Dve rasprave

Modernizacija Srbije - podsticaji i otpori

Uobičajeno je već da Republika, tokom svog osamnaestogodišnjeg izlaženja, pokreće ili prihvata javne debate o temama od javnog interesa (res publica). Oko takvih tema oblikuje se javnost kao autonomna institucija između društva i države, a javnim debatama se artikulišu i izoštravaju ne samo konkretni stavovi nego i merila koja trajnije motivišu individualna i grupna delovanja. Geslo pokreta za promene "Živeti kao sav normalan svet" potencijalno sadrži i konkretne stavove i merila, ali tek kroz javne debate oni postaju konkretni i delotvorni, i kada je reč o kritičkom suočavanju i prevladavanju prošlosti, i kada se oblikuju vizije modernizacije i demokratskih promena.
Ovom prilikom u središtu pažnje su podsticaji i otpori modernizaciji u dve bitne sfere privatnog i javnog života: u telekomunikacijama (I) i radio-difuziji (II). O tome su vođene dve javne rasprave u beogradskom Media centru 20. i 21. septembra, koje prikazujemo u ovom broju našeg lista, nadajući se nastavku debate.
S oba skupa čule su se upozoravajuće činjenice koje, nažalost, potvrđuju pesimistička predviđanja da aktuelna vlast nastavlja da održava monopol "Telekoma", Radio-televizije Srbije i onih radio i TV stanica s kojima je uspostavila nepisani politički savez. U debati o Strategiji razvoja telekomunikacija mnogo je primedbi u vezi s održavanjem monopola i neslobodom izrečeno na račun Vlade, dok je u raspravi o Zakonu o radio-difuziji najviše primedbi upućeno predstavnicima Republičke radio-difuzne agencije. Ovi su odbacili sve kritike i pozivanja na evropske standarde, a novinare i ostale učesnike u raspravi optužili za odgovornost za nastavak haosa i piraterije u etru. Predstavnici RRA napustili su javnu raspravu ne sačekavši njen završetak.
Obe rasprave pobudile su veliko interesovanje stručne javnosti i novinara, kao i predstavnika misije OEBS-a u Beogradu

I

Telekomunikacije - liberalizacija i monopoli

Tokom čitave protekle godine naš list je objavio više tekstova o zbivanjima u ovoj oblasti, a ovom prilikom smo prihvatili poziv na javnu raspravu koju je 6. septembra objavio Stručni savet Republičke agencije za telekomunikacije (oročenu do 22. septembra) i za nju ponudio dva dokumenta (1) Politika i (2) Strategija razvoja telekomunikacija u Republici Srbiji u periodu od 2006. do 2010. godine. Stručni savet čine: prof. dr Miroslav Dukić, ETF, Beograd; prof. dr Bratislav Milovanović, EF, Niš; prof. dr Vojin Šenk; prof. dr Nataša Gospić, SF, Beograd; dr Predrag Petrović, IRITEL; dr Branka Jokanović, IMTEL; dr Mirjana Stojanović, "Mihajlo Pupin", Beograd; prof. dr Dragor Hiber, Pravni fakultet, Beograd; prof. dr Nikola Stevanović, Ekonomski fakultet, Beograd, i prof. dr Dejan Malinić, Ekonomski fakultet, Beograd.
Diskusiji su prisustvovali i u njoj učestvovali, posle tri uvodna izlaganja, predstavnici OEBS-a, "Verata", YUBC-a, "Euneta", "Informatike", "Boš-Cepita", ETF-a, PTT Srbija, Udruženja Telekobra, "Sezamproa", RATEL-a, "Nortela", "Telekom DETS-a", Centra za razvoj Interneta, "Ineta" i mnogih medija

Liberalizacija telekomunikacionog tržišta

Čime se tržište telekomunikacionih usluga izdvaja u odnosu na sva ostala tržišta? Iako su telekomunikacije privredna grana u kojoj se povećavaju obim i vrednost poslovanja, za društvo u celini najvažniji je posredni uticaj koji telekomunikacije imaju na privredu u celini, posebno u uslovima sve većeg korišćenja informacionih tehnologija. Taj uticaj se ogleda u smanjivanju troškova poslovanja svih privrednih subjekata (čime se povećava njihova konkurentska sposobnost), ali iznad svega i u otvaranju potpuno novih načina za obavljanje postojećih privrednih delatnosti, odnosno pokretanje novih. Zato nije čudno da je prvi spor koji je rešen u okviru Svetske trgovinske organizacije bio upravo u oblasti telekomunikacija, između SAD i Meksika,1 a povodom politike koju je Meksiko sprovodio u oblasti telekomunikacija (zaštita nacionalnog telekomunikacionog monopoliste), zbog čega su se SAD žalile na ograničavanje pristupa tržištu telekomunikacija za američke telekomunikacione firme. Spor je trajao od novembra 2000. do juna 2004, kada je konačno postignut dogovor u skladu sa preporukama STO i u sledećih godinu dana Meksiko je korigovao svoju tržišnu praksu u skladu sa preporukama STO. Imajući u vidu da se 97% svetske trgovine odvija u okviru STO, onda i ovaj podatak dosta govori o značaju telekomunikacija u današnjoj svetskoj ekonomiji.

Pre 99 godina tadašnji predsednik AT&T Teodor Veil2 je rekao da telefonija, po svojoj tehnološkoj osnovi, najefikasnije funkcioniše kao "prirodan monopol" koji je jedini u stanju da pruži univerzalni servis, te da je državna regulativa sasvim prihvatljiva zamena za tržišnu konkurenciju "pod uslovom da je nezavisna, pametna, uviđavna, sveopšta i pravedna".3 Takav stav su prihvatile američke vlasti i 1913. je potpisan dokument pod nazivom Kingsburi obaveza, kojim je dodeljen monopol na fiksnu telefoniju kompaniji AT&T. Ovakav model je nadalje primenjivan u celom svetu, a telekomunikacije su smatrane "prirodnim monopolom". Opšteprihvaćeno mišljenje je bilo da je monopol jedini način da se izgradi infrastrukturna mreža koja bi obezbedila "univerzalni servis".4 U periodu od 1945. do 1969. procenat američkih domaćinstava sa telefonom porastao je

od 50% na 90%. Međutim, vremenom je monopol AT&T postao jedna od najvećih kočnica privrednog razvoja. Nezadovoljstvo su još 1959. prvo izrazile privatne firme koje nisu mogle da dobiju odgovarajuće usluge od monopoliste. Konačno je 1974. godine reagovala i država antitrust tužbom, koja je svoj epilog dobila 1. januara 1984, kada je firma monopolista razbijena na novi AT&T i sedam regionalnih Bell kompanija. Evropski put k oslobađanju od monopola bio je sličan, a motivacija je u svakom slučaju bila ista. Važno je primetiti da je u SAD ceo proces trajao 25 godina, a poslednjih deset godina je i država bila protiv monopoliste. Liberalizovano tržište ne nastaje odjednom, prostim ukidanjem monopola,
		Predrag Popara

već se gradi u dugom periodu vremena, uz snažnu podršku najodgovornijih društvenih činilaca. Čak i kad postoji javna, neprestana, nedvosmislena i glasna podrška izgradnji tržišta, rezultati ni u najrazvijenijim zemljama nisu uvek zadovoljavajući. U Velikoj Britaniji monopolista u telekomunikacijama i posle 15 godina od zvanične demonopolizacije zauzima 85% tržišta, što se smatra izrazito nezadovoljavajućim. Pouka za sve je da su interesi koje zastupa monopol izuzetno jaki i mogu se prevladati jedino uz političku podršku s najvišeg nivoa.
Dugo je preovladavalo mišljenje da je monopol bio koristan u periodu izgradnje osnovne telekomunikacione infrastrukture, i to u uslovima sporo promenljive tehnološke osnove - prvoj polovini XX veka. Ali, možemo se zapitati - zar ne bi konkurencija dovela do brže primene novih tehnologija, raznovrsnijih usluga i u svakom slučaju sprečila apsolutnu dominaciju jednog operatera.5 Kakva je to onda potreba koja je promenila pogled na monopol u telekomunikacijama u svim razvijenim zemljama?

Izuzetno brze promene u informaciono-komunikacionim tehnologijama omogućile su niz novih komunikacionih servisa. Jedna kompanija, ma koliko velika bila, više nije u stanju da zadovolji veliki broj novih, raznovrsnih potreba svojih klijenata. Uporedo sa tehnološkom revolucijom evoluirala je i politička misao. Monopol se više nije posmatrao samo kao ekonomski pojam, već sve više i kao faktor koji ograničava neka osnovna ljudska prava. Monopol predstavlja ograničenje slobode, kako za one koji bi hteli da pružaju usluge na tržištu, tako i za korisnike tih usluga. Oni koji se osećaju sposobnim da se oprobaju u pružanju telekomunikacionih usluga ne mogu da počnu sa svojim aktivnostima jer je država pravo na pružanje tih usluga poklonila samo jednoj firmi.
Korisnici koji bi hteli da biraju od koga će da koriste usluge uskraćeni su za pravo na izbor. Situacija je još gora ako monopolista uopšte nije u stanju da pruži traženu uslugu. Pošto potencijalni korisnik ne može da promeni dobavljača usluga, ostaje mu jedino da promeni svoje okruženje. Pojedinci odlaze u inostranstvo gde će njihovi potencijali moći da budu iskorišćeni dok su još uvek u aktivnom životnom dobu. Ako to ne urade dok mogu njihov potencijal tuđom voljom ostaje neostvaren za proizvoljno dug period vremena.
Monopol je skup jer na cene usluga monopoliste ne utiče nijedan tržišni faktor. Monopolista ili samostalno i sasvim proizvoljno određuje cene svojih usluga, ili ih arbitrarno određuje država. U prvom slučaju monopolista polazi od toga kolike su njegove "potrebe", odnosno šta se njemu "isplati" i uvek traži maksimalno moguće cene. U drugom slučaju država (političari) neke cene drže na nerealno niskom nivou jer je to politički (ili populistički) poželjno, tako da je cena pojedinih usluga obično u obrnutoj srazmeri s vremenskom udaljenošću od sledećih izbora. U tom slučaju monopolista će gubitak na jednoj usluzi nadoknaditi na razne načine - povećanjem cena ostalih usluga, neulaganjem u infrastrukturu, arbitrarnim uskraćivanjem resursa koje je obavezan da prodaje.
Monopol predstavlja idealno okruženje za pojavu korupcije, što predstavlja dodatni pritisak na troškove korisnika, ali je mnogo pogubnija posledica koju korupcija ostavlja na moralni integritet celog društva. Tamo gde je monopol "prirodan" ili se toleriše kao "neophodan", na identičan način se formuliše i odnos prema korupciji koja ide uz monopol.
Kada se cena zastoja u korišćenju novih tehnologija pojedinca ili firme pomnoži njihovim brojem dobija se ukupna cena monopola koju plaća celo društvo. Ovaj iznos nije lako tačno matematički izračunati, ali dovoljno je da se uporede sveukupni ekonomski pokazatelji između dva, po stepenu razvoja, uporediva društva, od kojih jedno ima monopol u telekomunikacijama a drugo nema. Zaostajanje u razvoju, a samim tim i gubljenje konkurentske sposobnosti na svetskom tržištu, najozbiljnija je negativna posledica monopola za svako društvo.
U društvu koje je, posle više decenija monopola u telekomunikacijama, naviklo da su telekomunikacije "prirodno" okruženje za monopol, veoma je česta pojava da se monopol, odnosno monopolista izjednačavaju sa telekomunikacijama uopšte. Samim tim se i zahtevi za demonopolizacijom u telekomunikacijama doživljavaju kao napad na telekomunikacioni sistem zemlje u celini, a samim tim i na državu. Interes monopoliste se izjednačava sa "državnim" interesom i kao takav brani. Naravno, ovo je samo poruka za najširu javnost, konkretni interesi koji štite monopol uvek su dobro sakriveni i imaju jasnu materijalnu (finansijsku) osnovu. Monopolista se opravdava kao firma koja je značajan izvor poreskih prihoda za državu, pa je eventualno opadanje prihoda monopoliste u tržišnom okruženju istovremeno i pad prihoda u budžet, iz kojeg se finansiraju svi oni koji su primaoci sredstava iz budžeta (školstvo, zdravstveni i penzioni fondovi). Pri tom se prenebregava činjenica da su i drugi privredni subjekti isto tako poreski obveznici, a da je njihov ukupan doprinos budžetu daleko veći od doprinosa monopoliste, a bio bi i veći kada bi bili konkurentniji, što je jedna od željenih posledica liberalizacije telekomunikacionog tržišta.
Istraživanje stručnjaka STO (Svetska trgovinska organizacija) pokazuje da bivši monopolista u uslovima liberalizovanog tržišta telekomunikacija ostvaruje veći obim posla i povećan nivo ukupnih prihoda, iako mu se smanjuje udeo učešća na tržištu. To je rezultat konkurencije na liberalizovanom tržištu, jer novi operateri uvode nove usluge, povećavajući ukupnu vrednost usluga na tržištu. Bivši monopolista u tržišnim uslovima, čak i kada kasni s uvođenjem novih usluga u odnosu na konkurenciju, zahvaljujući ogromnoj prednosti koju ima u odnosu na konkurenciju (jer on u tržišnu utakmicu ulazi sa početnih 100% tržišta, dok novi operateri počinju od nule) vrlo brzo usvaja nove tehnologije i ima priliku da ih koristi efikasnije zbog ogromne baze korisnika koje već ima. S druge strane, operater koji je i dalje monopolista ima i dalje 100% tržišta, ali tržišta čija se vrednost relativno smanjuje, tako da njegovi ukupni prihodi beleže pad. Iskustva drugih zemalja pokazuju da se pozitivni efekti demonopolizacije osećaju posle 4-5 godina od početka izgradnje liberalizovanog tržišta. Za mnoge političare je ovo predug vremenski period da bi se zbog sveukupnog društvenog dobitka u tako "dalekoj" budućnosti lišavali koristi koje uživaju od monopola sada.

Privatizacija je prenos (dela) vlasništva/upravljanja iz državnog u privatni sektor. Privatizacija je najčešće praćena liberalizacijom tržišta, čak se često smatra i njenim preduslovom. Privatizacija je jedan od načina za punjenje državnog budžeta, ali ne treba izgubiti iz vida da je to jednokratan prihod i da je jako bitno kako će se utrošiti sredstva od privatizacije. Ponekad privatizacija ne mora uopšte da bude povezana sa liberalizacijom, kao što je bio slučaj sa privatizacijom "Telekoma Srbija" iz 1997, kada je monopol formalno učvršćen za period od osam godina, a sredstva dobijena na taj način najvećim delom iskorišćena za javnu potrošnju. Privatizacija može da bude i rezultat pritiska međunarodnih faktora (npr. EU zahteva da država ne može istovremeno da bude suvlasnik u dva operatera, kao što je doskora bio slučaj sa vlasništvom države u dva operatera mobilne telefonije).
Liberalizacija je proces transformacije monopolskog tržišta u tržište na kojem je

dozvoljena konkurencija. Liberalizacija telekomunikacionog tržišta je pre svega motivisana željom da se krajnjim korisnicima pruži veći broj usluga po povoljnijim cenama, što će uticati na povećanje konkurentnosti privrede i standarda stanovništva. Često su i strane investicije uslovljene postojanjem liberalizovanog tržišta telekomunikacija, jer investitori žele povoljnije okruženje za svoja ulaganja, na liberalizovanom tržištu će imati manje troškove a samim tim i brži povratak uloženog
		Predrag Popara

kapitala. Priključenje međunarodnim organizacijama (Svetska trgovinska organizacija) je često uslovljeno postojanjem liberalizovanog tržišta telekomunikacija.
Na prvi pogled, privatizacija i liberalizacija su procesi koji se harmonično prožimaju i najčešće je liberalizacija uslovljena privatizacijom. Međutim, ako se analiziraju interesi svih učesnika u ovim procesima videćemo da su oni istovremeno međusobno suprotstavljeni. Profesor Majkl Bizli, koji je bio savetnik vlade Velike Britanije u procesu liberalizacije početkom osamdesetih godina prošlog veka, kaže: "Privatizacija je neprijatelj liberalizacije", a Vilijam Garison, direktor ICT programa na Kenanovom institutu za privatnu inicijativu: "Pravi neprijatelj liberalizacije je Ministarstvo finansija". Država očekuje da od privatizacije svog vlasništva ostvari značajan priliv u budžet. Ako je tržište već liberalizovano jasno je da bivši monopolista više neće zauzimati 100% tržišta, a samim tim će i njegova cena za potencijalne kupce biti niža. S druge strane, ako je i dalje na snazi monopol, cena monopoliste je viša, a ako se potencijalnim kupcima obezbedi da će i u nekom nastupajućem periodu (koji se obično meri godinama) biti sačuvan monopol njihovog operatera, cena je maksimalna moguća. Ovakav način razmišljanja, naravno, nema za osnovu najširi društveni interes (koji je oličen u racionalizaciji i demokratizaciji društva) već pre svega interese onih koji imaju dobit iz postojećih odnosa i prirodno žele da sačuvaju svoje pozicije, jer te pozicije zavise od političkog uticaja a ne od sposobnosti da se bude uspešan na liberalizovanom tržištu.
Monopol se ne može više posmatrati samo kao ekonomski pojam već i kao faktor koji ograničava neka osnovna ljudska prava. Monopol predstavlja ograničenje slobode, kako za one koji bi hteli da pružaju usluge na tržištu, tako i za korisnike tih usluga. Oni koji se osećaju sposobnim da se oprobaju u pružanju telekomunikacionih usluga ne mogu da počnu sa svojim aktivnostima jer je država pravo na pružanje tih usluga poklonila samo jednoj firmi. Oni koji bi hteli da imaju slobodu izbora u biranju operatera koji će im pružiti usluge koje im najviše odgovaraju ne mogu da ostvare svoje pravo na izbor u monopolskom okruženju. Država koja omogućuje svojim građanima i privredi da uživaju što više slobode je jaka država, jer snaga države dolazi iz podrške onih zbog kojih ta država i postoji. Država koja ne vodi računa o najširem društvenom interesu, već samo o interesima pojedinih grupa, slabi jer gubi podršku najvećeg dela društva, a rezultat su redovi pred ambasadama onih zemalja u kojima građani očekuju da će dobiti više slobode u ostvarenju svojih životnih potencijala.
Liberalizacija donosi niz ekonomskih efekata od kojih je najuočljiviji snižavanje cena telekomunikacionih usluga. Međutim, samo povećanje konkurentnosti privrede zbog smanjenja cena telekomunikacionih usluga nije dovoljno, jer druge zemlje su već iskoristile tu prednost liberalizovanog tržišta i pokušaj da se izbori bolja pozicija na globalnom tržištu samo na osnovu ovog faktora neće doneti ozbiljan dobitak na dužu stazu. Za konkurentsku sposobnost jedne privrede još je važniji efekat koji proizlazi iz povećanja broja novih usluga. Jer tu se krije mogućnost da se osmisle potpuno nove usluge, za koje nije potrebno kapitalno ulaganje u infrastrukturu, već inovativnost! Tu se krije ključ stvarnog ekonomskog napretka.

Sam čin ukidanja monopola ne podrazumeva automatsko otvaranje tržišta novim ponuđačima usluga. Barijere koje su bile postavljene za ulazak na tržište, kao i načini kontrole funkcionisanja tržišta, bili su pod direktnom upravom državnih organa (uz aktivnu ulogu samog monopoliste). Deregulacija ne znači ukidanje propisa (regula) već uspostavljanje novih propisa (Zakon o telekomunikacijama) i novih autoriteta za sprovođenje propisa (nezavisno telo - Agencija ili Komisija za telekomunikacije).
Agencija za telekomunikacije6 bi trebalo da bude nezavisna od uticaja državnih organa ili monopoliste (odnosno operatera sa dominantnim učešćem na tržištu). Tržišnoj utakmici su potrebna pravila takmičenja (Zakon o telekomunikacijama) i sudija (Agencija za telekomunikacije). Ali, uloga Agencije je mnogo sveobuhvatnija od regulisanja sporova - njen osnovni zadatak je da sprovodi politiku i strategiju vlade u oblasti telekomunikacija. Pretpostavka je da zvanično usvojena politika i strategija postoje. Druga pretpostavka je da su ta politika i strategija napravljene imajući na umu najširi društveni interes - na dobrobit svih korisnika telekomunikacionih usluga. Agencija je nezavisni moderator tržišta telekomunikacija. Agencija svoja široka ovlašćenja koristi oprezno (uz redovnu konsultaciju svih učesnika na tržištu telekomunikacija, a pre svega potrošača) i odlučno (a to znači nezavisno od pritisaka pojedinih interesnih grupa, čak i kada se te grupe kriju iza navodnih "državnih interesa"). Preporuka svakoj agenciji za telekomunikacije - "prilikom donošenja odluka uvek se rukovoditi interesom krajnjih korisnika". Na taj način, insistiranjem na zaštiti korisnika, Agencija će prilikom donošenja svake odluke najmanje pogrešiti.

*
Osvajanje slobode u svakom segmentu ljudske delatnosti je jedan od najstarijih motiva koji su vodili napretku civilizacije. Sloboda ima svoju cenu, ali ona se mora platiti, jer svaka cena je manja od cene koja se plaća u neslobodi. Sloboda donosi i odgovornost svakoga ko uživa određene slobode da svojim ponašanjem ne uskraćuje slobodu drugima. O slobodi je možda najlepše stihove napisao veliki pesnik Ivan Gundulić u svom epu "Osman":

1 http://www.wto.org/english/tratop_e/dispu_e/cases_e/ds204_e.htm
2 http://speedwell.org/Vail/Ameigh.html
3 http://www.att.com/history/history3.html
4 http://www.fcc.gov/wcb/universal_service/welcome.html
5 http://www.cato.org/pubs/journal/cjv14n2-6.html
6 http://www.ratel.org.yu; http://www.fcc.gov; http://www.ofcom.co.uk; http://www.bundesnetzagentur.de; http://www.telekom.hr; http://www.apek.si.

d. m:
1 Liberalizovano tržište ne nastaje odjednom, prostim ukidanjem monopola, već se gradi u dugom periodu vremena, uz snažnu podršku najodgovornijih društvenih činilaca
2 Monopol se više nije posmatrao samo kao ekonomski pojam, već sve više i kao faktor koji ograničava neka osnovna ljudska prava
3 Interes monopoliste se izjednačava sa "državnim" interesom i kao takav brani

.

Belgzim Kamberi