Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVIII (2006)

392-395

1. nov - 31. dec 2006.

Republika

Kultura

Sa promocije književnih dela Miodraga Stanisavljevića u Srednjoj Dobrinji, Požegi, Čajetini, Užicu i Beogradu

Otkrivanje skrivenih delova srpske kulture

Na predstavljanju knjiga javnosti kraja u kojem se rodio i školovao veliki pisac sarađivali su list Republika, kao izdavač knjiga, preduzeće "Informatika", kao saizdavač, i Istraživačko-izdavački centar pri Demokratskoj stranci, koji takođe želi da istraži skrivene delove srpske kulture. Na projektu su sarađivali i glumci Narodnog pozorišta u Beogradu Ljubivoje i Anđelka Tadić. Tokom dvodnevnog puta, 4. i 5. oktobra, uverili smo se da ima ljudi koji čitaju i koji otvorenih umova i srca prihvataju darove koje im je poklonio Miša Stanisavljević, njegovu poeziju i prozu

Kombi sa desetak putnika - novinari Republike, predstavnici "Informatike", i glumci, bračni par Tadić - kreće, ujutru 4. oktobra, ka rodnom selu Miše Stanisavljevića, u Srednju Dobrinju. Ljubivoje Tadić je za ovu priliku prekinuo boravak u Skoplju i vratio se u Beograd da bi u Srednoj Dobrinji i Požegi čitao Mišine stihove. Napustiće nas posle Požege. Pesnik Ljubivoje Ršumović i pisac Milenko Pajić, koji su se ovom karavanu priključili nešto kasnije, vratiće ga kolima u Beograd, a onda će Ljubivoje Tadić opet u Skoplje. Lepo od tog glumca, dugogodišnjeg prijatelja Republike, što ga ni tako velika udaljenost nije sprečila da održi obećanje i promoviše Mišine knjige.

Srednja Dobrinja

U Srednju Dobrinju stižemo posle pet sati putovanja. Sečemo prelepi pejzaž dok nas jabukove grane prisno pozdravljaju, a crveni džakovi puni krompira u pravilnim kolonama salutiraju.
U osnovnoj školi koja nosi ime narodnog heroja Radosava Kovačevića, i koja je odeljenje matične škole "Emilija Ostojić" u Požegi (Emiliju su, pričaju meštani, zaklali četnici, a

imala je samo 26 godina) dočekuju nas direktor požeške škole Milovan Mićović i predsednik mesne zajednice Krsta Simović, zidar. Pridružuju nam se Ljubivoje Ršumović, Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, koja je svojim kolima dovezla novinarku Vesnu Bjelić, dopisnicu Bete iz Čačka. Tu je i Slavko Kovačević, nastavnik matematike. Nastavnici iz Požege izrazili su želju da dobiju dva kompleta Mišinih knjiga za školsku biblioteku. Škola u Srednjoj Dobrinji, koju je pohađao i Miša,
		Anđelka i Ljubivoje Tadić

sada ima 120 učenika, nekad ih je bilo mnogo više. Imaju dva kompjutera i očekuju poklon još dva aparata. Predsednik Krsta Simović referiše da njegova mesna zajednica ima 360 birača, a da u selu živi oko hiljadu ljudi. Krsta je socijalista, ali ističe da u odboru

mesne zajednice ima ljudi iz raznih partija. No sloga u odboru nije dovoljna da ujedini tri Dobrinje - Gornju, Srednju i Donju i ublaži rivalstvo, naročito ono između Gornje i Srednje Dobrinje. Miloš (Obrenović) se rodio u Srednoj Dobrinji, a prisvojila ga Gornja Dobrinja, veli Krsta Simonović. U školsku salu pristižu nastavnice i učiteljice Svetlana Ilić, Branka Veselinović, Radmila Šljokić, Lela Tešić, Ratomirka Subotić, nastavnica u penziji, jedina koja je poznavala Mišu. Dušan Obradović, Rade
		Teodor Krsmanović Tejo

Riboškić i Sanja Jovičić iz Istraživačko-izdavačkog centra pri DS-u nova su lica koja upoznajem i sa kojima je odnedavno Republika počela da sarađuje na projektima kulture.
Došli su i meštani i đaci iz sve tri Dobrinje, Loreta i Tabanovića, gornjeg dela Papratišta i iz Male Ježevice. Mišina geografija detinjstva su ta sela. Meštani pričaju kako je njihov pesnik išao u ovu školu u dve njene zgrade, staru i novu. Direktor Mićović zahvaljuje na poklonu koji se sastoji od dva kompjutera i štampača, koje je u ime "Informatike" uručila Jelena Milićević. "Informatika", saizdavač Mišinih dela, na ovaj način ostvaruje svoju godišnju akciju tokom koje đacima poklanja računare. Posle tradicionalnog posluženja rakijom i objašnjenja Nebojše Popova da smo došli "da donesemo Mišine darove verujući da će oni podstaći nove darovite ljude", prikazan je film sa promocije Mišinih dela u Republici. Meštani su imali priliku da čuju Mišin glas i pročitaju njegove dve poruke: "Sve mogu da zamislim, samo prestanak misli ne mogu da zamislim" i "Srbi su još nespremni

za katarzični ugođaj. Prvo se sa očiju mora ukloniti nacionalistička katarakta, tek potom na redu je katarza". Ljubivoje i Anđelka Tadić govorili su Mišine stihove i tekstove, pored ostalih "Ko je ubio Milana Milišića" i "Jadi srpske duše". Neobičnost prizora na filmu, stihova i rečenica, pojmova i poruka izazvala je muk i neku vrstu zamišljenosti publike. Uostalom, taj prizor na istovetan način ponoviće se i u Požegi, Čajetini i Užicu.

"Bio je nežan i tanan"

Predsednik mesne zajednice Krsta Simonović se nelagodno meškoljio, ali je dostojanstveno i domaćinski izdržao našu posetu. Onda su se meštanima obratili gosti. Pesnik Ljubivoje Ršumović seća se poznanstva dugog pola veka. Miša je voleo da posećuje književne večeri, a mi, stariji, vodili smo ga u Čačak kao maskotu, kaže Ršumović. Bio je nežan i tanan, zvali smo ga Amigo. S

Teodor Krsmanović Tejo, zidar, seća se Miše Stanisavljevića: bio je tri godine mlađi od mene. Njegova porodica imala je težak život. Petoro dece, svi slabo odeveni. Otac je radio sve da ih održi. Šezdesetih godina svi su otišli za Beograd. Mišu dugo nisam video. Bio je povučen i umiljat u društvu, dobar dečak.
Publika se razišla u tišini, Miša im je odškrinuo vrata iza kojih su se krila teška i neprijatna pitanja. Naš domaćin Krsta Simović odveo nas je do Mišine rodne kuće, koju je nedavno obnovio njegov brat. Niko tu ne živi, o čemu svedoči teški, zarđali katanac na kapiji. Posetili smo i crkvu u Gornjoj Dobrinji, sagrađenu 1822. godine, čiji je ktitor Miloš Obrenović. Do crkve je spomenik Milošu i čardak koji je podigao na izvoru dveju voda. Svu tu lepotu, skrivenu takođe, pokazuje nam sveštenik Duško Jovanović. Ističe da se školovao u Karlovcima, što je bio i odgovor na našu upitanost otkud pominje Dositeja Obradovića i toleranciju. Podatak da su selo, crkva i prota imali biblioteke osamdeset godina pre osnivanja Karlovačke gimnazije i da su sve te knjige spaljene posle Drugog svetskog rata vratio je u misli predstavu o paklu u toj rajskoj dolini punoj spomenika srpske kulture i istorije.

ove razdaljine od pola veka razaznajem njegovu mudrost. Sreo sam ga 93. godine, preplanulog, grubih dlanova, ličio je na šljakatora. Pitao sam ga "ideš sa zemlje", a on će "ne, nego iz zemlje".
Novinarka Vesna Bjelić rekla je da je Miša Stanisavljević bio najveća odbrana novinara. Sve nas je oslobodio krivice, bio je hrabriji, slobodniji, bio je moralan, strog prema sebi i drugima. Podsetila je da je još 1990. Miloševiću uputio otvoreno pismo "Abdicirajte zarad dobra ove zemlje", a godinu dana kasnije javno pitao "Ko je ubio Milana Milišića", pesnika koji je stradao prilikom bombardovanja Dubrovnika. Pišući deset godina svoju kolumnu 'Umor u glavi, Stanisavljević, uz karikaturistu Koraksa, daje pravu sliku Srbije, rekla je Vesna Bjelić.
Dušan Obradović iz Istraživačko-izdavačkog centra pri DS svrstao je Miodraga Stanisavljevića među najveće srpske umove kao što su Dositej Obradović i Boža Grujović i najavio da će se 200. godišnjica rođenja čoveka koji je pisao o slobodi i ustavu već na početku Prvog srpskog ustanka obeležiti iduće godine u Brankovini.

Požega

U Požegi prizor dostojan velegrada. Gradska galerija u punom sjaju, u toku je izložba slika. S radija dopire prijatna muzika "Bitlsa". U izlogu plakat koji najavljuje temu promocije, i više brojeva Republike. Požega ima sreću što bibliotekom i galerijom rukovodi jedan od naših najboljih pesnika, Dragan Jovanović Danilov. Ovaj nadasve obrazovan i

kulturan čovek poštovalac je dela Miodraga Stanisavljevića. Za Mišu kaže da je redak stvaralac koji "ore više brazda". Na kraju kraćeg uvoda u kojem podseća na drame, poeziju i esejistiku, "Vasilisu prekrasnu" koja je beležila mnoga detinjstva, Danilov zaključuje da "posle Danila Kiša nismo imali tako britkog polemičara". Nebojša Popov je podsetio da je Miša umro u materijalnom siromaštvu, ali da ga ono nije potresalo. Miša je bio pogođen duhovnom bedom u okruženju, skrnavljenjem jezika koji je jezgro nacionalne kulture. Na prvi
		Dragan Jovanović Danilov

pogled reklo bi se da je veoma strog prema Srbima i srpskoj kulturi, čak da je prema njima lišen toplih emocija. Naprotiv, rekao je Popov, Stanisavljevića je do očajanja dovodila duhovna beda koja sve uništava. Zato je potrebno revalorizovati srpsku kulturu u drugačijem ključu od onih koji kažu da jedini vole Srbe.
Popov je podsetio da smo još u dugom, 200-godišnjem pokušaju da napravimo državu i da još nismo dospeli do "ispita zrelosti" i normalne države. Stanisavljević je ličnost koja podstiče na razmišljanje o poslu koji nije dovršen, zaključio je Popov. Dušan Obradović je pomenuo detalj da se o Konstantinovićevoj Filozofiji palanke prošle godine

		raspravljalo u Sarajevu, ali ne i u Srbiji. Dela Miodraga Stanisavljevića, koji se takođe prećutkuje, prilika su za stvaranje nove kulturne klime i dinamike. Mišin izbor Miša je bio prijatelj svima nama, branio nas je krikom i žaokom, rekla je profesorka književnosti Nada Jelić. Miša je bio postojan u ljubavi, u prijateljstvu, u veri, znao je da ceni slobodu i obraduje nas svojim delom. Ali mi mu se baš nismo odužili, a ovaj
Dušan Obradović

razgovor u Požegi samo je mali dar velikom pesniku. Profesorka Jelić je potom rekla da su devedesete godine bile godine pustoši i ugrožavanja slobode, da je na delu bila filozofija nemoći. Miša je bio hrabar i bilo ga je teško ućutkati, a zaćutao je onda kada je on to hteo. Miša, individualac, hteo je da rečju opomene i ukaže na moralno slepilo. Podsetivši da je u Šekspirovim dramama slepilo očeva glavni motiv, i da zbog slepila očeva stradaju deca, Nada Jelić je rekla da nismo iščitali Šekspira, da nismo iščitali ni sopstvene živote, a Miša Stanisavljević je uspeo i jedno i drugo. U bezizlazu 90-ih bilo je mesta za izbor, ali je malo ko izabrao kao Miša. Izabrao je teži put i ostao na visini.

Čvrste moralne poruke i osećajnost

Pisac Milenko Pajić je ocenio da je Miodrag Stanisavljević, uz još nekoliko pisaca njegove generacije, stasao na iskustvu evropske poezije i da je njihov snažan talenat umeo da

izjednači pevanje i mišljenje. Rekao je da su znalci Stanisavljevićeve poezije njegove stihove citirali kao primere izuzetne duhovitosti i specifičnog humora. Kod Miše je nemoguć bilo kakav veliki gest, visok napon, prevelik ushit. On je imao utišanost, pesničku disciplinu, istančanost jezika, prefinjenost i uzdržanu osećajnost. Pajić je naročito istakao drame za decu. Njegove drame za decu inspirisane su domaćom i svetskom baštinom. Smatrao je da deci treba pružiti samo najbolje, da ona zaslužuju najveću pažnju, da treba da im se
		Nada Jelić

upute najčvršće moralne poruke. Mnogi pisci, rekao je Pajić, smatrali su da je dovoljno šegačiti se, a literatura za decu bila je sterilna. Tek je Stanisavljević svojim dramskim bajkama za decu mogao da se meri sa najboljim delima tog žanra u svetskoj književnosti. Ta dela pisana su zanosnim jezikom i vođena su visokim umetničkim ambicijama. On nije deci podmetao kukavičje jaje ili bilo šta iza čega ne stoji svim srcem. Pajić je potom istakao da se Stanisavljevićevi novinarski tekstovi mogu čitati kao filozofske rasprave, satire, kao dnevnik propadanja. On je primer angažmana slobodnog mislioca u vremenima kada je ćutati bilo zločin. Umesto svih nas rekao je istorijsko "ne" - ja nisam sa vama, ili ono sudbinsko "da - ja sam protiv vas". To je bila dužnost srpskih

		intelektualaca, ali je većina ostala nema i zato naša agonija traje tako dugo. Ljudi ga nisu čuli. On je vratio sve svoje dugove, a mi smo tek počeli da vraćamo ono čime nas je neštedimice zadužio, zaključio je Milenko Pajić. Dar estetskog upravljanja apsurdom Dragan Jovanović Danilov naglasio je da je Miodrag Stanisavljević svoje delo gradio na ironiji iza koje stoji
Milenko Pajić

misao o sopstvenoj nedovoljnosti. Zato je ono o čemu je pisao pogađalo najviše njega samog. Analizirajući Stanisavljevićevu poeziju, Jovanović je rekao da se u prvoj fazi Miša bavi jezikom i da ta poezija predstavlja otelotvorenje Platonovog nauka "sećati se iznutra", odnosno sećati se u jeziku. Miša je uspeo da se ostvari u strašnom ispitu, a to je jezik, rekao je Jovanović i dodao da pesnik koji koristi stare reči može da bude savladan od tog jezika i da mu pesme budu ne osobene nego osobenjačke. Miša je, međutim, ostvario ravnotežu, "uspeo je da očisti stari novčić i da on zasija u punom sjaju".
O novijoj poeziji Miše Stanisavljevića Jovanović je rekao da je usmerena na razobličavanje jedne istorijske šizofrenije i da je ispoljio dar koji drugi nemaju, a to je dar estetskog upravljanja apsurdom. Reč je o ironiji koja nije hinjena ali, nažalost, ta poezija nije

dovoljno valorizovana u našoj kulturi, rekao je Jovanović. Takođe je podsetio da izuzev Perišićeve antologije u kojoj je nekoliko Stanisavljevićevih pesama, kasniji antologičari zaobilaze Mišinu poeziju.
Podsećajući na Konstantinovićevu Filozofiju palanke u kojoj autor kaže da pisac piše ono što živi, Jovanović konstatuje da je Miša "obrađivao vlastiti vrt, da je imao hrabrosti da u duhovnoj 'epidemijskoj klimi' ostane svoj, endeman, autentična pojava srpske književnosti, pisac sa margine. Fascinantna je njegova doslednost

Govoreći o Totalnoj dramaturgiji, Jovanović je rekao da je takvu knjigu, sa toliko raznorodnih fenomena, "mogao da napiše samo pesnik hajdegerovski osetljiv na biće, i to mu je omogućilo da sagleda 'bolest srpske duše'. Neću pogrešiti ako Stanisavljevića nazovem nekom vrstom antropologa u polemičko-satiričkom okviru". Jovanović je rekao da je naslov Totalna dramaturgija, koji je Miša smislio fantastičan i da kolumne koje je objavljivao u tom okviru nisu pisane sa kombinatoričkim predumišljajem. Citirajući Cvetajevu, Jovanović je rekao da Stanisavljević nije bio "sačekivač" nego pretkazivač.

margini, to bežanje od moći", rekao je Jovanović citirajući Stanisavljevićevu devizu "neka se hiljadu zastava vije, nijedna moja nije". Jovanović je izrazio nadu da će dela Miše Stanisavljevića preživeti eroziju vremena i da će se posebno Novi ritmovi, "Vođa", "Vasilisa prekrasna" i ubitačni eseji ispostaviti kao trajna vrednost srpske kulture.
Na promociji u Požegi govorili su i Dušan Obradović, Vesna Bjelić, Ljubivoje Ršumović, stihove su čitali glumci Anđelka i Ljubivoje Tadić.

Čajetina

Posle noćenja na Zlatiboru sa malo borova, u hotelu "Palisad", čija je memljivost i

ofucanost u velikom kontrastu sa ljubaznošću osoblja, odlazimo na ručak u obližnji, skoro luksuzni Studentski stacionar, hotel sa četiri zvezdice. Domaćini ručka su Snežana Đunić, direktorka Gradske biblioteke "Ljubiša R. Đunić" u Čajetini i Dragoljub Novaković, bibliotekar. Snežana danas rukovodi ustanovom koju je osnovao njen deda i koja sada nosi njegovo ime. Biblioteka u Čajetini je nešto najljupkije i najčistije što sam do sada videla. Staro, potpuno obnovljeno zdanje odiše redom i kulturom. Biblioteka ima 50 hiljada
		Snežana Đunić

knjiga. Ispred zgrade je oglasna tabla u planinskom stilu, na njoj plakat sa Mišinim likom i obaveštenje o promociji. Pred dvadesetak slušalaca i lokalnom TV ekipom najpre govori Snežana Đunić. Pominje da je Miodrag Stanisavljević bio prvi magistrant na Fakultetu dramskih umetnosti i da je njegov magistarski rad "Epika i drama" postao udžbenik, da je kao politički nepodoban izbačen iz RTS-a, da mu je pepeo razvejan u Vrtu sećanja, gde počiva njegova supruga koju je nežno voleo. Mlada direktorka ističe Mišinu crtu da je umeo da sluša pažljivo, da je govorio tiho, gotovo stidljivo. Citira Mišine stihove o usamljenosti ("umirem kao šugavi pas"). Potencirajući tu usamljeničku stranu Mišine

lirike, Snežana Đunić na kraju kaže: "Govorimo o tihom i usamljenom čoveku".
Nebojša Popov se publici obratio dvema "zlatiborskim poukama" o knjigama. Prvo je podsetio na tradiciju ovog kraja da učitelji, "školci" i prosvećeni seljani nose knjige od sela do zaselaka stvarajući čitalačke krugove, iz kojih su kasnije nastajale biblioteke. Druga pouka odnosila se na sudbinu knjige Živojina Pavlovića, iz užičkog kraja, koji je 1940. objavio jednu od prvih znalačkih i kritičkih knjiga o Staljinu, pod nazivom Bilans sovjetskog termidora, a odnosila

Dušan Obradović je podsetio na potpuno različite sudbine pesnika koje je pomenuo Radibratović. "Dok su se neki vozili skupim kolima, Miša je teško živeo i na Bulevaru revolucije prodavao knjige, a njega se ne bi postideli ni Dositej, ni Sterija, ni Domanović." Luka Stanisavljević, Mišin sin, koji se našoj grupi pridružio nešto kasnije, preporučio je čitaocima da upoznavanje s ovim autorom počnu "Manifestom istraživačkog programa Spirala" iz 1981. godine i tekstovima za decu u kojima se vidi građanski Miša Stanisavljević koga ćemo kasnije prepoznati u tekstovima u listu Republika.

se na Staljinove zločine. Knjiga je odmah zabranjena, autor je progonjen po vrletima kao zver, da bi ga pripadnici iste komunističke partije kojoj je i sam pripadao surovo ubili u užičkom zatvoru. O knjizi se dugo ništa nije znalo, a pojavila se u jednom primerku zahvaljujući dedi sadašnje direktorke biblioteke. Knjiga je dospela u ruke profesoru čajetinske srednje škole Slobodanu Gavriloviću, koji je nakon istraživanja objavio dve knjige tekstova Živojina Pavlovića i dve knjige o Pavloviću.
Drugi primerak Bilansa sovjetskog termidora pojavio se posle Drugog svetskog rata u Pirotu, ali se vlasnik nije usudio da potraži izdavača. Uprkos tragičnoj Pavlovićevoj sudbini sećanje na autora je obnovljeno zahvaljujući jednom beogradskom prosvetitelju, Mići Doktoru, koji je tu knjigu fotokopirao i delio. Ali, rekao je Popov, ostao je problem delotvornosti kritičke misli kada se ona iščupa iz konteksta i pojavi posle više decenija. Da se taj rizik ne bi ponovio mi smo požurili da izdamo dela Miše Stanisavljevića godinu dana posle njegove smrti, verujući da knjige, ako se na vreme objave, mogu imati neposrednije dejstvo svojim kritičkim i analitičkim prodorima. Potom je Anđelka Tadić pročitala nekoliko pesama i tekstova Miše Stanisavljevića, među kojima i pesmu o Živojinu Pavloviću "Na Zlatiboru 1941."
O sećanju na Miodraga Stanisavljevića govorio je Milosav Radibratović, učitelj u penziji. Radibratović je Mišu znao sa sastanaka literarnih družina. "Miša je išao u gimnaziju, a ja u učiteljsku školu. Obe su škole smatrane elitnim i značajnu pažnju posvećivale su literarnom stvaralaštvu učenika. Između gimnazije i učiteljske škole postojalo je prikriveno rivalstvo, naročito u sportu i literaturi. I dok su u košarci i rukometu snage bile izjednačene, u literarnom stvaralaštvu uspešniji su bili gimnazijalci. Prava je retkost u Užicu, a i drugde, da jedna srednja škola za samo nekoliko godina da tako značajne pisce kao što su Ljubivoje Ršumović, Milovan Vitezović, Miodrag Stanisavljević i Radomir Andrić. Oni su najavili da će naša književnost dobiti četvoricu istaknutih stvaralaca. U mome sećanju na Mišu kao srednjoškolca najviše mi se urezalo da je bio stidljiv i neupadljiv, da je delovao nenametljivo, iz senke." Radibratović je potom pročitao Mišine stihove "Zavojite stepenice k njoj".

Užice

Užice u večernjim satima pulsira bilom velikog grada. Naš kombi staje ispred zgrade opštine za koju me vezuje sećanje na posetu Saveza slobodnih gradova toj opštini i tadašnjem predsedniku Milanu Nikitoviću, posle pobede koalicije Zajedno na lokalnim izborima '96/97.
Veče je, a pred opštinskim zdanjem nema ni znaka da će se tu održati promocija. Tek je

		na unutrašnjim vratima, daleko od ulaza, prilepljen plakat sa Mišinim likom. Tajnovita atmosfera pobudila je sumnju da će iko doći na promociju. A onda, kao po dogovoru, u salu počeše da ulaze žene, muškarci, đaci, neuništivo društvo otvorenih umova. Učenici četvrtog razreda gimnazije kažu da su ih profesori obavestili o promociji. Došla je i lokalna TV ekipa, kao uostalom i u svim mestima koje smo posetili. Naš dolazak pratili su "organizacioni problemi" koji svakako spadaju u kulturni skandal. Naime, upravnik biblioteke nije dozvolio da
Milorad Marjanović

se tu održi promocija, a direktor gimnazije odbio je da se o Mišinim knjigama govori u gimnaziji, koju je Miša nekada pohađao. Tek, sala u Užicu obezbeđena je zahvaljujući upravniku pozorišta Zoranu Stamatoviću, koji je bio voljan da ustupi čak i pozorišnu salu. Ružica Marjanović,profesorka srpske književnosti i organizatorka promocije, kaže da želi da jednu Mišinu dramu postavi na sceni užičkog pozorišta. Poverava se da je ceo dan

iščitavala Mišine knjige i da ne može da se opusti. Ona je tipičan slučaj upornog, građanskog duha. Pre dve godine usprotivila se dolasku Isidore Bjelice u užičku gimnaziju i zbog toga je bila na raportu kod direktora. Nije otpuštena, ali ni pomenuta gospođa nije dobila priliku da se prikaže. Ali je udarac vraćen. Ako ne može Isidora (koja propagira zločin), ne može ni Stanisavljević.
Izlazak profesora Milorada Marjanovića za govornicu potresao je mnoge u sali. Jer, profesor Marjanović je bio Miši razredni

Ružici Marjanović se dogodio još jedan kuriozitet - da u osvit petooktobarske pobune bude proglašena nepodobnom zbog čega joj je zabranjeno da predaje đacima. "Kada sam bila mala, moj otac, koji je bio razredni starešina Miši Stanisavljeviću, pričao mi je da je Miša sam pročitao onoliko knjiga koliko svi ostali učenici gimnazije. Kada bi se merile knjige koje je pročitao Miša i one koje su pročitali drugi, Mišine bi bile teže, govorio mi je otac. Takođe mi je pričao da Miša nije napravio nikakvu karijeru, a bio je bolji od mnogih. To mi se urezalo u sećanje."

starešina dve godine. Seća se kako je Miša došao u gimnaziju 1956. godine. Bio je

posedovao. Prihvatao je sve teme iz književnosti za razgovor i nikada nije bio nametljiv. Došao je iz škole u Srednjoj Dobrinji koja nije mogla skoro ništa da mu pruži, a i biblioteku gimnazije dobrim delom uništili su Nemci i Bugari. Miša je mnogo čitao, pratio je sve što se događa u domaćoj i svetskoj literaturi. Imao je toliko znanja da je mogao da završi dva razreda za godinu dana, ali tada to zakon nije dozvoljavao. I njegov drugi vanserijski đak. Bio sam iznenađen fondom knjiga koje je pročitao, znanjem koje je razredni starešina,
		Gordana Danilović

profesor Štulić, koji živi u Americi, i sa kojim sam razgovarao o Miši, seća ga se kao skromnog đaka, strasnog čitaoca, odličnog matematičara. Miša je bio jedan od retkih učenika koji su došli sa sela sa takvim poznavanjem književnosti i takvim bogatstvom, rekao je profesor Marjanović.
Nebojša Popov je rekao da je Miša Stanisavljević ostavio svoje darove koje su prijatelji sabrali u pet knjiga, ali da je van njih ostalo još mnogo rukopisa. Očekivalo se da se savremenici otimaju o nekoga ko je dobio tolika priznanja. Kada govorimo o skrivenim vrednostima srpske kulture to nije samo trik za prodaju knjiga, rekao je Popov i nastavio: oni koji pažljivije prate zbivanja u kulturi znaju da se i najvredniji pisci prećutkuju, da su gotovo poništeni.

Kulturolog Dušan Obradović podsetio je slušaoce na 5. oktobar 2000. i na uporne analize partologije našeg društva koje je briljantno i deset godina Stanisavljević objavljivao u Republici. On je pisao o našoj večitoj raspolućenosti da li živeti za demokratiju i politiku ili od demokratije i politike. Kao narod nismo iskoristili pamet ove zemlje, i to traje 200 godina. Iz tog začaranog kruga moramo da izađemo, rekao je Obradović.
Profesorka književnosti Gordana Danilović govorila je iz pozicije književnog zaljubljenika, prvenstveno u dramsko delo Miše Stanisavljevića. Ona se s tim delom upoznala tek 90-ih, kada je tražila "pametne knjige za svoje ćerke". Bila je velika radost čitati te drame. Sve je u njima na

Svako zna da demokratija nastaje priznavanjem različitosti i traganjem za ravnotežom različitih ideja. Našem shvatanju pluralizma nedostaje komponenta normativnog pojma pluralizma koja sadrži jasnu i odlučnu distancu prema onim ideologijama i politikama koje dovode u pitanje raznolikosti i pravo čoveka da misli svojom glavom. Evropa ulaže veliki trud da se oblikuje kao skup nacija i država i da uspostavi novu ravnotežu i normativnu komponentu. To se postiže distanciranjem od fašizma, nacionalizma i staljinizma kao ideologija i sistema koji uništavaju jezgro pluralizma, rekao je Popov. Onoliko koliko u srpskoj kulturi postoji normativna dimenzija pluralizma, utoliko ima prostora za sve druge pesme i ideologije - sve do crte koja deli od agresivnih i zločinačkih ideologija kojima nismo odoleli, zaključio je Popov.

mestu - igra sa žanrom, jezikom, ironična poenta, blistave metafore. Profesorka Davidović je rekla da je "Carev zatočnik" paradigma vremena u kojem živimo, "jer šta vredi što igraš

		po pravilima kad uvek dođe neki šarmantni Jovan da ti otme princezu, a ti se vratiš u svoje selo srećan što ti nisu oteli i ono malo što si imao". Govoreći o "užasu nad pomrčinom prećutkivanja koje proždire ovog istinski darovitog pisca" Gordana Danilović se setila prvog pozorišnog festivala na kojem je predstava "Carev zatočnik" po tekstu Miše Stanisavljevića dobila specijalnu nagradu, a u novinama skoro da nije bilo ni reči o autoru teksta. A tekst je postavio izuzetno aktuelna pitanja, i to u vreme izbornih krađa, odnosno sme li car da bude car i kad je
Luka Stanisavljević

uhvaćen u laži.
Luka Stanisavljević, sin Miodraga Stanisavljevića, obratio se prisutnima uspomenama na detinjstvo i reči koje je zapamtio slušajući oca. Tako ga za Užice vezuje Mišina kovanica

"mrz užički", a za Srednju Dobrinju - sunčano mesto koje je Miša voleo zbog toplote i u kojem je skupljao pečurke. Koju god njegovu knjigu uzeli videćete taj lokalni duh, rekao je Luka Stanisavljević.

Beograd

Krug se, bar privremeno, zatvorio u Beogradu, 10. oktobra, kada su u Centru za kulturnu dekontaminaciju promovisane knjige Miše Stanisavljevića. Film koji je prikazan malobrojnim posetiocima bio je, uz prikaz prve promocije u Beogradu

Prelazi se preko mnogih pitanja, kao što se prelazi preko dela Miodraga Stanisavljevića. Moja generacija misli da je Kiš sa Časom anatomije izvojevao veliku pobedu u literaturi, ali i u politici. Sada vidimo da je to bilo samo prvo poluvreme. Kiš je bar osporavan, s njim se ulazilo u polemiku, dakle priznalo mu se pravo postojanja, a Miši se ni to pravo ne priznaje, on se jednostavno prećutkuje, rekla je Gordana Danilović dodajući da je Miša podseća na Bulgakovljevog "Majstora" koji piše svoju priču zato što mora da je napiše, a ne zato da bi je neko pročitao. Koliko god neko bio prećutkivan ne može biti da ga nigde i nikad nema.

(19. septembra), obogaćen scenama sa promocija u Srednoj Dobrinji, Požegi, Čajetini i Užicu.
U Beogradu su o Mišinim knjigama govorili Borka Pavićević, dramaturg, Ratko Božović, profesor, Zlatko Paković, kritičar, i Nebojša Popov, glavni i odgovorni urednik Republike. Borka Pavićević je putovanje po kraju iz kojeg potiče Miša Stanisavljević nazvala pedagoškim karavanom. To što se završio u CZKD-u podsetilo ju je na vreme kada je

upravo na tom mestu odata pošta Milanu Milišiću, pesniku koji je ubijen prilikom bombardovanja Dubrovnika, i kada je uoči bombardovanja NATO-a u istom prostoru igran Herman Broh, koji je rekao da će nemačka naći spas ako u svom narodu pronađe antifašiste, i to one koji su bili protiv istrebljenja Jevreja. Gde su nacisti, pitao je Broh, kao i Miša koji ga citira pola veka kasnije. Miša je nametnuo osećanje krivice i stida, bio je suma neverovatne hrabrosti. I ako postoji neko ko nije napravio nikakav kompromis, to je bio Miša
		U Centru za kulturnu dekontaminaciju

Stanisavljević. "Uvek se moramo vraćati Miši za naše uspavane duše", podsetila je Borka Pavićević na reči Predraga Čudića. Nema pojave koju nije video. Mišino pesništvo i politički stavovi u kojima opisuje "filozofiju gadaluka" i "filozofiju rupčage" vrlo dobro korespondiraju sa slikarstvom Leonida Šejke. Borka Pavićević je naglasila još jednu Mišinu crtu rečima: nije se ničim izdvojio. Toliko delati, a nemati sujete, to zaslužuje svako poštovanje.
Borka Pavićević je zahvalila Republici što je promociju održala upravo u CZKD-u i predložila da se u Mišinu čast organizuje akademija na kojoj bi se govorili njegovi tekstovi "da bi se obuhvatio deo istine".

Izazov za novo vrednovanje

Ratko Božović je pohvalio izdavanje sabranih dela i rekao da je za poštovanje postojanje sredina koje su uljuđene i koje neće da zaborave. Božović je naglasio da Stanisavljević nije adekvatno vrednovan i da su sabrana dela izazov za prevrednovanje i nezaborav. Zadržavši se duže na Totalnoj dramaturgiji, za koju je predgovor napisao Nebojša Popov, Božović je ocenio da je Miša pisao tako "da je iz ironijske iskošenosti pročitana

naša desetogodišnja drama". Miša je pisao o ličnostima koje smo mi shvatali ozbiljno, i otuda značaj humora i ironije. U duhovnoj i ironijskoj nadmoći Miše Stanisavljevića osećao sam radost čitanja, mada je paleta sumorna. Miša ništa nije zaboravio, naročito ne ono bitno. On se bavio ontologijom bitnog, terao je čitaoca u samoodređenost. Zato će kritička gerila kao što je Republika biti posebno pročitana. Nisam uzalud proveo dva dana čitajući Mišine knjige. One su me vratile razmišljanju o onome šta smo činili
		Zlatko Paković

sebi i drugima. U svakom slučaju, posle čitanja tih knjiga izaći ćete probuđeniji, rekao je Ratko Božović.
Nebojša Popov je govorio o nekim teškoćama vezanim za izdavanje knjiga, koje se u prvom redu tiču sumnji i pretpostavki da neka dela postoje, ali se ne zna gde su. To je slučaj sa dramom o Mustafi Golubiću, koja nije pronađena. Mnogi tekstovi su izostali, ali ono što je objavljeno dovoljno je da predstavi ovog retko darovitog pisca, rekao je Popov. On je potom otvorio pitanje angažmana i umetnosti. Mišina umetnička dela dobila su priznanje u trenutku nastajanja, ali angažman nailazi na "rezove" i tumačenja koja mogu baciti senku na njegovu umetnost. Popov je izrazio nadu da ta senka nije duga i da će se nesumnjive vrednosti same odbraniti.
Stanisavljević nije ni prvi ni poslednji pisac o kome se u različitim vremenima različito govorilo. Postoje vremena u kojima je pisac zaboravljen i negativno ocenjivan da bi se u nekom drugom vremenu njegova dela pojavila u punom sjaju. Popov je tim povodom pomenuo Steriju čije je delo Rodoljupci zablistalo među njegovim celokupnim delima objavljenim za pedesetogodišnjicu i stogodišnjicu smrti, ali je izostalo iz knjige koja je objavljena u čast stopedesetogodišnjice Sterijinog rođenja.
Miša nije ostavio zagonetnom vrstu svog angažmana, nije se služio mimikrijom i

ezopovskim jezikom, ali nije bio brutalan i vulgaran. Oni o kojima je pisao ne zaslužuju otmenost kazivanja, ali Miša je imao integritet i moralnu disciplinu i nije prelazio crtu koju je sam odredio. Popov se upitao kako bi izgledao nastavak Totalne dramaturgije danas i da li bi Mišin mozak izdržao trivijalnosti kao što su ostavke ili obaveštenja o ostavkama, da li je pala vlada, može li se ostavka oročavati, da ne pričamo o drskosti da se državljani primoravaju da testiraju svoje emocije i proveravaju koliko one odgovaraju emocijama vrhuške, odnosno koliko je kome Kosmet u srcu.
Popov je posebno ukazao na

Miša je otvarao pitanje otkud polovičnost i nedostatak istrajnosti i nejasne vizije šta ljudi žele kada se bore za slobodu, zašto paktiraju sa vlastima i zašto se promene kad dođu na vlast. Odgovori na ta pitanja značajnija su za našu egzistenciju od totalne dramaturgije vlasti i žudnje za neograničenom vlašću. Koliko će vlast biti neograničena zavisi od građana. Nedosezanje slobode ima široku skalu. Poslednjih 15 godina namnožili su se akteri - ličnosti, stranke, NVO. Da li među njima postoji konkurencija i šta je to što ograničava viziju budućnosti u slobodi, upitao je Popov dodavši da Miši Stanisavljeviću treba zahvaliti što podstiče na autorefleksiju te da će ona zameniti kukanje zbog onog šta nam vlast radi.

zanimljivost Totalne dramaturgije sa stanovišta osvajanja slobode.
Govoreći o utiscima sa putovanja užičkim krajem, Popov je rekao: Sreli smo ljude koji čitaju i razmišljaju, koji su pribrani moralno i intelektualno i koji ne očajavaju čak ni zato što su usamljeni.


	Olivija Rusovac


	Kultura	Dobrinja

Republika