|
Godina XVIII (2006)
|
1. nov - 31. dec 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Opomene referendumske avanture
Stranke dobijaju, građani gube Četvorica lidera stranaka nezakonito su prigrabili ogromnu moć dajući nam svima na znanje da i ubuduće treba računati s njihovom neograničenom samovoljom u pitanjima od najvitalnijeg interesa za zemlju Posle dvodnevnog glasanja i mnogih dramatičnih neizvesnosti hoće li - neće li, novi Ustav Srbije najzad je potvrđen sa minimalnom prednošću u glasovima. Šta se sve u toku ove najnovije političke avanture ispodešavalo i ko je i kako u svemu tome prošao to će, svakako, biti predmet istraživanja još dugo, ali su neke stvari jasno vidljive već na prvi pogled. Ono što se pre, za vreme i neposredno posle referenduma nesumnjivo pokazalo jeste činjenica da su političke stranke, razume se one najvažnije, ponovo potvrdile svoju ogromnu, neustavnu moć a da je građanin Srbije opet ostao kratkih rukava. Nije više reč samo o već dobro poznatom zbrzavanju donošenja Ustava na tajnovitoj noćnoj skupštinskoj sednici i o uskraćivanju prava na javnu debatu, mada je već i samo to dovoljno pa da i u demokratskom i u pravnom smislu osnovni akt zemlje bude unapred uverljivo diskvalifikovan. Za vreme referendumske kampanje, a i iste večeri (29. oktobra) kada su objavljivani preliminarni rezultati čule su se takve kontradiktorne izjave čelnika stranaka da su građani sa zebnjom mogli da se pitaju šta su zapravo dobili s novim Ustavom. Predsednik Republike i šef Demokratske stranke Boris Tadić više je puta ranije ponavljao da je ovaj Ustav plod kompromisa, da će neka rešenja kasnije morati da se menjaju, a Slobodan Gavrilović, jedan od funkcionera njegove stranke, nazvao je predlog Ustava "gnjilim". Na drugoj strani, predvodnik radikala Tomislav Nikolić, iste
Što je referendumska kampanja više odmicala sve se više otkrivalo, otvoreno ili sofisticirano, pravo državno nasilje nad društvom. Vrhovi ove četiri stranke, bez obzira što se same deklarišu kao nosioci suprotstavljenih političkih filozofija, počev od demokratskih do ekstremno nacionalističkih, lako su postigli zavidno jedinstvo u manipulacijama mnogim institucijama i organizacijama, na čemu bi mogli da im pozavide i najozloglašeniji autoritarci i totalitarci. Kao i u onim narodnofrontovskim vremenima posle 1945. i u periodu Miloševićeve antibirokratske revolucije osamdesetih i devedesetih godina oni su pod svoje skute okupili, zarad referendumskog cilja, svu silu takozvane društvene elite: SPC, SANU, sindikate, zatim mnogobrojne pojedince privrednike, glumce, naučnike, estradne ličnosti, glavne urednike medija (čak i nekih nezavisnih!). Na delu je ponovo bio fenomen totalne dramaturgije, kontrolisane i usmeravane aktivnosti najširih razmera, o čemu je svojevremeno, s toliko uspeha, u našem listu pisao naš pokojni kolega Miodrag Stanisavljević. Favorizovana je, s neskrivenom brutalnošću, kao najviša nacionalna vrlina da se na referendumu glasa sa "da", dok je "ne" i uzdržavanje od glasanja žigosano kao izdaja Srbije i Kosova. Javna diskriminacija ljudi podignuta je na stepen državne i nacionalne politike, čime je potpuno dezavuisan duh slobodnog izjašavanja, koji je oduvek krasio instituciju narodnog referenduma. Najistaknutiji ljudi stranaka stalno su opominjali, bolje reći pretili, da će neizglasavanje Ustava "dovesti do dalekosežnih posledica", neki su nas delili i huškali jedne na druge: "Ko voli Srbiju izaći će na referendum" (Dinkić). Ovakva razdešena samovolja ponovo je vaskrsavala poriv za obračunom i odmazdom. Grupa mladih ljudi sa Kosova i Metohije usred Beograda je na bučan način obeležavala kao neprijatelje sve one koji imaju drugo mišljenje, a na mitingu u Kosovskoj Mitrovici javno su klicali haškom optuženiku generalu Mladiću. Samo su se retke stranke ogradile od ovakvih ispada, što jasno navodi na zaključak da su i državni organi i te kako umešali prste u ove kaznene ekspedicije. Atmosfera je podsećala na događaje iz polovine devedesetih godina prošlog veka kada su u Beograd pristizali buljuci onih "pravih Srba", da bi nam, uz pomoć policije, pripretili da mi to dovoljno nismo. Tek kada se slegne prašina ove referendumske euforije videćemo kakvu će sudbinu doživeti novi Ustav s ovakvim ustavopiscima. Trenutna istina o Srbiji prilično je sumorna. S jedne strane su ove glavne parlamentarne stranke sklone, u svojoj neobuzdanoj svemoći, prekim putevima u rešavanju državnih pitanja, čime zemlju mogu da bace u još dublju krizu. S druge su nedovoljni potencijali da se radikalnije osnaži demokratska opcija, što se ogleda u ova tri hendikepa: razgovori o pridruživanju Evropi su započeti pa suspendovani, slabašan uticaj organizovanih građanskih snaga i, treće, još smo daleko od normalne pravne države koja bi bila u stanju da garantuje sigurnost i stabilnost. U takvim okolnostima, uprkos novom Ustavu, Srbija je još daleko od pravog ustavnog stanja. |
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
