Očuvati etnički identitet

Džemal Sokolović (1947, Konjic), pre rata u Bosni redovni profesor Univerziteta u Sarajevu a sada Univerziteta u Bergenu (Norveška), autor je više radova iz oblasti sociologije, političkih nauka i filozofije. Studija Nacija protiv naroda, nastala tokom njegovog izbeglištva, objavljena je u Norveškoj još 1996. godine, da bi sada, deset godina docnije, svetlo dana ugledalo i njeno drugo, beogradsko izdanje zahvaljujući agilnosti Biblioteke XX vek i Knjižare "Krug".
Polemička po tonu, uz preplitanje znanog i novog, neretko smelog i radikalnog naučnog mišljenja, ova knjiga će teško u našoj nauci, bolje reći nauci prostora bivše SFRJ, ali i drugde u svetu, postići makar i relativno saglasje o svom vrednosnom dosegu. Najmanje zbog činjenice što je slučaj Bosne, kao istorijski najsvežiji primer međuetničkog konflikta, egzemplarno zastupljen u ovoj studiji te da bi eventualno po "etničkom" ključu moglo doći do nepodudarnosti stavova bošnjačke, hrvatske ili srpske nauke i naučne kritike (premda ni to nije isključeno!), već prevashodno zbog svog teorijskog pristupa problemu etniciteta (etnosa, demosa) i nacije.
Već na početku knjige Sokolović nas upozorava na "muke s riječima", odnosno na semantičke nepodudarnosti termina poput "demos", "etnos", "narod" i "nacija". Ono što je za stare Grke bio "narod", tj. "demos" (iz "naroda" su bili isključeni robovi, stranci i žene) nikako ne odgovara današnjem poimanju tog termina. Slično je i sa "demokratijom". Naša civilizacija, smatra Sokolović, ne samo da imitira jednu političku tvorevinu staru 2500 godina, kojom ni njeni savremenici nisu bili oduševljeni, nego to čini na neuverljiv, vulgaran način. Opsednuti idejom jednakosti, zagovornici "narodnog suvereniteta" pod tim podrazumevaju učešće svih ljudi u upravljanju državom makar i putem posredničkog metoda (izborom narodnih predstavnika). Već na tom nivou, smatra autor, imitacija je surogatna jer u staroj Grčkoj nisu svi učestvovali u upravljanju

polisom, već samo najbogatiji građani. Dajući svim građanima politička prava, najveći grčki reformator Solon ih je doduše učinio jednakim, što jeste jedan od elementarnih principa demokratije, ali je demokratski ustav ipak bio timokratski tako što je pojedina prava učinio zavisnim od imovinskog stanja građana. Tako je Solon, veruje Sokolović, politički izjednačavajući građane, iste učinio i različitim, odnosno izrazio je protivrečnost pojma jednakosti ("samo se različite stvari mogu izjednačavati") za razliku od kasnijih "imitatora iz 1789. godine" koji tu jednakost shvataju grubo i jednodimenzionalno. Ali najveći problem demokratije jeste njen najvažniji princip - odlučivanje većine. "Ako je diktatura jednog ili nekolicine nad većinom strašna, onda je diktatura većine nad manjinom još strašnija", smatra autor. Moderne demokratije se
		Goran Mitrović

znatno češće i intenzivnije suočavaju s ovim problemom nego što je to bio slučaj u klasičnoj, starogrčkoj demokratiji. Konsenzus kao jedino sredstvo pomoću kojeg bi se problem mogao rešiti, one smatraju neefikasnim i neracionalnim, pa Sokolović zaključuje da će se, "ukoliko ga ne ugrade u svoja demokratska uređenja, Evropa i svet naći pred nezavidnom dilemom: ili će morati rasturiti gotovo sve od preko 200 postojećih država, ili će pak izbrisati najveći broj od 8.000 identiteta postojećih etničkih grupa i na njihovo mesto uspostaviti nacionalno homogene identitete koji će korespondirati broju od 200 nacionalnih država". Stoga autor u skladu sa svojom teorijskom hipotezom dolazi do sledećeg zaključka: "Bit će, najprije, da problem pa ni rješenje nije u jednom političkom poretku, pa tako ni u demokratiji, nego u čovjeku i njegovoj prirodi". Tako čitav prvi deo svoje obimne knjige posvećuje upravo čoveku i njegovom socijalnom grupisanju (njegovoj prirodi i odnosu prema dobru i zlu, seksualnosti, svesti, stvaralačkim i destruktivnim impulsima, ali i društvenosti i oblicima te društvenosti poput plemena, gensa, etnosa, odnosno naroda i napokon nacije). Drugi deo knjige je u potpunosti posvećen etnicitetu, odnosno etničkom identitetu, a treći razmatra pojam i izvore nastanka nacije.
Ono zbog čega smo Sokolovićevu studiju nazvali polemičkom jeste autorov pristup pitanjima razrešavanja terminološke i suštinske zbrke oko pojmova "narod" (etnos) i "nacija". Na pitanje šta proističe iz razvoja etničke grupe autor nudi svoj odgovor koji čini srž njegove teorijske hipoteze: iz istorijskog razvoja etnosa nikako, nikada i ni pod kakvim uslovima ne proističe nacija, već samo ono iz čega se etnička grupa sastoji - pojedinci, odnosno individue, tj. lični identiteti. Ako, pak, iz etničke grupe nastane nešto što je bitno drugačije ili čak pervertirano po svojoj društvenoj prirodi, onda uzroci toga nisu i ne mogu biti etničke prirode niti oni izviru iz prirode političke zajednice konkretnog etnosa. I upravo to, po njemu, zbunjuje današnje analitičare jer na tlu etničkog identiteta zaista može da nastane nešto što samo podseća na etnički identitet ali i potpuno nov etnički identitet koji onda analitičari "neodgovorno nazivaju nacijom". Naime, etničkom identitetu je svojstven razvoj, odnosno procesualnost. Mnoge etničke grupe su kroz istoriju izgubile svoj dotadašnji identitet i uspostavile novi. Ali, po shvatanju Sokolovića, to nikako ne znači da su izgubile etnički identitet kao takav. Tu se, dakle, ne radi o prelasku u nov kvalitet, u nekakvu višu formu razvoja. Etnički identitet kao takav ostaje. Ako na tlu etnosa i nastane nacija onda ona uprkos tome nema etnički izvor, već je njen izvor u nečemu drugom: u ljudskoj potrebi da podređuje druge i pristajanju tih drugih da budu podređeni. Sokolović dalje tvrdi da je nacija prepreka etničkom razvitku, da koči i postepeno guši i uništava etničke grupe, da bi zbog nacije mogli presušiti svi etnički izvori, sve različitosti identiteta, pojedinci i njihova individualna kreativna snaga i sl. On kaže: "Danas država od naroda pravi naciju. Mnogi će narodi ostati bez svoga identiteta ako postanu Kolektiv koji se ovoga puta zove Nacija". Ali, uprkos tome što Država neretko koristi i prinudu da bi uspostavila naciju, izvor nacije se ne nalazi u Državi. Iza Nacije, kao i iza Države, stoji, po Sokoloviću, dublji uzrok. On ga nalazi u ljudskoj prirodi jer, iako je čovek društveno biće, "priroda čovjeka ostaje determinanta ljudskog socijalnog ponašanja. Nasilje Države, delatnost Kapitala i sistem Obrazovanja su samo mediji građenja Nacije, ne i njeni izvori".
Sokolović obilato citira i klasike marksizma. On s punim opravdanjem navodi Marksovu definiciju kapitala iz Nemačke ideologije kao graditelja buržoaske nacije. Ali čini se da Sokolović - svakako zarad održivosti svoje radne hipoteze s kojom se suprotstavlja savremenim analitičarima ove oblasti - propušta da, iako je pominje, ozbiljnije elaborira docniju Marksovu definiciju iz Kapitala da "kapital ne zna za naciju". Svetski kapitalizam, kaže Marks, integrisao je svetsko tržište i povezao gotovo sve krajeve sveta, profit je postao jedini kriterijum efikasnosti, pa pitanje nacije prestaje da za kapitalistu bude od odlučujućeg značaja. Tako je tvrdio Marks sedamdesetih godina 19. veka. Šta bi tek rekao danas, u eri opšte globalizacije, kada je tehnološka revolucija dostigla neslućene, upravo frapantne razmere, kada je svet zaista postao globalno selo? Nema sumnje da bi to doživeo kao istinsku potvrdu svoje teze. Ako je, stoga, u liberalnom kapitalizmu kapital izgradio naciju, on je prešao nacionalne granice već krajem 19. veka ili je barem takve svoje razvojne tendencije tada dao nagovestiti. Danas je kapital nadnacionalan, nema u to nikakve sumnje, graditelj je ne Nacije već Sveta. I to je ono što najviše brine nacionaliste svih boja, stoga je razumljiva njihova averzija prema kapitalu koji je, uprkos svom nedvosmislenom eksploatatorskom karakteru, revolucionisao moderan svet, ali i utirao put ka prevazilaženju nacionalnih barijera.
Bez obzira na izvesne nedoslednosti u Sokolovićevoj studiji (o kojima bi se dalo raspravljati ali nas ograničava novinski prostor), ona predstavlja zanimljivo viđenje istorijskog razvoja ljudskog društva (plemena, gensa, etnosa i nacije) od strane jednog, bez sumnje, kvalifikovanog i temeljnog izučavaoca. Viđenje koje će, doduše, produkovati polemike, ali zar ozbiljna naučna polemika ne predstavlja konstruktivni konflikt mišljenja koji se vodi rečima a ne oružjem i koji za posledicu ima utiranje puta ka objašnjavanju fenomena, a ne razaranje i ljudsku tragediju.

Zlatoje Martinov