Dobrinja

Ima ih tri: Gornja, Srednja i Donja Dobrinja; leže uz obe strane gornjeg i srednjeg toka istoimene reke, utoke Skrapeža, severno i severoistočno od Užičke Požege. Ovde su nađeni tragovi neolitskog naselja - više humki i fragmenata keramike - kao i niz humki iz starijeg gvozdenog doba i ostaci ilirskih grobalja.
U istorijskim izvorima sve tri Dobrinje prvi put beleži zvaničan popis osmanske administracije (tzv. defter) iz 1476. godine. Međutim, u pitanju su, sudeći po slovenskom imenu, srednjovekovna sela (jer Turci nisu menjali imena zatečenih naselja). U to vreme u Dobrinji su se gajile, i to u znatnim količinama, žitarice: pšenica, raž, proso, ječam, zob; od povrća kupus i luk, pa vinova loza i konoplja. Zabeleženi su i prihodi od svinja i košnica, kao i od sena, drva i vodenica. Pominju se i evenke - sušeno voće, odnosno povrće. Krompir treba da je stigao na ove prostore tek u vreme Prvog srpskog ustanka. A sasvim pouzdano se zna da je godine 1858. u dobrinjskoj opštini bilo zasejano: 130 plugova (mera: dan oranja) kukuruza, 83 pluga pšenice, 6 plugova ječma, 30 plugova ovsa, 4 pluga krompira, 30 plugova pasulja i 15 plugova konoplje. Izuzetno se gajio i duvan. A od raspoloživih oruđa za rad u poljoprivredi bilo je: volovskih kola - 31, volova - 265, ralica - 110, vodenica - 15 i rakijskih kazana - 38.
U to vreme posebna pažnja posvećivana je i voćarstvu, naročito šljivarstvu, jer je šljiva davala velike količine meke i ljute rakije, pekmeza i suvih šljiva, a to su bili proizvodi veoma traženi i na domaćem i na stranom tržištu. Dragiša Lapčević je predlagao da se baš u Dobrinji podigne moderna sušnica voća.
Budući da je bila parohijalni centar, oko dobrinjske crkve (koju je 1822. knez Miloš podario svome rodnom selu) o saborima i drugim svečanostima sakupljao se narod, pa je među doseljenicima rano moralo biti i raznih zanatlija. Već 1864. Dobrinja ima sedam dućana, a dve decenije ranije ovde je bila otvorena i meana ("na pola sata od crkve").
"Narod se hranio mesom" - piše u svojim izveštajima sreski lekar doktor Argiros - "hlebom kukuruznim, mesom svinjskim, goveđim suvim, ovčijim, ređe pilećim, skorupom, sirom i kupusom, a za vreme posta - pasulj, kupus, paprike, luk i ređe ribe u selima su glavni artikli; u varošima - taze meso". Ali, tako su se hranili oni imućniji, dok "sirotinja što nađe to i jede". Vode za piće su dobre, čitamo dalje, škole uredne, đaci zdravi, a mehane i druge javne zgrade "malo se čisto drže".
Doseljeni gorštaci bili su pretežno iz raznih delova današnje Crne Gore, zatim iz Bosne, Raške i drugih krajeva.
Šta se zna o rodu Stanisavljevića kojem pripada i Miodrag Miša Stanisavljević?
U Srednju Dobrinju doselili su se, negde pred Prvi ustanak, braća ili rođaci Stanisav i Sava. Ranije su se nazivali Bakar, Bakarovići, Tešići i Savići. Slave Đurđevdan.
Kada je 1860. godine izvršen popis stoke u rodu Stanisavljevića postojale su samo četiri zadruge po lozi Savinoj (jer se Stanisavljeva loza u međuvremenu bila ugasila) - zadruge njegova četiri sina: Andrija je imao jednog konja, osam govedi, 13 svinja, pet ovaca i dve košnice pčela; Vasilije - samo šest govedi; Milovan - jednog konja, pet govedi, devet svinja, deset ovaca i koza i dve košnice pčela; najzad, najstariji Pavle - jednog konja, 17 govedi, 21 svinju, 14 ovaca i dve košnice pčela.
Godine 1846. prvi put se među opštinskim časnicima u Dobrinji pojavljuje predstavnik roda Stanisavljevića, Pavle Stanisavljević iz Srednje Dobrinje. A od 1896. predsednik opštine biće Ivan Stanisavljević, učio "osnovne škole, zemljedelac, imovnog stanja dobrog (...) za dobrog se smatra". Pripadao je liberalnoj stranci, kao i čitavo selo, dok je Donja Dobrinja bila naprednjačka, a Gornja, pored grupe naprednjaka, pretežno radikalska.
Dobrinja, u kojoj je sačuvano dosta istorijskih spomenika i objekata narodnog neimarstva, bila je kulturno-prosvetni, ekonomski i vojnički centar velikog broja dobrinjskih, požeških, maljenskih i kablarskih sela.