Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Crnomanjast petak za Sanju i mene. Letnju noć do podne smo se truckali busom sa grčkog mora, i taman što smo se najeli i natuširali, krećemo na truckanje kombijem koje će trajati naredna dva dana; zatim slede dve nedelje truckanja po Nemačkoj, na turneji bendova "Manisent i mentalnost" (Beograd) i "Autogeni trening" (Podgorica), plus DJ Bratski (ibid Podgorica), o kojoj snimamo dokumentarac. Iz Beograda oko 7 uveče kreće kombi sa "Manisentom" (kvartet), plus Siniša, Sanja i ja kao filmska ekipa, i vozač nam Vlada.
Crnogorce ćemo upoznati u Lajpcigu, odakle počinje turneja.
Posle hiljaditog zadržavanja po prodavnicama i prirodama, mađarsku granicu smo prešli oko ponoći.

Slovačku granicu nismo prešli uopšte, jer njihovi carinici podsećaju na naciste. Takav smo bar utisak stekli kad nam je brat Sloven, na svom jeziku "objasnio" da za tranzit kroz Slovačku moramo imati njihovu vizu. Odgovaram (na engleskom, da nas svi narodi u tranziciji razumeju), kako je EU još u maju naložila istočnim periferijama da šengenske vize uvaže za tranzit kroz svoje odavno ispenetrirane suverenitete (činjenica koju smo proverili na polasku), te da su nam u nemačkoj ambasadi rekli da ništa ne brinemo za prolaz kroz pasivne krajeve (laž k'o vrata, baš ambasadu zabole za naš tranzit, ali šta da radim, na granici sam!), i mada sam stvarno birao reči, smrtno sam ga uvredio.
I also speak very good English, ali neću s našim Slovenima da razgovaram na stranom jeziku (nisam mu dobro video desnu ruku, ali mislim da je to bila suština - prim. prev.), reče pojas nevinosti u kupleraju, i otera nas da do bratske Češke obilazimo kroz mrsku Austriju. Tek kod Brna smo se vratili na autoput, sa preko dva sata zakašnjenja.

Slovački carinici su Crveni krst ako ih uporedite sa praškim trgovcima. Oljuštili su nas na svakom koraku, od menjačnica u kojima: 1) uzimaju zelenašku proviziju; 2) okače krupno: "No commission", ali zato bezobrazno spuste donji kurs; 3) nemate pojma kako su vas pokrali, ali će vam sve objasniti na češkom; pa do kafana u kojima naplaćuju 12 kruna (oko 40 centi) za "uslugu". Ako iko još uvek veruje Dinkiću da je "finansijska disciplina" (cinkarenje sitnih trgovaca, hajka na ulične prodavce, legalizacija krupnih kriminalaca...), preduslov za ulazak u EU, pošaljite ga na studijsko putovanje u Češku, gde kelneri u centru prestonice radije daju zdrav bubreg nego fiskalni račun (ne bih ga ni tražio, ali smo morali da pravdamo pare potrošene usput), ako uopšte imaju magičnu kasu - u sledećoj kafani šankerica je nažvrljala gotovinski račun i poslala nas dva sprata uvis da nam udare pečat. O tempora, o mores!
Prag je, inače, turistička rupčaga u koju više neću ući ni mrtav. Red staaaarih fasada, red fensi restorana, red spomenika nečemu, red prodavnica bižuterije, sve papreno, uključujući i neki indijski čaj za koji tvrde da je konoplja, nasred ulice, sto posto rade za muriju. Od bljutavila Beča deli ih svega pô veka kapitalističke prakse, ali trude se iz petnih žila, budućnost je nadohvat ruke.
Sanji se Prag svideo, tako da ćemo verovatno svratiti i u povratku. Ako se ostali ne slože...

Napokon Lajpcig. Organizatori, Hana, Jens i Štefan, dočekali su nas kao najrođenije. Ih!
Jens je pre tri godine putovao za Grčku, pa je zastao u Beogradu i slučajno se upoznao sa Ticom. Sledeće godine je Hana svratila u Beograd, ostala kod Tice nekoliko dana i usput čula "Manisent" na probi. Tako je počelo druženje, a ideja za projekat se verovatno rodila kad se neko prvi put zapitao zašto ekipa iz Beograda ne bi Nemcima uzvratila

posetu? Zato što im treba viza, zato što i inače nikada u životu niko iz benda nije bio s one strane tvrđave Evrope. Dvadeset i kusur godina u krugu od trista kilometara. Godinu dana kasnije, eto nas na turneji. Prvi koncert je tek sutra uveče u obližnjem omanjem gradu, koji se zove Hale, što znači da imamo celih 30 sati za spavanje. Hale ima preko dvesta hiljada stanovnika, što znači da sa srpskim mernim sistemom za gradove nešto nije u redu. Smešteni smo u skvotu u kojem živi Jens. Današnji skvotovi više nisu one mitske okupirane napuštene zgrade i fabrike iz osamdesetih. Negde oko pada Zida nemački gradovi su krenuli u žestok policijski obračun s anarhističkim naseobinama, tako da ilegalni skvotovi već odavno ne postoje. Zgrada u kojoj živi Jens u vlasništvu je kompanije koja je
		Goran Mitrović

pokupovala silne nekretnine u privatizaciji DDR imovine, tako da sada ima više objekata nego novca za investiranje, pa im odgovara da u međuvremenu izdaju oronule zgrade bivšim skvoterima za sitne pare. Kirija je zaista smešna, 25 EUR mesečno po stanaru. Dobar deo starih skvotera danas živi na taj način. Neki su sklopili jako povoljne ugovore sa vlasnicima - npr. da 99 godina besplatno koriste zgradu, a da je za uzvrat renoviraju. Ima i onih koji su odbili kompromis sa kapitalistima, ali o njima kasnije.
Za one koji prvi put čuju reč "skvot" preskočićemo lekciju o panku i podsetiti da se pre par godina u jednu napuštenu kuću u blizini Slavije uselila grupa romske dece, mahom pobegle od kuća i sirotišta. Ljudi iz okolnih zgrada i radnji su im pomogli da se skuće, klinci su sami organizovali život, a priča o neobičnom beogradskom skvotu se ubrzo pročula. Za pričom je stigla i murija i, uz neshvatljivu brutalnost (radilo se o maloletnoj deci, uglavnom uzrast osnovne škole), rasturila skvot i odvukla male teroriste nazad kućama i nadležnim ustanovama.

"Manisent" je malo traljavio na početku, ali kad su se našli na trećoj pesmi, oduvali su Hale. Tica (vokal i gitara) se pred kraj bacio u publiku (tačnije pred publiku, nemam pojma kako je ostao čitav). Starinski fazon, ali uvek pali.
Ticu znam odavno. Puno se razlikujemo (ja sam štreber!), a ni moja prednost u godinama nije zanemariva. Svejedno, obojica tvrdimo da "Free money" od Peti Smit nije lament siromašnih ljubavnika, nego nemi plač samohrane majke nad usnulim detetom, hladna, memljiva, skučena i beskrajno duboka pozadina onoga što kapitalistički dobitnici nazivaju uspavankom.
Crnogorci su super navežbani. Prematorio sam za hard core, ali dobra svirka je dobra svirka. Imaju jednu odličnu stvar, zove se "Ćehotina". "Radost" će sigurno biti hit, ako u Crnoj Gori već i nije.

Lajpciški koncert se održava u napuštenoj DDR fabrici, koja je danas andergraund klub. Ima tuce takvih po Lajpcigu, stotine širom nekadašnje DDR, propalih fabrika u koje su se uselili umetnički projekti. Ako zanemarimo iživljavanje Lj. Ristića sa državnim parama po staroj beogradskoj šećerani, a zanemarićemo ga sa zadovoljstvom, u Srbiji se ne da videti ništa slično. Naše propale fabrike su i dalje propale fabrike, niotkuda nikakvog duha da ih oplemeni, udahne im novi život. Superiorna germanska kultura?
Jedan od glavnih razloga za onolike zaludne zgrade po Lajpcigu jeste i činjenica da je grad od ujedinjenja Nemačke do danas napustilo preko 100.000 ljudi. Odselili su se na zapad u potrazi za poslom, i uglavnom ga nalazili. Verovatno ne onakav kakav su sanjali rušeći Zid, ali im se svejedno ne vraća na istok. S druge strane, puno zapadnih umetnika, anarhista, skvotera... pohrlilo je nakon ujedinjenja u bivši DDR u potragu za novim svetom. Našli su fabrike koje više nikom nisu potrebne.
Radnici u Srbiji nemaju zapad na kojem mogu da se zaposle, a ovde na jugu ih svakim danom sve više otpuštaju. Bivši radnici propale industrije i dalje žive oko svojih fabrika, često bez novog posla, a svi do jednog bez pristojnog posla, i ako bi sutra ujutro na njihovim bivšim radnim mestima nikla kakva avangardna instalacija... OK, ne znam tačno šta bi se desilo, ali sam siguran da bi počelo sa: "Je l' vi to nas zajebavate?"
Verovatno ima neke veze i to što je nemačka socijalna pomoć između 350 i 500 evra mesečno, a malo je i do pismenosti, sigurno.
"Manisent" je u Lajpcigu odsvirao jedan od svojih najboljih koncerata ikada. Snimili smo ceo sa dve kamere.

Između ostalog, jedva sam čekao ovo putovanje da bih ponovo video Berlin. Uveče provaljujem da je svirka u klubu u kojem sam već bio pre pet godina. Počinje pomalo da opterećuje koliko sam mator.
Kad sam bio mali svaki put kad sam dolazio u neki novi grad voleo sam da se izgubim u nekom stambenom bloku, izaberem kuću, ili zgradu, i na njoj prozor, i da zamišljam da sam se tu rodio, da onuda idem u školu, da se ovde igram. Zamišljao sam kakav bih bio da sam živeo u takvom komšiluku. Berlin je, mislim, jedini grad u kojem i dan-danas igram tu igru na svakom koraku, na ulici, u parku, kafani...
Svirka je naveliko počela. Večeras snimamo "Manifest". Tica me budi uvodnim: Ne, ja nisam klon! Ja nisam klon! Ja nisam klon...

Siniša, Tica, Feliks (basista "Manisenta") i ja gubimo se po velikom gradu. Sanja je negde u šopingu. Među brojnim znamenitostima nemačke prestonice, naša četvoročlana ekspedicija odlučila se za bazanje po istoku. Videli smo bar trista čuda, što i nije puno, jer ih u Berlinu živi preko tri miliona i trista hiljada. Predveče smo zabasali u nekakav stambeni blok, sa parkićem i jezercetom po sredini. Liči na moje detinjstvo provedeno u Čačku, na sve što volim, na Novi Beograd, na vreme kada su naselja pravljena za ljude i životinje, ne za kupce i stoku. Iza jezerceta još uvek stoji ogroman Lenjinov spomenik. Možda i grešim, možda je baš ovo građeno za partijsku elitu, za Štazijevce i njihove cinkaroše. A možda i nije. Nemam pojma, sve je to prilično konfuzno: Coin deda je kao rudar u Titovoj Jugoslaviji uspeo da tri sina odškoluje na fakultetu; Staljin je u Gulagu pobio milione; ja zaista ne podnosim šoping, smara me!

Drugi berlinski koncert održava se u montažnom kontejneru na ledini kojom je nekada prolazio Zid. Kontejner je postavilo desetak mladih ljudi, mahom devojaka, koji žele da organizuju kulturne manifestacije van kontrole institucija. Grad bi da ih otera, ali ne zna kako. Skoro su pored kontejnera istovarili brdo zemlje, ne bi li stavili do znanja da tu treba da se gradi, a deca nek se igraju na nekom drugom mestu. A gradi se, verovali ili ne, Berlinski zid!!! Rekonstruisaće ga tamo gde je bio za vreme hladnog rata i pokazivati turistima. Nije, dakle, onaj stari zid, koji je delio grad po ideološkoj liniji, nego novi, kapitalistički, profita radi. Stvarno ne razumem u čemu je razlika, ali OK, nisam odavde. Našim domaćicama iz kontejnera takođe nije jasno, ali ni one nisu odande, iz Berlina su.
"Manisent" je sve bolji. Teško je poverovati da su sa Džonijem, novim bubnjarom, pre ove turneje imali samo sedam proba.
"Autogeni" je odlično krenuo, ali je posle dve pesme murija prekinula koncert. Stanari iz okolnih zgrada žale se na buku.

Iz Berlina nastavljamo prema zapadu.
Većina zagovornika ulaska Srbije u EU će vam među najveće prednosti zapadnog sveta u odnosu na nas divljake ubrojati čiste ulice, podšišane travnjake, rešeno klozetsko pitanje i sl. Ne kažem da i te stvari nisu bitne, ali baš toliko? Mislim, pranje i šišanje, sranje i pišanje, zar je baš tolika razlika?
Večeras je svirka u Badelu, selendri bogu iza tregera, u kojoj je desetak anarhista pre nekoliko godina privatizovalo bivši DDR kombinat za 1 evro. Nema veze sa "MK Commerce", nego je selo predaleko od najdugoročnijih planova za izgradnju bilo kakve infrastrukture, a i kombinatske zgrade su pokrivene azbestnim pločama, što se u nemačkoj smatra opasnim po život. Gazde-pankeri, međutim, ne žive u starim zgradama, već u dvorištu, u prikolicama.
Najradikalniji skvoteri su na represiju reagovali točkovima. Nakon što ih je policija isterala iz poslednjih okupiranih zgrada preselili su se u kamione i nastanili na ledinama. Pa ako ih ponovo poteraju bar neće ostati bez krova nad glavom. Ovi u Badelu su bar u tom smislu bezbedni, svoji na svome.
Niko pouzdano ne može da nam kaže, čak ni da proceni, koliko ljudi danas u Nemačkoj živi po vagon-selima. Na teritoriji Lajpciga ih ima tri, u Berlinu bezbroj. Uređena su kao i nekadašnji skvotovi - o svemu bitnom za ceo kolektiv odlučuje skupština u čijem radu učestvuju svi; odluke se donose isključivo konsenzusom. Poenta čitave ideje je život pod minimalnom kontrolom.
Čim smo stigli, u improvizovanom klubu u kojem će biti koncert pitam za klozet. Barmen se ljubazno osmehuje.
- 'Oćeš da sereš?
Eh! Jedan od onih koji se zamlaćuju sa više informacija nego što im je potrebno, ali da ne ljutim domaćine pre ručka.
- A-ha.
- Znaš šta je kampus WC, pita me i pruža toalet papir.
- Nemam pojma.
- Sereš kroz rupu, i onda to pospeš piljevinom koju ćeš videti u kofi. Dve lopatice je dovoljno.
Za većinu ljudskih postupaka uglavnom postoje razumni razlozi, samo treba sačekati objašnjenje.
Posle me Sanja pita za klozet. Nisam odoleo da snimim njenu reakciju, a ne verujem ni da ću odoleti da je ubacim u film. Kaže da je prvi put u životu kenjala i smejala se u isto vreme.
Iskren da budem, nemam puno razumevanja za ovakav tip pobune. Moj heroj je Oskar Šindler, kapitalista do grla integrisan u mnogo gori sistem nego što će kapitalizam ikada biti, i takav spasao više života nego mnogi ideolozi i praktikanti levice. S druge strane, istina o siromašnom Hristu je jedna od najperfidnije skrivanih u čitavoj istoriji vlasti i korupcije. U tome i jeste poenta, ništa mnogo genijalno - anarhistički manastiri, uzdržavanje od potrošačkih strasti, duhovni mir... Obznanjujem da će se film zvati "Nomadi". Svi kriju pogled, samo Siniša mirno kaže: "Menjaj".
Svirka se otegla do kasno u noć. Nema komšija, dranje i pištanje do mile volje. Snimam neumereno. Posle pijuckam pivce sa Robom, Haninim drugom sa Novog Zelanda koji nam se priključio u Berlinu. Rob putuje po svetu tragajući za sobom. Hoda bos, tabani su mu tvrđi od mojih đonova. Puno zna o Maorima, njihovoj istoriji i običajima. Nekada je radio sa njima, šišao ovce. Bio je jedini belac na poslu. Kaže da je bio veoma vešt. Po pokretima kojima radi obične stvari stvarno bi se reklo da je majstor. Slušam ga i gledam kroz prozor prema vagonima. Izabrao sam svoj. Večeras hoću da mislim da smo svi mi koji ne živimo u njima najobičnije pizde.
Pitam Sanju da li će pričati kevi gde je sve spavala po Nemačkoj. Mislim da ću ja svojoj reći: "Mama, volim sve što nije klanje i vrištanje".

Puno sam lepog čuo o Hamburgu, ali mi se nimalo ne sviđa. Osetio sam blizinu mora mnogo pre nego što sam ga video. Sve deluje sporo, ležerno, nasmejano, onako kako gotovo nikad ništa nije. Volim ja more, da se razumemo. Sanja i ja smo baš proveli divnih deset dana na Krfu. Prvo smo se bili smorili zbog lošeg smeštaja - kuća oronula, loša gradnja, tanki zidovi, komšije dišu... A onda smo upoznali vlasnika i njegovu ženu. Stari, ljubazan, presrećan bračni par. Fini, vredni ljudi. Posle sam u sobi pričao Sanji kako ih zamišljam dok malo-pomalo grade ovaj kućerak, kako osećam njihov ponos dok kupuju polovan, rasparan nameštaj i bofluk sanitariju, kako me boli njihovo razočaranje svaki put, svaki čas kad se nešto pokvari, pukne, krene naopako, kako me greje njihova vera da će dogodine sve biti bolje, bar malo. Do kraja letovanja više nam ništa nije bilo bitno osim mora i plaže.
U Hamburgu je more severno, nema plaža, samo ogromna luka, ali nije to ono što mi smeta. Ne znam, nekako mu ništa ne verujem.
Klub u kojem su momci svirali bio je najveći na čitavoj turneji, 700-800 duša. Ipak je "Manisent" održao svoj najslabiji nemački koncert. Kažu da zvuk nije bio dobro namešten. Jebiga, biće bolje dogodine.

Put na jug. Petstotinak kilometara do Frankfurta još jedna svirka u vagon-selu. Što više odmičemo sve češće stajemo po pivo, pa na šoranje, pa opet isto. Rob hoće da ubije monotoniju, priča bajku:
Jednom dalekom afričkom zemljom zavladao je tiranin. Ostao je na vlasti godinama, sejao glad i bolest, strah i smrt. Narod je živeo sve teže i teže, gubeći nadu da će ikada biti bolje. A onda se iz jednog sela daleko u planini pojavio mlad, darovit čovek, iz naroda i za narod. Počeo je borbu protiv tiranina i posle deset godina, puno hrabrosti, napora i žrtava, čovek iz naroda i za narod je uspeo. Svrgao je tiranina i narod ga izabra za premijera. Čim je stupio na dužnost naredio je da se pronađu svi tajni računi na koje je tiranin godinama sklanjao novac opljačkan od naroda. Saznavši da je novac u jednoj švajcarskoj banci premijer je odmah seo na avion i zatražio sastanak sa bankarom. Bankar ga primi s osmehom. "U vašoj banci se nalazi novac opljačkan od mog naroda. Mi smo se godinama hrabro borili i napokon svrgli tiranina. Sada nam je neophodno da svoj novac dobijemo nazad, da izgradimo škole, da obrazujemo našu decu, kako bismo mogli da se izvučemo iz gladi i nemaštine". "Potpuno Vas razumem", reče bankar, "ali to, nažalost, nije moguće. Taj račun ne glasi na Vaše ime i ja Vam sa njega ne mogu isplatiti novac". "Ne, ne razumete vi mene. Nama je neophodan taj novac da bismo izgradili bolnice, da izlečimo svoje bolesne, da ponovo imamo zdrav narod". "Verujte da Vas razumem, ali to nije moguće. Ja sam švajcarski bankar i ne mogu Vam dati novac sa tuđeg računa". "Uopšte me ne razumete!", reče mladi premijer, izvadi revolver i prisloni ga bankaru na čelo: "Nama treba taj novac da izgradimo infrastrukturu, da bi naša ekonomija mogla da se razvija, da ljudi dobiju posao". "Žao mi je", i dalje se osmehivao bankar, "ali to nije moguće". "U redu", uzdahnu mladi čovek iz naroda i za narod, i spusti revolver: "Mogu li da otvorim račun?"
Neko je presekao pivo viskijem. Ja se prisećam jedne druge priče, iz čitanke, o nekom detetu koje zapitkuje baku da li negde ima nepojedivih kolača, nepolizivih sladoleda, nepopušivih pljuga, a ona mu odgovara da nema, i teši ga da će jednog dana on sve to da napravi, samo ako bude učio školu i vredno radio. Zašto mu dobra starica nije rekla da, međutim, gde god se okreneš ima neispravljivih nepravdi, nezasite pohlepe, nepopravljivih političara? Da li je htela da ga još neku godinu zaštiti od sumorne istine ili ni sama ne želi da poveruje u sve gadosti kojih se nagledala rođenim očima? Verovatno i jedno i drugo.
Vozač šizi, svaki čas nam govori da se smirimo.
Neko je od švapskog piva pao u narodnjački zanos, pa se dere: "Jebeš me u usta ako ovaj Rob nije najluđi Srbin koga sam ikada video".
Mislim da sam to bio ja.
Nemam pojma kad smo stigli u Frankfurt. Spavali smo u kafani od kartona, na stolicama i foteljama.

"Isus je umro zbog nečijih greha,
Ali ne zbog mojih."
Peti Smit, Glorija

Najbolja svirka, najbolja žurka!
DJ set se pretvorio u sešn, svi su se hvatali za mikrofon.
Frankfurtsko vagon-selo je jedva legalno, počiva na nekakvoj dozvoli za korišćenje dobijenoj od grada, ali za manje, mnogo manje vozila nego što ih sada ima. Proterivanje im non-stop visi nad glavom, već 13 godina. Kažu da je ovo najveće vagon-selo u Nemačkoj. Ne znam koliko ljudi, ali zaista je veliko. Anarhisti od dvadeset do pedeset godina. U karton-kafani, za šankom stoji kutija u koju se ubacuje novac, cene su ispisane na frižideru. Samousluga, i to tako 13 godina funkcioniše bez problema. WC nije kampus, nego se šora u prirodi, a kenja u obližnjem Burger Kingu, ili Meku, stvar ukusa. Za trenutak sam bio u iskušenju da po prvi put u životu uđem u Mek, da ga zakenjam, ali sam odoleo. Post je post!
Matoraći iz sela dobro pamte bivšu Jugoslaviju i samoupravljanje. Živo su zainteresovani za moju priču kako se poneki od bivših radnika-samoupravljača danas organizuju u udruženja malih akcionara i pokušavaju da upravljaju fabrikama, ali da im to ne dozvoljava vlast koja se kune u privatnu svojinu. Ćutke slušaju priču o "Jugoremediji", traže da im ostavim film da ga natenane pogledaju. Tom, kafedžija, trese se od smeha: "Akcionarstvo je budućnost kapitalizma, zar ne?" Da, u zemljama u kojima su lopovi postali biznismeni još pre sto godina, i sada im je potrebno da što bolje integrišu srednju klasu i okrenu je protiv onih tamo, onih trećih, iza ove granice, ili one sledeće, tamo u mraku, teško se naziru, ali uvek postoje neki treći. U Srbiji su to bivši samoupravljači, u Nemačkoj neki koji prkose da ih puste na miru, ali svodi se na isto.
Film će se prosto zvati "Osam gradova, devet koncerata". Prosto.
Još jedna noć na foteljama. Počinje da biva hladno.