Papske strategije oživljavanja hrišćanstva

Imanuel Volerstin

Prošlog meseca papa Benedikt XVI održao je govor na svom starom Univerzitetu Regensburgu, u Nemačkoj. U ovom govoru on je izrekao i kratak deo u kojem je citirao jednog vizantijskog cara iz XIV veka, koji je načinio neprijateljsku analizu islama. Ovaj kratak deo bio je vrlo negativno primljen u islamskom svetu i doveo je do buna i mnogobrojnih osuda. Papa se branio, do sada već četiri puta, ali samo zato što je izazvao toliko konsternacije. Ukratko, rekao je da je procena islama bila fundamentalno pogrešna.
Posle ove diplomatske neumesnosti svetski analitičari su raspravljali o tome kako je neko toliko inteligentan, kao što je papa, mogao da napravi takvu "grešku". Možda to nije bila greška već promišljaj. (...)
U periodu posle 1945. broj katolika praktikanata u panevropskom svetu dramatično je opadao zbog sekularnih vrednosti. Ne samo da se smanjivao broj katolika u zemljama u kojima je većina populacije bila nominalno katolička - Italija, Španija, Francuska, Belgija, Austrija, Irska, Kvebek - već je i pristupanje sveštenstvu takođe dramatično opadalo. U manjoj meri u široko katoličkoj Latinskoj Americi gde je, međutim, crkva počela da gubi u korist evangelističkog protestantizma. Međutim, na globalnom jugu crkveno članstvo se i dalje širi zbog kombinacije tamošnje više stope rađanja i manjih izazova sekularizma. Zbog toga crkva više nije pre svega evropska. Ima više članova na globalnom jugu.
Problem crkve nije da je gubila u korist drugih religija. Katolici se nisu preobratili u islam, judaizam ili budizam. Niti su se muslimani, Jevreji i budisti preobratili u katolicizam. Crkveni organizacioni problemi široko su unutar hrišćanskog sveta. Pitanje crkve posle 1945. bilo je kako reagovati na ovo iznenadno i masivno menjanje pravca vetra. Postoje tri različite papske strategije za ponovno ojačavanje položaja katoličke crkve - strategija Jovana XXIII, Jovana Pavla II i Benedikta XVI.
Jovan XXIII pozivao je na aggiornamento crkve, što znači "učiniti crkvu savremenom". Ekumenski koncil, koji je sazvao, Vatikan II, napravio je mnoge promene u praksi crkve; fleksibilnije viđenje spasenja izvan crkve, liturgija manje zasnovana na upotrebi latinskog jezika, veća uloga biskupskog kolegijuma. Izgleda da su ove promene pre svega ciljale na susret implicitnih i eksplicitnih kritika katolika u evropskom svetu koji su želeli da crkva bude više u skladu sa savremenim zapadnim vrednostima. Vatikan II zbio se istovremeno sa porastom tzv. teologije oslobođenja unutar crkve, posebno u Latinskoj Americi. Njegov cilj je, izgleda, bio da pobije viđenje po kojem je crkva pristalica ultrakonzervativnih stavova.
Bilo je mnogo kritika unutar same crkve da su te reforme "otišle predaleko". Jovan Pavle II ponovo je istakao tradicionalne katoličke vrednosti o sekularnosti, ulozi žene u crkvi i subordinaciji biskupa papi. Napao je teologiju oslobođenja i zamenio biskupe reformiste u panevropskom svetu tradicionalistima. Njegova strategija za obnovu izgleda da je imala u fokusu potencijal crkve na globalnom jugu. Iz tog razloga stavio je neuobičajen naglasak na ulazak u dijalog s drugim religijama. Izgleda da je mislio da će rezultat biti veći uspeh crkve u neevropskim regijama.
Benedikt XVI očigledno ima treću viziju. On se slaže s Jovanom Pavlom II da će aggiornamento obezbediti obuzdavanje. Ali se ne slaže da budućnost crkve zavisi od međureligioznog dijaloga. Njegova strategija fokusirana je na ponovno osvajanje tradicionalne baze crkve - na njene evropske korene. Govor koji je održao u Regensburgu u suštini je napad na evropski sekularizam, kao što je i hitan poziv za obnavljanje punogrlene katoličke doktrine i prakse u Evropi.
Ovo se slaže s njegovom prethodnom kritikom mogućeg ulaska Turske u Evropsku uniju i njegovim neuspelim insistiranjem da predloženi ustav Evropske unije uključi eksplicitnu referencu o centralnoj ulozi hrišćanstva u Evropi. U takvoj perspektivi upotreba antiislamskog citata vizantijskog cara savršeno se slaže. Ona se može videti kao način konsolidovanja Evrope protiv neprijatelja i, samim tim, kao ohrabrivanje svih Evropljana da istaknu svoje hrišćanske korene. Izgleda da je želeo da rizikuje islamski bes da bi konsolidovao evropsku bazu.
Tri strategije - aggiornamento, dalje širenje na globalnom jugu posredstvom ekumenizma i konsolidovanje evropske baze na tradicionalnim katoličkim osnovama. Koja će od njih, ako će bilo koja, biti plodonosna u veku koji je počeo?

Komentar br. 194, 1. oktobar 2006.
Prevela Borka Đurić