Stranke postale prepreka tranziciji

finansiranje, partijsku disciplinu. Nastavak rasprave pet meseci kasnije odnosio se na unutarpartijsku demokratiju. U ovom, za našu političku istoriju važnom istraživanju, čija tema, kako je rekao Zoran Lutovac, jedan od istraživača i urednik studije, izmiče pažnji stranaka, kreatora političke kulture i medija, učestvovalo je petnaest uglednih politikologa, sociologa, psihologa i istraživača javnog mnenja. Na javnoj sceni došlo je do zatvaranja debata, pa su se i stranke

Društvo bez ideologije i tradicije

Desimir Tošić smatra da je postojanje frakcija vezano sa zrelošću partija i izrazio je nevericu da će se kod nas uskoro stvoriti uslovi za normalan politički život "jer naše stranke ne vide probleme i ne otvaraju diskusije pošto ne vide probleme". U naše vreme stranke se teško formiraju jer nema ideologije i tradicije, a samo je DS sačuvala nit sa Demokratskom strankom iz 40-ih godina prošlog veka, rekao je Tošić.
Žarko Korać smatra da se od stranaka očekuje više nego što one mogu da daju, a to očekivanje je izraz očajanja koje vlada u društvu. O političkom životu govoriće se u apstrakcijama ako se ne uzme u obzir da nije isto voditi stranku u ratu i u miru. S tim u vezi podsetio je da je za vreme Miloševića vladao simulakrum pluralizma i da su vodeće nacionalne institucije (Akademija nauka, Crkva i intelektualci) podržali ideju vođe i kolektiviteta. Ni drugi uslovi za normalno vođenje stranaka nisu bili zadovoljeni, dodao je Korać i podsetio da je jedinstven slučaj da su šefovi partija, mada haški zatvorenici (Šešelj i donedavno Milošević) aktivno vodili svoje stranke, a da je lider PSS-a na listi Interpola. Najzad, kasno je donet zakon o finansiranju stranaka, a u međuvremenu je uspostavljen partijski monopol finansijera stranaka. Korać se nije složio sa stavovima istraživača koji suviše naglašavaju uticaj lidera na stranački život i politiku, rekavši da je presudna autoritarna kultura društva i da zato on lično ne očekuje da će se u partijama nešto promeniti "jer autoritarno društvo proizvodi autoritarne stranke".

Značaj stranačkog lidera

Šta je za partiju važnije? Unutarstranačka demokratija ili lider? O tome su polemisali Vukašin Pavlović, Vladimir Goati, Vesna Pešić i Slaviša Orlović. Pavlović, naime, tvrdi da političke partije poseduju internu i eksternu demokratičnost i da svojim delovanjem utiču na demokratizaciju političkog sistema (pri čemu je primetio da se ne govori o tome ko je neprijatelj demokratije). Po njemu, teoretičar Đovani Sartori (na koga se pozivaju stručnjaci koji u prvi red stavljaju značaj liderstva kao, na primer, Goati) nije u pravu kada zastupa tezu da unutrašnja demokratija partije nije važna. Zašto bi građani verovali partiji koja traži demokratiju u društvu, a sama na sebi ne primenjuje istu logiku, zapitao je Pavlović. On je naveo deset kriterijuma za merenje interne partijske demokratije, među kojima su način izbora rukovodstva, ograničenje mandata i princip rotacije, otvorene i kritičke debate, odgovornost rukovodstva za izborni neuspeh, tolerisanje frakcija... Ovakav pristup provocirao je Vladimira Goatija da zatraži od "hrabrih diletanata koji, služeći se opštim znanjima, govore da bez interne demokratije partija nema demokratije u društvu", da kažu ima li stranaka koje nisu liderske. Podsetio je da se Sartori složio sa Šumpeterom da demokratija postoji - ali između partija. Srbija spada u "teška društva" jer partije imaju "nepokretne lidere. Naime, od 7 relevantnih stranaka četiri partije imaju iste lidere, koji su istovremeno i njihovi osnivači", podsetio je Goati. Vesna Pešić je dodala da je liderstvo neizbežno, ali da je pogrešno poređenje sa zemljama zapadne demokratije, jer tamo postoji institucionalni okvir i u strankama i u društvu (birači, NVO) koji omogućava kontrolu lidera. Zato se ne sme zanemariti taj okvir, jer u protivnom proizlazi da je svuda isto. Goati je dodao da ne zna uspešnu stranku bez prepoznatljivog lidera i rukovodstva koje određuje pravila igre, ali da je smenljivost lidera i njegova odgovornost stvar pristojnosti. "Ako bi parlament bio slika društva, teško tom društvu", rekao je Goati podsetivši na netačnost "teorije ogledala" kojoj se rado pribegava.

Distanca DS-DSS

Na istorijat odnosa DS-DSS ukazao je Dragomir Pantić. Neposredno posle odvajanja od DS-a, DSS je bila veoma slična toj partiji. Godinama ta se veza gubila, ali se u istraživanju neposredno uoči 2006. godine pokazalo da su se te dve partije opet približile. Pantić tu pojavu tumači time da se DSS još više smanjila, odnosno da su naše partije još u procesu nastajanja i da to otežava njihovu identifikaciju. Na pitanje da li je povećana sličnost između DS-a i DSS-a išla na štetu Demokratske stranke, Pantić je odgovorio da je najmanje sličnosti među dvema strankama bilo onda kada je DS imala najsnažniji identitet i da je srazmerno opadanju veze DS-DSS, rasla veza između DSS-a, SPS-a i SRS-a. Govoreći o promenama u dubljim slojevima društva, Pantić je ukazao da je krajem 80-ih godina nacionalna pripadnost postala glavna vrednosna orijentacija, na drugo mesto dolazi porodica, a da se političke partije pojavljuju tek '92-93. godine, i da imaju najslabiji uticaj na socijalizaciju građana. U dubini društva imamo dva bloka, odnosno klasnu podelu - srednju klasu naspram niže klase kojoj tendiraju pristalice radikala i socijalista, kaže Pantić i zato prognozira da će "dubinski proces opredeljivati glasače".
Srećko Mihajlović je istakao da vrednosne orijentacije građana ukazuju na velike razlike i da smo sada u situaciji "klasne politike i klasnog glasanja", odnosno da su opredeljenja birača ka socijalno-nacionalnim i liberalno-demokratskim vrednostima. Reagujući na izjavu o "klasnom glasanju", Vesna Pešić je rekla da treba razjasniti da li je reč o orijentacijama ili emocijama. Ona smatra da je teško govoriti o klasama, jer bi se mogao steći utisak da su radikali predvodnici klasa. Oni ne predvode "klase" zbog "klasnog" principa, nego zbog tradicionalizma, odnosno radikali dobijaju na osnovu nacionalnog, a ne klasnog pripadništva, konstatovala je Vesna Pešić.