Lakrdija
Balkanski turcizam onomatopejskog porekla od tur. reči lakirdi
- reč, brbljanje, blebetanje, ogovaranje, svađa, prepirka (lakirdidži
- brbljivac, naklapalo).
Kod nas je lakrdija ponajpre šala
puna nestašluka ("Đaci su naučili da s furundžijama zbijaju
lakrdije"), zatim ludorija, budalaština
("Najžalosnija je to lakrdija mode, da se za ljubav lepote zdravlje
na kocku meće"), pa drangulija,
koještarija ("Žene... jako upotrebljuju
takve lakrdije, kao što su pomade"); reč
("Posrčemo po kavu i izmenjamo jednu dve lakrdije") i govor,
priča, beseda,
razgovor ("Pa mu vezir veli lakrdiju:
/ Evo tebi katul-bujruntije, / I evo ti za hašluka blaga!"). U
Rečniku kosovsko-metohijskog dijalekta
lakrdija znači reč, zadata
reč, protivrečnost, svađa,
prazna reč, laž.
Najzad, u književnosti je lakrdija vrsta komedije
bez veće vrednosti, kojoj je cilj da izazove smeh, poglavito jeftinim,
često vulgarnim efektima, farsa, burleska. U 19. i 20. veku lakrdija
je mnogo izgubila od narodno-satiričnog karaktera farse i postala zabavna
vrsta sa sirovim šalama i skarednim sadržajem.
Otuda je lakrdijaš onaj koji zbija šale, šaljivčina,
vragolan, spadalo, ali i pisac lakrdija
("Proglašen nekad gotovo lakrdijašem Nušić se... sve više uzdiže
kao realist višega stila"), kao i glumac
koji igra u lakrdiji; pa dalje dvorska
budala, pajac ("Susretoh
usput silu naroda, / Vlastelu mnogu i najamnike s njom, / Što gospodstveno
vode sa sobom / Lakrdijaše, igrače i čarobnike"). A pokrajinski,
pak, lakrdijaš je rečit čovek, dobar
govornik.
Postoji i ženski oblik - lakrdijašica.
Zatim, gl. lakrdijati, lakrdijašiti,
lakrdisati - namerno govoriti ili činiti nešto
smešno, zbijati šalu, izvoditi
vragolije, šegačiti se ("Car
se šali i lakrdiše samo!"), odnosno pokr. razgovarati,
voditi razgovor ("Što ne svratite
malo da lakrdišemo?"). Postoji i pridev, odnosno prilog lakrdijski,
lakrdijaški, uz ostale izvedenice.
