Miodrag Stanisavljević: život i literatura

Godinu dana posle smrti Miodraga Stanisavljevića objavljeno je prvo izdanje njegovih sabranih dela.
Prva i poslednja društvena posledica smrti ovog pisca jeste rekreacija njegovih spisa i standardizacija opusa koji je do ovog izdavačkog gesta bio poznat - u celini, dakle - nekolicini prijatelja.
Da nije bilo smrti autora ne bi bilo, izvesno je, ni njegovih sabranih dela, u ovom trenutku i u ovakvom izdanju. Monolit spisa, koji ne mogu biti revidirani i redigovani, stoji pred nama sada umesto živog autora rasutih spisa, od kojih za mnoge on više nije mario. Njegov opus - kao i svi drugi opusi svih drugih umrlih pre nego što su ugledali svoja sabrana dela - nije njegov izbor.
Sabrana dela Miodraga Stanisavljevića čine zapravo četiri toma, jer je peti tom posvećen sećanjima na pesnika; u njemu se nalaze tekstovi koje su pisali, uglavnom, prijatelji i poštovaoci.
Pogrešno je što je tom petom tomu dodata rukopisna zaostavština koja, po svemu, pripada prvom tomu: knjizi sabranih pesama. Poslednji rukopis Miodraga Stanisavljevića "Knjiga umiranja", odnosno "348 rečenica o umiranju", koji, na izvestan način, čine pesme u prozi, i temom i stilom blizak je ranom pesnikovom rukopisu "Pismima Aleksandra Roša". Dnevnički zapisi iz te poslednje pesnikove "pesničke zbirke" sadrže i zapažanja o političkoj stvarnosti, i možda je to opredelilo priređivače da ovaj rukopis ne inkorporiraju u prvi tom. Međutim, politika je motiv koji nije bio bitan samo za poznog Stanisavljevića, pisca satirične kolumne, nego i za liričara Stanisavljevića. Naime, najbolje pesme ovog pesnika nisu one u kojima se on prepušta takozvanom čistom lirskom nadahnuću, nego upravo one kojima se penetrira oklop društvene stvarnosti, a među njima su i one takozvane političke.
Tri teme, ali i egzistencijalna modusa, odredila su Stanisavljevićevo pevanje. Detinjstvo, politika i smrt. U njima je njegov lirski nerv optimalno funkcionisao. Poezija za decu, satirična poezija sa političkim invektivama i poezija o smrti, koju "Knjiga umiranja" najbolje prezentuje - ne samo u Stanisavljevićevom opusu, nego u srpskoj književnosti uopšte - najviši su estetski domet Stanisavljevićevog dela.
Da su najbolje pesme ovog povučenog pesnika upravo one koje su autora uvodile duboko u društvenu zbilju, a što će ostaviti neumitne posledice po njegovo zdravlje - to razumeti znači razumeti potrebu ovog pesnika da za vreme Miloševićeve vladavine piše političke kolumne, kritički najrazornije i najinteligentnije, s kojima se, kod nas, mogu porediti samo kolumne Stojana Cerovića. Obojica su ovo uplitanje vlastite duše i vlastite egzistencije u zajedničke poslove jednog nedovoljno civilizovanog društva platili istim gubitkom telesnog zdravlja i istom smrću.
Najzad, Stanisavljević je pisao satirične novinske tekstove jer je jedino taj žanr tada i ovde predstavljao najbolje i najpotrebnije štivo, literaturu vlastitog vremena. Stoga je nelagodno kada, u petom tomu - koji su o pesniku ispisali drugi - čitamo sledeću primedbu: "Nisam razumeo to što je on, koji je u pisanju svoje lirike bio izuzetno odmeren, u pisanju svojih satira katkad gubio meru. Što je gubio visinu. Možda je to gubljenje mere i visine nešto što se, kad je taj žanr u pitanju, podrazumeva. U trenucima kad mi se činilo da je Mišin polemički žar veći nego što treba pitao sam se da li je on, preselivši se u jednu sebi tuđu oblast, izneverio svoju pesničku prirodu". Ovo su reči jednog, takođe pesnika, ali i člana SANU Ljubomira Simovića. Tako, dakle, jedan pesnik-akademik misli i govori o poeziji, geografski zaneto, kao o visu do kojeg ne dopiru nikakvi glasovi zbilje, i tako preporučuje stišavanje polemičkog žara za vreme najgoreg političkog režima u Srbiji.
Ali, akademik je u nečemu strahovito u pravu: da nije bilo tog polemičkog žara i drukčijeg shvatanja lirike od akademskog recitovanja na osunčanim visovima, vrlo je verovatno da bi Stanisavljević sada bio među živima; ugledan i sit, mogao bi, za vikend, da odlazi u prirodu, da bezbrižno šeta i bere pečurke i da, kada je to potrebno, napiše prigodan tekst sećanja za sabrana dela nekog umrlog pesnika koji nije imao "mere i opreza", što će reći malograđanskog i egoističkog obzira. Na našu sreću, to nije bilo moguće u slučaju Miodraga Stanisavljevića, jer je tu reč o talentu, a talenat ne sme da preza i da ugađa, on se ostvaruje po svojim vlastitim zakonima i propisima.