Seminar "Mediji i tranziciona
pravda" u Centru za kulturnu dekontaminaciju
Da li je novinarstvo u Srbiji paralisano
strahom od tajkuna
Pitanje iz naslova nije slučajno. Jer, kada su se na trećoj sesiji seminara
pojavili glavni i odgovorni urednici Danasa,
VIN-a, Mreže, RTV B92 i Vremena najviše
se govorilo upravo o tajkunima i neprozirnom privatnom vlasništvu koje ugrožava
naše novinarstvo. Tačno je da je opstanak na tržištu velika borba, ali ona
nije i jedina. A ako iz govora glavnih urednika izostane tako velika i značajna
tema kao što je uticaj politike i analiza vlasti, u čijoj je svetlosti jedino
i moguće sagledavanje uloge medija u ostvarivanju pravde, pa makar ona bila
i tranziciona, onda se priča o novcu, tržištu i tajkunima doživljava kao
mantra i izgovor da se ne dira u vlast. A vlast se u tranziciji ispostavlja
kao nešto što baš i nije tranziciono, za razliku od večnih kategorija kao
što su etika i tolerancija, na primer.
Tek, veče koje je provociralo najveća očekivanja, jer je najavljeno učešće
i glavnih urednika Politike, NIN-a
i RTS-a, pružilo je najmanje. Izostanak ovih poslednjih koji su se izgovorili
na Brisel, finansijski obračun ili se, kao u slučaju RTS-a, pozvani nije
ni izgovorio, mada je poziv prihvatio, nije jedini razlog što su očekivanja
izneverena. Šteta je što je publika ostala uskraćena da čuje nešto više
o uredničkoj odgovornosti, osim oveštalih konstatacija kako nema dijaloga,
kako je tržište netransparentno i kako urednik "donosi odluke koje
nekoga mogu povrediti". A publika je bila nesvakidašnja. Seminar su,
naime, pratili albanski studenti elitne novinarske škole u Prištini i studenti
Odseka za medije Filozofskog fakulteta u Nišu i više stranih i domaćih predavača.
Sa kakvim je utiscima o novinarskoj profesiji otišlo tih 50-60 studenata
i profesora, predstavnika donatora, možemo samo da zamislimo. Jer, u jednom
trenutku, nezadovoljan razgovorom urednika, Obrad Savić, jedan od organizatora
seminara, podsetio je da "skup očekuje refleksiju, a ne segmentirane
tekuće probleme, da je tema odgovornost, a ne samodopadljivost".
Pitanje odgovornosti načeto je dan kasnije kada je Radomir Diklić, novinar
Bete, trenutno savetnik za spoljnu politiku predsednika SCG, ocenio da je
društvo u Srbiji preddemokratsko i da se naročito pogoršala situacija u
nezavisnim medijima. Neki od njih, kako je rekao, postali su nezavisni od
vrednosti koje su popularisali. "Kada sam
|
posle nekoliko godina došao iz inostranstva, doživeo sam iznenađenje
videvši šta se desilo sa nezavisnima. Za mene će ostati misterija
gde su kolege našle opravdanje za promenu uređivačke politike i
podaništvo vlasti", rekao je Diklić, ocenjujući da novinari
iznose dva izgovora: da su političari "naši" i da je potrebno
preživeti na tržištu koje je siromašno i kojim vladaju tajkuni.
Veoma kritičke ocene izrekao je Mirko Klarin (Agencija SENS u Hagu),
čiji se prilozi,
|
|
|
|
Boško Vukašinović
|
 |
kako je naglasio, ovde više ne emituju. Klarin je rekao da su vojska i policija
barem verbalno počele reformu, a mediji ni to. Klarin se založio za preispitivanje
"kriminalne prošlosti medija", podsetivši da su oni početkom devedesetih
bili "nuklearni reaktori za proizvodnju mržnje, predrasuda i straha".
Ovde novinari nisu odgovarali pred Međunarodnim tribunalom, za razliku od
Ruande, "jer poruka nije bila toliko eksplicitna". "U Ruandi
su govorili idite i ubijte, a u bivšoj Jugoslaviji - dolaze da vas ubiju."
Zanimljivo je kako je predstava neprijatelja "tranzitirala" tokom
decenija. Za vreme Drugog svetskog rata, kako je pokazao prof. Omer Bartov
(Braun univerzitet u Providensu, SAD), Nemci su mnogo fotografisali i uopšte
prikazivali Jevreje insistirajući na njihovim fizičkim karakteristikama
i na dehumanizaciji, od čega nisu pošteđene ni žrtve. Profesorka Ana di
Lelio (predavačica u Prištinskoj školi KIJAC) otkrila je savremenu dimenziju
shvatanja neprijatelja. Naime, kako je rekla, albanski mediji potpuno ignorišu
postojanje neprijatelja (odnosno srpskog naroda i države). Njih jednostavno
nema, kao ni onih za koje se smatra da se nisu dovoljno istakli u oslobodilačkom
ratu. Ona je ocenila da je diskutabilan način na koji Albanci predstavljaju
sebe - ili kao heroja ili kao žrtvu.
|
| |
O. R. |
|
