|
Godina XVIII (2006)
|
1-31. mart 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Zbivanja
|
|
|
|
|||||||||||||||||||||
|
Nije dobro dok je gore moguće Na neprijatne novosti koje nosi 2006. godina mora pripremiti narod onaj ko mu želi dobro, ko misli o budućnosti, a ne samo o sledećim izborima Još jedna presudna godina! Presudnija nego možda bilo koja posle Oktobra. To je na svojoj nedavnoj izbornoj skupštini konstatovala i DS, svakako najuticajnija demokratska stranka u Srbiji. Srbija je umorna od neizvesnosti. Za početak, prost podatak, neoboriv koliko i neugodan: sve zemlje napuštenog realsocijalizma danas su bliže Evropskoj uniji nego Srbija. Sve su već prešle onu kritičnu granicu posle koje je isključen prekid tranzicijske metamorfoze. Nije Srbija poslednja na repu evropske kolone samo zato što se kasnije i sporije od drugih menjala nego mnogo više zato što u odnosu političkih snaga u njoj ni do danas nije ubedljivo i nepovratno preovladao demokratski, reformski i evropski kurs! Ni naše tranzicijske ekonomske teškoće ne bi bile razlog za preteranu zabrinutost, jer na tom polju - ako se, kao što je zaprećeno, ne prekinu pregovori o pridruživanju EU i ne dovedu u pitanje nesumnjivi uspesi u saradnji sa MMF-om - ima ohrabrujućih, strateški važnih pomaka. Jer iz materijalnih nevolja se ipak brže i lakše izlazi nego iz ukorenjenih političkih, moralnih i mentalnih. Možda Kosovo neće još ove godine steći suverenitet, ali nema nikakve šanse da ga Srbija može povratiti. Teško da je sada moguće odbraniti isključivo pravo Srbije na teritoriju, makar i "vekovnu", kada već odavno u njoj, u ubedljivoj većini, živi jedan drugi narod sa kojim su veze tragično pokidane u toku višegodišnjeg nasilja i krvoprolića. Kosovo je već konačno "izgubljeno" a srpski političari i državnici se uzaludno još uvek nadmeću u zaklinjanju da "ni po koju cenu ne damo Kosovo" (kao što su se svojevremeno demoralisani jugo-generali zaklinjali da će očuvati socijalističku Jugoslaviju pod Miloševićevim suverenitetom). Crna Gora će nastaviti da se osamostaljuje od Srbije, ma kakav bio ishod referenduma. Srbija neće više igrati ulogu jačeg i starijeg brata, kakvom je zamišljaju ovdašnji
Sa tolikim "svetinjama, kletvama i zakletvama" ne može se normalno živeti ni u bogomoljama, a kamoli u modernoj državi. U međuvremenu, korupcionaška oligarhija - načeta, ali još uvek nepokorena - nije odustala od ambicije da odlučujuće utiče na ponašanje države. Odviše tereta na plećima sve manje države u sve nestrpljivijoj Evropi. Sankcija neće biti, ali se izolacija već najavljuje, čiji bi efekti bili vrlo slični ako ne i isti. Nikad nije bilo teško prevariti one koji žele da budu prevareni. Demagozi su to oduvek znali i bezobzirno koristili... Neka nemilosrdna analiza bi valjda umela da odgovori na pitanje zašto je Srbija tako lako "pala" na populističku prevaru i tako dugo su mnogi, i do današnjih dana, ostali njeni zavisnici i zarobljenici. Nije neobjašnjivo kada je etnifikacija političke svesti postala totalna: "Iskra ne može da zapali mokru šumu, ali je dovoljna da zapali suvu slamu". Mnogo nekada nezamislivog danas se već dogodilo. Ko bi - pre samo dve decenije - mogao pretpostaviti da će se bukvalno sve zemlje realsocijalističkog lagera ranije približiti EU nego nekada nezavisna, vanlagerska i vanblokovska Jugoslavija i Srbija, tada njen dominantni deo. U postkomunističkim državama ima i danas previranja,
Neki naši uvaženi političari i analitičari, u nekoliko skorašnjih prilika, branili su tezu da su SRS i SPS demokratske stranke "jer ih je slobodno birao narod na demokratskim izborima". Ali, demokratija nije samo procedura, a radikalski ekstremizam je izrazito antievropska politička ponuda. Čak i kad bi smeli da zaboravimo ulogu tih stranaka u
Dokle god nacionalna pitanja ne budu shvatana kao demokratska, dotle će i demokratska pitanja biti (neuspešno) rešavana kao nacionalna. U takvoj sprezi radikalizma i SPS u Vladi i opoziciji ova, njima sklona i od njih zavisna vlast ne može više da reši nijedno goruće pitanje a da se sama ne destabilizuje. Zato stalno sve odlaže i beži, umesto da ide u susret događajima. Po svemu sudeći, dakle, godina 2006. biće odlučujuća za budućnost srpskog društva i države. Nema ozbiljnog analitičara koji sasvim isključuje izbornu pobedu sve osionijeg nacional-radikalskog političkog bloka. Zato ovde još uvek ništa nije definitivno, niti je neki neželjeni preokret sasvim isključen, dokle god se sve demokratsko ne suprotstavi svemu što je retrogradno i radikalsko. U politici jeste sve moguće, ali baš zato nije sve dozvoljeno. Samo budale i ignoranti danas mogu biti bezbrižni. Srbija će se, nadajmo se, ipak izvući iz živog blata uz pomoć evropskog okruženja i sveta, jer je - sada kao i do sada - malo verovatno da bi to mogla sama. EU nije prosta skupina država nego konzistentan državni, politički i društveni poredak. Unija ne nameće nikakva pravila kojih se ne pridržava i u sopstvenim međusobnim odnosima. Svet ne diktira našu sudbinu ali diktira opšte uslove koji određuju i našu sudbinu - nesrećnu, ako to ne razumemo. Budimo realni kad već nismo jaki. Na neprijatne novosti koje nosi 2006. godina mora pripremiti narod onaj ko mu želi dobro, ko misli o budućnosti, a ne samo o sledećim izborima. Dovoljno je zabrinjavajuće što stagnacija i nazadovanje nisu isključeni, kao ni ono što je pre tragičnog nestanka Zorana Đinđića izgledalo sasvim nemoguće. |
|||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||
|
Republika
|
