Zatvoreni um ili tragedija zbog nedovršenog ja

Ako želite da menjate svet palanke morate da napustite ideje
kritičke teorije društva

Zatvoreni um je u stvari celokupna filozofija života jedne palanke u kojoj ne možemo da bilo šta izgovorimo iz sebe samih (uvek iz nas progovara duh palanke, duh kolektivno-partijskog ja, nesretna svest, običaj), a još manje da nešto uradimo što bi imalo imalo nekakvog smisla, kako za sebe tako i za celokupnu zajednicu, ako se još uvek ti sociološki termini koriste sa nekim značenjima u Srbiji.
Shodno gore navedenom mi svoj um zatvaramo u tekst, u prostoriju gde nas niko osim nas samih ne može čuti, pokušavamo da interpretiramo ono što smo čuli (pa čak i da sudimo o drugima na osnovu toga), koristeći istu boju glasa koju je naš omiljeni govornik koristio, i dolazimo do konstatacije ili zaključka da pored nas ima još uvek normalnih ljudi, šta god to značilo.
Ne primećujemo da se krećemo po listovima stranica koje će neko ili zatvoriti ili će jednostavno okrenuti drugi list.
Ne shvatamo da mi nismo ti koji okreću stranice iz prostog razloga što kritičko opisivanje društva kao alter ego palanačkog subjekta nikada nije kao svoju posledicu i osnovni cilj imalo promenu svesti građana koji oko nas žive (nikada se nisu nudila konkretna rešenja, osim u vreme filozofa), i koje svakodnevno srećemo u prodavnici, na pijaci itd. već se zatvaralo u samo sebe, te će za koju godinu postati crna rupa iz koje više ni svetlost neće moći da izađe ako je uopšte tamo ima, jer i ona više možda neće da bude normalna.
Da li će nas to učiniti srećnim kada spoznamo da smo ostali sami sa ljudima koji su "normalni" ili ćemo primetiti da oko nas nema nikoga i da smo sami sebi u stvari postali najveći neprijatelj koga nikada nećemo pobediti, promeniti, dovršiti, jer nam "ja" palanke neće dozvoliti da ugledamo vlastito Ja koje je slobodno u svojoj dovršenosti i svojoj biti.
Samo na taj način kritička misao kao individualno-liberalni pojedinac postaje ono što menja svet, ono što čini sastavni deo slobodne ličnosti koja deluje, jer to i jeste osnovni smisao i sama suština politike, obrazovanja, ekonomije, te zbog toga treba bežati iz tih sala, iz tih tekstova, jer tamo nemamo šta da čujemo.
Tamo nas ništa neće promeniti, jer tamo i nema nikoga osim ogromnog palanačkog Ja kojeg jedino poznajemo i umesto da svoje vlastito ja (ako ga još uvek raspoznajemo u kolektivnom) uhvatimo za uši i izvedemo iz sale i počnemo ozbiljno s njim da razgovaramo, mi slušamo govornika. Čitamo tekstove u koje sami sebe zatvaramo iz prostog razloga da bi rekli "još uvek ima normalnih ljudi", i tu se završava sve razmišljanje o pročitanom umesto da se suočimo sa samim sobom, što nimalo nije jednostavno, zato što to boli.
Iz tog razloga nam je jednostavnije da slušamo drugoga i da to prihvatimo kao nešto vrhunski mudro, pametno, što ćemo uz jutarnju kafu da prepričavamo, neshvatajući da ćemo za par dana zaboraviti o čemu je tu uopšte i bilo govora, a da ne govorim šta će se sa tom kritikom desiti za narednih deset ili stotinu godina, da li će ona promeniti nekoga izvan sale ili izvan knjige koju smo pogrešno čitali, mislim da neće, jer je celokupna istorija ljudskog mišljenja hiljadama godina u stvari fenomenologija i genealogija samog Ja, i samo kada budemo dovršili vlastito Ja, kada postanemo samosvesni, kao pojedinci, a samim tim ćemo postati i delatni, moći ćemo da realno menjamo virtualni svet palanke koji je stvoren diktaturom koja je usko povezana s kritičkom teorijom društva i jedna drugu održavaju.
Šta će se desiti sa jalovim i sterilno-moralnim mišljenjem ako to uopšte i možemo definisati i nazvati mišljenjem, koje nikada nije proizvelo ništa osim diktaturu koja je odnela realne živote, koju kritička teorija danas oplakuje, ali nikako da pređe tu granicu, jer onda ne bi bila kritika nego delatnost, onda ne bi bila hrana nedovršenim ličnostima, nego bi srušila virtualni svet palanke.
Mnogo je jednostavnije držati govore, dodirivati hladno kamenje, imati puna usta slobode, slobodnog tržišta, suočavanja sa prošlošću, nego se suočiti sa samim sobom jer to je naša najgora prošlost koja kada nije završena proizvodi Srebrenicu, ubistvo Zorana Đinđića, Slavka Ćuruvije, proizvodi ratove i stradanja stotine hiljada ljudi, ali to je samo duhovna hrana kritičkoj teoriji koja nam opisuje te zlikovce koji su to naredili, opisuje nam ljude koji to podržavaju, opisuje nam društvo u kojem živimo i tu stavljaju tri tačke kako bi njihov simbiotički brat mogao ponovo da se vrati i još strašnije nam pokaže našu vlastitu nedovršenost i tako smo ponovo na početku, i tako nikada nećemo prevladati večno vraćanje istog dok god ne dovršimo svoje vlastito Ja.
Konstatacije naših kritičkih mislilaca da smo neobrazovani, da nam treba edukacija, promena obrazovnog sistema, institucija, i tako u nedogled su prihvatljive tek na stepenu dovršenosti, kada dođemo do kritičkog i ekonomski slobodnog pojedinca a ne do kritičkih citata koje smo negde pročitali i loše preveli na svoj virtuelni jezik i tako očarali prisutne i posle toga otišli, a nakon toga ništa.
Zato treba ostaviti te ružne sale, tekstove koje ne razumemo jer su njih pisali dovršene ličnosti i koji služe za susret sa vlastitim Ja, a ne za citiranje, ne za kopiranje, ne za edukaciju drugih ljudi, ne za pisanje vlastite knjige koja je samo loše prepričavanje pročitane knjige, jer sve je to govor virtuelno-palanačkog Ja i ništa više.
Kada napustite takve sale i iza sebe ostavite kritičke mislioce i njihove ideje koje su za sva vremena, odnosno za vjeke vjekova, ostanete sami na čistini i sa svake strane možete očekivati metak jer ste jednostavno postali smetnja demokratiji koja je shvaćena kao vladavina većine nad svima, a ne kao vladavina većine nad samima sobom. Postali ste smetnja o kojoj samo puštaju filmove, citiraju vas glumci kao u Eshilovim tragedijama, a publika kao hor jednostavno svojom ćutnjom odobrava, odnosno donosi svoj konačan sud, o vama kao krivcu koji je narušio običaj zajednice koja jako lepo živi na relaciji kritika-diktatura i ništa dalje od toga, jer za to ne mora da se stavlja ništa na kocku. Hor se povlači sa scene. U istoriji palanke nikada neće biti zapisane ličnosti koje su dovršile samoga sebe, odnosno prošle golgotu tog najvažnijeg, najistinitijeg i ujedno najtragičnijeg susreta, koji je ujedno jedini put do slobode ličnosti, susreta sa samim sobom, ali će zato velikim slovima zabeležiti razne zlikovce, nekrofile i sve one koji će dugi niz godina biti tema kritičkim misliocima, odnosno biće im šlagvort za opisivanje jadnog stanja društva, nedovršenih ljudi u njemu i tako će vekovima i milenijumima puniti glave ljudima koji sa takvim idejama, možda je bolji izraz jalovinama (svaka ideja ako je ispravno shvaćena zahteva ostvarenje), ne mogu da urade ništa jer se niko od njih ne usuđuje da kaže da nešto treba uraditi, već samo da nešto treba sagledavati, promatrati, opisivati, ali nikako menjati jer onda će naši "mislioci" da naruše samu suštinu palanke, odnosno taj odnos između diktature i kritike, izgubiće vlastiti položaj, kredibilitet, ko bi ih više slušao itd... itd... Sve bi se jednostavno raspalo kada bi svaki pojedinac dovršio samoga sebe i izašao iz svojevrsne šizofrenije kolektivnog, klasnog, partijskog ili bilo kojeg masovnog ja kojeg su pune naše institucije na bilo kojem nivou, kojeg su pune sale u kojima sedimo.
Zato ne zatvarajte svoj vlastiti um u tekst, dvoranu, u reči koje slušate sa raznih katedri, govornica, nego ga oslobodite dovršenjem vlastitog Ja, jer će tada nestati palanačka svest koja je postala naša druga priroda koja je od nas napravila ili jalovog kritičara ili zločinca ili je to jedno te isto.