Dinkićevo vreme

Zovu ga "ministar za sve" što drugim rečima znači da je javnost već prozrela njegovu sklonost ka samovolji i vlastodržačkim apetitima

Protesti povodom nedavnih nasrtaja Mlađana Dinkića na sudstvo i dalje se ne smiruju u javnosti. Ne smiruje se, međutim, ni agresivni temperament samog ministra Dinkića koji je najpre krenuo sa, kako kaže, demontažom Trgovinskog suda u Beogradu, a zatim je svoj zahtev radikalno proširio i na izmenu Ustava i uvođenje reizbora svih sudija. Da ne bi bilo zabune o pravom smislu ovakvih javnih intervencija, valja se podsetiti da je nešto slično urađeno i 1991. za vreme Slobodana Miloševića, kada je obavljen reizbor oko 3000 sudija u Srbiji, uz mnogo nepravde i atakovanja na nezavisno sudstvo. Tada je stradalo mnogo sudija od ugleda i integriteta, a ostao je veliki broj kompromitovanih pojedinaca.
Otkuda sada ovo preteće povampirenje nekadašnje Miloševićeve prakse? Ko je pažljivije pratio javnu aktivnost sadašnjeg ministra finansija svakako se neće začuditi tome. Od prvog trenutka kada se pojavio kao akter na javnoj sceni, a tome ima već nekih desetak godina, Dinkić je ispoljavao snažnu i nestrpljivu ambiciju da postigne munjevitu političku karijeru. Sve što mu se, po njegovoj proceni, isprečilo na tom putu slamao je sa ekstremnom upornošću. Svojevremeno, kada je 1996. demokratska opozicija postigla prvu značajnu pobedu na lokalnim izborima i osvojila vlast u četrdesetak gradova, nastajući G 17 plus sa Labusom i Dinkićem nekorektno je potisnuo Savez slobodnih gradova i od međunarodnih donatora preuzeo sredstva za finansiranje lokalnih potreba. Još tada, iako mlad, dobro je savladao lekciju da je vladanje novcem izvor najsigurnije moći.
Posle pobede DOS-a 2000. godine postaje guverner Narodne banke Srbije pa iako je ovo mesto, bar svuda u svetu, nespojivo s aktivnim angažovanjem u dnevnoj politici, odmah se suparnički obrušio na Zorana Đinđića i njegovog ministra Božidara Đelića. Nametljivo je želeo, i to jedva skrivao, da sebe što pre vidi u ulozi ministra finansija, pa čak i novog predsednika vlade. Iz tog vremena ostao je upamćen kao pokretač afere Janjušević i Kolesar, ali još više po čestim skandaloznim i nedokazanim optužbama ljudi pre svega iz Đinđićeve vlade. Zatrovana atmosfera koju je ostavljao za sobom bila je jedna od najava kasnijih tragičnih događaja.
Od marta 2004. kada se udobno smestio u Koštuničinoj Vladi, lik ovog čoveka, sklonog samovlašću, sve se izrazitije ocrtavao. Gotovo da nema veće privatizacije u tom periodu, počev od "Knjaza Miloša" do stvaranja Nacionalne štedionice, a da u ove mutne poslove nije upleteno neko od imena iz vrha G 17 plus. U poslednje vreme, kao što vidimo, sumnje na korupciju istaknutih pojedinaca iz ove stranke proširile su se i na Narodnu banku Srbije, što je, bar što se tiče institucija ove vrste, do sada nezapamćeno u istoriji ove zemlje. Mada u Vladi vodi finansije, Dinkić teško sebe može da obuzda da se ne meša u sve i svašta. Gotovo da nema štrajkova od fabrika do bolnica, od škola do saobraćajnih preduzeća, a da on sam ne presuđuje za koga i koliko ima para za povećanje plata, a za koga nema. Zato su ga i prozvali "ministar za sve". U zemlji gde se odavno zacarilo bezdržavlje bilo mu je lako da diskvalifikuje svaku mogućnost socijalnog dijaloga i svega drugog što predstavlja normalno pravno regulisanje otvorenih pitanja zaposlenih. Vlada, mlitava i razmrvljena iznutra, sa bezbojnim premijerom, nije ni pomišljala da staje na put njegovoj pohlepi za vlašću.
Bilo je, dakle, samo pitanje vremena kada će doći na ideju da preuredi celokupno sudstvo u Srbiji. Od mnogo toga što se ovih dana sa raznih strana čulo o ovoj zlosrećnoj Dinkićevoj inicijativi najkarakterističnije nam izgleda polemika sa predsednikom Vrhovnog suda Srbije Vidom Petrović Škero; ona s razlogom tvrdi da bi se, ukoliko se Dinkićeva zamisao ostvari, sudije sutra plašile da sude u svim onim sporovima u kojima je jedna strana država (ministar finansija, naime, optužuje sudove da su svojim presudama znatno oštetile državni budžet). Dobili bismo tako sudije koje služe režimu, a ne zakonu i pravdi. Dinkić na to odgovara da je, istina, Trgovinski sud u Beogradu doneo više dobrih presuda povodom banaka, ali da je u dva slučaja bio nezadovoljan. I tu sada nastupa ono što jasno otkriva pravu autoritarnu prirodu Dinkićevih namera. U ovoj zemlji, naime, postoje zakonom utvrđeni postupci i institucije (Vrhovni sud Srbije, Veliko personalno veće, Visoki savet pravosuđa i Narodna skupština) da se stane na put nesavesnim sudijama. Dinkić neće legalne nego brze i preke puteve, hoće lekove koji ne leče nego razaraju. Nažalost, i sam ministar pravde Zoran Stojković sa svojom bezubom primedbom o "mladalačkom nestašluku", više povlađuje Dinkiću nego što osuđuje njegov opasan naum.
Mi smo u savremenoj istoriji preturili preko glave mnoge vlastodršce sklone autoritarnim metodama. Sada smo, izgleda, usred Dinkićevih vremena. Nevolja je u tome što je mnogo onih koji bi olako da kidišu na sudove, a malo takvih koji su u stanju da demontiraju demontatore nezavisnog sudstva.