Francuska neizvesnost

Zakon o zapošljavanju je povučen, novi je pripremljen, ali se još ne zna ko je izašao kao pobednik iz ove velike političke i socijalne krize

Dragoš Ivanović

Francuski predsednik Širak povukao je, pod velikim socijalnim pritiskom, zakon o zapošljavanju mladih, ali time ova priča još nije završena. Umesto starih, rigoroznih odredbi, po kojima, u roku od dve godine, poslodavac može bez obrazloženja otpustiti mlade prilikom njihovog prvog zapošljavanja, sada dolazi novi kompromisni zakon po kojem će država, za svakog novog zaposlenog od 16 do 25 godina, mesečno, u toku jedne godine, plaćati preduzećima 400 evra, a u drugoj godini mesečno 200 evra.
Strasti su se donekle smirile i prvo pitanje koje se sada postavlja u francuskoj javnosti jeste: ko je iz ove dvomesečne krize izašao slabiji, a ko jači. Poznavaoci prilika tvrde da su političke pozicije predsednika Širaka i premijera Vilpena znatno nagrižene, a da su ojačali sindikati, Socijalistička partija i, naravno, studentski pokret. Ali, sve ove procene o mogućnim pobednicima treba primiti samo uslovno, jer oni presudni sukobi političkih i socijalnih konvencija u Francuskoj tek predstoje.
Pokazalo se, naime, da je De Vilpen problemu zapošljavanja mladih, koji je u Francuskoj dramatično zaoštren, prišao sa dobrim pobudama, ali prilično usko tehnokratski. Želeo je da stvori ravnopravne šanse za zapošljavanje i onih školovanih i onih bez obrazovanja. Prve je uznemirio, druge nije uverio u svoje dobre namere. Posle gorkog iskustva koje je u ova dva meseca imao sa nezadovoljnicima, sada je i sam uvideo da njegov prilaz mora da bude dublje socijalno zasnovan, pa je kao nove prioritete svoje vlade prihvatio i sledeće: obezbeđenje profesionalne obuke mladih (pre svega onih gotovo bez ikakve škole koji su se u novembru prošle godine pobunili u desetak gradova), odlučnija borba protiv siromaštva i izopštenosti iz društva, kao i jačanje veza između univerziteta i tržišta rada.
Ovaj novitet je, ipak, jedna strana problema, a postoji i ona dugoročnija koja ima izrazito ideološku notu. Poslodavci, na primer, tvrde da su propisi o radu u Francuskoj, oduvek, pa i sada, strogi prema njima, postupak za otkaz je spor i dug, što znači i skup. Ta stalnost i sigurnost radnog mesta, kažu oni, u stvari je jedan od glavnih razloga za povećanje nezaposlenosti. Omekšajmo te propise, učinimo otpuštanje liberalnijim, preporučuju poslodavci, pa će i drugi dobiti šansu da dođu do posla. Nasuprot tome, studenti su u toku svoje nedavne kampanje protiv vladinog zakona optuživali Širaka da hoće Francusku da pretvori u Ameriku "u kojoj je dolar (evro) sve, a čovek ništa". Pri tom odbijaju svaku pomisao da su zagrižene pristalice socijalnih privilegija: "Mi nismo neprijateljski raspoloženi prema reformama, nego prema načinu na koji se one sprovode. Ovo je bio protest protiv politike svršenog čina".
Debata se nastavlja u javnosti i nijedan aspekt ovog pitanja ne ostaje nerasvetljen. Poslodavci ističu: u Francuskoj je više od četvrtine radnika zaposleno u malim preduzećima, ali ne mogu da zaposle više jer su socijalna opterećenja prevelika. Preduzeće od osam radnika, recimo, moglo bi da ima ukupno 12 ili 13 uposlenih samo kada bi ovi rashodi bili niži. S druge strane, mladi ljudi, s razlogom zabrinuti za svoju egzistenciju, traže pouzdanije institucionalizovanje socijalnog dijaloga i poručuju da onaj ko hoće više socijalne kohezije mora i više poraditi na društvenom konsenzusu i strategiji razvoja, čak i u evropskim razmerama. Studenti ocenjuju kao važnu političku i socijalnu inovaciju to što je Vilpen, za razliku od ukinutog zakona, sada u pripremi novog najpre razgovarao sa sindikatima i njima.
Očigledno je da će se sukob dve političke filozofije i dalje produbljivati tim pre što politički sistem Francuske pokazuje znake ozbiljne iscrpljenosti. Ishod stare dileme - veća socijalna zaštita ili liberalnije tržište rada - sada je još neizvesniji s obzirom na aktuelne odnose političkih snaga. Prilike su takve da u ovom sukobljavanju ne postoji sama deoba na tradicionalnu levicu i desnicu, već linija razgraničenja ide i unutar samih stranaka. Na desnici, kao što se vidi, De Vilpen državnim merama podupire zapošljavanje, a Nikola Sarkozi, drugi čovek stranke, i verovatno budući kandidat za predsednika Francuske, i dalje ostaje nepomirljivi liberal koji najavljuje "potrebu za jasnim razlazom sa francuskim socijalnim i ekonomskim modelom i uvođenjem reformi koje će Francusku dovesti u sklad sa globalnim tržištem". Socijalisti, međutim, još nisu ponudili neki razvijeniji i moderniji program zapošljavanja, mada se zna da su oduvek bili skloni naglašenijim merama socijalne zaštite.
Da li će ova nova šansa socijalnog partnerstva ublažiti gnev mladih i smiriti večite zajedljivosti da su na jednoj strani francuska država, a na drugoj Francuzi?