Modernost oslobođenja*

Rušenje Berlinskog zida i kasnije razjedinjenje SSSR-a, proslavljeno je kao pad komunizma i kolaps marksizma-lenjinizma kao ideološke sile u modernom svetu. Nesumnjivo, s pravom ti događaji su takođe proslavljeni kao konačni trijumf liberalizma kao ideologije. Međutim, to je potpuno pogrešno opažanje stvarnosti. Sasvim suprotno od toga, ti isti događaji čak više obeležavaju kolaps liberalizma i naš definitivan ulazak u svet posle liberalizma. Ova knjiga je posvećena izlaganju tih teza. Ona je sastavljena od eseja pisanih između 1990. i 1993. u periodu velike ideološke konfuzije, tokom kojeg je rasprostranjeni, rani, naivni optimizam počeo da odstupa pred porazom i strahom od svetskog rasula. Godina 1989. analizirana je kao kraj perioda 1945-1989, to jest kao godina poraza SSSR-a u hladnom ratu. Ovde

ćemo zastupati tezu da je korisnije smatrati je krajem perioda 1789-1939, to jest perioda trijumfa i kolapsa, uspona i pada liberalizma kao globalne ideologije, što zovem geokultura, modernog svetskog sistema. Dakle, godina 1989. obeležava kraj političko-kulturne ere, ere spektakularnih tehnoloških dostignuća - u kojoj je većina ljudi slogane Francuske revolucije doživela kao refleksiju neizbežne istorijske istine koja se mora ostvariti sada ili u bliskoj budućnosti.
Liberalizam nikada nije bio učenje levice, on je suštinski uvek bio centrističko učenje. Njegovi zastupnici su bili sigurni u svoju umerenost, mudrost i humanost. Oni su se istovremeno postrojili nasuprot arhaične prošlosti neopravdanih privilegija (koju je, po njihovom mišljenju, predstavljala konzervativna ideologija) i uravnilovke u kojoj se nije marilo ni za vrline ni za zasluge (koju je, po njihovom mišljenju, predstavljala socijalističko-radikalna ideologija). Ostatak političke scene liberali su uvek težili da odrede tako kao da se sastoji od dva ekstrema između kojih se oni nalaze. Oni su tvrdili da su podjednako i protiv reakcionara i protiv republikanaca (ili demokrata) u periodu između 1815-1848; protiv fašista i komunista u periodu između 1945-1960; protiv rasista i protiv prevrtljivih rasista osamdesetih.
Liberali su uvek tvrdili da je liberalna država - reformistička, legalistička - bila jedina država koja je mogla da garantuje slobodu. To je, možda, važilo za malu grupu čija se sloboda nije dovodila u pitanje.
Nažalost, ta grupa je uvek ostajala manjina na putu da postane većina. Liberali su stalno naglašavali da jedino liberalna država može da garantuje nerepresivni poredak. Kritičari na desnici su govorili da je liberalna država, protiveći se tome da deluje represivno, dopustila, u stvari ohrabrila, odsustvo poretka. S druge strane, kritičari na levici su uvek govorili da je poredak zapravo bio ono za šta su liberali na vlasti bili prvenstveno zainteresovani i angažovani u stvarnoj represiji koja je, samo delimično, bila skrivena.
Cilj nije da se opet raspravlja o zaslugama i nedostacima liberalizma kao osnove dobrog društva. Potrebno je da se pozabavimo istorijskom sociologijom liberalizma, da jasno analiziramo njegovu istorijsku pojavu kao posledicu Francuske revolucije, njegov meteorski trijumf kao dominantne ideologije, prvo u svega nekoliko država (onih najmoćnijih), a onda širom sveta i njegovo podjednako iznenadno svrgavanje sa trona koje je usledilo poslednjih godina. (...)

Moramo upamtiti da demokratija i liberalizam nisu blizanci nego, uglavnom, suprotnosti. Liberalizam je smišljen kao suprotnost demokratiji. Problem koji je doveo do pojave liberalizma bio je kako obuzdati opasne klase, prvo unutar jezgra, a onda unutar svetskog sistema kao celine. Liberalno rešenje je bilo garantovanje ograničenog pristupa političkoj moći i ograničen udeo u ekonomskom višku vrednosti na nivoima koji ne bi ugrozili neprestanu akumulaciju kapitala ili sistema koji je podržava. (...)

Stub liberalizma je bio nada koju je nudio. U stepenu u kojem san bledi (kao što grožđe vene na suncu), liberalizam je kao ideologija propao i opasne klase su ponovo postale opasne. (...)

Koji je argument iznet u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Francuskoj, Sjedinjenim Državama? Da mi (Sever) ne možemo preuzeti breme (to jest, ekonomsko breme) celog sveta. Dobro, a zašto ne? Pre samo jednog veka, taj isti Sever je preuzeo "breme misije da civilizuje" varvare. Sada varvari, opasne klase, kažu - hvala lepo. Zaboravite na to da nas civilizujete; hoćemo da imamo samo neka ljudska prava kao, recimo, pravo da se slobodno krećemo i prihvatimo poslove tamo gde možemo da ih nađemo.
Samoprotivrečnost liberalne ideologije je potpuna. Ako svi ljudi i svi narodi imaju jednaka prava, ne možemo održavati vrstu neegalitarnog sistema kakav je svetska kapitalistička ekonomija bila i uvek će biti. Ali ako se to otvoreno prizna, onda svetska kapitalistička ekonomija neće imati legitimnost u očima opasnih (to jest, obespravljenih) klasa. Ako sistem ne poseduje legitimnost, on neće opstati.
Kriza je potpuna; dilema takođe. Njene posledice ćemo osećati sledećih pola veka. Kako god kolektivno rešili tu krizu, ma koju vrstu novog istorijskog sistema da izgradimo, bez obzira na to da li imamo više ili manje ljudskih prava i prava naroda, jedna stvar je sigurna: to neće biti sistem zasnovan na liberalnoj ideologiji kakvu poznajemo dva veka. (...)

Početkom 1968. ofanziva Tet je ukazala na nesposobnost Sjedinjenih Država da dobiju rat u Vijetnamu. U februaru je ubijen Martin Luter King. U aprilu je počela svetska revolucija. Tokom tri godine ona se odvijala u Severnoj Americi, Evropi, Japanu,

komunističkom svetu, Latinskoj Americi, Africi i južnoj Aziji. Naravno, lokalne manifestacije su bile različite, ali su dve teme bile zajedničke, čineći od tih višestrukih ustanaka svetski događaj. Prva je suprotstavljanje hegemoniji SAD (simbolizovano suprotstavljanju njihovoj ulozi u Vijetnamu) i sovjetskom dosluhu sa njima (tema o "dve supersile"). Druga je duboko razočaranje u takozvanu staru levicu, u sve tri njene glavne varijante: socijaldemokratske partije na Zapadu; komunističke partije i nacionalnooslobodilačke ratove u Trećem svetu. Za revolucionare iz 1968. stara levica je bila nedovoljno i neefikasno antisistemska. Zaista, neko može tvrditi da je stara levica, čak više nego Sjedinjene Države, za revolucionare iz 1968. bila glavni zlikovac mira. Kao politički događaj, svetska revolucija
		Lovis Korinth, Self-Portrait, 1924.

1968. se brzo razbuktala i potom ugasila. Do 1970. postojale su samo žeravice - uglavnom u obliku maoističkih sekti. Do 1975. i one su se ugasile. I pored toga, revolucija je ostavila trajan uticaj. Ona je reformistički centristički liberalizam delegitimizovala kao vladajuću ideologiju geokulture, redukujući liberalizam samo na jednu konkurentsku ideologiju u areni, uz jake snage i na njenoj desnici i levici. Ona je svugde ozlojedila ljude kada je reč o državi kao instrumentu društvene transformacije. Uništila je veru u neizbežnost progresa, naročito kada je poslednje otelovljenje takve vere, njen sopstveni meteorski uspeh, zastao. Raspoloženje se obrnulo. (...)

Ali liberalizam je, kao dominantna ideologija geokulture (već potkopana 1968. i smrtno ranjena događajima u 1989), bio politički stub svetskog sistema i glavno sredstvo "pripitomljavanja opasnih klasa" (prvo evropske radničke klase u devetnaestom veku, a onda narodnih klasa u trećem svetu u dvadesetom veku). Bez vere u efikasnost nacionalnog oslobođenja, natopljene marksizmom-lenjinizmom, narodne klase Trećeg sveta nemaju puno razloga da budu strpljive i one će prestati da to budu. (...)

Posledica liberalno-socijalističkog saveza bila je pojava neke vrste socijalističkog liberalizma, a posledica liberalno-konzervativnog saveza neka vrsta konzervativnog liberalizma. Ukratko, došli smo do dve vrste liberalizma. Konzervativno-socijalistički savez je prvobitno bio samo polazna taktika. Međutim, o različitim "totalitarizmima" dvadesetog veka možemo misliti kao o trajnom obliku tog saveza, u smislu da su uspostavili oblik tradicionalizma koji je bio i populistički i socijalan. Ako je to tako, ti totalitarizmi su bili drugi način na koji je liberalizam zadržao centralnu poziciju, kao antiteza manihejskoj drami. Iza te fasade snažnog suprotstavljanja liberalizmu, možemo naći jezgro iste vere u progres preko produktivnosti, koja je bila jevanđelje liberala. Na taj način, možemo zaključiti da je čak i socijalistički konzervativizam (ili konzervativni socijalizam) bio varijanta liberalizma, njegov dijabolični oblik. U tom slučaju, zar ne bi bilo ispravno zaključiti da je od 1789. postojala samo jedna prava ideologija, liberalizam, koji je svoje boje ispoljio u tri glavne varijante? (...)

U 1960-im trijumfalizam je još uvek sprečavao trezvenu procenu kapitalističke stvarnosti. Svetska revolucija 1968. je nametnula prvi znak realizma. Ona je nastavila da traje dve decenije i kulminirala slomom komunizma 1989. Na svetskoj istorijskoj pozornici, godine 1968. i 1989. su konstituisale veliki događaj. Smisao tog događaja je dezintegracija liberalne ideologije, kraj ere koja je trajala dva veka.
Šta je nametnula 1968? Upravo ono za šta se ovde zalažemo - da je istorija svetskog sistema više od jednog veka bila istorija trijumfa liberalne ideologije i toga da su antisistemski pokreti stare levice postali ono što sam nazvao "liberalni socijalisti". Revolucionari 1968. su bili prvi ozbiljan intelektualni izazov trostrukom modelu ideologije - konzervativnoj, liberalnoj i socijalističkoj - insistirajući na tome da se samo liberalizam propovedao i da je on bio "problem".
Ironično, prva posledica tog prekida legitimnosti liberalnog konsenzusa bilo je oživljavanje konzervativne i socijalističke ideologije. Iznenada, neokonzervativne ideologije su počele da privlače ozbiljnu publiku, isto kao i neosocijalističke (na primer, brojne maoističke sekte 1970-ih). Vatra 1968. se uskoro ugasila. Do liberalnog konsenzusa se nije moglo ponovo doći. Pored toga, vreme nije išlo na ruku liberalnom optimizmu. Svetska ekonomija je stupila u dugu B-fazu stagnacije, koja je počela u periodu 1967-1973. i još nije dovršena. Ovo nije mesto na kojem bismo detaljno raspravljali o ekonomskoj istoriji svetskog sistema sedamdesetih i osamdesetih - naftni šok i, kao posledica toga, recentralizacija kapitala, dužnička kriza u Trećem svetu (plus socijalistički blok), a onda u Sjedinjenim Državama i premeštanje kapitala iz proizvodnog procesa u finansijske špekulacije. (...)

Opšte ekonomske teškoće bile su čak veći ideološki nego ekonomski ili politički udarac. Najteži udarac pretrpeli su oni koji su najglasnije propovedali ideologiju liberalnog reformizma - prvo radikalni nacionalni oslobodilački pokreti, a zatim takozvani komunistički režimi. Danas su u mnogim tim zemljama slogani slobodnog tržišta na usnama svih. Ipak, to su slogani očajanja. Samo mali broj ljudi veruje (ili će zadugo verovati) da će to predstavljati neku razliku i oni će najverovatnije biti razočarani. Pre se radi o prećutnom računanju sa simpatijom i milosrđem sveta i, kao što dobro znamo, takva očekivanja su retko imala ozbiljne istorijske posledice. (...)

Izvestan skup ideologija formiran je na osnovu novog mentaliteta koji je stvorila Francuska revolucija. Svetska revolucija 1848. pokrenula je istorijski proces koji je doveo do trijumfa liberalizma kao ideologije i integracije radničke klase. Prvi svetski rat je obnovio pitanje u svetskoj razmeri. Taj proces je ponovljen, ali nije mogao biti ispunjen. Svetska revolucija 1968. razmrsila je ideološki konsenzus i sledećih dvadeset godina kredibilitet liberalizma se urušavao, da bi sa slomom komunizma 1989. dostigao vrhunac.
U pogledu mentaliteta stupili smo u novo doba. S jedne strane, postoji strasna žudnja za demokratijom. To nije žudnja za ispunjenjem liberalizma, nego njegovo odbacivanje. To je saznanje da je današnji svetski sistem nedemokratski zbog toga što ekonomsko blagostanje i politička moć nisu podjednako razdeljeni. Sada se kao normalna doživljava društvena dezintegracija, a ne progresivna promena. Kada postoji društvena dezintegracija ljudi traže zaštitu. (...)

Svetska revolucija 1968. nastala je iz osećanja da se nacionalni razvoj nije dogodio; ona još nije bila posledica osećanja da je sâm cilj iluzoran. Postojale su dve teme koje su bile zajedničke svim ustancima (Istok i Zapad, Sever i Jug) bez obzira na lokalne pojedinosti. Prva tema je bila protest protiv američke hegemonije u svetskom sistemu (u dosluhu sa SSSR-om). Druga je bila protest protiv neefikasnosti pokreta takozvane stare levice, koja je u višestrukim verzijama došla na vlast širom sveta - socijaldemokratija na Zapadu, komunizam na Istoku, nacionalnooslobodilački pokreti na Jugu. Ti pokreti su bili napadnuti zato što nisu istinski transformisali svet onako kako su obećali u danima svoje mobilizacije. Oni su bili napadnuti zato što su isuviše bili deo dominantnog svetskog sistema, a isuviše malo antisistemski. (...)

Shvatanje o lažno ostvarenim nadama u periodu između 1945. i 1968. ležalo je u osnovi svetske revolucije 1968. Ta revolucija je, pre svega, bila uperena protiv čitavog istorijskog sistema - protiv Sjedinjenih Država kao hegemonističke sile tog sistema, protiv ekonomskih i vojnih struktura koje su predstavljale stubove sistema. Ali revolucija je isto toliko, ako ne i više, bila uperena protiv stare levice - protiv antisistemskih pokreta koji su smatrani nedovoljno antisistemskim; protiv SSSR-a kao partnera u dosluhu sa svojim tobožnjim ideološkim neprijateljem, Sjedinjenim Državama; protiv sindikata i drugih radničkih organizacija koje su doživljene kao usko ekonomističke, zastupajući prvenstveno interese statusnih grupa. (...)

Kada sam kasnih četrdesetih pohađao koledž, učili smo o vrlinama i realnostima koje su potrebne da bi se bilo moderno. Danas, skoro pola veka kasnije, govori nam se o vrlinama i realnostima potrebnim da se bude postmoderan. Šta se dogodilo sa modernošću koja više nije naše spasenje nego naš demon? Da li je modernost o kojoj smo onda govorili, modernost o kojoj govorimo danas? Kraju koje modernosti prisustvujemo? (...)

Iznad svega, Francuska revolucija je, po prvi put, učinila očiglednim to da modernost tehnologije i modernost oslobođenja uopšte nisu identični. Zaista, može se reći da su se oni koji su se prvenstveno zalagali za modernost tehnologije iznenada uplašili snage zastupnika modernosti oslobođenja. (...)

Godine 1968. toj pogodnoj konceptualnoj pomućenosti dve modernosti izazov je uputila svetska revolucija koja je prvenstveno, ali ne i isključivo, dobila oblik studentskih pobuna. Do njih je došlo u Sjedinjenim Državama, Francuskoj, Čehoslovačkoj, Kini, Meksiku, Tunisu, Nemačkoj, Japanu i drugde i ma kako se razlikovale po mestu one su suštinski delile iste teme: modernost oslobođenja je sve i još nije postignuta, modernost tehnologije je varljiva zamka, liberalima svih vrsta - liberalnim liberalima, konzervativnim liberalima i, iznad svega, socijalističkim liberalima (to jest, staroj levici) - ne treba verovati i oni su zaista osnovna prepreka oslobođenju.
Sâm sam se našao u epicentru pobune u Sjedinjenim Državama - Kolumbija univerzitet - i imam dva snažna sećanja na tu revoluciju. Jedno je istinska ushićenost studenata; oni su kroz praksu kolektivnog oslobođenja otkrili ono što su iskusili kao proces ličnog oslobođenja. Drugo je bio dubok strah koji je oslobađanje tog osećanja izazvalo među nastavnim i administrativnim osobljem i naročito među onima koji su se smatrali apostolima liberalizma i modernosti, koji su u toj pobuni videli iracionalno odbacivanje očiglednih koristi moderne tehnologije.

(...) ono što se događa jeste bar jasna i otvorena tenzija između modernosti tehnologije i modernosti oslobođenja. Između 1500. i 1800. izgledalo je da dve modernosti nastupaju zajedno. Između 1789. i 1968. njihov latentni sukob je kontrolisan uspešnim pokušajem liberalne ideologije da predstavi kako su dve modernosti identične. Međutim, 1968. maska je spala. Svedoci smo njihove otvorene borbe. (...)

Moramo se angažovati u ogromnom svetskom višeglasju, jer rešenja nipošto nisu očigledna. Oni koji žele da, pod drugim vidovima, održe sadašnje stanje stvari su vrlo moćni. Kraj, kakve modernosti? Neka to bude kraj lažne modernosti i, za sada, početak istinske modernosti oslobođenja. (...)

Svetska revolucija 1968. nije demontirala svetski sistem. Daleko od toga. Ali je potisnula liberalizam s njegovog mesta određujuće ideologije svetskog sistema. I konzervativizam i radikalizam su se pomerili od liberalnog centra, više ili manje natrag njihovim topografskim lokacijama u prvoj polovini devetnaestog veka. To je poremetilo delikatnu ravnotežu koju je liberalizam težio da uspostavi ograničavajući revolucionarne posledice ljudskih prava i prava naroda. (...)

Izazov pred nama danas, u ovoj epohi tranzicije ka novom istorijskom sistemu, jeste da prihvatimo četiri kritike istorijskog kapitalizma i transformišemo ih u pozitivan model alternativnog društvenog poretka koji neće pasti u zamke u koje su pali prošli (pristrasni) kritičari. Moramo biti radikalni - to jest, moramo ići do korena pitanja. Moramo ponuditi istinski fundamentalnu rekonstrukciju. To je projekat bar za pedeset godina. To je svetski projekat i ne može biti urađen lokalno ili delimično, mada lokalna aktivnost mora biti glavni deo konstrukcije. On zahteva puno korišćenje ljudske mašte, ali je moguć.
On je moguć, ali nipošto izvestan. Trijumfalizam će upropastiti naše napore. Moramo tražiti pravi spoj trezvenosti i imaginacije. Možemo ga naći na najneobičnijim mestima, u svakom uglu sveta. (...)

Višestruke napetosti sistema će, kao svoju prvu žrtvu, imati legitimnost državnih struktura i, prema tome, njihovu sposobnost da održe poredak. Kad izgube tu sposobnost, javiće se ekonomski i bezbednosni troškovi koji će napetosti učiniti još izraženijima, što će dalje oslabiti legitimnost državnih struktura. To nije budućnost, to je sadašnjost. To vidimo u ogromnom povećanju osećanja nesigurnosti - zabrinutosti zbog kriminala, nasumičnog nasilja, nemogućnosti obezbeđenja pravde u sistemu sudstva, brutalnosti policijskih snaga - koje se mnogostruko uvećalo u poslednjih deset do petnaest godina. Ne osporavam da su te pojave nove ili rasprostranjenije nego ranije. Ali većina ljudi ih vidi kao nove ili zloćudnije i sigurno je da se doživljavaju kao daleko rasprostranjenije. Glavni rezultat takvih percepcija jeste delegitimizacija državnih struktura.
Ta vrsta ne-reda koji se širi i dobija na snazi ne može se odvijati zauvek. Ali se može odvijati dvadeset pet do pedeset godina. To je oblik haosa u sistemu koji je uzrokovan dotrajalošću njegovih sigurnosnih ventila ili, drukčije kazano, činjenicom da su protivrečnosti sistema došle do tačke u kojoj nijedan mehanizam obnove normalnog funkcionisanja sistema više ne može efikasno da deluje.
Iz haosa će nastati nov poredak i to nas dovodi do poslednjeg pitanja: izbora pred nama - sada i uskoro. Pošto je vreme haosa, to ne znači da tokom sledećih dvadeset pet do pedeset godina nećemo videti na delu važnije osnovne procese svetske kapitalističke ekonomije. Ljudi i preduzeća će težiti da akumuliraju kapital na sve poznate načine. Kapitalisti će, kao što su to činili u prošlosti, težiti podršci državnih struktura. Države će se nadmetati sa drugim državama da budu mesto glavne akumulacije kapitala. Svetska kapitalistička ekonomija će verovatno stupiti u nov period ekspanzije, koji će dalje potpuno promeniti ekonomske procese širom sveta i dalje polarizovati distribuciju nagrađivanja.
Ono što će biti drukčije u sledećih dvadeset pet do pedeset godina, daleko manje će biti operacije svetskog tržišta nego operacije svetskih političkih i kulturnih struktura. U osnovi, države će stalno gubiti svoju legitimnost i, prema tome, biće im teško da osiguraju minimum bezbednosti, iznutra ili među sobom. Na geokulturnoj sceni neće postojati dominantni zajednički diskurs, pa čak će i oblici kulturnog dijaloga biti stvar rasprave. Malo će biti saglasnosti o tome šta konstituiše racionalno ili prihvatljivo ponašanje. Činjenica da će postojati zbrka ipak ne znači da neće biti svrhovitog ponašanja. U stvari, postojaće brojne grupe koje će težiti da ostvare jasne, ograničene ciljeve, ali će mnogi od tih ciljeva biti u oštrom direktnom međusobnom sukobu. Možda će postojati mali broj grupa s jasnim dugoročnim konceptima izgradnje alternativnog društvenog poretka, čak i ako su male šanse da će oni poslužiti kao korisni heuristički vodiči za akciju. Ukratko, svi će delovati pomalo naslepo, čak i ako ne misle tako. (...)

Možete pomisliti da je program koji sam skicirao za razumnu društvenu i političku aktivnost u sledećih dvadeset pet do pedeset godina isuviše neodređen. Međutim, on je konkretan koliko može biti usred vrtloga. Rekao sam dve suštinske stvari o životu u vrtlogu. Prvo, morate znati ka kojoj obali želite da plivate. Drugo, budite sigurni da vaša neposredna nastojanja vode u tom pravcu. Ako hoćete da budete precizniji od toga, nećete naći obalu i udavićete se dok je tražite.

* Iz: Imanuel Valerštajn, Posle liberalizma, preveo s engleskog Branimir Gligorić, Službeni glasnik, Beograd 2005, str. 9-10, 39, 40, 138; 50, 56; 78; 92-93, 93, 94, 102, 221; 109, 111-112, 118, 122, 123, 135, 149; 225-226, 228. Oprema redakcijska.