njima i savetnika srpskog premijera Vladete Jankovića, neposredno pred večernju projekciju". (Janković je kasnije, tim povodom, izjavio da povlačenje filma nije bila cenzura, već - sugestija: "To je, razume se, strašno pojednostavljeno i suviše grubo formulisano, ali je sigurno da bi prikazivanje filma, uprkos učtivom apelu kroz diplomatske kanale, odmoglo našim nastojanjima da se kosovski problem reši na način koji mi želimo... Ja jesam razgovarao telefonom sa nekim od organizatora, ali, nisam bio jedini. Ja sam, kao spoljnopolitički savetnik, a iz drugih razloga, uzeo sebi slobodu da kažem šta o tome mislim".) Upozorenje se, kako je saopštio Gradski sekretarijat za kulturu, odnosilo na "opasnost da u pitanje budu dovedeni dobri bilateralni odnosi Srbije i Kine... Posebno je isticana okolnost da se u trenutku kada počinje Festival u Srbiji nalazi delegacija Kine, povodom otvaranja izložbe 'Tri veka kineske bronze', a istovremeno je zvanična delegacija Srbije u Pekingu vodila pregovore o rešavanju važnih političkih pitanja za Srbiju"!

Kako je vreme odmicalo, međutim, počeo je da se u celoj priči sve razgovetnije pomalja i lik sa delom, ministra kulture i informisanja Dragana Kojadinovića. ("Otkazivanje filma nije cenzura, jer u Srbiji cenzure nema... Jednostavno, posle zahteva iz ambasade Kine, organizatori su odlučili da ne bude prikazan.") A za obaveštavanje javnosti o tome isturen je pozorišni reditelj, gradski sekretar za kulturu Darijan Mihajlović, čija će antologijska izjava "Reč je o višim državnim interesima i to je bio izbor između 'pametnog' i 'hrabrog', pa smo izabrali pametno", ostati paradigma uzdrhtalog malog činovnika kome je velika politika stavila ruku na rame. O vređanju zdravog razuma onih par stotina gledalaca, ali i miliona svojih sugrađana, o autonomiji umetničkog čina i slobode stvaralaštva, opet ni reči!
Taj gest, ta osionost sugerisanja izazvala je pravu kakofoniju žalbi na tužbe i tužbi na žalbe. Sajtovi i blogovi, TV i radio-emisije, štampa, punili su se komentarima. U centar gotovo svih priča izbilo je Kosovo, kinesko pravo veta u Savetu bezbednosti i, neretko, jedan osećaj beznadežne inferiornosti u odnosu na veliku silu. Nebojša Čović je,

"ne može da ugrozi Srbiju. Mi ne priznajemo Tajvan, to isto očekujemo od Kine (u odnosu na nezavisno Kosovo - Sl. V.)", rekao je i dodao da "država ne sme da se meša" u program festivala. Ali, do tada se već umešao i ministar inostranih poslova Vuk Drašković, smenivši službenicu koja je, navodno - bez njegovog znanja, a i bez ovlašćenja - prva okrenula telefon. Taj gest je Senić bezrezervno podržao...
E, kada se 10,6 hiljada kvadratnih kilometara Kosova nekako stesnilo u 290 hektara Letnje palate (to je naziv nekadašnje carske letnje rezidencije u Pekingu) i kada je kopija filma već bila na putu za festival u Talinu, šapatom je počela da se pronosi vest da će ipak biti vraćen i prikazan, a u Kinoteci je, sa gotovo više učesnika nego prisutnih u gledalištu, odrađena ranije zakazana Tribina o prostoru autorskog filma danas.
Imao se utisak da se pažljivo izbegava pominjanje nemilog događaja. Ponovljena su sva opšta mesta o slobodi, pre svega slobodi misli, kao uslovu umetničkog filma, koja se "kod nas dramatično problematizuje", o cenzuri i autocenzuri (što je povremeno ličilo na: opet su nas prešli), gestovima Tarkovskog, Felinija, odijumu prema takvima... Nešto

konkretniji bili su mladi reditelji Srdan Golubović ("Danas sam pročitao izjavu Kojadinovića, koji tvrdi da nije zabranio, nego dao preporuku. Optužuju nas i teraju na autocenzuru. Licemeran je to izgovor. Sebe oslobađa odgovornosti, a nas optužuje da vršimo autocenzuru i zabranjujemo prikazivanje filma. Neprikazivanje filma je veliki skandal i, za mene, stvarno najgora uvreda, koju moramo da osudimo. Živimo u vreme licemerja. Taj grozni licemer, koji nas optužuje, deo je vrednosnog sistema u kojem danas živimo. Naš zadatak je da taj vrednosni sistem promenimo i da živimo u društvu elementarne slobode") i Oleg Novković, naš ovogodišnji kandidat za Oskara sa već veoma uspešnim filmom "Sutra ujutro" ("Veliki je problem

uopšte naći način da se snimi film, jer to zavisi od faktora kakav je i ministar kulture, koji je mene optužio da sam grebator! Oni vole da se motamo oko njih, ali, da oni koriste moć i uticaj").
Veteran među učesnicima Tribine profesor dr Marko Babac podsetio je na jedan tekst kritičara Boška Tokina, iz 1927. godine (videti antrfile), čime je hteo da ilustruje činjenicu da se "ništa nije bitnije promenilo od tog vremena": "Danas reč umetnost nikada nije bila sumnjivija, ni bliža reči terorizam. Reč umetnost unosi pometnju, nesigurnost i strah kod trgovaca svih vrsta. Ona se prikrada iz dubine ljudske podsvesti, tamo gde leži ogroman stvaralački potencijal čovekovog duhovnog bića, njegova mašta, njegov talenat i nepresušna riznica slika i zvukova njegovih snova, njegove slobode! Ali, sve to ne može da nahrani gladne stomake trgovaca i njihovih porodica. Traže hleba! Traže hleba i igara! Ovde nastaje nesporazum. Stomake imaju i umetnici. I oni su gladni. Ali, stvaralaštvo se ne zasniva na ovoj premisi. Gladni zatočenici Banjičkog logora, u svakodnevnom iščekivanju smrti, oblikovali su minijaturne skulpture, umetnička dela od sredine hleba, bukvalno ga odvajajući od svojih usta. Čovekova potreba za stvaranjem čini ga jedinstvenim živim bićem u ovom delu vasione..."

Tribina se završila bez nekog apela, zahteva, manifesta... Savet festivala i udruženje građana "Pogled u svet" su se, međutim, malo presabrali, stisnuli petlju i uputili dopis! Premijeru Koštunici, Ministarstvu inostranih poslova i ministru Draškoviću, Ministarstvu kulture i ministru Kojadinoviću, gradonačelniku Nenadu Bogdanoviću, njegovom pomoćniku Gorici Mojović, gradskom sekretaru za kulturu Mihajloviću i ambasadi NR Kine, aludirajući, kako je štampi izjavio predsednik Saveta u ostavci: "Odlukom da (ipak) prikažemo film treniramo demokratičnost naše države. Srbija je slobodna zemlja i u njoj nema cenzure". Ubrzo je beogradska publika videla "Letnju palatu" i čudom se krstila šta je tu za zabranu. A Zafranović je "oprao obraz" otvarajući posle toga, četvrtog dana, festival usklikom: "Film je ipak pobedio!"
Filmu je, gle čuda, na kraju dodeljena i tek ustanovljena festivalska nagrada!
Opšta perionica se i inače tih dana protezala između svih instanci koje su žurile da se "ugrade" u skandal. Ponovila se, nažalost, stara priča o stvaranju trauma posle kojih je, svaki put, katarzu sve teže dostići. Možda malo crnog humora može, ovog trenutka, da pruži pikanterija iz Saopštenja Ministarstva kulture, u kojem se, uz konstataciju da su članovi Saveta sami odlučili o povlačenju filma ("Njihova odluka je mogla da bude i drugačija"), navodi i ovo: "Profesionalna karijera Dragana Kojadinovića izgrađena je upravo na principima borbe protiv cenzure i bilo kog vida neslobode, tokom najtežeg perioda kroz koji je Srbija prošla devedesetih godina prošlog veka". A možda imajući u vidu upravo taj period, u kojem je nekadašnji novinar i sadašnji ministar ušao u biznis prehranjivanja hlebom svoje familije i sugrađana, jedan ljutiti komentator na sajtu mu je poručio - da otvori pekaru u kineskom tržnom centru u Novom Beogradu.

Ipak, šalu na stranu. Tokom pet dana koji su uzdrmali Beograd čulo se više razumnih komentara i izjava. Malo ko se, međutim, upustio u stvarno razumevanje okolnosti, samog događaja i implikacija, kao što je to u više mahova učinio jedan od osnivača onog ranijeg Festivala autorskog filma, reditelj Goran Marković.
Kao sagovornik, između ostalog i u "Kažiprstu" i "Peščaniku" B92, on nas je uporedio sa - krpom! "To prevazilazi slučaj kineskog filma, zato je tako burna reakcija", rekao je u "Peščaniku". "Mislim da se reakcija, u stvari, odnosi na to ko smo mi i šta smo mi. Ova zabrana je bila i intonacija kojom je to izvršeno. Objašnjenje, nemušto, trapavo, bezvezno, pokazalo je da smo mi krpa, krpa za otiranje nogu i ljudi su se suočili s tim. Ja sam se, recimo, suočio pre par godina, kad sam dobio Gran pri na festivalu u Montrealu - nisam imao vizu i nisam mogao da odem i primim nagradu! Znači, mi smo u neku ruku nižerazredni ljudi, to je postalo jasno, kao što je jasno i da nas vode takođe nižerazredni ljudi. Mi smo pačavre, a vode nas splačine..."
Suština nije u tome što nije održana projekcija kineskog filma, dodaje Marković. "Reč je o tome, da te neko sprečava da živiš kao slobodan čovek. Neko sa strane ti izda

naređenje i ti to, mucajući, prihvatiš! E, to je stvarno mnogo! (...) U celoj toj stvari, najjadnija je ona veza sa Kosovom: ako ne udovoljimo svemu što traže, oni neće glasati da Kosovo ostane naše! To je toliko besmisleno i providno, da nemam komentar! (...) Mislim da je uprava Festivala najviše kriva. Mogu šta hoće da rade i Drašković i Kojadinović, mogu da lupetaju gluposti, ali, kopija je bila u sali! Bila je tu, iza nas, a oni su sedeli tamo u bifeu, u foajeu i slegali ramenima, kao neki jadničci i nisu smeli ništa da urade! Festivala sada ima u svetu koliko hoćete - a oni su
		Samozvani moćnici "Sigurno nema nijedne umetnosti koja je za tako kratko vreme od svog postanka mogla da pokaže takve uspehe, ali možda nema nijedne koja je bila izložena takvim opasnostima kakvima je izložen film. Da li je pojam umetnički film i dalje pod sumnjom samozvanih moćnika, umišljenih talenata, mediokriteta, propalih glumaca i trgovaca koji još nisu isterani iz hrama kulture našeg društva, od kojeg su napravili pijacu za trgovinu i nekulturu?" (Boško Tokin, 1927.)

imali priliku da budu na visini zadatka, da zaštite umetničku slobodu, ma kako ona bila mala, u nekoj bezveznoj zemlji kao što je Srbija. Ne znam šta bi mogli da izgube da su prikazali taj film. Da li bi ih grdio neki funkcioner, koji će sutra da ode netragom? To je kukavičluk, koji je urođen podanicima i ljudima koji nemaju osećanje da su slobodni, da misle svojom glavom. To je najjadnije od svega..."
Gledajući na to kao na "pejzaž u ovoj zemlji", u kojoj "malo ljudi ima svest o pravu da živi

kako hoće, da kaže, čita, gleda šta želi i da niko ne sme to da zabrani, o pravu na mišljenje, u stvari", Marković pita: "Ako to oduzmete, kako da živimo dalje? (...) Idemo u teške ekstreme. Ili je to Milošević, koji je zaratio sa celim svetom i proglasio pobedu, ili se ide u ljigavost, saginjanje, oprostite, uvlačenje svakome ko god pokaže da bi to želeo. Nema sredine. Jeste da smo mala zemlja i ne predstavljamo u međunarodnim razmerama ništa naročito, ali smo ipak zemlja i ipak narod i imamo pravo na dostojanstvo. I manji narodi i manje kulture, sa manje tradicije, drže do sebe... Slučaj sa filmom je slika i prilika kako ljudi na vlasti, posebno Vlada, koja je odgovorna za te događaje, nema

nikakvo mišljenje o ljudima kojima vlada. Misle da je to marva s kojom mogu da rade šta hoće. I mogu čak da to ne skrivaju!"
A strah od Kine, kao stalne članice Saveta bezbednosti i "ključne reči, Kosova", Marković vidi kao proizvod sugestije, proistekle iz onog što se čulo u telefonskim slušalicama: "Pa zar ne vidite da u toj rečenici nisu reči koje je mogao da smisli pozorišni reditelj Darijan Mihajlović? To je njemu očigledno neko objasnio, sugerisao, naredio ili ga zamolio da kaže. Kao da čitam tekst, recimo, Vuka Draškovića ili možda samog Koštunice. Oni vode neku potpuno imaginarnu strategiju, ko zna šta zamišljaju, kombinuju, ko zna koliko su već izgubili vezu sa realnošću?! Očigledno će sačekati da dođe neka garnitura koja njima odgovara, mislim na one koji vladaju svetom i onda će samo da amputiraju, otcepe, oduzmu.
E sad, kao, ako mi zabranimo film, Kina će nam sačuvati Kosovo? Ako to ozbiljno misle, ne znam koju reč da upotrebim. Sve mi se čini da je sve to jedna igrarija oko vlasti i da se jadno Kosovo koristi samo da bi neko nešto ućario".
Podsećajući na strategiju i Miloševića i SRS: privoleti drugu stranu da "oduzme" Kosovo Srbiji, "pa ćemo mi biti čisti", Goran Marković opet dolazi do zaključka da se "radi o nama, a ne o ljudima tamo". "Da nisam otišao, verovatno bih i sam tako mislio. Za mene je to bila čista apstrakcija i jednim delom mozga sam mislio kako je bolje da nam uzmu Kosovo, pa da se sve reši, da počnemo da živimo kao ljudi. Ali, nije tako. I ljudi na Kosovu treba da žive ljudski. Ne znam da li postoji veći užas nego da vas neko otera iz kuće, iz okruženja u kojem ste se rodili, da odete u neku nedođiju i nikad više se ne vratite (...) Zato je bitno da ne nastane novi egzodus, da se ne postavljaju stranački, velikodržavni, utopistički zadaci, nego konkretni, prizemni: gde će ko da dobije struju, šta će da jede, da li ima posao..."