Zašto su nas oterali?

Životna priča jednog vojvođanskog Švabe

U proteklih desetak godina pojavilo se u našoj publicistici više publikacija o tragičnoj sudbini Podunavskih Nemaca u Jugoslaviji u periodu 1944-1948. što na najbolji način dokazuje da se polako ali sigurno ruše tabui prošlosti i dugo skrivani, mračni delovi naše istorije. Jedna od knjiga koja će znatno doprineti procesu detabuizacije ove teme jeste knjiga Štefana Barta (1937) koji nam, detaljno opisujući svoje detinjstvo i mladost, osvetljava svu dramatiku poratnih događaja i golgotu kroz koju su prošli domaći Nemci ili Švabe kako su kolokvijalno nazivani. Nadežda Radović je, baveći se više godina ovom temom, redigovala taj obiman materijal pretočivši ga ne samo u lako čitljivo nego i fabularno zanimljivo štivo koje istinski pleni pažnju čitaoca i čita se u jednom dahu.
Bart nam priča o svom najranijem, bezbrižnom detinjstvu u rodnom Futogu, opisujući dečačke igre i nestašluke, druženja sa komšijskom srpskom decom, zajedničkom ribolovu na Dunavu, ali i o prilikama u varošici, običajima, verovanjima. Ali već kao

sedmogodišnji dečak iskusio je sve muke i stradalničke patnje logorisanja: naime, on i cela njegova porodica (deda, baba, otac, majka, dvogodišnja sestrica Inge) bili su početkom decembra 1944. godine upućeni u logor za Nemce u zloglasnom Bačkom Jarku. "Sećam se dobro šta se dogodilo 3. decembra 1944. Dobošar je išao po selu i dobošom prizivao ljude po raznim delovima sela. Sa ostalom decom sam iz radoznalosti
		Goran Mitrović

trčao za dobošarom ali nisam razumeo šta je govorio. Kažu da je saopštio: Mesne vlasti objavljuju, da svi fašisti ima da se prijave sutra u opštinu i da predaju ključeve od svojih kuća. Dalje važne vesti će saznati tamo. A ko su fašisti? pitali su Nemci. Pa vi! odgovorio je dobošar. Kako mi? čudili su se ljudi. I šta mu to znači fašista? Tu se dobošar počeše po glavi, malo razmisli pa reče: To ni ja ne znam da vam kažem. Tako glasi naređenje!"
Ovaj izvod iz teksta belodano pokazuje načelnu besmislenost kolektivne krivice i svake odmazde nad nevinim ljudima: u ovom slučaju, pak, civili, žene, deca i stari ljudi strpani su u logor i lišeni imovine (mnogi i života jer su streljani bez suda i presude) samo zato što su Nemci i jedino zbog toga što su u njihovo ime pravi fašisti zaista činili zlodela.
Bački Jarak je bio koncentracioni logor jer su u njemu bili zatočeni i grupisani ljudi po različitim kriterijumima očekujući ili streljanje ili dalji transport u logore drugog tipa, ali po pravilu svi su bili dovedeni na neodređeno vreme i protiv nijednog lica nije zvanično podneta krivična prijava niti podignuta optužnica. Logori su bili delovi sela ili čitava sela. Logoraši su stanovali u napuštenim seoskim kućama. Nije bilo drva za grejanje, hrana je bila vrlo oskudna, uslovi stanovanja i života su bili upravo očajni. Spavalo se na goloj zemlji ili u najboljem slučaju na malo slame, u ledeno hladnim sobama. Mnogi, naročito stari i iznemogli i deca, su obolevali od dizenterije ili upale pluća. Lekova skoro da nije bilo, a svakodnevne radne obaveze na njivi i drugde, uz slabu hranu, dodatno su iscrpljivale logoraše. Postupci logorskog osoblja bili su nečovečni i malom Štefanu je u neprijatnoj uspomeni ostala izvesna partizanka Jana Dragojlović, komandantkinja logora od marta 1945. do marta 1946. godine. "Nosila je nemačke oficirske čizme i u rukama je držala bič. Kad je jahala sa bičem u ruci, nje su se bojali ne samo logoraši već i straža. Ona je tražila da se prema logorašima postupa bezobzirno i surovo. Jedanput sam bio gladan pa sam se uzverao na jedan dud da jedem dudinje. Bački jarak je tada bio pun dudova. Stabla su bila okresana, pa je oko glavnog stabla bilo puno izdanaka. U šumi tih izdanaka sam se sakrio i jeo dudinje kad sam video kolonu koja se sa njive vraćala u logor. Komandantkinja Jana, o kojoj su ljudi pričali strašne priče, pregledala je pred kapijom blizu duda žene. Kod jedne je našla neki krompir ili klip kukuruza i strašno je išamarala. Uplašio sam se da ne primeti i da ne prođem kao ta žena. Dugo sam čekao na drvetu dok su se udaljili pa sam se brzo spustio niz drvo i pobegao u dvorište."
Inače, o komandantkinji Jani Dragojlović se u knjizi navodi da je rođena 1921. godine u Banoštoru, ali nam Bart ne predočava da li ima saznanja šta se docnije dogodilo sa njom i da li je politički napredovala ili je - što je najmanje verovatno - sudski kažnjena za svoje zločinačko ponašanje prema logorašima.
Bartova životna priča je jedno od retkih iscrpnih i reljefnih svedočenja o stanju u logorima za domaće Nemce i predstavlja autentičan dokument o jednom magnum crimen-u koji je ostao nekažnjen i o jednom vremenu u kojem se na talasu opšteg antigermanskog raspoloženja moglo prema nemačkim civilima postupati kao prema kolektivnim krivcima za zločine nacista. To zaista nema nikakve veze s ideologijom koja je posle rata pobedila u tim zemljama, kako to nemački istoričari obično vole da istaknu. Ne zaboravimo da su zapadni saveznici, pre svih Engleska i SAD, dakle pobedioci u Drugom svetskom ratu, blagonaklono gledali na progon nemačkog civilnog življa iz Poljske, Čehoslovačke, Jugoslavije i drugih zemalja pravdajući to tobožnjom činjenicom da su "svi oni krivi jer su slepo podržavali Hitlera i ništa nisu učinili da ga zaustave". Emocije i strasti, ne tako retke kod svih pobednika, su proključale, ekonomske "koristi" od pljački nemačkih kuća i imanja samo su užasni ali sporedni produkti negativnog naboja i "mržnje prema Nemcima".* Isto tako, konfiskacija celokupne nemačke imovine jeste, doduše, imala znatne ekonomske benefite po državu i olakšala je proces kolektivizacije, ali kolektivizacija je bila generalni ideološko-ekonomski instrument uspostavljanja socijalističkih društvenih odnosa i pogađala je podjednako sve bogate vlasnike bez razlike na nacionalnost. Sekvestar, pak, bio je mnogo više zamišljen da definitivno i neopozivo i ekonomski porazi one koji su bili ratni zločinci, odnosno kolaboracionisti sa nemačkim okupatorom (kao na primer Nedić i svi njegovi "ministri") nego da državi donese odlučujuću ekonomsku korist.
U svakom slučaju, ma koji bio razlog etničkog čišćenja, skoro 12 miliona Nemaca sa prostora Istočne Evrope, njihovo "proterivanje u Rajh" kako se posprdno i ne bez likovanja govorilo u to vreme, predstavlja ne samo teško oprostiv greh učinjen prema mnogim nevinim ljudima, nego i veliki žig srama za one koji su to činili, ali ništa manje i za one koji su to mirno i bez protesta posmatrali, ne čineći ništa da progone i nasilje zaustave. U prvom slučaju reč je o krivici, u drugom o moralnoj, rekao bih i metafizičkoj odgovornosti. Ovaj prikaz završiću citiranjem jedne, u ovom smislu, vrlo signifikantne rečenice samog Štefana Barta: "Oni koji zatvaraju oči pred nečovečnošću u prošlosti, biće slepi da isto to prepoznaju u sadašnjosti i budućnosti".

	Z. M.

* Kada je jednog srpskog đaka nekoliko godina posle rata učiteljica ukorila zato što imenicu "Nemci" u svom pismenom zadatku piše malim slovom, on joj je odgovorio da poznaje pravilo da se imenice pišu velikim slovom, ali, eto, on "mrzi Nemce" pa otuda malo početno slovo.