Zidovi i svet

Imanuel Volerstin

Zidovi su ponovo u štampi, i ponovo su kontroverzni - zidovi između Meksika i SAD, zidovi oko izraelskih naselja na zapadnoj obali. Za zidanje ovih zidova zalažu se vlasti.
A negde pre dvadesetak godina, kod Branderburške kapije u Berlinu, Ronald Regan je izrekao čuvene reči: "Gospodine Gorbačov, smrvite ovaj zid".
Zašto gradimo zidove? U osnovi, iz dva razloga - da ljude zadržimo izvan i da ljude zadržimo unutra. Zidovi se obično grade na granici nečijeg ovlašćenja - ovlašćenja vlasti, ovlašćenja privatnog vlasništva. Postoje dva pitanja koja moramo postaviti o zidovima. Jesu li moralni? Da li su delotvorni? Postoji veliko i duboko neslaganje oko odgovora na ova dva pitanja.
Počnimo sa zidovima čija je namena da ljude zadrže izvan. Zašto želimo da ljude zadržimo izvan? Jednostavan odgovor je da mi imamo nešto što mislimo da drugi ljudi žele, a što mi ne želimo da podelimo s njima. Pošto su granice samo linije na tlu, one su, prirodno, porozne. Jedno rešenje je podići zid koji će otežati prelaženje linije - ulaženje u zemlju ili na privatni posed - i, na taj način, zaštititi zemlju/posed od onoga što smatramo nezakonitim i ilegalnim kršenjem prava - ometanje poseda/ulaženje/otimanje onoga što smatramo da imamo.
U slučaju zida koji bi sad da grade duž granice s Meksikom, SAD bi da otežaju Meksikancima i drugim Latinoamerikancima ulazak bez specifične dozvole (vize). A ovi, naravno, u najvećem broju slučajeva pokušavaju da uđu radi nalaženja posla ili, možda, okupljanja porodice. Opravdanje za podizanje zida je da će tamo, gde nema sistema viza, imigracija u bogatu zemlju ulaziti kao bujica i pretiće životnom standardu zemlje. Sistem viza ograničava broj (kao i izbor tipova ljudi koji mogu da uđu) a zidovi samo treba da spreče autsajdere da prolaze kroz sito viza.
Na individualnom nivou, ekvivalent je stvaranjem tzv. zaštitnih zajednica, u kojima vlasnici imovine na lokalnom nivou podižu zidove da bi izvan njih držali nepozvane, i koji unajmljuju i privatnu policiju da obezbedi ovu restrikciju. Mi ih zovemo zaštitnim zajednicama u bogatim zemljama. Ali, dakle, u velikom broju gradskih zajednica u zemljama juga i ljudi koji žive u bogatijim kućama podižu zidove, često ojačane bodljikavom žicom, dresiranim psima i, ponekad, privatnom policijom. Opravdanje je, obično, da je lokalna policija nesposobna da radi svoj posao sprečavanja napada na ličnosti i privatno vlasništvo.
Pogledajmo sada drugi motiv - zadržati ljude unutra. Kada je Nemačka Demokratska Republika podigla Berlinski zid 1961. godine razlog je bio politički. Postojao je neprekidan egzodus ljudi u Federalnu Nemačku Republiku preko berlinskog metro-sistema. Bila je ovo politička neprilika za vlasti Nemačke Demokratske Republike. I tako su izgradili zid koji je tamo ostao do 1989. godine. Kada je Regan pozvao na rušenje zida on je branio pravo ljudi da emigriraju, da idu kuda žele, iz bilo kog razloga.
Taj poseban zid je pao. Kada se to dogodilo ljudi iza zida (figurativno svi oni koji su živeli po komunističkim režimima u istočnoj i zapadnoj Evropi i u Sovjetskom Savezu) otkrili su da su stekli pravo da emigriraju ali ne i pravo da imigriraju. Da bi imigrirali njima je još bila potrebna viza. A sve do danas te vize nije nimalo lako dobiti. Neki od tih ljudi legalno emigriraju ali sada ilegalno imigriraju.
U slučaju izraelskih zidova mogućno je objašnjenje da oni treba da smanje sposobnost Palestinaca da preduzimaju nasilne akcije u tim zonama. Ali zidovi se ne grade na granici ovlašćenja. Oni se zidaju da bi kreirali ovlašćenja, što je način da se de facto stvore granice.
Vratimo se našim pitanjima. Da li su zidovi moralni? Da li su delotvorni? Moralnost zidova podignutih da ljude drže izvan postaje moralnost imovinskih prava. A moralnost imovinskih prava je pitanje kako je imovina stečena. Vlasnici imovine tvrde da je ona rezultat njihovog teškog rada, a drugi često tvrde da je rezultat lopovluka, nasilja ili drugih nelegitimnih (ako ne i ilegalnih) radnji. Ne postoji generički odgovor na ovo pitanje, a u praksi odgovor je, u posebnim slučajevima, rezultat političkih pregovora i političkih kompromisa.
Naravno, neko može misliti da ljudi odani beskonačnim prednostima slobodnog tržišta treba da osećaju da individualno kretanje treba da bude upravljano tržištem a ne monopolima (restrikcijom prava pristupa kroz sistem viza, na primer). Ali u praksi, neki zastupnici slobodnog tržišta uvek kažu da roba i kapital treba da se kreću slobodno, ali se trude da ne prošire ovaj tržišni princip i na kretanje ljudi.
A neko bi pomislio da ljudi odani socijalnim jednakostima treba da su skloni da sve dele sa svima. Ali, u praksi, mnogi zastupnici socijalnih jednakosti, posebno oni u bogatim zemljama, žele da ograniče socijalne jednakosti na one koji su već unutar posebne zemlje, a ne da ih otvore za čitav svet. Izgleda da je slogan, u stvari, da se zaštite naša prava, imovina i poslovi, a ne prava, imovine i poslovi celog sveta.
Što se tiče delotvornosti, zidovi su delotvorni da na kratak rok drže mnogo ljudi (ne sve) izvan, i da drže mnogo ljudi (ne sve) unutra. Ali, na srednji rok, zidovi su politički štetni, povećavaju nepravdu i tako prisiljavaju na dalje pregovore. Jedno je sigurno u vezi sa zidovima. Nisu ni prijateljski, ni milosrdni, niti su znak slobode.

Komentar br. 185, 15. maj 2006.
Prevela Borka Đurić