|
Iran i bomba
Imanuel Volerstin
Najveći deo rasprave o iranskom nuklearnom programu je sasvim i jednostavno
histeričan. Dokaz je izjava senatora Džona Mekkejna upravo ovog meseca:
"Postoji samo jedna stvar gora od vojne akcije, a to je Iran sa nuklearnim
naoružanjem". Dolazim u napast da odgovorim Šekspirovim naslovom:
"Mnogo buke ni oko čega". Osim što se čuje grozna "buka",
izgleda da su i neki ljudi na visokim položajima ozbiljni u vezi sa zaustavljanjem
Irana od obezbeđivanja nuklearnog naoružanja. Zbog toga moramo da se upitamo
zašto je toliko važno, i kome je toliko važno?
Pre svega, zašto misliti da će nastati katastrofa ako Iran sutra ima nuklearno
oružje? Danas ima devet zemalja za koje znamo da poseduju nuklearno oružje
- SAD, Velika Britanija, Rusija, Francuska, Kina, Izrael, Indija, Pakistan
i Severna Koreja. Šta bi se promenilo ako bi Iran postao deseta takva
zemlja? Kome bi Iran bio pretnja? Koju zemlju bi on bombardovao? Do sada
nema nikakvih pokazatelja da Iran jeste ili da namerava da bude vojno
agresivan. Naravno, sadašnji predsednik Irana Ahmud Ahmedinedžad dao je
vrlo neprijateljske izjave o Izraelu, zemlji kojoj Iran nije sklon. Ali,
da li iko misli da on namerava da bombarduje Izrael, ili da Iran ima kapacitete
da to uradi? Retorika i namere su dve različite stvari.
Ali, ako Iran ne namerava da upotrebi bombu, zašto bi želeo da je ima
- postoji nekoliko očiglednih razloga. Od devet država koje bombu imaju,
sve osim jedne dovoljno su sklone da je upotrebe protiv Irana. Iranska
vlada bi morala da bude vrlo naivna kada ne bi brinula o tome. Osim toga,
one lako mogu da zaključe, iz politike SAD poslednjih pet godina, da su
SAD izvršile invaziju Iraka, ali ne i Severne Koreje, i da je jedna od
najvećih razlika među ovim zemljama to što Irak nije imao nuklearno oružje
a Severna Koreja jeste.
Drugi očigledan razlog je iranski nacionalizam. Moramo da se prisetimo
da iranske ambicije da budu nuklearna sila nisu počele sa sadašnjim predsednikom,
one potiču iz vremena iranskog šaha. Očigledno, danas bi "srednja"
sila veličine Irana povećala svoju geopolitičku moć kao član nuklearnog
kluba.
Iran ima svoje nacionalne interese, kao i sve ostale države, i jasno želi
da igra centralnu ulogu u regionu.
Ali, da li to po sebi predstavlja pretnju svetskom miru ili miru regiona?
Kada je SSSR izveo svoju prvu nuklearnu eksploziju 1949. zapad je vrlo
glasno jadikovao. Jasno je kada se osvrnemo da je jedan jedini faktor
najviše doprineo da dođe do američko-sovjetskog rata, od 1949. do raspada
SSSR-a 1991, činjenica da obe sile imaju nuklearno oružje. Bio je to strah
od uzajamnog uništenja koji je garantovao da nijedna ne upotrebi nuklearno
oružje, uprkos svim akutnim tenzijama, od berlinske blokade, do tzv. kubanske
raketne krize, do rata u Avganistanu. Činjenica da Indija i Pakistan imaju
bombu vršila je vrlo jak pritisak na njihov konflikt oko Kašmira.
Zašto ne bi ravnoteža terora jednako dobro operisala na Bliskom istoku?
Zašto ne bi iransko posedovanje nuklearnog oružja bio element pacifikacije
na Bliskom istoku, pre nego obrnuto? Jedini ponuđeni odgovor je da iranska
vlada nije dovoljno "racionalna" da bi se uzdržavala od upotrebe
bombe. Ali, ovo je jasno besmislica - rasistička besmislica, neko bi dodao.
Sadašnji iranski režim barem je toliko politički mudar koliko je Bušov
režim, a mnogo je manje verbalno militaristički.
Zatim, zašto svi dižu toliku galamu? H. Kisindžer je to objasnio pre više
od godinu dana, a Tomas Fridman nedavno ponovio u Njujork
tajmsu. Sasvim je jasno da će, kada Iran jednom stekne nuklearno
oružje, nasip biti srušen i da će bar deset do petnaest zemalja vrlo brzo
raditi na sticanju takvog oružja. Postoje neki očigledni kandidati: Južna
Koreja, Japan, Tajvan, Indonezija, Egipat, Irak (da, Irak), Južna Afrika,
Brazil, Argentina i mnoge evropske zemlje. Godine 2015. može biti 25 nuklearnih
sila.
Da li je ovo opasno? Naravno, jeste, u smislu da uvek postoje ludi pojedinci
i grupe koji mogu da dođu do dugmića koje treba pritisnuti. Ali, ovi ludaci
i takve grupe postoje i u sadašnjih devet nuklearnih sila, a ja lično
ne verujem da ih ima više u sledećih petnaest. Nuklearno razoružanje je
cilj koji je hitan, ali ne nuklearno razoružanje dela sveta - već razoružanje
svih.
Razlog da su SAD posebno uzrujane u vezi sa iranskim potencijalnim naoružanjem
je da širenje nuklearnog oružja na tzv. srednje zemlje redukuje vojnu
silu SAD. Ali, to ne znači da preti svetskom miru. Treba li, onda, da
brinemo o američkoj invaziji Irana ili o izraelskom napadu?
Ne stvarno jer SAD sada nemaju vojnu silu da bi se angažovale u takvom
napadu, jer irački režim to neće podržati, i zato što to Izrael ne može
da uradi sam. I, tako, mnogo buke ni oko čega.
Komentar br. 179, 15. februar 2006.
Prevela Borka Đurić
|
