|
Godina XVIII (2006)
|
1-31. mart 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Mediji
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Koliko nas košta monopol u telekomunikacijama? Kada su sredinom devedesetih godina zemlje Istočne Evrope ušle u tranzicione procese započeo je proces transformacije privrede koja je u potpunosti bila u državnom vlasništvu, centralizovano upravljana, ka modelu tržišne ekonomije. Taj proces je i nama sada veoma dobro poznat, mnogi ga doživljavaju više kao osećaj opšte neizvesnosti i nesigurnosti nego kao put ka izgradnji racionalnog društva - ekonomski efikasnog i socijalno odgovornog. Jedna od baltičkih država je u to vreme dobila donaciju Evropske unije u vidu plaćenog konsultanta za oblast telekomunikacija. Zadatak koji je Vlada te države postavila pred telekomunikacionog savetnika bio je "Kako da povećamo vrednost našeg telekomunikacionog operatera, inače monopoliste, tako da dobijemo najveću moguću cenu prilikom prodaje?" Odgovor konsultanta je bio "Produžite monopol za još tri godine". Ako je bilo ko od čitalaca zbunjen ovakvim odgovorom savetnika za telekomunikacije pogledajte ponovo kako je bilo formulisano pitanje postavljeno savetniku. Niko nije pitao "Kako da poboljšamo stanje u oblasti telekomunikacija na dobrobit privrede i stanovništva, tako da dobijemo raznovrsnije, kvalitetnije i jeftinije servise, koji će našu privredu učiniti konkurentnijom, a našim građanima omogućiti viši standard?" Da je pitanje ovako formulisano verovatno bi odgovor bio bitno drugačiji.
Belizeanski korisnici su već 15 godina zarobljenici jednopartijske mafijaške vlade koja je u savezništvu sa privatnim telekomunikacionim monopolom, u cilju ostvarivanja političkog aranžmana za privatno bogaćenje. Nikom drugom nije dozvoljeno da se bavi modernim telekomunikacijama... Kada se radi o internetu stvari su još nesigurnije. Telefonski monopolista je oteo internet od privatnih preduzetnika koji su ga pokrenuli pre više godina, a nijedna vlada nije uradila ništa da odbrani privatnu inicijativu na sudu jer su kompromitovani sopstvenim privatnim dogovorima. Otimanje i zatvaranje onoga što je bilo nezavisno ISP okruženje u razvoju i njegovo pretvaranje u političko/poslovno korišćenje radi ličnih profita efektivno je ugušilo internet ekonomiju u Belizeu. Belize je u prethodnih desetak godina zaostao iza modernijih zemalja koje su stimulisale konkurenciju ISP-ova u pružanju internet usluga (izveštaj "Belize Development Trust" iz decembra 2002). Pre 99 godina tadašnji predsednik AT&T Teodor Veil je rekao da telefonija, po svojoj tehnološkoj osnovi, najefikasnije funkcioniše kao "prirodan monopol" koji je jedini u stanju da pruži univerzalni servis, te da je državna regulativa sasvim prihvatljiva zamena za tržišnu konkurenciju "pod uslovom da je nezavisna, pametna, uviđavna, sveopšta i pravedna". Takav stav su prihvatile američke vlasti i 1913. je potpisan dokument pod
Monopol je bio koristan u periodu izgradnje osnovne telekomunikacione infrastrukture, i to u uslovima sporo promenljive tehnološke osnove. Kakva je to onda potreba koja je promenila pogled na monopol u telekomunikacijama u svim razvijenim zemljama? Izuzetno brze promene u informaciono-komunikacionim tehnologijama omogućile su čitav niz novih komunikacionih servisa. Jedna kompanija, ma koliko bila velika, više nije bila u stanju da zadovolji veliki broj novih, raznovrsnih potreba svojih klijenata. Uporedo sa tehnološkom revolucijom evoluirala je i politička misao. Monopol se više nije posmatrao samo kao ekonomski pojam već sve više i kao faktor koji ograničava neka osnovna ljudska prava. Monopol predstavlja ograničenje slobode, kako za one koji bi hteli da pružaju usluge na tržištu, tako i za korisnike tih usluga. Oni koji se osećaju sposobnim da se oprobaju u pružanju telekomunikacionih usluga ne mogu da počnu sa svojim aktivnostima jer je država pravo na pružanje tih usluga poklonila samo jednoj firmi. Korisnici koji bi hteli da biraju od koga će da koriste usluge uskraćeni su za pravo na izbor. Situacija je još gora ako monopolista uopšte nije u stanju da pruži traženu uslugu ("obaveštavamo vas da ne postoje tehnički uslovi za pružanje usluge na vašoj lokaciji"). Onaj ko dobije takvu "presudu" (npr. oko 480.000 dvojnika u Srbiji) niti ima pravo da se žali niti ima kome da se žali, osim onome kome je već bezuspešno podnosio zahtev. Može samo ponovo da podnese zahtev, mada mu se u pismu-presudi-odbijenici sugeriše da to ne čini jer je njegov zahtev primljen i biće rešen kada se steknu uslovi. Naravno, nema ni govora o nekoj bližoj vremenskoj odrednici, tako da potencijalni korisnik (bez obzira da li se radi o pojedincu ili firmi) pošto ne može da promeni provajdera obično promeni grad ili zemlju. Ako to ne uradi njegov potencijal tuđom voljom ostaje neostvaren za proizvoljno dugi period vremena. Neke firme koje su nameravale da investiraju u Srbiji svoja ulaganja su skrenule u druge zemlje sa boljom telekomunikacionom infrastrukturom. Kada se zastoj u korišćenju novih tehnologija jednog pojedinca ili jedne firme pomnoži njihovim brojem dobija se ukupna cena monopola koju plaća celo društvo. Ovaj iznos nije lako tačno matematički izračunati, ali dovoljno je da se uporede sveukupni ekonomski pokazatelji između dva, po stepenu razvoja, uporediva društva, od kojih jedno ima monopol u telekomunikacijama a drugo nema. Zaostajanje u razvoju, a samim tim i gubljenje konkurentske sposobnosti na svetskom tržištu, najozbiljnija je negativna posledica monopola za svako društvo. Monopol je skup i zbog toga što na cene usluga monopoliste ne utiče nijedan tržišni faktor. Monopolista ili samostalno i sasvim proizvoljno određuje cene svojih usluga, ili ih arbitrarno određuje država. U prvom slučaju monopolista polazi od toga kolike su njegove "potrebe", odnosno šta se njemu "isplati" i uvek traži maksimalno moguće cene. U drugom slučaju država (političari) neke cene drže na nerealno niskom nivou jer je to politički (ili populistički) poželjno, tako da je cena pojedinih usluga obično u obrnutoj srazmeri sa vremenskom udaljenošću od sledećih izbora. U tom slučaju monopolista će gubitak na jednoj usluzi nadoknaditi na razne načine - povećanjem cena ostalih usluga, neulaganjem u infrastrukturu, arbitrarnim uskraćivanjem resursa koje je obavezan da prodaje. U svakom slučaju, rezultat je opet zaostajanje svih ostalih koji zavise od monopolskih usluga. Šta donosi liberalizovano tržište, za razliku od monopola? Pre svega slobode, iste one koje su monopolom uskraćene. Ponuđači usluga imaju slobodu da se pojave na tržištu i na njemu nude svoje usluge, a potrošači imaju pravo izbora. Često se (čak i među stručnjacima) javno iznose stavovi kako Srbija već ima liberalizovano tržište telekomunikacija jer "ovde radi ko šta hoće". Međutim, anarhija nema ništa slično sa liberalizovanim tržištem, koje je regulisano. Pravila nisu ograničavanje slobode već osnovna mera zaštite potrošača i ponuđača usluga. Na liberalizovanom tržištu svako ko zadovolji tehničke preduslove može da se oproba na tom tržištu, a svi su obavezni da poštuju propisana pravila. Liberalizovano tržište ne nastaje odjednom, prostim ukidanjem monopola, već se gradi u dugom periodu vremena, uz snažnu podršku najodgovornijih društvenih činilaca. Čak i kad postoji javna, neprestana, nedvosmislena i glasna podrška izgradnji tržišta, rezultati ni u najrazvijenijim zemljama nisu uvek zadovoljavajući. U Velikoj Britaniji 15 godina posle ukidanja telekomunikacionog monopola, uz veoma aktivno učešće najviših političkih predstavnika i odgovarajućih vladinih i nevladinih institucija, na tržištu telekomunikacija bivši monopolista i dalje ima 85% tržišta. To govori koliko je teško zaista stvoriti ravnopravne tržišne uslove za sve zainteresovane i kvalifikovane ponuđače usluga. Razlozi za to su pre svega ogromna tržišna prednost koju, posle višedecenijskog monopola, ima bivši monopolista, kao i njegovo aktivno angažovanje na zadržavanju stečenih pozicija. Zato se slobodno tržište gradi korak po korak, svaka prepreka se otklanja posle dugotrajnih i mukotrpnih pravnih "bitaka". Ni liberalizovano tržište ne daje odgovore na sva pitanja i ne rešava sve probleme. Pošto se na takvom tržištu svi operateri rukovode isključivo ekonomskim kriterijumima razvijene (urbane) sredine su primamljivije za pružanje usluga. Mali gradovi i ruralne sredine često ostaju po strani od najvažnijih razvojnih tokova. Bivši monopolista više nema obavezu da ulaže u projekte koji se ne isplaćuju u kratkom roku, a ni novi igrači na tržištu često nemaju tolike investicione mogućnosti da bi se širili i tamo gde povratak ulaganja nije brz. U tim situacijama se pojavljuju i oni koji nađu svoju računicu, polazeći upravo od toga da infrastrukturno slabo razvijeno područje predstavlja novu šansu. Kako pomiriti potrebu za oslobađanjem tržišta i potrebu za ravnomernim (pravednim) razvojem celog društva? Jedan od najčešćih načina je određivanje dominantnog operatera kome se onda nametnu dodatne obaveze u izgradnji infrastrukture, ali i predvidi fond za finansiranje takvih aktivnosti - fond za univerzalni servis. To radi Agencija za telekomunikacije, a fond se puni sredstvima koja dolaze od naplate licenci ostalim operaterima koji pružaju istovetne usluge. Postoji još jedan način, poslednjih godina veoma raširen u SAD. Potreba za brzim pristupom internetu je u današnjoj ekonomiji postala preduslov za ekonomski napredak svake sredine. Gradovi koji nisu bili u planovima za širenje optičkih mreža velikih telefonskih kompanija (kćerki nekadašnjeg monopoliste) zaostajali su u razvoju, a kvalifikovana radna snaga i kompanije odlazile su u gradove sa kvalitetnijom telekomunikacionom infrastrukturom. Istovremeno, lokalni ponuđači internet pristupa najčešće nisu imali investicionu moć za broadband umrežavanje celih gradova. Rešenje je pronađeno u tome da se gradska uprava pojavi kao investitor. Argumentacija je bila: "Ako je lokalna uprava ta koja brine o snabdevanju vodom, strujom, grejanjem i ostalim komunalnim uslugama, došlo je vreme da se i brz pristup internetu smatra osnovnom uslugom i da gradska uprava to uradi ako niko drugi neće ili ne može". Međutim, ovakvi projekti su se našli na udaru velikih telefonskih kompanija s argumentacijom da "nisu zadovoljeni uslovi za ravnopravan tržišni nastup jer gradske uprave koriste poreske prihode za investicije". Sudske odluke u pojedinim procesima u početku nisu dale za pravo gradskim upravama, da bi kasnije došlo do revidiranja nekih stavova. Iako još uvek nije jasno da li će i ovo biti put za zadovoljavanje telekomunikacionih potreba poslovnih i privatnih korisnika, nesumnjivo je jasno da je pristup kvalitetnim telekomunikacionim uslugama neophodan za ekonomski opstanak grada/pokrajine/države. Zašto je upravo tržište telekomunikacionih usluga toliko bitno? Zašto bi više pažnje posvećivali monopolu na tom tržištu a ne na, npr., tržištu energije? Iako su telekomunikacije grana u kojoj se stalno povećava obim i vrednost poslovanja, za društvo u celini najvažniji je posredan uticaj koji telekomunikacije imaju na privredu u celini (kao ulazni vektor za sveukupno poslovanje). Taj uticaj se ogleda u smanjivanju troškova poslovanja svih privrednih subjekata (što znači i njihovu povećanu konkurentsku sposobnost), ali iznad svega i u otvaranju potpuno novih načina za obavljanje postojećih privrednih delatnosti, odnosno pokretanje novih. Zato nije čudno da je prvi spor koji je rešavan u okviru Svetske trgovinske organizacije bio upravo u oblasti telekomunikacija, između SAD i Meksika, a povodom politike koju je Meksiko sprovodio u oblasti telekomunikacija, zbog čega su se SAD žalile na ograničavanje pristupa tržištu telekomunikacija. Spor je trajao od novembra 2000. do juna 2004, kada je konačno postignut dogovor u skladu sa preporukama STO i u sledećih godinu dana Meksiko je korigovao svoju tržišnu praksu u skladu sa preporukama STO. Imajući u vidu da se 97% svetske trgovine odvija u okviru STO, onda i ovaj podatak dosta govori o značaju telekomunikacija u današnjoj svetskoj ekonomiji. Često se srećemo sa stavovima da su državi neophodne "jake" firme. Možemo se složiti da je razvijena ekonomija osnova razvijenog društva i stabilne države. Ali, šta čini razvijenu ("jaku") ekonomiju. Kao primer često se navode velike firme, koje su velike po iznosu godišnjeg prometa, ostvarenom profitu, broju zaposlenih, porezu koji uplaćuju u državni
Monopolista u telekomunikacijama ostvaruje značajne prihode, koji su i značajan prihod za budžet svake države. Posle ukidanja monopola neminovno se smanjuje udeo na tržištu koji je zauzimao dotadašnji monopolista. Zahvaljujući novim operaterima, koji nude ne samo do tada postojeće usluge po nižoj ceni, već i sasvim nove usluge, raste ukupna vrednost tržišta telekomunikacionih usluga. Raste broj korisnika koji mogu da koriste sve veći broj kvalitetnijih servisa po nižim cenama. Povećanjem raznovrsnosti usluga koje imaju na raspolaganju i smanjivanjem telekomunikacionih troškova povećava se njihova konkurentska sposobnost, odnosno konkurentska sposobnost cele zemlje, od čega direktno zavisi "težina" uticaja i ugleda koji određena zemlja uživa. Niko ne poštuje prosjaka sa stalno ispruženim šeširom. Sažaljenje je najviše što može da očekuje. Naravno, nije lako krenuti, posle višegodišnjeg "sedenja na klupi", u svetsku ekonomsku utakmicu, u kojoj nema pauze koju bi iskoristili "da se pripremimo za tržišne uslove privređivanja". Istraživanja stručnjaka STO pokazuju da nekadašnji monopolista u uslovima liberalizovanog tržišta u stvari povećava promet, iako mu se smanjuje relativno učešće na tržištu. Drugim rečima, umesto 100% tržišta koje stagnira monopolista zauzima 85-95% tržišta koje raste. Početna pozicija koju ima nekadašnji monopolista predstavlja ogromnu prednost u odnosu na one koji tek ulaze na tržište i ako je potrebno preduzeti neke zaštitne mere, potrebno je štititi nove operatere jer su oni u početnoj fazi najranjiviji. Iskustvo zemalja koje su prve krenule u liberalizaciju tržišta telekomunikacionih usluga pokazuje da se taj proces odvija veoma sporo. U Velikoj Britaniji 15 godina od prestanka monopola i dalje je 85% tržišta u rukama nekadašnjeg monopoliste (British Telecom). Iskustva razvijenih zemalja pokazuju da je čak i tamo gde postoji snažna politička volja i odgovarajući aparat (razvijena pravna regulativa, odgovarajuće agencije sa iskustvom i bogatim resursima) izgradnja tržišta telekomunikacionih usluga dugotrajan proces. Za zemlje kao što je naša to je nedvosmislen pokazatelj u kom pravcu bi trebalo da ide proces izgradnje tržišta telekomunikacija.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
