Kritika komunizma kao totalitarne prakse ima svoju bogatu istoriju - i na levici i na desnici

Antikomunizam - novi bauk u Evropi

Verbalni antikomunizam je bauk kojim treba zastrašivati ne samo vernike već i sve one koji drugačije misle

Mirko Đorđević

O premisama i zaključcima (umesto uvoda)

U tradicionalnim vežbama iz formalne logike sve je jasno i na svom mestu - dva ili više sudova u silogizmu obezbeđuju ispravan zaključak pod uslovom da su premise nesporne i valjano elaborirane. Istina je da su svi ljudi smrtni i ako je Sokrat čovek - to sporno nije - i on je smrtan. Logičare ni najmanje ne zanima koliko je ta istina bila utešna samom atinskom mudracu u času dok je ispijao otrov od kukute. Bilo kako bilo, nesporna je vrednost formalno logičkih "vežbi" jer je reč o nekim pravilima koja su pretpostavka da se o nečem donese sud. U prosuđivanju društveno-istorijskih fenomena pravila i pomenute "vežbe" nisu od velike pomoći i ne obezbeđuju uvek ispravan zaključak. To se odavno znalo i stoga je korišćen poznati deterministički "ključ" za koji se verovalo da može otvarati sva vrata. Makar neki poznati primeri bi se morali pomenuti. Neki smisao istorije blaženi Avgustin precizno smešta u prostore providencijalnog plana - velika imperija Rima propada - a Avgustin je bio istorijski svedok njenog kraja - prema "božanskom planu" u kojem veliki mislilac nije video neko važnije mesto za čoveka. Pravoslavni to zovu "božanska ikonomija". Kako god bile elaborirane, premise su se na očekivan način slagale u zaključku. Nije mnogo drugačije ni kod sledbenika marksističke škole istorijskog materijalizma. Ekonomski faktor u strukturi društva ima ulogu sličnu onoj kakvu je imao avgustinovski providencijalni i univerzalni "ključ". U sferi premisa i njihove elaboracije Marks i njegovi sledbenici načinili su velika otkrića u tumačenju društveno-istorijskih fenomena te razvoja društva uopšte, koje niko do danas osporio nije, no sve je ostalo problematično kod konačnih zaključaka jer se suština ekonomskih struktura nije uvek "odslikavala" u suprastrukturi prema pominjanom ključu.
Ako su ove napomene uglavnom ono poznato, pominjanje Maksa Vebera je - makar sumarno - ovde nezaobilazno.
Veber je utisnuo snažan pečat sociološkim istraživanjima još osamdesetih godina XIX veka, posebno svojim glasovitim delom Gesamellte Aufsättze zur Religionssoziologie s kojim je pojam "sociologije religije" dobio legalno mesto u naučnim prosuđivanjima društveno-istorijskih fenomena. Kombinujući svoju tipologiju socioloških fenomena sa kantovskim sudovima on je - po svoj prilici s pravom i s razlogom - posumnjao u objektivnost zakona razvoja društva. On je iz realnih istorijskih premisa izveo pojam "sociologije koja poima" i zaključke je izvodio ne iz ekonomističkog ili providencijalnog "ključa" već iz "osnovnih ideja epohe". To je njegovo glasovito izvođenje kapitalizma "iz duha protestantizma". Mnogo kasnije zamerali su mu - L. Goldman, recimo - da u njegovoj sociologiji nema "socijalnog determinizma". Njegov učenik G. Lukač - sreli su se u Hajdelbergu 1913. godine - krenuo je smerom druge krajnosti. Veber je smisao društvene akcije izvodio iz društvenih odnosa na relaciji koju je definisao kao sumu "ideja i religioznih interesa" i zaključke je izvodio iz "društvene psihologije svetskih religija" ispitujući u njima "ekonomsku etiku" i njen realni sadržaj. Jednostavnije rečeno - uzmimo pobliže samo taj primer - ona religija ili konfesija koja se odlučila da blagoslovi rad i sticanje - a to je slučaj sa protestantizmom - može steći pravo takvog "primarnog" faktora koji utiče i na onaj "ekonomski" i na onaj tradicionalno teološki providencijalni ključ. Tu su važna još najmanje dva momenta - naime, Veberu se u novije vreme sociolozi jednako vraćaju, a o teološkom providencijalizmu savremeni teolozi sve manje razmišljaju na onaj avgustinovski način - jedna uprošćena shema koja je formalno-logički nesporna odavno mnoge moderne teologe ne zadovoljava, a naročito one koji razmišljaju o društveno-istorijskim fenomenima.
Napomene o premisama i zaključcima su dovoljne da se još jednom vratimo idejama F. Firea koji o tome razmišlja zaista na nov način.1
U pristupu razgovoru o premisama i zaključcima neke napomene koje francuski istoričar nudi u kratkom novom uvodu za ovu knjigu veoma su važne - posebno dve koje se tiču metodologije bitne za razumevanje tog problema. F. Fire ističe "melanholičnu pozadinu" - on koristi izraz le fond u smislu "platna" na kojem se odslikava vek evropske istorije - kraja ovog veka. Istoričar više nema u rukama neki deterministički ključ koji otvara sve brave, niti može da veruje u to da čovek stvara istoriju i upravlja njome. Jedno je tradicionalni teološki istoriografski "ključ" koji više ne deluje, a drugo je privlačna metafora bez realnog istorijskog sadržaja. Tu je još jedna nevolja - odavno istoričari nisu zadovoljni ničijim pa ni nekim svojim "zakonima istorije" jednostavno stoga što se ti zakoni različito određuju i - što je posebno važno - stoga što se ti zakoni u različitim epohama različito manifestuju. Tu svoju ideju Fire razvija i u poslednjem pismu koje je uputio E. Nolteu 1997. godine, kada se polemika formalno završavala - ali ne i problemi s njom. "Snage koje deluju u smeru univerzalizacije sveta", kaže F. Fire, "su moćne i stvaraju čitav niz situacija koje su inkompatibilne s idejom o zakonima istorije". Za ovu ne samo melanholičnu već i mučnu situaciju francuski istoričar nalazi zanimljiv izlaz - istoričar ipak mora da reaguje i nikako ne sme da pristane na "fatalizam". "Manje nego ikada do sada imamo pravo da izigravamo proroke jer razumeti i objasniti prošlost više nije tako jednostavno." Istorija se nameće tako suvereno sa svim svojim tokovima i obrtima da se mi danas osećamo kao da smo zatvoreni u granice jednog do sada nepoznatog horizonta i mi "upravo gubimo iluziju da možemo upravljati njome". I još jednom F. Fire opominje da bez obzira na to što istorija deluje fatalno-fatalistički i nadilazi čoveka, istoričar nema pravo da se predaje pogubnom "fatalizmu".
Jedno načelo ostaje nesporno - čovek je deo istorije i deo njenog toka i to i individualno i u kolektivitetu.
Premise ne samo one iz formalno-logičkog niza već one istorijske ne mogu se zanemarivati niti zaobilaziti - pre donošenja zaključka.

Evropski parlament o fašizmu i komunizmu

Dokument koji je početkom godine usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope ima dosta jasan naziv - Zločini u ime teorije klasne borbe i diktature proletarijata. Sažet i nedorečen, taj je dokument vrsta deklaracije koje su obično rezultat parlamentarne "igre" određenog odnosa snaga. Suština problema - odnos fašizma i komunizma - ostala je po strani, odnosno zanemarene su temeljne premise i u tom kontekstu su i izvođeni zaključci. To pokazuje i rasprava koja neće skoro biti okončana - nije reč o zaboravljenim ili zaobiđenim premisama u formalno-logičkom i školskom smislu već o nečem što je odavno u Evropi deo jednog valorizovanog istorijskog iskustva i osvojenog nivoa političke kulture. Ovo drugo je upravo svesno zaobiđeno i po principu proste redukcije fašizam i komunizam su izjednačeni i prikazani kao istovetni vidovi modernog totalitarizma. Tako je pronađen novi bauk koji treba da plaši Evropljane. U momentu kada se mučnim stvaranjem EU traga za novim evropskim reperima identiteta to se moralo drugačije raditi. Tokom rasprave u Savetu Evrope rečeno je da je to samo "sirov materijal" i da bi sve trebalo "vratiti Komitetu na doradu". To nije učinjeno i većina predstavnika se saglasila da dokument "prođe" ali je rasprava u evropskim razmerama pokazala da stvari ne mogu tako ići - usvojen tekst jednostavno nije odgovarao naslovu.2
Zanimljivo je pogledati koje su političke partije i grupe usvojile pomenuti dokument - upravo s tim se otvara i pravi problem.
Političke partije evropskih zemalja - posebno one iz istočne Evrope u periodu "posle komunizma" - veoma su različite iako sebe definišu kao "narodne i konzervativne". Uglavnom su nastale nakon sloma ruskog modela komunizma, odnosno njegove totalitarne istorijske inkarnacije i tu se zapravo radi o čitavom jednom procesu koji još uvek stoji u znaku velikih nepoznanica. Te partije uglavnom nisu nastale bez volje samih komunista u momentu kada su komunisti prihvatili klasičan sistem parlamentarizma i političkog pluralizma. U periodu pre vanparlamentarnog i revolucionarnog preuzimanja vlasti komunističke partije su posedovale politički legitimitet u najnormalnijem smislu, ali su činom revolucionarnog osvajanja i čuvanja vlasti taj legitimitet izgubile - nakon sloma ruskog modela komunizma one su drugim partijama obezbedile legitimitet i dozvolile im normalan politički rad. Brojne "narodne i konzervativne" partije su, međutim, u svojoj političkoj strukturi sačuvale duh tradicionalne komunističke "partijnosti" i odanosti nečem što se označava kao tehnologija vlasti i vladanja. Retrogradni programi i ideološke orijentacije govore o prihvatanju jednoumlja kao prepoznatljivog ideološkog modela. U populističkom talasu na kojem su nastajale brojne među tim partijama nisu ni uspele da izgrade sopstveni politički identitet, a to se vidi po pomenutom pečatu komunističke partijnosti koja se iščitava u matrici bez obzira na deklarativna zalaganja. Ta istorijska "razmena" modela još nije sasvim istražena i valjano osvetljena. Ideološki brojne od tih partija i grupa stoje izvan procesa modernizacije ili se njemu odupiru - dok su komunisti u tom procesu modernizacije ostali do svog političkog kraja. Komunističke zločine najžešće osuđuju upravo partije koje zagovaraju vidove klasičnog fašizma ili neku varijantu neofašizma - mnogi njihovi prvaci nalaze se pred međunarodnim sudom zbog učešća u zločinima tokom poslednjih petnaestak godina. To baca senku na dokument koji pledira da objasni prirodu totalitarizma - a tu se vide i sve protivrečnosti ove rezolucije koja se nudi iz Saveta Evrope i evropska rasprava je to i pokazala. U tom smislu dva momenta koja se u dokumentu pominju i koja su u raspravi dobila potvrdu o tome i govore. Upućen je apel evropskoj javnosti - posebno javnosti istočne Evrope i Balkana - "da ponovo ocene istoriju komunizma i sopstvenu prošlost". Pomenute partije i političke grupe upravo to nisu učinile i veliko je pitanje da li to mogu učiniti - dokaza o spremnosti za to upravo u krugovima tih partija nema. Ipak, u tekst rezolucije ušao je i ovakav stav - "Skupština priznaje da su uprkos zločinima totalitarnih komunističkih režima, neke komunističke partije dale doprinos da se dostigne demokratija". Rasprava je otvorila problem mnogo šire: nije reč uvek samo o određenom "doprinosu" već i o činjenici da bez promena u samom biću komunističkih partija taj proces teško da bi se odvijao onako kako se odvijao - da ovde i ne pominjemo notornu činjenicu da su komunističke partije najčešće bile u avangardi svetske antifašističke borbe. I u vezi s ovim nije više reč o premisama u akademskom formalno-logičkom smislu već o istorijskim realnostima i svim njihovim posledicama.
Stoga ovde valja pomenuti - makar sumarno - nešto od onoga što je relevantno u punom smislu reči.
Postoji - i nije nepoznata - tipologija komunizma koja pokazuje sve varijante i sve njegove modele - od ruske inkarnacije do, recimo, jugoslovenske samoupravne varijante - ali ne postoji još uvek neka ozbiljna i naučno elaborirana tipologija antikomunizma. Stoga je najlakše izjednačiti komunizam i fašizam kako se to najčešće i čini i kako je u ovom dokumentu i učinjeno. Da bi se taj istorijski kontekst razumeo nužno je osvrnuti se na sadašnje okolnosti u kojima je ovaj dokument nastao; tu više nije reč o premisama formalno-logičke prirode koje se podrazumevaju već o realijama savremene Evrope. Najpre, ovaj se dokument metodološki ne udaljava mnogo od onog što znamo iz Crne knjige komunizma i svih rasprava koje je ta knjiga podstakla - nisu sporni zločini totalitarnih komunističkih sistema i oni su dobro izučeni, ali kada se oba vida totalitarizma XX veka ovako redukuju ozbiljniji rezultati izostaju, što ovaj dokument i pokazuje. Dokument je nastao u atmosferi uspona desnice na evropskom prostoru i taj uspon vidno usporava stvaranje EU za koju se i govori da prolazi kroz period ozbiljne krize. Nekih naznaka o tome ima i u ovom dokumentu, a posebno u raspravi o njemu jer se procenjuje da "prava opasnost preti od ekstremne desnice". Stoga je sud ekstremne desnice o komunizmu u najmanju ruku sumnjiv. Druga okolnost je ništa manje važna - odavno već postoji škola istorijskog revizionizma koja doživljava svoj procvat upravo na ovom terenu: nije bilo nemačkih nacističkih logora, i to je mit ili legenda i deo "jevrejske zavere", kao što u našim prilikama zvuči tvrdnja da Srebrenice nije bilo. Nasuprot tome, u mnogim zemljama nekadašnjeg realsocijalizma javlja se neka vrsta nostalgije za komunizmom koja kao fenomen još nije valjano objašnjenja - naivno bi bilo tvrditi da je to neko pokrivanje zločina i bezakonja iz vremena komunizma. Jednostavnije rečeno, splet okolnosti je zaista složen i rezolucija Saveta Evrope ne nudi ni naznaku nekog mogućeg jasnog odgovora.
Ako su ponavljanja stilska mana - a ona to jesu - ovde ćemo ponoviti nešto od onoga što pomenute okolnosti čini jasnijim.3
Kritika komunizma kao totalitarne prakse ima svoju bogatu istoriju - i na levici i na desnici. Tvorci ovog dokumenta kao da nisu ni čuli za Kauckog ili R. Luksemburg, koji su svojevremeno podsećali Lenjina da bi trebalo razlikovati pojmove kakvi su diktatura i despotija. Ruska boljševička istorijska inkarnacija izvorne komunističke ideje pretvorila se u despotiju čije istorijsko ime nije nepoznato - staljinizam. Osim toga, ovde je sasvim zanemareno istorijsko "poglavlje" disidentskog otpora nenasilnog tipa sa imenima kakva su u Rusiji A. S. Solženjicin ili u Jugoslaviji Đilas i Mihajlov. U Jugoslaviji je čitave dve decenije, od sredine pedesetih do početka sedamdesetih, jačao raznoliki talas duhovnog oslobađanja i kritičkog mišljenja.4
Iako u klupama Parlamentarne skupštine Saveta Evrope sede i nekadašnji "šezdesetosmaši" iz teksta dokumenta se jasno vidi da je njihovo iskustvo sasvim zaobiđeno, a to iskustvo je deo osvojene političke kulture koja se pokazala kao alternativa svakom vidu diktature ili moderne despotije. Od brojnih analiza ovde ćemo pomenuti još samo jednu koja to iskustvo sumira i valorizuje nakon bezmalo punih četrdeset godina od velike pobune studenata 1968. godine.5

Nove marginalije uz prepisku F. Firea i E. Noltea

dvojica istoričara definišu fašizam. "Filozofija fašizma je", kaže F. Fire, "utemeljena na afirmaciji iracionalnih sila života", a nacizam, nastavlja on, "nije preterana reakcija na boljševizam već posledica političkog deficita demokratije". Mnogo su zanimljivije teze Hitlerovog neobičnog učitelja koga se on sećao do samog kraja života i o kome je govorio "sa suzama u očima". Pesnik i mistik, rano preminuli učitelj bio je čovek temeljnog obrazovanja, ali istovremeno jednodimenzionalni duh uveliko opsednut nečim što ga nije ni u trenutku napuštalo, a to su bili Jevreji i njihova uloga u svetu tokom dvehiljadugodišnje istorije - pa i više, jer on navodi antijevrejska osećanja i pre naše ere koja su dovodila do progona Jevreja i groznih pogroma - i ta se uloga mora okončati time što bi se "konačno rešilo jevrejsko pitanje". Njega je Hitler slušao ne samo
		Georges-Pierre Seurat, The Circus, 1891.

Post scriptum - antikomunizam u crkvi

Onaj ko pažljivije prati tirade o komunizmu koje se sreću sve češće - u SPC je to poseban problem - koje se svode na antikomunizam koji se ideološki agresivno forsira, lako može opaziti da je u pitanju jedan fenomen koji se skriva iza verbalnih mantri koje deluju nesmisleno i anahrono. Iako komunizma odavno nema kao društveno-istorijske prakse i sistema, antikomunizam je nadživeo komunizam i uporno traje - iza pomenutih tirada skriva se jedna politika koja ne donosi ništa dobro ni društvu ni - u konsekvenci - Crkvi i njenoj misiji permanentne evangelizacije. Drugim rečima, te su tirade pokriće za forsiranu klerikalizaciju koja neće - kao što nikada i nije - rešiti problem slobode vere kao ljudskog prava. Neka bude dovoljan jedan primer iz prakse SPC. Glasoviti propovednik i politički tribun - proglašen "svetim", koji ima dva zapovedna dana u kalendaru - N. Velimirović, u jednom svom razmišljanju o komunizmu, nudi i ovakav stav - "Jer ako sutra, kao što izgleda, komunizam prizna veru i odrekne se bezboštva u svom programu, mi nećemo imati ništa protiv njegovog političkog programa". Komunizam je priznao veru - sledeći tradiciju modernog sekularnog društva - i jedino sekularna moć može da ponudi autentičnu slobodu vere i savesti - religije to ne mogu jer su isključive po pravu punog posedovanja konačne Istine - ali "vera" ne samo da ne priznaje neki komunizam već ne priznaje ni realije savremenog sveta. Tako se suočavamo sa prvim paradoksom: sekularna moć koja trpi i ateizam nudi ono što "vera" nema a što je i njoj neophodno. U tom smislu je antikomunizam ne samo "mantra" lišena smisla - barem u Crkvi - već i pokriće za stečenu ili priželjkivanu društvenu moć. Problem se može još jednostavnije objasniti - verbalni antikomunizam je bauk kojim treba zastrašivati ne samo vernike već i sve one koji drugačije misle. Uostalom, taj se antikomunizam i prepoznaje po tipično komunističko-staljinističkoj matrici u kojoj je jednoumlje dominantan obrazac. Taj i takav antikomunizam ugrožava ne samo kritičku i slobodnu misao već i veru - u smislu religije - religio je karika ili veza sa smislom i Tvorcem - a vera je individualni "izbor" i stav ili čin koji se čita po crti humano-etičkog smisla.

1 Valja se još jednom vratiti velikom sporu koji su glasoviti istoričar revolucije od 1789. F. Fire i savremeni nemački istoričar Ernst Nolte vodili o komunizmu i fašizmu, koji se nalazi u novom izdanju knjige Francois Furet et Ernst Nolte Fascisme et communisme, Hachette, Paris 1998, koji nije okončan. U tom smislu je ova rasprava nastavak naših rasprava kakve su "Bekstvo iz Utopije", Republika br. 179-180, Beograd 1998, i "Sjaj i beda Utopije", Republika br. 191, Beograd 1998, ili "Otvoreni krug disidentskog izazova", Republika br. 240-241, Beograd 2000.
Učesnici ove neokončane polemike polaze od sličnih premisa, na sličan način u metodološkom smislu ih elaboriraju, ali dolaze do različitih zaključaka. Reč je o komunizmu i fašizmu i prirodi totalitarnih sistema, te njihovih ideoloških pretpostavki. Osnovni međaš je - u vremenskom smislu - revolucija 1789. i "slika" sveta koja se s njom oblikovala na evropskom prostoru sa svim posledicama u punom kulturno-civilizacijskom i društveno-istorijskom smislu zaključno sa prvom polovinom XX veka, odnosno sa praksom istorijske inkarnacije komunizma u vidu "ruskog komunizma" i nemačkog nacizma u varijanti A. Hitlera i njegovog planiranog "hiljadugodišnjeg Rajha" kao istorijske inkarnacije nemačke kontinentalne hegemonije. I u premisama i u zaključcima se kod obojice istoričara zapaža puna svest o nekom i nekakvom "ubrzanju istorije" koje se opaža u XX veku koji je narodima starog kontinenta ponudio gorko iskustvo totalitarizma u njegovom najstrašnijem vidu sa posledicama koje su - barem u sferi izvedenih zaključaka - različito tumačene.
2 U ovom visokom evropskom parlamentarnom domu sede predstavnici 46 zemalja i sedam predstavnika iz SCG. Veoma je zanimljivo da je samo jedan predstavnik i to iz SCG - D. Mićunović - glasao "protiv", sa primedbama koje su ukazivale na problem i njegove stvarne dimenzije. Pokazalo se ipak da ni u tom visokom domu nema spremnosti da se problemi osvetle i ozbiljnije rasprave.
3 U ranije navedenim ogledima koje je publikovala Republika ovim je pitanjima posvećena veća pažnja, ali ovde treba naglasiti da je rezolucija o kojoj govorimo kritika komunizma sa pozicija ekstremne desnice i kao takva ne predstavlja nešto novo.
4 Videti o tome: Sloboda i nasilje (priredio N. Popov), "Res publica", Beograd 2003.
5 Reč je o knjizi H. Webera Que reste-t-il de mai 1968 - essai sur les interpretations des "evénments", Seuil, Paris 1998, u kojoj se nalazi i ovakav zaključak izveden iz temeljnih analiza svih posledica koje su majska gibanja imala u Evropi - "Mi nismo prelomili istoriju sveta na dva dela, i nas je život nesumnjivo promenio, no i mi smo promenili život. Nismo promenili svet kao što smo mislili u vreme naše romantične i poletne mladosti. Nismo promenili čoveka u onom što je u njemu najdublje, nismo sagradili novi zemaljski Jerusalim. Ali mi smo dali najsnažniji demokratski i hedonistički zamah mnogim zemljama kakav one do tada nisu poznavale". Ta energija ne samo ljudske nade već i jasne političke vizije još nije sasvim potrošena i na njenom - u istorijskom smislu - talasu treba čitati neke činjenice: u procesu takozvane tranzicije ta se energija potiskuje i bude se retrogradne snage bez vizije i jasnog političkog programa. U takvoj atmosferi se metodološkim manihejstvom otvara put onome što francuski istoričar F. Fire naziva "fatalizam na koji istoričar ne bi trebalo da pristane". Retrogradni programi nove desnice pokazuju njenu nemoć da izađe iz zamke proste redukcije kojom tretira komunizam i nacizam.
6 F. Furet, op. cit.
7 Ernst Nolte, Fašizam u svojoj epohi, Prosveta, Beograd 1990.
8 Iz prepiske se vidi da je jedna knjiga nezaobilazna a ona postoji i na našem jeziku u prevodu s engleskog - Ditrih Ekart, Boljševizam od Mojsija do Lenjina - razgovori između Adolfa Hitlera i mene, u prevodu P. Višnjevca, Beograd 1998, a knjiga je prvi put publikovana 1923. godine u Nemačkoj. Autora knjige A. Hitler je smatrao svojim učiteljem, nazivao ga je "polarnom zvezdom svog života" i uređivao je zvanično glasilo Hitlerove partije Völkischer Beobachter ("narodni dobošar").
9 Francosi Furet et Ernst Nolte, op. cit., p. 86.
10 Dovoljno je prelistati brojeve lista Novo vreme koji je u Beogradu izlazio pod okupacijom, da bi se videlo kako se glorifikovala ta Hitlerova politika prema Arapima - i to čak i u proleće 1944. godine kada se ratna sreća nije smešila vođi hiljadugodišnjeg Rajha.
11 Čak i poslovično oprezni srpski patrijarh Varnava Rosić bio je zbunjen i nije se najbolje snalazio, o čemu svedoči zvanični organ SPC is onog vremena - Glasnik srpske pravoslavne patrijaršije br. 1-2, 1937 - koji donosi veoma zanimljivu patrijarhovu izjavu koju su objavile novine u Berlinu u obratnom prevodu. "Firer velikog nemačkog naroda vodi borbu", kaže patrijarh Varnava, "koja služi na korist celom čovečanstvu". Ta Hitlerova borba, nastavlja srpski patrijarh, "nema nikakve veze s imperijalističkim ciljevima i potiče iz idealnih motiva i mi Fireru verujemo i njegovoj iskrenoj reči", kaže se u toj izjavi. Januara meseca 1937. godine list Münchenes Neueste Nachrichten doneo je iz Beograda izjavu patrijarha Varnave i opširan razgovor s njim u kojem dominiraju iste ideje, a objavljen je i jedan patrijarhov govor koji je vlada u Beogradu bila zabranila, a reč je o jednoj besedi kojom se srpski prvosveštenik obratio članovima Sinoda Ruske zagranične crkve u Sremskim Karlovcima te godine. "Bog je poslao nemačkom narodu jednog dalekovidnog Firera koji zastupa isto mišljenje, koje sam i ja ranije stvorio u sebi, naime, da boljševizam nije nesreća i opasnost samo za Rusiju, nego i za hrišćanski svet i za kulturu Evrope". U završnom delu se navode opet reči "Mi Fireru verujemo i njegovoj iskrenoj reči". U istom izveštaju se pominje da u Beogradu listovi kakvi su Politika i Ošišani jež vode propagandu protiv Nemačke i ne prihvataju Hitlerovu politiku i njeno bilo kakvo pravdanje kakvo se sretalo na svim stranama - pa i u delu jerarhije.
12 Gérard Walter je u knjizi Les origines du communisme, Payot, Paris 1975, ispitao doktrinarnu i empirijsko-sociološku stranu u svetootačkoj tradiciji - ali i hebrejske, grčke, te latinske izvore - koja osvetljava odnos sažet u sintagmi komunizam i hrišćanstvo. Ni u jednom od pomenutih izvora ovaj istraživač nije pronašao neku osnovu za površni - pa i ideološki banalni - antikomunizam kakav se danas u promenjenom smeru istraživanja sasvim jasno može uočiti. To je inače razlog zbog čega se ovom delu danas mnogi vraćaju, jer ako su komunizam i hrišćanstvo dovoljno tumačeni, fenomen antikomunizma se tek ukazuje kao ozbiljan problem.