Otkačeni topovi na Bliskom istoku

Imanuel Volerstin

Pažnja svih je na pogrešnom mestu. Većina analitičara, novinara i političkih vođa brine o tome što određena vlada radi nešto istinski destabilizujuće, što će pokrenuti veliko regionalno pustošenje. Standardni krivci - koje biraju po svojim političkim uverenjima - jesu Irak, Iran, Izrael i SAD. Ali, u stvari, i iz raznih razloga, nijedna od ovih zemalja neće, sada, ni u bliskoj budućnosti, da izaziva scenario koji bi vodio u opšti rat. Irak je suviše zaokupljen svojim građanskim ratom i svojim pokušajima da okonča prisustvo SAD da bi bio u stanju da započne bilo šta ozbiljno. Iran ima sasvim stabilan režim i jedino nastoji da izbegne da mu SAD podrežu krila. Izrael se mršti i hukće u vezi s Iranom ali, posle fijaska u Libanu, nije u stanju da započne bilo šta ozbiljno. A vlada SAD liže svoje bliskoistočne rane i nastoji, pre svega, da umanji štetu koju je već nanela vlastitim interesima.
Izraz "otkačeni topovi na Bliskom istoku" odnosi se na Pakistan. Pogledajmo njegovu istoriju. Bio je to visoko sekularni, visoko "moderni" politički pokret u britanskoj Indiji sa velikom muslimanskom zonom, koja se otkinula od britanske Indije i bila priznata kao nezavisna država. Neposredno posle dobijanja nezavisnosti 1948. godine Indija i Pakistan su ušli u rat, u ogromnim brojevima se ubijali uzajamno i izveli su masovne razmene stanovništva. Od tada traje neprekidna napetost između ove dve države, posebno otkad su one, u stvari, podelile veliko granično područje Kašmira, a da nijedna nije priznala legitimitet podele.
Za nešto više od pola veka dogodilo se nekoliko važnih promena. Pakistan, koji je geografska nakaza, i sam se podelio na dva dela. Njegova geografski istočna polovina postala je nezavisna država Bangladeš (uz bodrenje Indije). Indija i Pakistan su vodili više ratova koji, u suštini, nisu ništa promenili. (Indija i Kina su, takođe, imale pogranični rat.) Za vreme hladnog rata Indija je postala vođa nesvrstanih radije prihvatajući prijateljske odnose sa Sovjetskim Savezom. Rezultat je da su dve zemlje bile posebno pogođene politikom spoljnih poslova Indije: SAD i Kina. I zbog toga su obe formirale tesne odnose sa Pakistanom.
Ni Indija ni Pakistan nisu potpisali Sporazum o neširenju nuklearnog oružja (nije ga potpisao ni Izrael). Obe zemlje su razvijale nuklearna oružja. Indija je imala turbulentnu i komplikovanu unutrašnju političku istoriju od 1948. Ali je u osnovi ostajala politički stabilna, uprkos tome što je izgledalo da se razgrađuje. Zbog jedne stvari. Indija je preživela mnoge promene vlada bez ijednog znaka da bi se vojska u to umešala. Priča o Pakistanu je sasvim drugačija. On je imao mnoge promene režima, a vojska je bila odgovorna za mnoge od njih. Sadašnji režim je nastao kao rezultat vojnog udara takođe.
Religija je igrala različitu ulogu u dvema zemljama. U Indiji, hindu fundamentalizam je bio vrlo snažan i sklon nasilju, ali se, pre svega, izražavao preko Bharatiya Janata Party (BJP), političke partije koja je radila po parlamentarnim zakonima, i kada je bila na vlasti i izvan nje. A u Indiji postoji vrlo velika muslimanska populacija, čiji je glas značajan. U Pakistanu, islamski fundamentalisti istovremeno slede mnoge puteve. Radi sigurnosti, stvorili su partije koje su bile i na vlasti i van nje. Ali su, takođe, stvorili i gerilske pokrete koji su (bar u početku) bili veoma aktivni u Kašmiru. Štaviše, infiltrirali su se u čisto sekularnu vojsku a posebno u njene obaveštajne operacije. I uspostavili su, de facto, autonomne režime na tzv. severozapadnoj granici.
Pakistanske vlade su morale da se bore da održe glavu iznad vode. Pokušavale su da zadovolje dva različita klijenta u isto vreme: "modernizujuću" (što znači prozapadnu) grupaciju (profesionalce, biznismene, visokoobrazovane), s jedne strane, i mnogo "popularnije" islamističke grupe, s druge strane. To nije bila laka politička igra žongliranja. Jedna od njihovih ključnih tehnika bila je da razvijaju dvosmislen ali blizak odnos sa SAD, pokušavajući da dobiju koliko god mogu američke finansijske i političko-vojne podrške, a da za uzvrat daju što je moguće manje.
Jedan od glavnih ciljeva Osame bin Ladena bio je da udari u uporišta ove igre dvosmislenosti. Nadao se, napadom od 11. 09, da će SAD izvršiti pritisak na Pakistan kako bi ovaj postao potpuniji saveznik. I, do neke mere, Osama bin Laden je ovo i postigao (zahvaljujući grubom nedostatku političke mudrosti u Bušovom režimu). Ovo je izazvalo jasnu reakciju u Pakistanu. Pokušaj vojske da zavede "red" u severozapadnim provincijama (i da tako uhvati Osamu bin Ladena) je propao i vojska je morala da se povuče. U međuvremenu, Indija je uspela da pridobije SAD da ozakone njen dalji nuklearni razvoj, a SAD su odbile to isto da učine za Pakistan, da ne bi osujetile svoje poboljšane odnose s Indijom. I tako se Pakistan okrenuo svom drugom stranom savezniku, Kini, da ispuni nastalu prazninu.
I dalje, pakistanski predsednik Mušaraf sve više liči na politički promašaj. Njegova vojska je, kradom, obnovila svoju podršku talibanima (čiji je glavni sponzor devedesetih godina bio baš Pakistan), a SAD se sve više ljute. Ako se Mušaraf koleba, Pakistan bi uskoro mogao da ima istinski islamistički režim, sasvim neprijateljski prema SAD - ovaj put u vojno moćnoj zemlji, sa nuklearnim oružjem, i u zemlji u kojoj Osama bin Laden boravi nekažnjeno.
A šta onda?

Komentar br. 193, 15. septembar 2006.
Prevela Borka Đurić