Okrugli sto

Privatizacija bez ustavnog okvira

Temom okruglog stola "Kako demokratizovati proces privatizacije" njegovi učesnici otvorili su tri pitanja: kakav je status društvene svojine koja se privatizuje, a da njena sudbina prethodno nije rešena ustavom. Drugo pitanje tiče se samog toka privatizacije koja se bazira na partijskoj svojini i uvođenju kriterijuma koji proizlaze iz hijerarhije moći, i treće - koja je socijalna cena privatizacije. Mada pozvani, predstavnici vlade nisu prihvatili poziv da učestvuju u razgovoru. Ukoliko se pribave odgovarajuća sredstva Republika će objaviti knjigu o ovoj debati

Opšti pogledi

inostranstvu. Različiti tipovi privatizacije donose različite probleme, a oni su uglavnom dvojaki: neke prodaje podstiču očekivanja da će kupac oživeti preduzeće, a on ga je kupio da rasproda aktivu. To u krajnjoj liniji vodi ka tajkunskoj koncentraciji vlasništva. U drugim pak preduzećima menadžment može da postigne uspeh, ali je on često, kao u slučaju "C-marketa" i "Hemofarma", rezultat političkog pozicioniranja kako bi se pribavile privilegije na tržištu. Kori Udovički je ocenila da iskustvo u Srbiji potvrđuje da je zakonska regulativa uglavnom uspela da preduzećima pribavi dobre ili najmanje loše vlasnike i da naša privatizacija nije bila
		Salvador Dali, Othello Dreaming Venice, 1982.

O korupciji

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, podsetila je da je Savet dao svoje mišljenje vladama 2003. i prošle godine, ali da nijedan njihov predlog za sprečavanje korupcije nije usvojen. Ocenila je da izmene Zakona o privatizaciji povećavaju prostor za korupciju jer je uveden institut otpisa dugova, a direktor Agencije za privatizaciju ne mora čak ni da donosi rešenje o opraštanju duga. Tako je "Luk oilu" otpisan dug od 30 miliona dolara. Verica Barać je ukazala na još neke slučajeve iz kojih se vidi interesna povezanost aktera odlučivanja. Na primer, vlada je donela uredbu o poverljivoj nabavci opreme za policiju, čime je derogiran Zakon o javnim nabavkama; o obligacionim odnosima odlučuje komisija na čijem je čelu ministar finansija, a ako komisija ne donese odluku, važi odluka Agencije za privatizaciju.
Baraćeva je konstatovala da EU nameće šablonska rešenja bez provere. Tako su u regionu osnovana državna tela za borbu protiv korupcije (to će se dogoditi i kod nas), ali se pokazalo da ona zavise od vlade. Ta tela govore o uspesima svojih vlada, a u stvari su nemoćna da se nose sa korupcijom.

Partijska svojina odoleva tranziciji

Polemika

Polemičke varnice izazvale su diskusije Verice Barać i Danice Popović, u koje su se uključile Zaga Golubović i Kori Udovički. Danica Popović je rekla da nije pametno davati svojinu radnicima, jer oni treba da su pod ugovorom i da za rad dobiju platu. U tranziciji gube radnici, a dobijaju oligarsi, ali tranziciju treba shvatiti kao prevođenje u "zdravo stanje". Ona je naglasila veliku važnost uloge pravosuđa da bi se ubrzale promene. Kao naš kuriozitet navela je da je prosečan rast plata 20 odsto, a prosečan privredni rast 5 odsto. Polemišući sa Baraćevom, Danica Popović je navela da su privatizovana preduzeća u 2004. godini imala rast od 15, a u prošloj 11 odsto, a ono što je propalo imalo je negativnu stopu od minus 20 odsto, da bi nakon privatizacije ostvarilo pozitivan rast od 10 odsto. Zamolila je da, kada je reč o korupciji, budu navedeni procenti slučajeva o kojima govorimo. Zaga Golubović je rekla da je kao nekadašnji član Saveta za borbu protiv korupcije bila svedok desetine svakodnevnih pritužbi, a uverila se kako je kršena procedura privatizacije i koliko je zakon dvosmislen. Nije se složila sa Danicom Popović da su radnici nekompetentni upravljači i da je participacija deo građanskog sistema. Zaga Golubović se nije složila ni sa pozitivnom ocenom naše privatizacije koju je dala Kori Udovički i upitala je da li je tajkunizacija dobra i da li je zamena državnog privatnim monopolom bolja. Kori Udovički se složila da su mnoga očekivanja od privatizacije izneverena, ali je konstatovala da "neke mere dobro zvuče, ali je dotle propao državni kapital. Odlično je što je Branko Pavlović, dok je bio na čelu Agencije za privatizaciju, hteo da ispita slučajeve korupcije, ali je u međuvremenu propao kapital preduzeća i ona su sada u gorem stanju nego što su bila kada je neko mogao da ih kupi. Danica Popović se nije složila sa tvrdnjom o velikom otpuštanju radnika rekavši da je nezaposlenost porasla sa 26 na 31 odsto. Kako je istakla, sada je jedino važno da Srbija ima dugove koje mora da otplati, da rast izvoza treba da bude 15 odsto, a privredni rast je 5 odsto. Za to nam treba kapital, a partije ne žele da se privatizuju javna preduzeća i zato sve stoji. Jelica Minić iz Instituta ekonomskih nauka rekla je da je veliki broj privatizovanih preduzeća postigao najveći rast produktivnosti, a da su najzaštićeniji radnici čije su firme kupili stranci. Ona smatra da je neophodna edukacija i zakonska zaštita malih akcionara, kao i kontrola boniteta kupaca preduzeća. Za nju je problem i to da li država ima viziju, naročito kada je reč o infrastrukturi.

jer je partijama u interesu da prikupljaju novac. To su izvori ogromnog bogatstva i tu su verovatno i najveće korupcije. "Kad postavite kafedžiju za direktora železnice, o čemu mi pričamo. To je ekonomski poražavajuće, ali je isto tako veliki problem što od toga zavisi politička scena Srbije. Male partije neće propasti, one će dobijati pare, imaćemo mnogo 'jezičaka na vagi' u parlamentu, a nećemo imati politički sistem koji će biti u stanju da podrži demokratiju. Radnici jesu najveći gubitnici, a još je teže što vlada velika neizvesnost. Oni znaju da će propasti, ali ne znaju ni kada ni kako, a stalno se podgreva njihovo očekivanje da se to neće desiti. A ko širi takva očekivanja? Upravo oni iz upravnih odbora zato što njima odgovara ta 'limbo' situacija u kojoj oni profitiraju. To je najopasnija tačka koja ruši sve ono što je do sada dobro urađeno u našoj privatizaciji", rekla je Danica Popović. I Zoran Ristić, stručnjak sindikata Nezavisnost, istakao je da je "siva privatizacija iz 1988. godine dozvolila pojedincima da isisavaju sredstva preduzeća u svoje kompanije". Dodao je da bi nam svima bilo bolje da smo okončali privatizaciju 1989, ali da se stalo "jer su čelnici shvatili da onaj ko ima svojinu kontroliše sve. Zato se odlaže privatizacija javnih preduzeća, jer su ona izvor ekonomske i političke moći". Ristić je rekao da se praksa isisavanja imovine preduzeća nastavila, a to se dogodilo kada su raskinuti ugovori o privatizaciji, u vakuumu koji je nastao u očekivanju izmena Zakona o privatizaciji.

Bofl na političkom tržištu

Na marginalizaciju vlasnika akcija upozorio je Zdravko Deurić, predsednik Udruženja radnika akcionara. On već dve godine ne može da iskoristi pravo da govori na skupštini akcionara "Jugoremedije". "Zašto hoće da se spaljuju radnici PIK Zemun? Zato što hoće da upravljaju preduzećem, jer imaju akcije", rekao je Deurić. On smatra da su jedini spas izbori za ustavotvornu skupštinu i novi ustav, kao i konsenzus građana da se demokratizuje privatizacija.
"Od prevare malih akcionara još je veća prevara malih glasača", rekao je profesor ekonomije Miodrag Zec. "Gde je još moguće da ljudi padaju ničice pred Karićem", upitao je i dodao da je to specifikum Srbije u kojoj je veliki deo stanovništva za "meki komunizam" i u kojoj pojava Slobodana Miloševića nije bila slučajnost. "Da li je ono što se događalo 2005. vrednosni sistem, da li političari kažu ono što narod želi da čuje, a on želi da čuje da je moguće trošiti više. Problem je političko tržište na kojem bofl prodajemo kao robu. Zato nema ustava, a neće ga ni biti, jer političari neće dozvoliti političku konkurenciju", rekao je Miodrag Zec. Po njemu, za budućnost demokratije i nastanak srednje klase važno je pitanje gde da ulože novac oni koji nisu veliki bogataši, koji nisu zainteresovani za biznis, ali imaju ušteđevinu. Takvima naša država nije dala šansu. Oni ne mogu da kupe akcije osiguravajućeg društva ili "Telekoma", to može samo strateški investitor. Nije slučajno što nije donet zakon o preuzimanju, kaže Miodrag Zec i prognozira da će se novac onih "između" seliti umesto u indirektne investicije - u nekretnine, tako da nam se na izvestan način ponavlja era samoupravnog socijalizma.

Mutne osnove dalekosežnog procesa

Kako je rasprava o privatizaciji zahvatala njene dublje slojeve postajalo je jasnije da je naša privatizacija osobena pojava i da izmiče poređenjima sa sličnim procesima u ostalim zemljama tranzicije u kojima nije bila dominantna "društvena svojina". Njeni počeci sežu u 1988. i ranije godine, davno pre svih zakona o privatizaciji, kada je menadžerima iz vremena "društvene svojine" i samoupravljanja dozvoljeno da upravljaju delovima preduzeća (tzv. ćerke-firme), a "korisne malverzacije" bile polulegalizovane kako bi pribavile korist i mir tadašnjoj partijskoj državi.
Ekonomista Milan Kovačević smatra da se u prethodnim decenijama zaista radilo o oblicima privatizacije. Pomenuo je i primere ugovornog odnosa u nekadašnjim OUR-ima, ali kao ilustraciju da ne samo što nismo napredovali u instituciji vlasništva i pouzdanosti ugovora, nego da smo najnovijim izmenama Zakona o privatizaciji čak nazadovali. Ovaj ekonomski stručnjak je te izmene ocenio katastrofalnim. "Kada se raskida ugovor, svako vraća ugovoreni deo, a sada Agencija za privatizaciju može da raskine ugovor a da ništa ne vrati, i da čak retroaktivno primeni odredbe Zakona. Poznat je primer jednog stranog ulagača koji je otkazao ugovor, a Agencija retroaktivno primenjuje Zakon." Kovačević smatra da je privatizacija suprotna važećem ustavu i da bi trebalo doneti novi. Izrazio je strahovanje za sudbinu državnih i javnih preduzeća jer "naša vlada kao pijana upravlja javnim preduzećima kada su i direktor i članovi upravnog odbora partijski ljudi, pa su i ta preduzeća u partijskoj svojini". Kovačević je dodao da bi trebalo privatizovati tri četvrtine državnog kapitala da bismo ličili na uspešne zemlje.
Za Nebojšu Popova partijska svojina je ključna prepreka demokratizaciji privatizacije. Veliki je problem što nije donet ustav koji je trebalo da reši sudbinu društvene svojine, koju nije imala nijedna zemlja tranzicije. Staleškom društvu odgovara staleška, odnosno antimoderna svojina, jer umesto racionalnih kriterijuma uvodi kriterijume koji proizlaze iz date hijerarhije moći. "Mi smo zadržali institut društvene svojine, ali se proces privatizacije bazira na staleškoj ili partijskoj svojini. Zato su naše rasprave pod znakom pitanja kada hoćemo racionalno da analiziramo stvari, pošto racionalno nije moguće odbraniti bilo koji koncept privatizacije ako nije jasno šta je privatna svojina i ako nije zaštićena." Popov smatra da to što nije definisana svojina predstavlja ne samo intelektualni, nego i strukturni i sistemski problem.
Za Branka Pavlovića, savetnika za privatizaciju, problem je, naprotiv, kako poboljšati ono što već postoji. On smatra da je to moguće samo uz oslonac na vrlo stručne ljude, a takvih je oko 25 odsto. Zatim, neophodna je politička volja za promene, rekao je Pavlović istakavši da su političke partije pod kontrolom tajkuna i njima je dobro sve dok nema političke volje za promenama. Pavlović je izneo predloge za restrukturiranje Agencije za privatizaciju, kontrolu Akcijskog fonda i uspostavljanje nezavisnog tela za kontrolu Agencije za privatizaciju.
"Velika je tema i zašto MMF, EU i drugi daju podršku ovakvoj privatizaciji i vlasti dok nas nazivaju 'šampionima tranzicije'. Oni nisu glupi da ne uviđaju kako stvari stoje, ali njima je, izgleda, najvažnije da ovde prestane masovno ubijanje", zaključio je Popov.