Da li je Marks definitivno pokopan?

Već čitav vek na pomolu nema ideje u kojem pravcu valja orijentisati razvoj ljudskog društva

"U ovom vremenu sve očiglednija evropska/svetska - zato i slovenačka - muka nameće traženje bilo kakvog mogućeg puta izlaska. Zato nije ništa čudno da se baš najosetljiviji mladi ljudi, zgroženi evropskim/globalnim svetom, obraćaju ponovo marksizmu i lenjinizmu verujući u 'doslednije' ponavljanje neophodne komunističke revolucije. To zbivanje zahteva da se mnogo ozbiljnije i temeljitije, nego nekada, udubimo u filozofskometafizičke izvore komunističke revolucije..." Tako glasi obrazloženje slovenačke Nove revije (decembar 2005) zašto posle ravno dvadeset godina ponovo štampa intervju koji je hrvatski filozof Vanja Sutlič svojevremeno dao časopisu Oko. Obiman prilog od 32 stranice intervjua i 35 stranica pogovora Ivana Urbančiča trebalo bi da ponudi znatiželji novih čitalaca odgovor na pitanje šta je "povjesno mišljenje".
Da je to jedini primer vraćanja marksizmu i Marksu, teško da bi nam poslužio kao povod za pisanje. Izbačen na velika vrata, Marks se danas vraća na najrazličitije načine. Na primer: sredinom juna meseca prošle godine radio BBC napravio je anketu o tome ko je po mišljenju slušalaca najveći filozof svih vremena i na opšte iznenađenje ispalo je da je to Karl Marks! Teško da bi taj događaj dobio veći značaj da nije ugledni londonski nedeljnik The Economist objavio žestok napad smatrajući da je u pitanju vulgarizacija dokazana činjenicom da su se iza Marksa našli Platon, Hegel, Aristotel i drugi utemeljivači racionalnog mišljenja. Približno u isto vreme izašla je knjiga Huana Gojtisola sa naslovom Karl Marx Show, u kojoj jedan razočarani španski marksista opisuje dolazak albanskih izbeglica na italijansku obalu gde ih dočekuje Marks, koji od njih saznaje kako je Enver Hodža realizovao njegove teoretske zamisli. U intervjuu povodom izlaska knjige autor na pitanje nije li to "mea culpa", odgovara: "Ni slučajno. Marksova analiza kapitalizma ostaje i dalje nepobitna".

"U Marksovoj brazdi"

klevetnike Marks nikada nije predstavljao problem... Ja smatram da gde god se i danas bije bitka za socijalnu pravdu, za raspodelu resursa, sa namerom da omogući svakome prihvatljivu čovečnost, nastavlja se to u brazdi koju je zaorao Marks". Bilo je i drugih više ili manje nadahnutih oda, ali i temeljitih kritičkih analiza iza kojih se kristalisalo da ostaju tri stimulativna aspekta trajne vrednosti. Prvo, plodno iniciranje analize odnosa ekonomije, institucija i ideologije. Drugo, analiza tendencije koncentracije ekonomske moći i njenih namera da sadejstvuje sa političkom moći. Američka današnjica to najbolje odslikava. Velike korporacije su čak stvorile političku vlast i "kako odmiče dvadeset prvi vek tako sve više dolazi do nesklada između
		Salvador Dali, Spain, 1938.

"Zna li levica šta radi desnica"

Pod ovim je naslovom ljubljansko Delo objavilo 29. oktobra prošle godine opsežan intervju sa Lorensom Grosbergom, teoretičarem kulture. Kako se u predstavljanju sagovornika kaže, on je najnekonvencionalniji i najžešći kritičar levice, što mu ne smeta da joj pripada. Sebe je sažeto legitimisao u adresi za sopstvenu elektronsku poštu - "docrock". Njegova je teza da su se kroz desničarske omladinske organizacije (Mladi republikanci, Mladi Amerikanci i Studenti za demokratsko društvo) formirale današnje vodeće intelektualne ličnosti desnice, dobro potkovane svim vrstama znanja uključiv i marksizam. Primera radi, desničarski agitprop oličen u Hertage Foundation preporučuje Marksa i Gramšija. Mlada desnica se poslužila Gramšijevom tezom o stvaranju kulturne hegemonije, pa su već krajem sedamdesetih godina prošlog veka uspeli da postepeno uvode kapitalizam i neoliberalnu ideologiju u osnovno školstvo. Kada su se drugi osvestili, deca su već uveliko znala dosta o slobodnom tržištu, ponudi i tražnji i osnove kejnzijanske liberalne ekonomije. Stvorena je atmosfera u kojoj je nestala levičarska ideja "evropeizacije" Amerike, stvorena je ideološka podloga za odricanje od sistema socijalne sigurnosti, javnog školstva i za privatizaciju penzionog sistema... Najprodavanije knjige u SAD izlaze u seriji "Left Behind" - preko 30 miliona primeraka, u kojima se propagiraju teze koje je sadašnja desničarska vlada prihvatila kao svoj program. Ima tu i dovoljno populističkog ekstremizma što govori kako "satana sedi u Organizaciji ujedinjenih nacija" i kako valja pomoći Bušu u njegovoj borbi protiv apokalipse.
Strateško razmišljanje i delanje desnice donelo joj je poziciju u kojoj je Republikanska partija postala njeno oruđe, baš kao što su to bile komunističke partije u sistemima vladanja u sovjetskom bloku. U isto vreme levi intelektualci su postali skloni da svoj identitet traže van demokratske partije kivni na Klintona, koji se nije dovoljno odupirao javnom mnenju, te da se ponose svojim individualizmom. Jedan od istaknutih vođa intelektualne desnice Grover Norkvist, upitan da li je Buš njihov čovek, odgovorio je indirektno: "Da biste iz Vašingtona stigli u Tokio, potrebno je da prvo letite do Sent Luisa, odatle do Los Anđelesa, pa tek tu da uhvatite avion za Tokio. Mi smo shvatili da Buš ide do Sent Luisa, zato ćemo sa njim zajedno ići taj deo puta". Planovi desnice su dalekosežniji od jedne vlade, pa makar ona trajala dva mandata. Buš je na početku tvrdio da je Amerika izgubila "moralno jezgro". Našao ga je u ideologiji novog konzervativizma (Neokon).

"Jednakost ili samo mogućnosti"

Deklaracijom o nezavisnosti i Deklaracijom o ljudskim pravima u Francuskoj revoluciji, krajem osamnaestog veka, inaugurisana su ključna prava građana: jednakost pred zakonom i individualna sloboda. Amerikanci
		Svedoci smo uspeha neoliberalne ideologije kojoj je rušenje jednakosti polazna tačka dovođenja u sumnju i demokratije

	Milutin Mitrović