Letnja hibernacija

U letnjim danima ravnodušnom posmatraču Srbija liči na svaku drugu državu u njenom okruženju. Sunčana lepota i toplota pokreću ljude novim ritmom pa sve izgleda razdragano i novo. A ispod te šarene slike odvija se društvena dinamika slična razbijenim kapima žive, koje se u svom kretanju nakratko spajaju i razdvajaju, ali nikada ne ostvaruju trajniju koheziju. Između cikličnih individualnih svetova nema mostova već svaki od njih ima svoj pravac i ritam. U svakom tom malom svetu traje tihi rat koji ponekad odnese neki život i permanentno razara psihološku celinu ličnosti. Ljudi su usamljeni i uplašeni. Davno su izgubili samopouzdanje, a samopoštovanje većina nikada nije stekla. Sveopšta nesigurnost, beznađe i materijalne nedaće čine ljude depresivnima i agresivnima. Takva emotivna stanja onemogućavaju im da anticipiraju, planiraju i realizuju sopstvene zamisli. Lišeni mogućnosti da svoju kreativnu energiju usmere na smislene poslove koji bi im omogućili da se potvrđuju, provode isprazne dane bez želja i bez vere da će novo sutra imati novi sadržaj. Osećanje nedovoljnosti uz konstantnu osujećenost dovodi do osećanja hroničnog umora od svakodnevice. Mentalno ranjen i svakojakim obmanama i izneverenim nadama namučen, prosečan stanovnik Srbije nalazi malo prostora u kojem može da zaštiti svoju ličnost.
U porodici vlada hladna atmosfera izazvana materijalnim nedaćama i dubokim nerazumevanjem. Decu i roditelje odvaja nevidljivi jaz, sistematično kopan u mračnim ratnim godinama, čiji otrovi još uvek nisu detoksicirani. Seme zla ostalo je zasejano u mnogim porodicama i zrači svojom destruktivnom energijom uslovljavajući povremeno sukobe među najbližima, koji po svom kvantitetu dobijaju snagu mržnje. Kad čovek izmučen hladnoćom vlastitog doma zakorači u neki drugi sistem čiji je formalni ili neformalni deo, sreće se s ljudima koji su kao i on duboko ranjeni neizvesnošću, opštom nesigurnošću i svakovrsnim teskobama. Mentalno iscrpljeni ljudi nisu u stanju da realizuju kreativnu komunikaciju. Oni u svom saradniku na poslu, slučajnom prolazniku ili bilo kom iz okruženja vide sopstvenu bednu sliku i osećaju prema sebi i svom bližnjem tihi prezir i nemoćni bes. S takvim osećanjima se odlazi na posao, s takvim osećanjima se radi, s takvim osećanjima se živi. Takva osećanja iscrpljuju, zatvaraju prozore svesti za nove informacije, ubijaju radoznalost i rađaju strah od sopstvenog propadanja u bezdan ništavila.
Strepnja se uselila u svaki dolazeći dan, ljudi strepe od poslodavca, od potencijalnog gubitka radnog mesta, od bolesti, od obmana. Nepoverljivi su, nezaštićeni, nesrećni, bez vere u sebe, sa potpuno zbrisanom anticipacijom sutrašnjice. Zaokupljen sopstvenim malim ratom čovek ne registruje i ne reaguje na čuda koja se oko njega odigravaju. Iako ima razvijen moralni i etički kodeks nema spoznaju o potrebi da javno reaguje u skladu s njim. Ciklička omeđenost unutrašnjeg sveta zatvara racionalnu potrebu za ličnim udelom u zajedničkim akcijama čiji je cilj rađnje socijalne atmosfere u kojoj većina određuje pravila funkcionisanja zajednice. Nedostatak afilijativnog motiva uslovio je da bez odjeka ostanu događanja koja ponižavaju i atakuju na razum i dignitet većine.
Tragične smrti premijera Srbije, Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije i traljavi sudski procesi koji se vode tako da se zločin relativizuje a zločinci i žrtve postavljaju u istu ravan, ugrožavaju ontološki princip ugrađen kao praobrazac u procesu socijalizacije o spoznaji dobra i zla. Ugroženost osnovnog etičkog principa rađa bazičnu nesigurnost i osećanje nezaštićenosti uz gubitak elementarnog poverenja u državne sisteme.
Benevolentan stav koji vlasti imaju prema kriminalcima, nasilnicima, izgrednicima i konstruktorima mržnje i zla, rađa veliku sumnju u sposobnost i ozbiljnost institucija zaduženih za mir i bezbednost građana. Podivljale horde nesrećnika i bezumnika koji svoje frustracije i insuficijentnosti leče destrukcijom svakodnevna su slika na sportskim terenima. Lepotu letnjih noći skrnave napadima iz mraka na one koji im se ne dopadaju ili sumanutim porukama po zidovima ostavljaju svoj prljavi trag.
Odasvud po Srbiji čuju se pretnje. Preti se novinarima, ministrima, nastavnicima i profesorima koji nečijem detetu ne mogu da daju željenu ocenu. Sve je usijano od mržnje, ružnih reči i zlih namera. Tolerancija, poštovanje i razumevanje postali su apstraktni pojmovi čije značenje oni koji kreiraju društvene odnose ne razumeju. U atmosferi nerazumevanja, devastacije moralnih i etičkih principa, beznađe je osnovno stanje duha većine građana Srbije. Prirodni zakoni opstanka pokreću individualne odbrane od čijeg kvaliteta zavisi očuvanje integriteta. Većina se povlači i trudi se da u svom malom svetu pronađe neke okrepljujuće sadržaje. Oni ne veruju političkom establišmentu, niti od njih očekuju da mogu da učine bilo šta što bi njihovu teskobnu svakodnevicu učinilo podnošljivijom.
Politički establišment u svom kružnom prostoru funkcioniše odvojen od realnosti i građana koji su im ukazali poverenje da ih zastupaju i umesto njih odlučuju. Njegovi članovi imaju svoje ritualne radnje koje im služe da pred sobom održe osećanje nezamenljivosti i važnosti. Oni se uvek verbalno angažuju oko zadataka čiji kontekst ne korespondira s realnim mogućnostima. Dok sve propada i urušava se, dok je većini teško i sve teže, oni bi da ih Evropa prihvati kao ravnopravne partnere, oni bi da nađu pravično rešenje za Kosovo, iako svako od njih zna da ta teritorija ne može da ima onakav status kakav oni žele. Dane su potrošili ubeđujući građane Crne Gore da poznati ishod referenduma neće da im donese dobro.
Usmeravanjem aktivnosti ka nerealnim ciljevima vlasti obezbeđuju alibi za sopstvenu neefikasnost i održavaju status quo dostojan beketovske atmosfere. Proizvode krize kako bi stvorili privid da ozbiljno rade. Rezultati njihovog rada imaju značaja samo za njih jer im omogućavaju da zadrže aktuelne pozicije. Njihovi verbalni ratovi i retoričke egzibicije imaju cilj da podele građane, na protivnike i pristalice, na crne i bele, na dobre i zle, jer što više podela, što više haosa, tim je lakše održati vlast i stečene pozicije.
Mehanizmi kojima se vlastodršci održavaju na čelu devastiranog društvenog sistema poznati su većini građana. Njihovo je pravo da ćute nad sopstvenom propašću, ali je njihova civilizacijska obaveza da se susretnu s ovakvim izborom.