|
Godina XVIII (2006)
|
1. nov - 31. dec 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||||||
|
Konsenzus i mediji
Umesto paušalnih procena uloge medija, rekao bih nešto o zbivanjima u medijima u sadašnjem trenutku Srbije, usred "referendumske groznice" o novom ustavu. O potrebi donošenja novog ustava Srbije, kojim bi se raskinulo s režimom Slobodana Miloševića, pre izbora 2000. postignut je svojevrsni konsenzus unutar pokreta za demokratske promene. A nakon pobede, donošenje ustava je godinama odlagano da bi u noći između 29. i 30. septembra bilo objavljeno da je Skupština izglasala novi ustav, bezmalo jednoglasno i da će usvojen tekst biti upućen na referendum 28/29. oktobra. U međuvremenu, ubijen je premijer Đinđić, dešavale su se promene u raznim smerovima, nekadašnji konsenzus se rastočio i većina birača apstinira od izbora. Srbija se našla "na ledini", sve bivše jugoslovenske republike krenule su svojim putevima, a otvoreno je i pitanje o statusu Kosova. U takvim okolnostima vlast i opozicija, u stvari vrhovi stranaka vladajućeg bloka i opozicionih stranaka postigli su dogovor da okosnicu ustava čini stav u preambuli da je Kosmet "sastavni deo teritorije Srbije". Sve ostalo je u senci tog stava. A šta je to "sve ostalo"? Postoje bitne teme koje su godinama u javnom opticaju, a o kojima nije postignut bazični konsenzus koji se smatra temeljem političke zajednice. Pre svega, masovno ubijanje u
U delu javnosti o svim temama se već dugo raspravlja i naprosto se nude teme za konsenzus. Ali taj deo javnosti je marginalizovan, ignorisan i, napokon, načinom donošenja ovog ustava, suspendovan. Izbegavanje bazičnog konsenzusa o bitnim pretpostavkama modernog društva i države nije plod prirodne ili istorijske nužnosti, kako nam to proizvođači javnog mnenja nameću, nekada u ime "klasnog" a odnedavno "nacionalnog interesa". Zajedničko im je poricanje autonomije javnosti i njeno suzbijanje. Do slobode mišljenja i javnog izražavanja držali su ne samo usamljeni i odvažni pojedinci, i u vreme Tita i Miloševića, kada je vlast bila mnogo moćnija od sadašnje. Kritike ratne ideologije i politike bilo je i kada su se ratovi zahuktavali i dok su trajali, uprkos nesumnjivim rizicima. I, opet, nije reč samo o izolovanim pojedincima i "grupicama", nego je pod sve jačim pritiscima režima, naročito kada je preko hiljadu ljudi izbačeno s RTS-a, kao "nepodobnih" za ratnu propagandu, započelo stvaranje NUNS-a, a nastajali su različiti oblici solidarnosti u borbi za autonomiju javnosti i slobodno delovanje novinara i medija. Takvo delovanje svakako je pridonelo nastajanju i jačanju pokreta za demokratske promene. Vrhunac tog procesa bio je u septembru i oktobru 2000. Pod pritiskom ondašnjeg režima došlo je do izvesnog konsenzusa između slobodoumnih i kritički orijentisanih intelektualaca, računajući tu i novinare, koji je bio osnova i za nastajanje solidarnosti u otporu jednom opakom režimu i težnji da se u budućem, demokratskom poretku stvore normativne i institucionalne garancije za autonomiju javnosti, punu slobodu medija i medijski pluralizam. Posle 2000. počinje da hlapi pomenuti konsenzus. Legitimne razlike u poimanju uloge medija i novinarske profesije prerastaju u konkurentske pozicije, čak antagonističke, što vodi u razlaze i sukobe. I ranija podrška međunarodnih činilaca, i brojnih fondacija, biva zamenjena posredovanjem ovdašnje vlasti, tržišta, bez spremnosti za investicije u projekte aktera u njihovom trajnijem zalaganju za razvoj vlastite kulture kao oslonca za praktičku afirmaciju slobode i demokratije, umesto pukog prepisivanja evropskih standarda i estradizacije civilnog društva. Nespremnost vlasti, naročito nakon ubistva premijera Đinđića, za bazični konsenzus o zaštiti prava na život i sankcionisanju zločina, o sankcionisanju pljačke i zaštiti privatne i javne svojine, o strategiji razvoja privrede, kulture, društva i države, sve to pogoduje rastakanju kriterijuma kritičkog odnosa prema ranijoj, sadašnjoj i svakoj vlasti. Promociji gesla "sve je dopušteno" najviše doprinose oni političari koji su pretvorili parlament u "buvljak" trgovine mandatima i nadmeću se u banalnom i brutalnom žargonu. Kada vlast postane cilj nad ciljevima i kada je podređena isključivo ličnom i stranačkom probitku, prosperitetu i demokratiji loše se piše. Ako tome dodamo i nestajanje načelne razlike između vlasti i opozicije, onda su dovedeni u pitanje i sami začeci parlamentarizma. Taj trend je verovatno najplastičnije opisao sve popularniji ministar Velimir Ilić kada je rekao da u nas u stvari i nema opozicije, jer sve stranke povezuju razne "šeme" pomoću kojih se ostvaruju stranački interesi. Najbolji primer je postizanje dogovora među vrhovima stranaka o novom ustavu, bez konsultovanja i vlastitih stranaka i poslanika, a da i ne pominjemo ignorisanje javnosti. Takav dogovor opominje na principijelnu razliku između konsenzusa koji podrazumeva izražavanje svesti raznih aktera i slobodnu komunikaciju među njima, uz bitnu ulogu medija preko autonomne javnosti. Suočavamo se sa zbrkom u poimanju pluralizma i konsenzusa. Legitimno načelo objektivnog odnosa prema raznim izvorima informacija i različitim akterima pada u senku "ekvidistance" prema svim idejama, ideologijama i akterima, recimo Đinđiću i Šešelju. Gubi se svest o razlici između liberalnih i totalitarnih ideja i ideologija. Kada izostaju pouzdana merila analitičkog i kritičkog mišljenja, protagonisti totalitarnih ideologija (fašizma, nacizma i staljinizna) stiču legalitet i legitimitet, uprkos tome što te ideologije razaraju elementarne osnove slobode i demokratije. I samo poimanje principijelne alternative antidemokratskom poretku urušava se pod pritiskom zaokupljenosti vlašću, sve do fascinacije "rejtingom" moćnih stranaka, političara i biznismena, a one ideje, stranke i ličnosti koje nemaju veći rejting bivaju ignorisane, čak omalovažavane. U takvim okolnostima novinari i mediji postaju deo pijace o kojoj govori Biljana Srbljanović (NIN, 12. 10. 2006). Uspon "tabloida", bujanje afera i skandala, legalizuju osiromašenje i brutalizaciju jezika, prekidaju komunikaciju, i reprodukuju moralnu i političku kaljugu. Usred razorene strukture društva i u odsustvu normalne države, veoma je teško uspostaviti medijaciju između pojedinih delova društva i vlasti. Zato, već samo nastojanje da se uspostavi autonomna javnost jeste korak ka trajnijem oblikovanju strukture društva i normalne države. Da bi se u tom smeru nešto postiglo nije dovoljno samo ponavljati zahteve za poštovanje evropskih standarda i prepisivati zakone, pravila i profesionalne kodekse, nego je neophodno istrajavati na postizanju bazičnog konsenzusa i suštinskim osnovama formiranja i funkcionisanja moderne političke zajednice. Potreban je i novi konsenzus među samim novinarima i medijima. Lišen iluzija o ideološkoj i političkoj monolitnosti i usmeren ka jedinstvenom frontu protiv neprijatelja slobode uopšte i medija posebno, novi konsenzus uslov je opstanka i razvoja slobode novinara i medija.
|
|||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||
