homepage
 
376-377
  
Republika
  
OGLEDI
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

  

Primena sistemskih metoda za rešavanje konfliktnih situacija

Predlog alternativne strategije Srbije za Kosovo

Ako se za rešenje kosovskog problema primene ideje sistemskog prilaza tada je neophodno odbaciti polazne rezolucije i deklaracije o Kosovu koje bitno ometaju sporazumevanje. One služe političkim partijama u borbi za vlast, a građanima daju samo lažnu nadu. Umesto njih potrebno je formirati ekspertske timove sa širokim ovlašćenjima i preko okvirnih planova i svojih strategija, dovoljno fleksibilnih, započeti igrački proces. Tada svaka strana, pod uticajem svog oponenta ili prisile međunarodne zajednice, neprekidno generira nove realne moguće sopstvene ciljeve koji ih bitno pomeraju od startnih pozicija ka povoljnijem rešenju

Ivan Ahel

Problem upravljanja u konfliktnim, odnosno igračkim situacijama (pregovaranjima) javlja se uvek kada postoji sistem od dva ili više antagonista, a njih na Kosovu predstavljaju: vlast privremenih institucija koje zastupaju interese albanske zajednice, predstavnici srpske zajednice Kosova, vlast Srbije i vlasti SCG. Međunarodna zajednica predstavlja moćno i uticajno okruženje ovog sistema; ona je jednovremeno najjači igrač koji presudno utiče na ishod spora. Međunarodnu zajednicu zastupaju SB UN, odnosno UNMIK, šestočlana Kontakt grupa i predstavnici Saveta Evrope. SAD i Rusija su članovi Kontakt grupe, a Kina je malo zainteresovana za evropske probleme. Igrački proces se odvija, korak po korak (potez po potez), na terenu međunarodne zajednice i procesom upravlja SB UN; on je jednovremeno i glavni sudija. U ovom procesu ne važe Ustav i zakoni Srbije i SCG koji se odnose na Kosovo. Podloga za razvoj društvene igre su: Rezolucija SB UN 1244, sve ostale kasnije rezolucije u vezi s ovim problemom, Kumanovski sporazum i realizovane aktivnosti UNMIK-a i Saveta Evrope pri gradnji privremenih institucija i lokalne samouprave. Osnovni antagonisti imaju dijametralno suprotne ciljeve i kriterijume naznačene u svojim rezolucijama i deklaracijama koje su usvojile njihove vlade i narodne skupštine. Posmatrano s druge strane, antagonisti se nalaze u društvenom igračkom (pregovaračkom) procesu u kojem treba formirati stabilne koalicije, realizovati kooperativne odnose i kreativnim aktivnostima uravnotežiti interese strana u sporu.
Proces uravnoteženja interesa predstavlja uslov za pronalaženje zajedničkog rešenja, a onemogućen je polaznim pregovaračkim dokumentima koji u startu donose nepremostiv jaz i produbljuju postojeću krizu. Vlasti Srbije i privremenih institucija Kosova moraju da shvate da je na Kosovu reč o interaktivnim problemima koje karakteriše visoka složenost s osobinama pluralizma i višestrukim interakcijama. U ovim okolnostima nije moguće rezolucijama i deklaracijama ostvariti željenu budućnost za svoju zajednicu. U rezoluciji srpska strana prihvata sporazumevanje u uskom opsegu promena jer insistira na primeni principa državnog suvereniteta i nepovredivosti granica SCG, kao jedne od temeljnih osnova na kojima počiva UN. Prema srpskoj rezoluciji, Kosovo pripada Srbiji sa autonomnim pravima za albansku zajednicu. Ovom se principu suprotstavljaju

Rezolucija 1244 po kojoj Kosovo pripada SRJ (SCG) i deklaracija albanske strane koja uzima za svoju osnovicu princip na kojem počiva UN, a odnosi se na pravo naroda na samoopredeljenje. Po rezoluciji privremenih institucija Kosova,

 
Prisilno nametnuta rešenja učiniće se oponentima nedovoljno ravnotežnim i sukobi će se nastaviti
albanska zajednica, kao dvomilionski narod, ima prava da traži od međunarodne zajednice priznavanje nezavisne države Kosovo. Stavovi obeju strana su apsolutizovani formulacijom da predstavljaju "minimum nacionalnog interesa" ispod kojeg se ne sme ići. Helsinški dokument razmatra ova pitanja ali su njegovi principi nedorečeni i ostavljaju prostor za različita tumačenja. Društvena igra odvija se u dve ravni; jedna je međunarodno pravo, a druga real-politika. Realnost sveta nadvladava međunarodno pravo i zato je neophodno imati na svojoj strani moćne svetske sile; na ovom planu Srbija stoji veoma loše.
Rezolucijama kojima se fiksiraju polazna rešenja stvara se veliki "gep" koji se pregovorima ne može premostiti; tada se pregovori osuđuju na propast. U ovim uslovima odluku o sporu donosi međunarodna zajednica, što je štetno za sve involvirane strane. Prisilno nametnuta rešenja učiniće se oponentima nedovoljno ravnotežnim i sukobi će se nastaviti. Prema do sada izrečenim stavovima najvažnijih aktera međunarodne zajednice to će biti uslovna nezavisnost Kosova. SAD i EU pretpostavljaju da se preko koncepta uslovne nezavisnosti može najbrže ostvariti relativna stabilnost regiona, a to je njihov primarni cilj. Uslovna nezavisnost podrazumeva da se involviranim stranama prinudno dodele neki od njihovih zahteva, a po izboru okruženja, s tim da izabrana rešenja vode računa o interesima obeju strana. Danas je neizvesno šta bi to moglo da znači. Nakon nametnutog rešenja sleduje primena metode "štapa i šargarepe" sa zahtevom da se postavljene obaveze SB UN i ostvare u praksi. Involviranim stranama se skreće pažnja da bez toga nema napredovanja ka EU, a moguća je i primena sankcija.

Okvirni plan Srbije

Ako se za rešenje kosovskog problema primene ideje sistemskog prilaza, tada je neophodno odbaciti polazne rezolucije i deklaracije o Kosovu jer one bitno ometaju sporazumevanje. One služe političkim partijama u borbi za vlast jer pružaju građanima Srbije i Kosova lažnu nadu koja ne može postati realnost. Umesto njih potrebno je formirati ekspertske timove sa širokim dijapazonom ovlašćenja i preko okvirnih planova koji su dovoljno fleksibilni započeti igrački proces. Tada svaka od involviranih strana, pod uticajem poteza svog oponenta i poteza (ili prisile) međunarodne zajednice, neprekidno

generiše nove realno moguće sopstvene ciljeve koji ih bitno pomeraju od startnih pozicija ka nekom ravnotežnijem rešenju. Tokom vremena sve strane evoluiraju težeći ostvarenju ravnoteže interesa. To nije jednostavan zadatak i za njega sistemski prilaz nudi metodu za uspešno razrešenje. Po ovom konceptu zahteva se polazno ciljno približavanje oponenata a ono se može realizovati preko ravnotežnih okvirnih planova koje danas nema nijedna involvirana strana. Studijom se predlaže da Srbija u svom Okvirnom planu, kao privremeno rešenje, prizna status "Kosovo republika bez suverenosti", s tim da za ovo davanje Srbija dobije odgovarajuće ustupke na planu lokalne i regionalne samouprave koju treba ustavno formulisati za srpsku zajednicu Kosova. Po predlogu strategije koju nudi studija cca 95% javnih poslova odvijalo bi se na nivou opština i podopština (za

  
The Burning Giraffe
Salvador Dali, The Burning Giraffe, 1937.
male srpske zajednice), a samo 5% na nivou regiona i centralnih organa Kosova i USCGK. To bi bile uglavnom funkcije koordiniranja svih zakonodavnih aktivnosti i funkcionalno povezivanje svih delova sistema, aktivnosti opšte stabilizacije, standardizacije i harmonizacije, zaštita ljudskih i manjinskih prava, kao i institucija Vrhovnog suda, institucija međunarodnih poslova i sistema odbrane. Princip koji se predlaže izražen je frazom jednog engleskog političara, da savezne vlasti "krmane državom, a ne da veslaju". Tako decentralizovane, obe zajednice Kosova nastojaće da kroz igrački proces potraže konačno ravnotežno rešenje spora u nekoj složenoj zajednici tipa unije ili konfederacije. Rešavanjem pitanja lokalne samouprave započeo bi proces gradnje zajedničke sloge i traženja onog specifičnog rešenja kroz neki oblik složene državne zajednice koji svima donosi najveću efektivnost. Ovo rešenje zahteva kooperativnost i prihvatanje svih civilizacijskih načela proklamovanih od strane UN i EU. Ovakav okvirni plan može služiti kao povoljna osnova za traženje kompromisa u igračkom procesu koji sledi.
Predloženi Okvirni plan Srbije odnosi se na situaciju kada Srbija i tamošnja srpska zajednica nemaju kontrolu nad teritorijom Kosova. Kosovo de facto već ima status republike bez suverenosti i nerealna su očekivanja da se ova situacija bitno izmeni u korist Srbije. Povratak srpske vojske i policije na Kosovo nije realan cilj; to bi izazvalo nove velike sukobe. Povećanja kontrole srpske zajednice mogu se očekivati uglavnom na lokalnom i regionalnom nivou, što je od suštinske važnosti za uspešan život Srba na Kosovu i tu mogućnost treba realizovati. Međunarodna zajednica ne dopušta podelu Kosova jer bi to bio trajan izvor nestabilnosti. Broj Srba na Kosovu je drastično smanjen i njih bukvalno nema u najvećim gradovima, a nerealno je očekivati značajan povratak. Preostali Srbi žive u malim razjedinjenim enklavama koje se ne mogu povezati u veće teritorijalne celine. Jedino je severno Kosovo deo gde živi jasno izdvojena srpska etnička zajednica i nju treba zaštiti posebnim ustavnim regulama. Srpske svetinje su bitno ugrožene i zahtevaju dobijanje eksteritorijalnosti. Takođe, realno je braniti imovinu srpske države, srpskih građana i Srpske pravoslavne crkve, koja je danas ugrožena. Okvirni plan Srbije treba da ponudi takvu viziju lokalne samouprave koja bi omogućila maksimalnu kontrolu Srbije i srpske zajednice nad interesima srpskog naroda. Okvirni plan mora jasno da pokaže šta nije moguće ostvariti u praksi.
Upravljačke mogućnosti srpske zajednice Kosova su značajne na lokalnom i regionalnom nivou (administracija, školstvo, zdravstvo, policija, sudstvo), dok se na nekom "saveznom nivou" ne mogu očekivati značajni upravljački uticaji Srbije i Crne Gore na život Kosova. Ako involvirane strane prihvate proces neposrednog dogovaranja tada je realno očekivati da se velike sile, SAD, EU, Rusija i Kina, založe za ovaj koncept. Isto tako, realno je pretpostaviti da će one nametnuti svoja rešenja ako strane u sporu ostanu nekooperativne. Ako strane u sporu prihvate proces građenja zajedničke sloge i traženja specifičnog rešenja koje svima donosi najveću efektivnost tada i njihove strategije postaju otvorene za brojne promene, štaviše, tada je korisno graditi i zajedničku strategiju koja obe zajednice vodi ka EU.

Daj da bi dobio

Osnovni elementi Okvirnog plana vezuju se za sledeće okolnosti. U početnoj situaciji o ciljevima i sredstvima za dostizanje ravnotežnih ciljeva ne postoji saglasnost ali su sve strane spremne na usaglašavanje i ne forsiraju svoja dijametralno suprotna rešenja. Umesto toga nude se ravnotežni okvirni planovi za koje se pretpostavlja da bi o tim idejama (iako različitim) oponenti mogli da se dogovore. Ako to nije moguće, međunarodna zajednica nudi svoj Okvirni plan. Okvirnim planom treba delimično strukturirati problemsku situaciju tako da bi pregovori mogli da započnu u relativno mirnoj kooperativnoj atmosferi. To podrazumeva raščlanjivanje kosovskog problema na njegove sastavne delove i formiranje nekog privremenog sistema preko kojeg se grade novi odnosi. Centralno mesto ove strukture je priznavanje statusa "Kosovo republika bez suverenosti" u okviru unije SCGK, s tim što Kosovo dobija ista prava kao Srbija i Crna Gora bez prava na otcepljenje. Isto tako, centralno mesto je rešavanje pitanja lokalne i regionalne samouprave za srpsku zajednicu Kosova poštujući interese Srbije. Da bi se proces nastavio neophodno je da tako formulisanu polaznu situaciju prihvate svi oponenti i međunarodna zajednica. Ovaj koncept dozvoljava svakoj involviranoj strani izradu svoje ravnotežne "Strategije za Kosovo" i miran nastavak pregovaračkog procesa za rešavanje brojnih parcijalnih problema od egzistencijalnog značaja za život oba naroda.
Po ovom konceptu proces društvene igre je kontinuiran i u startu povoljan (postoji mali "gep"); svi igrači učestvuju u participiranju i dizajniranju zajedničke budućnosti, ali sa nejednakim moćima. Moć međunarodne zajednice je najveća, a naklonost prema nekoj od involviranih strana bitno pomaže realizaciji njenih ciljeva; to je realnost koja se ne može izbeći. Zato je bitno u svakoj pregovaračkoj fazi ostvariti naklonost okruženja. Zadatak koji se postavlja Okvirnim planom je zajedničko otkrivanje načina da se lepša budućnost i ostvari, tako da niko ne dobije sve, odnosno da niko ne izgubi sve. Predlozi koji se nude osporavaju se kroz igrački proces, ali se neprekidno kreiraju novi predlozi polazeći od poznate kosovske realnosti i fiksiranih standarda UN i EU. U toku igračkog procesa sve involvirane strane spremne su da uče, da grade koalicije i da se menjaju; fiksiranih ciljeva nema. Zajednički cilj je stvaranje koalicije srpske i albanske strane koja želi u Evropu. Polazna ideja je da Srbi ne vladaju Albancima, niti Albanci Srbima, ali i da Albanci nemaju Kosovo kao svoju nezavisnu državu. Preko kreacionih aktivnosti eksperata involviranih strana svi se konvergentno približavaju nekom zajedničkom cilju izgradnje ravnotežne složene zajednice, koji treba iznedriti u procesu pregovaranja. Konačno, ulaskom u Evropu vladanje Beograda i Prištine biće u velikoj meri preneto na Brisel i Strazbur, te je nesmisleno uništiti budućnost svojih naroda u borbi za fiktivnu suverenost koja donosi manje od 5% upravljačkih prerogativa. U ovako koncipiranom procesu niko unapred ne zna da li će to biti zajednička država tipa unije ili konfederacije ili samostalno Kosovo i zato u prvoj etapi taj cilj gubi na značaju. Svi shvataju da će igrački proces iznedriti konačno rešenje i da je za to neophodno duže vreme. Labava koalicija će lakše formirati budući status Kosova kao trajno rešenje nego stvaranje unitarnih timova koji su međusobno nepomirljivo suprotstavljeni ili prihvatanje ultimatuma SB UN. Suština je sadašnjeg neprijatelja pretvoriti u cenjenog saradnika sa kojim se putuje i stvara zajednička budućnost. To su realne perspektive koje se mogu realizovati ako se ispolji dovoljno razuma i pokaže spremnost za saradnju.
U svim etapama razvoja pregovaračkog procesa otvaraju se pregovori sa susednim i ostalim balkanskim državama; one pomažu proces uravnoteženja interesa jer je stabilnost Balkana i njihov prioritetan cilj. Svima je očigledno da Kosovo ne bi moglo opstati bez otvorenih granica prema okruženju, posebno u odnosu na Srbiju (otvorenost u odnosu na politiku, ekonomiju, energetiku, kretanje ljudi, roba, kapitala i informacija). Ovakva situacija generirala bi novo veliko zlo za sve države ovog regiona. Zato bi SAD, EU i balkanske države prema Kosovu i Srbiji trebalo da primene princip uslovljavanja poznat kao metod "štapa i šargarepe". Ako predstavnici privremenih institucija prihvate saradnju, tada se otvorenost prema Kosovu povećava, ono se civilizacijski i ekonomski unapređuje i kreće ka EU; ako albanska zajednica odbije saradnju, Kosovo se zatvara i prepušta se regresu. Ako vlasti Srbije prihvate saradnju ubrzava se prijem Srbije u institucije EU, ako odbiju saradnju odlaže se ovaj prijem. Svi prihvataju činjenicu da je za ravnotežno rešenje potrebno vreme i niko ne insistira na brzom donošenju konačnog statusa Kosova jer je ponuđeno rešenje u prvoj etapi privremeno stabiliziralo sistem.
U ovom poslu neophodno je ispoljiti civilizovano ponašanje, prihvatiti princip raspravljanja, kreiranja i dogovaranja i poštovanje interesa oponenta. Za primenu ovog koncepta neophodno je da eksperti i političari međunarodne zajednice i dalje rade na Kosovu, odnosno da igraju ulogu upravljača i medijatora (UNMIK i Kontakt grupa), ali i arbitra (SB UN). U ovom procesu eksperti svih involviranih strana imaju zadatak da identifikuju relevantna pluralistička pitanja i nastoje da organizuju strukturu pregovaračkog procesa, sagledavajući njegovu kompleksnost i višedimenzionalnost i stalno generiraju ravnotežna rešenja koja unapređuju svaku konkretnu problemsku situaciju koja se tretira. Po ovom konceptu, rešenje kosovske krize može se potražiti putujući zajedno kroz tri etape igračkog procesa. Ideja je da se u prvoj etapi pođe od realnog stanja i delimično zadovolje interesi obe involvirane strane i međunarodne zajednice davanjem statusa Kosovo Republika i rešavanjem problema lokalne i regionalne samouprave. Priroda igračkog procesa ne dopušta da se unapred predvidi koja će solucija dati dobre, a koja loše rezultate. Koncept koji se u svakoj etapi pokaže ravnotežnim i svima donosi pozitivne efekte predstavlja stepenicu koja ih vodi na viši gradijentni nivo efektivnosti. Konačno rešenje nije unapred određeno ali se ono konvergentno približava nekom prepoznatljivom rešenju.

Strategija Srbije za Kosovo

Predlog "Strategije Srbije za Kosovo" izrađen je na osnovu elemenata datih u predlogu "Okvirnog plana Srbije za Kosovo" i prati sve elemente vezane za proces pozitivne regulacije. U ovom ogledu pojam strategije shvata se u sistemskom smislu i podrazumeva skup pravila datih u algoritamskom obliku (blok dijagram), koja se koriste za donošenje upravljačkih odluka u funkciji stanja u kojima se nađe sistem. U narednom blok dijagramu strategije prikazan je razvoj igračkog procesa sa jasno preciziranim

glavnim idejama koje dopuštaju da se saradnja neprekidno unapređuje do konačnog rešenja.
Strategija odgovara na pitanje "šta ako" i obezbeđuje mogućnost putovanja ka sve kompleksnijim uzajamnim odnosima pri gradnji nekog oblika složene državne zajednice. Svi elementi strategije nisu fiksni i predmet su dogovaranja. U svakoj etapi moguće je da se proces kontinuirano nastavi (odgovor na postavljeno pitanje je "da"), ali i da se zaustavi zbog nemogućnosti uspostavljanja ravnoteže interesa (odgovor na pitanje je "ne"). Tada intervenišu UMNIK, SB UN i EU, ali se i efekat njihove intervencije označava sa "da" i sa "ne", zavisno od postignutog uspeha intervencije. Neke faze se ciklično ponavljaju nakon intervencije međunarodne zajednice.
Strategija ukazuje da Rezolucija SB UN 1244 sadrži temeljnu kontradiktornost koja se mora

 
Grafikon
prevazići. Ona u prvom delu utvrđujeda je Kosovo deo Jugoslavije (SCG, ali ne i Srbije), dok se u drugom delu ignoriše taj isti suverenitet i zavodi protektorat UN, uz formiranje samostalnih privremenih institucija. Ovakva situacija je u neskladu sa samim pojmom suverenosti i zato treba eliminisati ovu kontradiktornost. Rešenje je pronađeno u priznavanju "Kosova kao republike, bez suverenosti" sa posebnim pravima srpskih lokalnih i regionalnih samouprava; na ovakav način se udovoljava i jednom i drugom zahtevu. Iz ovih razloga, u prvom koraku, svi igrači usvajaju činjenicu da realan svet Kosova i Srbije nije sistemski uređen i da je problematičan i zato se ne insistira na njegovom brzom strukturiranju (hitnom definisanju državne pripadnosti Kosova). Ovaj se problem etapno rešava po predloženoj (ili nekoj drugoj) šemi tek na kraju treće etape, odnosno u nekoj ranijoj etapi ako se involvirani učesnici slože s tim rešenjem. Isto tako, prihvata se potvrđena činjenica u praksi EU da metodologije istraživanja realnog sveta mogu biti sistemske i da sve moraju biti zasnovane na idejama organske metafore i metafore kulture, jer bez ravnoteže interesa i ispoljavanja kulture nema napretka. U svim etapama razvoja najveći napori srpskog i kosovskog društva usmeravaju se na proces učenja, da bi se razumelo kako to civilizovani svet napreduje u svim oblastima ljudskih delatnosti. Od suštinskog je značaja da u ovoj fazi svi nastoje da ispoljavaju pozitivne osobenosti svoje kulture i da ukidaju nacionalističke manipulacije narodom.
Strategija prati sledeće osnovne principe: 1) budućnost je mogućnost ograničena realnošću, 2) rešenje kosovskog problema nije izbor između varijanti nego se ono rađa u procesu stvaranja i sporazumevanja, zato nema unapred datog rešenja, 3) "daj da bi dobio" i "vraćam ti istom merom", 4) princip suvereniteta i princip prava na samoopredeljenje ne forsiraju se jer oni vode u varijante sa nesavladivim "gepom", traže pobednika i umesto pobednika svi postaju gubitnici, 5) ravnoteža parcijalnih interesa predstavlja ključ za postupno rešavanje spora, 6) svi se obavezuju na poštovanje interesa svog protivnika i finaliteta i standarda UN i EU, 7) najveći interes srpske i albanske strane je povećanje stabilnosti, međusobne harmoničnosti, društvene efektivnosti i zajednički put ka Evropi, 8) u polaznoj situaciji na Kosovu se uvažava realnost i od nje se polazi, što podrazumeva uvažavanje postojanja Rezolucije 1244 i funkcionisanje privremenih institucija Kosova.

Značaj kulturne izvodljivosti

Involvirane strane prihvataju ideje naprednog sveta, pre svega ideje EU o postupnoj gradnji složenih zajednica, zato se ne insistira na brzom konačnom rešenju. Sve solucije koje služe za realizaciju nekog konkretnog problema sistemski se vrednuju pre donošenja upravljačkih odluka s tim da se uzima u obzir njihova relevantnost za sve one koji učestvuju u procesu dogovaranja i odlučivanja. Preduslov za donošenje odluka je razmatranje njihove kulturne izvodljivosti, što isključuje svaku upotrebu sile, ispoljavanje tvrdoglavosti i prljavih manipulacija. Predloženim procesom međusobnog povezivanja naglo se ubrzava tranzicija Kosova i Srbije ka institucijama EU. Na kraju treće etape

dogovara se konačan status Kosova bez ikakvih pritisaka. Tada je slobodan i izbor nezavisnog Kosova jer su u prethodnim fazama interesi uravnoteženi. U novonastalim okolnostima to će biti jednostavan posao jer je ostvarena stabilnost sistema, a jednovremeno deluju civilizacijski činioci koji su povezali sve države EU. Održavanje zajedničke države na silu nema smisla jer to usporava razvoj obe involvirane strane. U procesu pregovaranja i kreacionih aktivnosti nacionalna komponenta vezana za princip

  
Preduslov za donošenje odluka je razmatranje njihove kulturne izvodljivosti, što isključuje svaku upotrebu sile, ispoljavanje tvrdoglavosti i prljavih manipulacija. Predloženim procesom međusobnog povezivanja naglo se ubrzava tranzicija Kosova i Srbije ka institucijama EU
suverenosti postupno se smanjuje i zamenjuje idejama multietničnosti, težnjom da se živi u miru i opštem prosperitetu, da se u praksi primene principi parlamentarne demokratije. Suština je u uspešnoj saradnji a ne u formalnom ujedinjenju i nastavku sukoba. Isto tako, zahteva se poštovanje građanskih prava i sloboda, kao i primena evropskog principa ograničenog suvereniteta nacionalne države, uz generalno nastojanje da se putuje ka evropskim integracionim procesima.
Predložena "Strategija Srbije za Kosovo" obezbeđuje uspešno putovanje kroz problemske situacije na Kosovu sve do njihovog konačnog rešenja. Sva rešenja parcijalnih problema moraju da budu dovoljno elastična da prihvate sve modalitete koji se u razvojnom procesu mogu javiti. Strategija definiše organizacionu kompleksnost kosovskog problema i dopušta da se mirno putuje ka sve većim nivoima složenosti bez veće opasnosti za destabilizaciju regiona. Proces pozitivne regulacije omogućava da se, u relativno kratkom roku, svi vekovima stvarani problemi između srpske i albanske zajednice Kosova postupno uspešno razreše. Strategija ne forsira nijednu involviranu stranu, ona je po svim pitanjima interesno ravnotežna i zato je prihvatljiva za sve. Putujući ovim smerom neprekidno se proverava funkcionalnost zajedničkog življenja, posebno u drugoj i trećoj etapi, jer je to preduslov za život u društvu država EU. Medijatori igračkog procesa su nove službe EU koje zamenjuju UNMIK, a arbitar je SB UN. Orijentaciono se procenjuje da bi svaka etapa trajala od jedne do tri godine, a možda i duže, s tim što se prva ključna etapa (uslovno razrešenje spora) može završiti i u 2006. godini. Ovaj proces ne opterećuje međunarodnu zajednicu koja prihvata da učestvuje u njegovom koordiniranju. Optimistička prognoza je da bi se proces potpunog uravnoteženja interesa mogao završiti do 2012-2020. godine, što zavisi od intenziteta pozitivnog angažovanja svih involviranih strana. Sa konceptom strategije Kosovo se skida sa pijedestala glavnog problema za Srbiju, za privremene institucije Kosova i međunarodnu zajednicu. Pesimističke prognoze vode u proces nametanja gotovog rešenja od strane UN i EU, što je nepovoljno; tada svi stradaju, a rešenje kosovskog problema se odlaže.

Rešavanje problema po etapama

U prvoj etapi niko nikome ne nameće svoja rešenja i svi nastoje da se ovi mnogoznačni problemi nekako strukturiraju i organizaciono urede, da se vidi šta je to realnost, šta je u njoj moguće učiniti, a šta nemoguće. Osnovni principi su: poštovanje Rezolucije 1244, ali tako shvaćene da se preko nje poštuju ravnotežni interesi oponenta, obezbeđuje poštovanje standarda UN, obezbeđenje povratka izbeglica, ostvarenje bezbednosti za Srbe na Kosovu, formiranje multietničkog Kosova i rešavanje pitanja lokalne i regionalne samouprave. U početnoj fazi donosi se nova rezolucija SB UN koja određuje smernice budućih aktivnosti. Kontakt grupa preko "šatl diplomatije" uspostavlja saradnju predstavnika privremenih institucija Kosova i Vlade Srbije. Svi učesnici zajednički definišu način kretanja kroz problemske situacije i generišu međusobno razumevanje. U ove

svrhe svi potpisuju "Deklaraciju o Kosovu" u kojoj se dogovara način zajedničkog rada i zajednička kontrola realizacije ostvarenih rezultata. Na početku pregovora ne postoji jasno stanovište kako će konačno izgledati nova državna zajednica, nejasno je "šta" bi trebalo činiti da se ona formira i "kako" da se ona učini efikasnom. Isto tako,

  
Proces pozitivne regulacije omogućava da se, u relativno kratkom roku, svi vekovima stvarani problemi između srpske i albanske zajednice Kosova postupno uspešno razreše
nejasno je "kakve" sve akcije treba preduzeti da bi se prevazišli nastali problemi. Svi nastoje da se ovi mnogoznačni problemi nekako strukturiraju i organizaciono urede, da se vidi šta je to realnost, šta je u njoj moguće činiti, a šta nemoguće i koji su troškovi nerazuma.
Šatl diplomatija je korisna samo u prvoj fazi dok se Beograd i Priština ne približe i ne započnu zajednički kreativan rad putujući zajedno, korak po korak, ka nekom ravnotežnom rešenju. Cilj obeju strana je stvaranje evropskog Kosova i evropske Srbije. Predlog Strategije odbacuje svako donošenje naglih (i zato rizičnih) političkih odluka. Za slučaj izdvajanja Crne Gore iz sastava SCG, Srbija i Kosovo formiraju uniju bez prava Kosova na otcepljenje. To može da bude i neki drugi specifičan oblik povezivanja čiji naziv nije bitan. Kriterijum za završetak ove etape predstavlja mera ispunjenja standarda, a arbitar je SB UN. Rezultat ovog procesa je nagli skok u novi bolji državni kvalitet Kosova i Srbije u momentu proglašenja Kosova republikom bez suverenosti (kraj 2006. godine). U prvoj

etapi Kosovo radi studiju izvodljivosti, a Srbija pregovara o zaključenju sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU. Ova faza može da traje od jedne do tri godine, što zavisi od ostvarene stabilnosti odnosa između involviranih strana. Međunarodna zajednica nastoji da proces ubrza i da se zajedničke aktivnosti ne prekinu. Kada dođe do zastoja ona i arbitrira.

  
Study for the set of the ballet "Tristan Insane"
Salvador Dali, Study for the set of the ballet "Tristan Insane" (Act 1), 1944.
Dogovorom o priznanju statusa "Kosovo republika bez suverenosti" završava se prva etapa pregovora o Kosovu o čemu se formira posebna deklaracija.
U drugoj etapi nude se ravnotežna rešenja za brojne problemske situacije sa validnim iskazima za njihovo prezentovanje uz neprekidnu kontrolu i medijatorsku ulogu međunarodne zajednice, pre svega UNMIK-a i Kontakt grupe. Svi zajednički identifikuju znanja koja im mogu koristiti u procesu dogovaranja. U ovoj fazi rešavaju se pojedinačni problemi po redu hitnosti i budući status Kosova dalje se ne nameće već se testiraju različite mogućnosti zajedničkog življenja. U ovoj fazi ostvarena je uspešna saradnja Prištine i Beograda. Uslov za prelazak na drugu etapu je da se saradnja nesmetano odvija i da se situacija na terenu smiruje (povećava se bezbednost srpske populacije, intenzivira povratak izbeglica i povećava razmena ljudi, robe, novca, energenata itd.). Nova pozicija omogućava priznatim institucijama republike Kosova bez suverenosti i lokalnoj srpskoj samoupravi postupan razvoj upravljačkih sposobnosti, što treba i dokazati u praksi. Međunarodna zajednica zadržava na Kosovu upravljačka ovlašćenja u oblasti ljudskih prava i zaštite manjina, kao i kontrolu ispunjenja svih propisanih elemenata. Na Kosovu delimično ostaje umanjeni protektorat UN, s tim što se ovlašćenja UN sa UNMIK-a prenose na EU. U ovim uslovima KFOR zadržava isti mandat i status. Sve one ingerencije koje ne bude mogla da realizuje unija USCGK arbitrirala bi EU. U ovoj etapi problemi se ne posmatraju samo kao izbor između alternativa, nego se određuju ciljevi koje zajednički treba dostići. Ovakvim postupanjem višestruke perspektive više nisu antagonističke već svi akteri nastoje da deluju zajednički tražeći rešenje za neki zajednički parcijalni cilj koji je za sve koristan i koji stabilizira situaciju.
Svi troškovi lociraju se u proces učenja, u istraživačke aktivnosti, u nove privredne i infrastrukturne investicije, u infrastrukturu, u obezbeđenje zajedničkog života građana Kosova i savremeniju organizaciju i to bez političkih manipulacija. Osnova ove solucije je definisanje pluraliteta stanovišta kako bi bila moguća analiza efektivnosti i troškova za svaki parcijalni problem. U drugoj fazi testira se efektivnost složene zajednice SCGK i vrše neophodne adaptacije. Međunarodna zajednica svojim političkim odlukama, a posebno kroz ekonomsku pomoć, nagrađuje ova usmerenja i ubrzava proces prijema Srbije i Kosova u EU. U ovoj etapi kontrolna uloga EU i država regiona postaje najvažniji faktor stabilnosti. Na kraju ove etape "Kosovo Republika" dobija status kandidata za članstvo u EU i preko protektorata EU započinju pregovori i to zajedno sa USCGK ili posebno. U slučaju raspada državne zajednice SCG ovaj put se nastavlja stvaranjem unije između Srbije i Kosova, USK ili nekog drugog oblika složene zajednice. Stalni monitoring UN i EU kontroliše ispunjenje standarda i konstatovani defekti se u koraku otklanjaju. Pretpostavlja se da će u ovoj fazi Srbija imati završene ove pregovore i započeti sprovođenje svih elemenata sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Ovim se konceptom rešava i problem odnosa Srbije i Crne Gore; bilo bi poželjno da i ona ostane u uniji bar do kraja prve etape 2006. godine.
Treću etapu treba shvatiti kao razmenu pozitivnih odnosa između srpske, albanske i evropske kulture, privrede i trgovine i ove odnose treba zajedničkim naporima stalno unapređivati i region stabilizovati. Sve aktivnosti koje se upotrebljavaju u ovoj etapi odbacuju primenu samo principa "cilj - sredstva"; svi se angažuju da spoznaju "šta bi bilo korisno činiti" da Kosovo i Srbija povećavaju svoje efektivnosti i brže napreduju ka EU. To je etapa testiranja svih mogućnosti zajedničkog života, odnosno nužnosti odvojenog života Srbije i albanske zajednice Kosova. Osnovna karakteristika treće etape je situacija kada je ostvaren dogovor po kojem se prihvata kao trajno rešenje koncept Kosovo republika u okviru unije USCGK ili USK, s tim da se zajednički verifikuju i neke druge mogućnosti oblika složene državne zajednice (konfederacija). U ovoj etapi Kosovo potpisuje ugovor o stabilizaciji i pridruživanju EU, a Srbija postaje kandidat za članstvo u EU. Međunarodna zajednica pomaže da se stabilizira ovaj oblik društvenog uređenja. Ako se ova situacija pokaže kao efektivna (odgovor "da") tada je to konačno razrešenje statusa Kosova.
Ako se i pored brojnih napora međunarodne zajednice ova solucija pokaže kao neefektivna (odgovor "ne") prelazi se na novu soluciju (prvu podetapu - treće etape) koja podrazumeva formiranje konfederacije KSCGK, ili konfederacije KSK, što može a ne mora da prihvata i crnogorska strana. I ova situacija traje cca tri godine kada se preispituje

ostvarena efektivnost. Svojim medijatorskim aktivnostima međunarodna zajednica pomaže da se situacija stabilizira. Ako ovaj oblik složene države pokaže pozitivne rezultate Kosovo može zajedno sa SCG postati kandidat za članstvo u EU. Na šemi je to prikazano kao konačno rešenje statusa Kosova

  
Za slučaj da involvirane strane ostanu trajno nerazumne i ne prihvataju nijedno od ponuđenih rešenja međunarodna zajednica nameće svoje ravnotežno rešenje
(odgovor "da"). Na kraju prve podetape potpisuje se nova deklaracija o Kosovu sa svim aspektima važnim za dogovoreno rešenje. Za slučaj da se ne ostvari dovoljna stabilnost novoformirane zajednice ili je njena efektivnost mala deklaracija mora da predvidi uputstva kako da se nastavi proces dogovaranja u drugoj podetapi.
Ako i pored velikih napora međunarodne zajednice praksa pokaže da i ova formula zajedničkog života ne funkcioniše (odgovor "ne"), a jednovremeno je kosovski sistem u dovoljnoj meri stabiliziran, uz obezbeđenje srpske zajednice Kosova, tada Kosovo dobija "uslovnu nezavisnost" pod protektoratom EU, s tim što se posebnim postupkom utvrđuju uslovi za dobijanje potpune nezavisnosti. Oni mogu biti brojni i u studiji su detaljno obrađeni. I u ovoj soluciji Kosovo potpisuje ugovor o stabilizaciji i pridruživanju EU i nastavlja da realizuje sve elemente ugovora. Davanjem statusa nezavisnosti Kosova (kada se ispune svi uslovni elementi) Srbija obezbeđuje pregovore o punopravnom članstvu u EU. Na pragu ulaska u EU pitanje suvereniteta gubi na značaju i tada ova solucija postaje prihvatljiva za sve. Ako se ispune svi elementi uslovne nezavisnosti Srbija dobija poziv Evropskog saveta da potpiše sporazum o pristupanju u EU, a Kosovo ulazi u fazu pregovora o punopravnom članstvu u EU. Na kraju druge podetape potpisuje se nova deklaracija o Kosovu sa svim elementima uslovnosti koje treba ispuniti i njihova se realizacija prati od strane eksperata UN i EU. Za slučaj da involvirane strane ostanu trajno nerazumne i ne prihvataju nijedno od ponuđenih rešenja međunarodna zajednica nameće svoje ravnotežno rešenje. Ono može da bude prihvatljivo za involvirane strane i tada je to konačno rešenje za koje se potpisuje posebna deklaracija. Ovo rešenje može da bude neprihvatljivo za jednu ili obe involvirane strane i tada se podiže nivo konfliktnosti i razvijaju novi sukobi sa tragičnim posledicama. Tada, pod pritiskom međunarodne zajednice, nastaje novi ciklus sporazumevanja, ali u daleko težim uslovima, sa bitno smanjenom efektivnošću obeju strana, uz dopunske sankcije SB UN i EU. Strategija data na šemi se ponavlja s određenim adaptacijama koje iznedri praksa.

Sudbina, to je izbor

Po mišljenju autora, predložena Strategija je ravnotežan koncept koji zadovoljava interese svih strana u sporu. Budućnost Kosova, a s njom i budućnost Srbije, je neizvesna, nad njima stoji pretnja da se krene na put regresa, ali postoji i šansa da se krene na put progresa. Stojeći pred provalijom svoje dosadašnje neuspele istorije, vlasti involviranih strana treba da se zamisle nad svojim sledećim potezima. Poznati švajcarski psihijatar Szondi kaže: "Sudbina to je izbor"; kakav će izbor napraviti srpske i albanske vlasti ostaje nepoznato, ali je poznato da će od izbora njihovog puta zavisiti sudbina njihovih naroda. Jedino što se danas pouzdano zna, na Kosovu nikada nije postojalo razumno i odgovorno rukovođenje srpskih i albanskih vlasti i civilizovano ponašanje naroda. Razvoj Kosova stalno je izmicao iz ruku nedovoljno obrazovanih a jako nasilnih političara, odvijao se pod uticajem negativne nacionalističke političke indukcije naroda bez jasne razumne demokratske društvene kontrole. Zato je Kosovo i pravilo "sulude skokove" u ambis entropije. Pregovori koji predstoje šansa su da se način upravljanja Kosovom, ali i Srbijom, promeni. Za te svrhe neophodan je prelazak sa nacionalističke na prosvećenu politiku koju nude UN i EU; cilj ove politike je unapređenje života svih građana Kosova, Srbije i Crne Gore.
Da bi ova nastojanja bila uspešna upravljanje javnim poslovima centralne Srbije i Kosova pretpostavlja postojanje efikasnih političkih aparata u kojima deluju ljudi koji shvataju realnost Kosova i centralne Srbije te nastoje da unaprede svoje odnose. Isto tako, ovaj tip upravljanja pretpostavlja ispoljavanje kulture naroda koji razume savremena usmerenja civilizovanog sveta i dobrobiti koje on nudi. Da bi se ostvario proces pozitivne regulacije neophodno je u okviru sadašnjih ustavno-pravnih i političkih struktura centralne Srbije i Kosova i eventualno Crne Gore učiniti napor da se uradi ono što je realno moguće. Potreban je napor da se priđe procesu usaglašavanja i uravnotežavanja ciljeva pod pritiskom vremena u kojem živimo i pritiskom međunarodne zajednice kojoj je dosta kosovskog problema. Država SCG, država Srbija i privremene institucije Kosova jako su isprepletene nezdravim silama i zato pozitivno orijentisane društvene snage nemaju mogućnosti za značajniji uticaj na ovaj proces. Razvoj igračkog procesa primarno zavisi od mere ispoljavanja političke iracionalnosti koja razorno zagađuje sistem Kosova i ne dopušta usaglašavanje ciljeva. U Srbiji i na Kosovu ne postoje "arene za duhovnu borbu i suprotstavljanje mišljenja" i to je veliki problem koji se mora prevazići da bi se napredovalo.

Ogled je deo studije "Sistemski prilaz kosovskom problemu"
Autor je doktor tehničkih nauka
 
Kultura
 Da li je Marks definitivno pokopan?
Republika
Copyright © 1996-2006 Republika