Glavni problem su ministri koji ne rade svoj posao

Nikakav ustav nam ne bi pomogao sa ovakvim sudstvom i pravosuđem

Onog trenutka kada smo rekli da želimo da uđemo u EU, da se vratimo u UN i da se učlanimo u STO, prošlo je vreme velikih debata i pitanja u vezi sa tranzicijom. To su tri politička stava o kojima ne postoji neko protivljenje u najširim slojevima građana, pa ni među onima koji pripadaju političkim opcijama u paleti od radikala do Građanskog saveza. Ako je to nesporno, debate više nema. Privatizaciju uslovljavaju MMF i Svetska banka, dakle organizacije u koje smo se dobrovoljno učlanili, na našu molbu i uz podršku svih građana Srbije. Ali ono o čemu treba raspravljati jesu su problemi koji se javljaju između sindikata, poslodavaca i države. Oni treba da se usaglase na političkom nivou o tome kako da se privatizacija izvede na najmanju štetu naroda. Ali to je opet interna debata koja neće obuhvatiti sve građane.
Tačno je da se deo političke energije, umesto u pitanja o tranziciji, ulaže u pitanja od nacionalnog značaja. U ovom trenutku traju pregovori o Kosovu, od čega zaista zavisi veličina zemlje, i ne znam nikoga ko to smatra nebitnim. Politička energija ulaže se i kada je u pitanju Crna Gora. Ali naš glavni problem je u tome što ministri koji su zaduženi za ekonomiju ne rade svoj posao. Možemo da ukažemo prstom na mnoga ministarstva, pa između ostalih i na Ministarstvo trgovine. Ono dozvoljava veoma visoke marže, ali ne dozvoljava ulazak trgovinskih lanaca u zemlju, tako da se stvaraju monopoli. Ne smatram da treba voditi debatu da li ovde treba da uđu veliki trgovinski lanci i da li je dobar metod privatizacije. O tome postoji iskustvo. Ako opet budemo otvarali velika pitanja pobeći će nam strani investitori i reći će "ovi ljudi nisu zreli, jer posle pet godina na putu kojim idu relativno uspešno otvaraju stara pitanja".
Mislim da nauka treba da se postavi tamo gde joj je mesto, potrebno je da se pišu naučni radovi i organizuju tribine na kojima će se vlada prozivati za neučinjeno, a ne zato da bi se otvaralo bilo koje suštinsko pitanje. Nažalost, to što nam je Milošević u nasleđe ostavio Kosovo, Hag i Crnu Goru neko mora da završi. Ako imate vladu sa ograničenim političkim kapacitetom, a ova su pitanja goruća, prirodno je što se njima posvetila i bila bi neodgovorna kada ne bi upravo tako postupala.

Potrebna su operativna rešenja

U delu javnosti insistira se na donošenju ustava da bi se garantovalo pravo privatne svojine i onemogućili zadržavanje partijske svojine i pojava velikih zemljoposednika na ruševinama nekadašnje društvene svojine. Spadam među one koji misle da donošenje novog ustava nije neophodno, jer bi i ono oduzelo deo energije društva. Dokaz za ovu tezu je slučaj privatizacije u Mađarskoj. Tamo nije menjan ustav, iako je Mađarska u ekonomiji prošla obrt za 180 stepeni. Tačno je da u Mađarskoj nisu poznavali pojam društvene svojine, ali to ništa ne menja na stvari.
Što se nas tiče, nikakav ustav nam ne bi pomogao sa ovakvim sudstvom i pravosuđem. Zaista je neophodno garantovanje zaštite privatne svojine, ali se to može postići i bez ustava. Događale su se i događaće se nepravedne privatizacije, bilo da ustava ima ili ga nema. Tajkune neće zaustaviti ustav, nego reformisano pravosuđe, čvrsti zakoni i nekorumpirano sudstvo. To je tranzicioni put u kojem nije najvažnje imati ustav da bi se iz njega izvodili zakoni. Idejom o ustavu vodio se i gospodin Koštunica, ali se ona u tranziciji pokazuje nemogućom i neoperativnom. Važnije od toga je hapšenje predsednika Trgovinskog suda i njegovih saradnika. Trgovinski sud je načinio mnoge štete i sada je jasno da će korupcije bar delimično biti manje jer je očigledno da su ovi preterali. U sudstvu vlada velika korupcija. Postoji i cenovnik za kriminalne usluge koje obavlja jedan broj sudija, ali ne postoji politička volja da se to spreči. Druga nevolja sa sudstvom je neverovatna zastarelost procedure koja takođe odbija strane investitore. To je dobro, jer će hapšenje dati trenutne rezultate, za razliku od ustava koji ne bi imao taj efekat. Nije, dakle, reč o opredeljivanju za ili protiv anarhije, reč je samo o koracima koje treba preduzeti u tranziciji.

Čvrsti okviri ili moratorijum na dugove

nezavisno od toga koja bi partija bila na vlasti. MMF će od nas tražiti da se privatizuju javna preduzeća, baš zato što se tim preduzećima upravlja na feudalan način, zato što partije koje su na vlasti koriste te resurse na neekonomski način, odnosno koriste ih za partijske svrhe. Mi njima ne možemo ništa, trenutno oni caruju i jedino im glave može doći MMF, koji će nas uvesti na putanju rasta proizvodnje od 5 i izvoza od 15 odsto. Tako ćemo se osposobiti da vratimo dug koji dospeva 2007-2008. i dalje i izbegnemo moratorijum koji bi bio poslednja stvar koja je Srbiji potrebna. To je okvir u kojem ćemo se kretati. Ne treba gubiti energiju na velika pitanja, nego se treba usredsrediti na realizaciju. Više nije stvar visoke politike da se bavi tranzicijom, nego je to zadatak ministarstava. Problem je što nema političke volje da se to
		Georges-Pierre Seurat, Vase of Flowers, 1878-1879..

	Danica Popović