|
Godina XVIII (2006)
|
1-31. mart 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Događanja
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Povodom usvajanja Krivičnog zakonika Srbije Krivično-pravna zaštita prolaznih vrednosti Usvojen je novi Krivični zakonik Srbije. Ako ne računamo krivične zakone iz perioda zajedničke države, onda je drugi po redu. Prvi je bio Kazniteljski zakonik iz 1860.Pitanje kvaliteta krivičnih zakona je nezaobilazno u svakom civilizovanom društvu. Krivični zakoni govore o sistemu vrednosti jednog naroda, njegovim kulturnim i moralnim dostignućima. U nedemokratskim društvima krivični zakoni su bili pogodno sredstvo političke borbe i korišćeni su za progon onih koji drugačije misle. Nije slučajno u borbi za prava čoveka krivično pravo bilo jedna od osnovnih preokupacija. Liberalna demokratija mu je dala naučno-dogmatski skelet da bi se ovo pravo preobratilo u garant slobode i postalo prepreka neograničenoj samovolji. Ovi zakoni ne smeju biti pretnja individualnoj slobodi, već njeni garanti, kako bi se lične i opšte potrebe i vrednosti prepoznale i podržale kroz slobodno mišljenje, dijalog i trpeljivost. Krivični zakoni moraju imati određene odlike kao što su određenost i potreban vrednosni sadržaj. Ovi zakoni moraju biti odraz razuma i počivati na određenom sistemu vrednosti, kao što su slobode i prava čoveka, a ne na sebičnom interesu pojedinih političkih i društvenih grupa. Uloga krivičnih zakona je nezaobilazna na pitanju zaštite individualne slobode i ograničavanju državne vlasti. Nije bez razloga naglašavano da sloboda najviše zavisi od krivičnih zakona. Da li je novi Krivični zakonik Srbije odgovorio ovim zahtevima? Krivični zakonik, što je njegovo i najbolje rešenje, oslobađa se kategorije "društvena opasnost". Naime, KZ počiva na formalnoj koncepciji krivičnog dela. Znači, krivično delo je protivpravno. I to je dovoljno! Izostavljeno je da je krivično delo i "društveno opasno". Putem kategorije "društvena opasnost" pravo se podređuje politici i koristi kao sredstvo za usmeravanje društvene stvarnosti. Takvo krivično pravo ostaje bez vrednosti koje mu je donela liberalna demokratija. Ono nema sistem formalnih garancija za zaštitu ljudskih prava i sloboda i kao takvo postaje sredstvo političke borbe. U komunizmu je, na primer, bilo pogodno za progon "klasnog neprijatelja". Krivični zakonik u opštem pojmu krivičnog dela zadržava pojam krivice. To je njegova velika mana. Zakonik ostaje na objektivno-subjektivnoj koncepciji krivičnog dela. Ceo koncept posebnog dela KZ odraz je ovakve koncepcije. Ovo se posebno može sagledati na problemu krivičnih dela protiv države, gde je ostavljen veliki prostor da se neka dela podmetnu učiniocu preko namere (obično neprijateljske). Subjektivni elementi u krivičnom pravu, od antičke animus hostili do neprijateljske namere u totalitarnim društvima XX veka, služili su za progon onih koji drukčije misle i odlučujuće doprineli postanju tzv. ideološkog delikta. Samo je objektivna koncepcija krivičnog dela garancija pravednih krivičnih zakona. Imali smo priliku da iz sopstvenog naučnog nasleđa preuzmemo rešenje, jer je naš Toma Živanović, uvođenjem tripartitnog sistema u krivičnom pravu (krivično delo-krivica-kazna), dao najznačajniji doprinos objektivizaciji krivičnog prava. O krivičnom delu treba da se zaključi na osnovu objektivne promene u spoljnom svetu, a ne na osnovu spoznaje o njegovom učiniocu - kod krivičnih dela protiv države, na primer, zato što su mu takva i takva politička, filozofska, naučna i dr. uverenja. Krivični zakonik sadrži i veći broj neodređenih pravnih pojmova i generalnih klauzula. Tako se već u članu 3 Krivičnog zakonika navodi da se, pored čoveka, štite i "druge osnovne društvene vrednosti". Kada se ovakva odredba poveže sa krivičnim delima protiv države onda postoji opasnost da se zaštite dnevne i prolazne vrednosti. Ovo pitanje dodatno problematizuju namera koja je, kao subjektivna kategorija, uneta u biće pojedinih krivičnih dela protiv države, kao i izvestan broj neodređenih pravnih pojmova. Namera se može lako pripisati učiniocu, što vodi arbitrarnosti i samovolji u krivičnom pravu. Pravne praznine i tzv. bezobalni pravni pojmovi omogućuju da se nepravni pojmovi pune željenim sadržajem. Dovoljno je da vlast ne odredi šta je veleizdaja, pisao je Monteskje, i već se pretvara u despotizam. Zato su, kad god je trebalo ukloniti neprijatelja, postojeće društvene oligarhije kao najbolji instrument koristile krivično pravo. Pravo na život, telesni integritet, zdravlje, čast, imovinu, opštu sigurnost, vrednosti su koje se javljaju kao legitimni ciljevi krivičnog prava i tu skoro da nema ništa sporno. Sporni su osnov i granice krivične zaštite države. Krivični zakonik štiti, u glavi dvadeset osmoj,
Krivični zakonik Srbije i dalje nosi hipoteku prošlosti i nerealnosti. Nepotrebno! Naime, Zakonik štiti neke prolazne i promenljive vrednosti, koje po svojoj suštini moraju biti podređene slobodi. Takva je vrednost ustavno uređenje, za koju, iskustvo nam govori, slobodno mišljenje najviše biva zainteresovano. I najviše zatočenika savesti bilo je zbog ove zanimljive i "opasne" teme. Iskustvo isto tako uči da su mnoge države napredovale u svom razvoju nakon promene ustavnog poretka vanpravnim tj. nasilnim putem. Društveni odnosi nisu konačno uređeni. Zar naša generacija nije svedok jednog takvog zahteva? Slobodni smo kada se ne mirimo i ne pristajemo, kada zahtevamo drugačije. Kada bi ovu, za ljudski duh zanimljivu, a samim tim promenljivu i prolaznu vrednost štitili merama krivičnog prava, negirali bi pravo na otpor i pobunu protiv vlasti koja je uzurpirala prirodna prava čoveka. Da nije prava na otpor i pobunu priča o ljudskim pravima bila bi prazna. Drugim rečima, u demokratiji bi odredbe o zaštiti ustavnog poretka mogli iskoristiti uzurpatori demokratskih sloboda protiv onih koji bi želeli da ponovo uspostave demokratiju. I kada štiti dobra države koja se javljaju kao objektivne i merljive vrednosti (stanovništvo, teritorija, materijalna dobra) krivični zakoni moraju imati snažne formalne garancije, da se od strane vlasti pojedincu ne bi podmetnula zloupotreba slobode. Krivični zakonik ni na ovom mestu nije precizan. Ostali su, na primer, pravno neodređeni pojmovi "bezbednost" i "sila" tako da pod ove termine svako može strpati šta želi. Određeni oblici manifestovanja sile u političkoj borbi stvar su dostignutih sloboda i prava, pa je ostalo neodređeno kada se država može pozvati na bezbednost, odnosno kada se nasilje javlja kao direktan nastavak određenog političkog mišljenja. Krivični zakonik nijednom svojom odredbom ne doprinosi pravilnom razrešenju tzv. paradoksa tolerancije. Zaštita države je nužna ako ni zbog čega drugog ono zbog njene uloge u zaštiti individualnih vrednosti. Međutim, problem je gde je granica te zaštite? Krivični zakonik može postati instrument slobode tek kada na planu delikta protiv države osigura prirodna prava čoveka, među njima i slobodu mišljenja kao najvažniju, a pod izuzetno restriktivnim uslovima zaštititi i državu, kada je na primer u pitanju njen opstanak. Krivični zakonik Srbije nije, nažalost, reprezentativan na ovom pitanju.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
