Umetnost vladanja i/ili mehanizmi opstanka na vlasti

Na nedavno održanim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori, prvim nakon sticanja nezavisnosti, vladajuća koalicija DPS-SDP uspela je da osvoji većinu mandata te po ko zna koji put sačuva vlast u svojim rukama. Sedamnaestogodišnja dominacija partije Mila Đukanovića sve više postaje prava enigma kako za poslenike društvenih nauka tako i za njegove političke protivnike.
Od trenutka osvajanja vlasti daleke 1990. godine Demokratska partija socijalista i njen sadašnji lider pokazali su neverovatnu sposobnost političkog manevrisanja ali i pravu virtuoznost kada je reč o veštini opstanka na vlasti. Nekada "prepakovani komunisti" uspeli su da, duže nego ijedna partija ove vrste, očuvaju vlast, iznova i iznova menjajući legitimizacijske osnove svoje vladavine. Pitanje koje se samo po sebi nameće glasi - koji su to socio-politički preduslovi uticali na ustoličenje i opstanak danas već najdugovečnije vladavine u postkomunističkoj Evropi.

"Preživljavanje elita zavisi od njihove volje da vrše vlast i njihove sposobnosti da sebi iskuju ideologiju koja će im dati legitimitet."1 Zar se ne čini da je Ezra Sulejman ove reči napisao imajuću u vidu crnogorski režim i sve promene legitimizacijskih formula kroz koje je isti prošao. Od "prepakovanih komunista" do uglađenih demokrata i evropejaca, od ubeđenih federalista i Miloševićevih bliskih saradnika do njegovih ljutih protivnika i boraca za nezavisnost, od zagovornika ratne opcije do mirotvoraca. Kada to ne bi bilo odveć degutantno i nadasve indikativno, izborni slogan vladajuće koalicije mogao bi da glasi - režim za sva vremena.
Za razliku od Miloševićevog režima, čija je izolacionistička i antievropska politika pogodovala stvaranju ujedinjene opozicije (DOS), dok su neprestani neuspesi u sferi nacionalne politike istopili njegov legitimitet, u Crnoj Gori stvari stoje mnogo teže. Vlada premijera Đukanovića, barem formalno, zalaže se za modernu i evropsku Crnu Goru, a politički uspesi poput ostvarene nezavisnosti i međunarodnog kredibiliteta čine da legitimitet Vlade bude osvežen i osnažen.
Crnogorska opozicija, s druge strane, još uvek ne uspeva da formuliše jasan proevropski odgovor vladajućoj koaliciji.
S tim u vezi, politički blok sastavljen od četiri opoziciona lidera, a sve s idejom da na jednom mestu okupi crnogorsku opoziciju, te pruži adekvatnu političku alternativu građanima Crne Gore, nije dočekao septembarske izbore na okupu, a cena ovog fijaska je dobro poznata. Na eventualnu promenu režima opozicija će morati da sačeka do sledećih parlamentarnih izbora.

Promena legitimizacijskih formula i vešto manevrisanje crnogorskog režima zasigurno jeste jedan od bitnih elemenata za razumevanje političkih prilika u Crnoj Gori ali nikako i jedini koji treba uzeti u obzir. Pored već pomenute veštine, ono što svakako treba imati u vidu jeste veoma razgranata i dobro organizovana partijska infrastruktura vladajuće DPS. Kao naslednica Saveza komunista, DPS je nasledila ne samo članstvo nekadašnje partije već i celokupnu partijsku infrastrukturu iste, baš kao što je to bio slučaj i sa

Socijalističkom partijom Srbije. Prema podacima koje pominje Vladimir Goati,2 broj članova DPS iznosio je 70.000 1989. godine da bi vremenom taj broj opao na 40.000 koliko je iznosio 1996. Međutim, visoki funkcioner DPS Miodrag Vuković nedavno je izjavio da partija ima preko 100.000 registrovanih članova organizovanih u 360 mesnih odbora. Bilo kako bilo, ovako
		Goran Mitrović

razgranata i dobro organizovana infrastruktura predstavlja organizacijski zadatak još uvek nedostižan za mnoge političke partije u Crnoj Gori.
Ništa manje značajan faktor, kada je reč o dugovečnosti crnogorskog režima, ne predstavlja ni poseban vid klijentelističkog ambijenta u kojem se odvija ukupna politička igra u Crnoj Gori.
Postojanje partijskog monopola u svim sferama državne regulacije te mogućnost da se u potpunosti utiče na kadrovska rešenja ili da se, kako to Herbert Kitschelt3 objašnjava, putem "državnih ugovora" i "socijalnih subvencija" stvara mreža finansijskih i interesnih aranžmana, jeste modus operandi partija koje Kitschelt naziva klijentelističkim, a kojima vladajuća DPS, bez sumnje, pripada. Ovaj vid klijentelizma u kojem se interesi novonastalog preduzetničkog sloja i krupnog biznisa susreću s interesima vladajuće elite, stvarajući više nego uspešnu simbiozu, direktor Centra za ljudska prava iz Podgorice dr Srđan Darmanović naziva još i oblikom "ortačkog kapitalizma".
Posmatran sa strane, crnogorski politički sistem čini se interesno zacementiran i stvara sasvim daleku asocijaciju na skandinavske sisteme sa jednom dominantnom partijom. Ono što kvari ovu idiličnu paralelu sa švedskim korporativizmom jeste, po svemu sudeći, duboko ukorenjena korupcija koja pored partijskog monopola i odsustva pravne države čini "sveto trojstvo" crnogorskog klijentelizma. U članku nedavno objavljenom u renomiranom listu The New York Times,4 novinar Nikolas Vud nije se libio da kao jedan od najvećih problema u Crnoj Gori upravo navede korupciju ali i da podseti na spregu crnogorskih vlasti s organizovanim kriminalom te na dva sudska procesa vezana za šverc cigareta u kojima se ime premijera Đukanovića direktno pominje.
Ipak, treba napomenuti i to da je Vlada Crne Gore nedavno usvojila Akcioni plan za borbu protiv korupcije čime je nagovestila spremnost da se s ovim problemom konačno suoči. Međutim, Nebojša Medojević, lider novoformiranog Pokreta za promjene, ostao je pri stavu da je upravo "izvršna vlast žarište korupcije", kao i da je režim Mila Đukanovića "tesno povezan sa crnogorskom finansijskom oligarhijom".

Da li je Crna Gora najmlađa demokratija u Evropi ili pak poslednja komunistička diktatura, kako oni maliciozniji vole da je nazivaju, pitanje je od milion dolara. Da crnogorski sistem poseduje neka od bitnih obeležja demokratskog uređenja poput slobodnih izbora i slobode političkog organizovanja ili pak postojanja alternativnih izvora informisanja, nije sporno. Takođe, neupitna je i činjenica da režim Mila Đukanovića nikada nije koristio ogoljenu silu ili nasilje kao mehanizme opstanka na vlasti.
Međutim, gotovo dvodecenijska dominacija jedne političke opcije pokreće mnoge dileme. Pre svega, pitanje glasi - u kojoj meri je crnogorski politički sistem zaista takmičarski? Drugim rečima, postavlja se pitanje koliko je dugogodišnji monopol vladajuće partije i na njemu zasnovana klijentelističko-kartelska mreža, zapravo, obesmislila samu suštinu političkog takmičenja u Crnoj Gori?
Takođe, ništa manje interesantne su i dileme oko značaja koji bi eventualna smena režima trebalo da ima u ukupnom procesu demokratizacije Crne Gore, baš kao i pitanja uloge civilnog sektora u istom procesu.
Odgovore na ova i ostala pitanja će dati, ako niko drugi, a ono vreme koje je pred nama.

Srđan Nastasijević

1 Žak Koenen-Iter, Sociologije elita, Clio, Beograd 2005.
2 Vladimir Goati, Stabilizacija demokratije ili povratak monizmu, Unireks, Podgorica 1996.
3 Herbert Kitschelt, Diversification and Reconfiguration of Party Systems in Postindustrial Democracies, www.fes.de/europolity/finalversionkitsch.PDF.
4 Montenegro Votes, Free of Serbia By Nicholas Wood
http://www.nytimes.com/2006/09/09/world/europe/09cnd-montenegro.html.