|
Godina XVIII (2006)
|
1-31. mart 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Svakidašnjica
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Psihijatrizacija društva - šta je to? U svakoj kriznoj situaciji smanjuju se razlike između psihički stabilnih i psihički labilnih, tvrde psihijatri, pa se ne zna ko kome i kako može da pomogne. Tim pre što je među drugima sve više političara Pre dosta vremena, kada je višestranačje kod nas steklo pravo građanstva, poznati psihijatar, profesor dr Jovan Marić je u razgovoru sa ovom novinarkom rekao: "U nekadašnjem izraelsko-palestinskom sukobu bilo je postavljeno pitanje tzv. psihijatrizacije društva, što znači ima li smisla i svrhe da se psihijatri uključuju svuda gde se donose važne političke odluke. Bila su dva stanovišta, da treba i da je to neumesno, a ja sam pristalica prvog. Jer, takvo angažovanje značilo bi rad na prevenciji, a prevencija psihijatra je da pretpostavi, da predoči raznim socijalnim grupama šta se sve može desiti na području mentalnog zdravlja naroda, ako se radi tako i tako, to i to..."Sličan razgovor vođen je i sa takođe vrlo poznatim psihijatrom dr Zoranom Rakićem. Po njegovom mišljenju, upravo političari, od kojih bi se kao od kreatora savremene istorije očekivalo da posmatraju društvo sa strane i procenjuju šta se zbiva, imaju najmanje
"Što se tiče vlasti, to je najveći od svih poroka i nesreća za društvo!", veli dr Rakić. "Kao mnogi drugi poroci, kao kocka, na primer, ili droga, vlast u velikoj meri udovoljava jednom od osnovnih principa života, principu zadovoljstva. I više od toga, to je uživanje koje stalno traje i biva sve jače. Pa sad zamislite kako je kad se to izmakne! Nevolja svih vlastodržaca je u tome što se oni bave drugima, a ne svojom ličnošću u koju nerado zaviruju. Što se upliću u tuđe živote i modifikuju ih u vlastitom interesu. I tek kad izgube vlast okreću se sebi... obično kasno, jer u svojoj ličnosti, dugo ispunjenoj jednim jedinim sadržajem, magijom vlasti, ne nalaze ništa. Nalaze prazninu..." Ovim mišljenjem kao da je (makar posredno) pojačan razlog potrebe psihijatrijskog rada sa političarima. Istina, takvih iskustava, bar zvaničnih, nema u svetu, ali zato kao uzor može da posluži stara američka praksa ove vrste. Tamo svaki građanin koji obavlja neki odgovoran posao i, uopšte, koji "drži do sebe", odlazi povremeno svom ličnom psihijatru na terapiju. A, koliko je poznato, u Americi nikad nije bilo diktature i grčevitog čuvanja vlasti jedne stranke, ni društvenog potonuća. Da li je to, makar delimično, rezultat psihijatrijskog delovanja na političare ili je spontana pojava, teško je reći bez bližih podataka. No i te kako može da posluži kao predlog za razmišljanje, da bi nama, ovde, psihijatrizacija društva i te kako dobro došla.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
