Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Godina XVIII (2006)

374-375

1-28. februar 2006.

Republika

Hronika

Oklevetali su doktora Finleja

Direktor škole pod pritiskom štampane laži iz medija i prosvetne inspekcije, na osnovu klevete učenikove i njegovih ukućana doneo je rešenje 7. septembra o mom udaljavanju sa posla

U prvom, drugom i trećem razredu pred zaključivanje ocena, svakog juna, majka i tetka U. U. učenika IV-11 Medicinske škole "Beograd" pokušavale su da uteraju pozitivne ocene iz više predmeta. I pošto im ni molbe, ni žalbe, ni ucene, ni pretnje nisu pomogle da uteraju dvojku iz srpskog jezika i književnosti, oklevetale su me da sam ga udario pesnicom iz sve snage, po kičmi, gde je, po njihovom, centar za vid, da bih ga oslepio. Šokiran sam ovom laži uveličanom štampom i televizijom od 5. do 8. septembra 2005. Mediji koji ne objave izjave obeju strana očito da su se poslužili laži koja "ponovljena deset puta postaje istina" (Gebels). Sve ovo vreme branio sam se ćutanjem. Bilo mi je žao da uzvratim udarac koji će pasti na učenikovu majku što je podnela prijavu protiv mene prosvetnoj inspekciji i direktoru škole. Ona je žrtva svoga sina i njegove tetke.
Učenik U. U., gotovo sam siguran, pretvara se da je slabovid na oba oka. Uporno je izbegavao da čita knjige svojim očima zloupotrebljavajući činjenicu da slabo vidi na jedno oko. Činjenice da je odlično pročitao Davičovu kolonijalnu "Hanu" i za mnom precizno probacio laki predmet kroz odškrinuta vrata sredinom juna 2005. to svedoče. Njegova tetka, predstavljajući se rođakom tobože slabovide naše učenice, pre nekoliko godina mi je pretila prijavom direktoru škole, prosvetnoj inspekciji i tužbom sudu. Pokušala je time da utera dvojku za svoju štićenicu.
Pred direktorom i psihologom škole ona je krajem školske 2003. i 2004. godine klevetala mene, moje kolege i učenika odeljenja koje pohađa U. U. Pokušavala je da se grubo upliće u način ocenjivanja učenika. Tvrdila je da je za dvojku dovoljno prepoznavanje toka radnje i likova dela i napala je moj zahtev njenom štićeniku da vrši estetsku analizu. Čak je priznala da je zadužila učenika koji je beležio moja pitanja i odgovore njenog štićenika na časovima! Pred psihologom škole i svojim vršnjacima, u odeljenju, učenik U. U. je pokazao, nakon moga insistiranja da sâm pročita delo, zavidno poznavanje sadržaja i likova Andrićeve pripovetke "Anikina vremena". Direktor škole me nije zaštitio od pritiska majke i tetke učenika U. U. krajem svake školske godine. Nisam siguran da li je legitimisao učenikovu agresivnu tetku. Od početka svoga mandata direktor je primenjivao dvostruki standard ocenjivanja i stvarno hendikepiranih i tobože slabovidih učenika pred komisijom za popravne ispite.
U mom profesorskom dosjeu školski inspektor gospođa Milena Dorić je zabeležila da svoja predavanja i ocenjivanje usklađujem prema sposobnostima svakog učenika. I pored toga, godinama se sukobljavam sa nekim učenicima koji očekuju dvostruke standarde u ocenjivanju. Često takvi potiču iz reda onih koji se u našu školu upisuju bez kategorizacije o invalidnosti. Za jednoga od takvih član školske uprave je od mene pokušao pištoljem uterati dvojku 1999. godine i niko me tada nije zaštitio!

Dobru polovinu ljudskoga veka sam slep. Nakon gubitka vida danima sam sedeo i dremao. I tada sam za sav život shvatio da bilo kakav pokret, osmišljen rad po vašoj meri, vraća čovekovo samopouzdanje i sve vaše protivnike pretvara u saveznike. Iz mrtvila me pokrenula majka. Taj pokretački zdravi materinski instinkt nose podjednako i nepismene i pismene žene. I rasla je u meni želja za slobodom i nezavisnošću. Sve to me je podstaklo da se borim za svoju nezavisnost od drugih i slobodu još u prvom razredu osmogodišnje škole.
Tridesetak godina mog nastavničkog rada umnogome zasnivam na praktičnom načelu mojih sarajevskih pedagoga: što više tražite od đaka više ćeš dobiti i ti kao pedagog, a on još više kao čovek. Dugo godina sam bio uveren da se u prosvetarskom radu susrećem sa dva osnovna tipa učenika: tipom Kaspara Hauzera i Finlejevog pacijenta. Kroninov doktor Finlej posumnjao je da je njegov pacijent invalid. Ovaj je godinama sedeo u kolicima glumeći da su mu oduzete noge i lenjstvujući. Izdržavao ga je bračni par. Muž je tobože skrivio nesreću ovog tobožnjeg invalida. Od nevolje je ovaj bračni par spasao dr Finlej. Preduzeo je šokantan opit: gurnuo je niza stranu invalidska kolica sa tobožnjim invalidom. Ovaj je skočio iz njih na noge i potrčao. Upravo sam često susretao u svom nastavničkom radu mnogo takvih učenika. Tiflopedagozi ih nazivaju - prezaštićeni. Ja ih nazivam lenštinama. Usled šoka nakon smanjenja ili gubitka vida većina se predaje toj lenjosti. Ta težnja za mirovanjem nastaje usled gubitka podsticaja svetla na ljudski organizam. Poznato je da je svetlost značajan pokretač života. Lenjivci radije kunjaju danima. Takvi moji đaci naprosto se prostru po klupi bilo da su predavanja dosadna ili zanimljiva njihovim vršnjacima. Delotvorno sam ih budio na različite načine. Zamolim njihove vršnjake da ih bude, ili po katedri tresnem dnevnikom, ili izvedem neku žestoku šalu, ili spavača pljesnem dlanom po plećima. To su načini da spavača iz snova ili maštarija vratite u javu.
Đake, koji naglo gube vid, često šokiram zahtevom da nauče Brajevo pismo ili koriste uvećana slova da bi sami čitali knjige. Psiholozi tvrde da se čovek može opismeniti u

pravoj meri jedino čitajući i pišući sam i pri tom koristeći svoja preostala čula. Jedan od mojih đaka je pre nekoliko godina javno pretio da će skočiti kroz prozor ako mu zaključim jedinicu.

Njegovim drugovima i mojim kolegama objasnio sam da se takvi ne ubijaju. Dečak je shvatio da mora da čita. Čak je napisao jedan vrlo zanimljiv pismeni zadatak pod naslovom: "Kako zamišljam budućnost Srbije kao Užičke Republike". Nekim đacima čitanje knjiga pada kao kazna da pod robijom oru kamenjar. Upravo se zato neki pretvaraju da slabo vide. Ukućani su ih na to navikli. Od detinjstva im čitaju knjige i pišu zadatke. Tako im zatiru svaku klicu samopouzdanja u samostalnom pisanju i čitanju. Neki od prezaštićenih učenika pokazuju silan otpor prema Brajevom pismu. Moj zahtev da nauče Brajevo pismo i da samostalno čitaju knjige oni doživljavaju kao duševnu i telesnu kaznu. Takav je i učenik U. U. Sve vreme nastave dremao je na klupi. Moj zahtev da sâm čita knjige dočekao je kao mučenje. I dalje su mu čitali knjige ukućani. Pri tom je dremao. Na časovima nije umeo da odgovori na postavljena pitanja. Odbijao je svaku pomisao da se koristi uvećanim slovima. Gotovo sa odvratnošću je odbio da uči Brajevo pismo. U tu lenjost upleo je svoju majku. I ona nikako nije mogla da shvati da je čitajući knjige svome sinu činila medveđu uslugu. Čak mu je pisala i domaće zadatke. I mada sam joj na štetne posledice toga ukazao nekoliko puta, majka je i dalje ostala uporna. Verovatno je žrtva dečakove tetke koja zaista misli da ne treba naprezati umne i telesne snage deteta sa oštećenim vidom. Pred odeljenjem i psihologom škole dokazao sam da ovaj učenik može odlično objasniti tok radnje i likove Andrićeve pripovetke "Anikina vremena" i oborio zabludu da se učenik sa oštećenim vidom ne može naprezati umno i fizički.
Pred odeljenjem sam dokazao da učenik U. U. može odlično pročitati pesmu i oborio tvrdnju da je slabovid na oba oka. Tvrdim odgovorno da odlično vidi na drugo. To je dokazao i time što je vrlo precizno probacio laki predmet kroz odškrinuta vrata toga dana kada sam saopštio da sam mu poklonio ocenu. I mada sam ovu činjenicu zabeležio u dnevniku, njegov razredni starešina koji vrši funkciju pomoćnika direktora škole za nastavu nije ništa preduzeo. I kao bumerang na moju upornost da savladam tu samodovoljnost lenjivca, jedini odgovor su bile: ucene, pretnje, omalovažavanje predmetnih profesora, njihovog štićenika i odličnog đaka u dečakovom odeljenju. Pri tom su dečakova tetka i majka uporno ponavljale fraze: "Znate, on je slabovid, zato ne može da čita. Previše od njega traže. On je pročitao knjigu, a vi nećete pozitivno da ga ocenite".
I nije mi bilo lako izaći sa takvim mnoštvom osporavalaca moje predavačke licence. Tome naruku, nenamerno, išao je direktor škole celog svog mandata. Već na početku mandata zapretio je da će opet formirati komisiju za popravne ispite za slepe i slabovide đake. Bilo mu je žao da izgube pravo na školovanje. Nažalost, takvim svršenim đacima bez stvarnih veština i znanja niko ne može pomoći da se zaposle. I tek tada njihovi ukućani shvate moju poruku: "Kad završi vaš štićenik našu školu i nešto stvarno i opipljivo nauči vi ćete me shvatiti, i možda slaviti". Bolećiv nisam na slavu, ali me bole neshvatanje ukućana i samog hendikepiranog, što pada na njegovu štetu.
Na pitanje nekih ljudi: kome đaku ćete dati počasni štap? - učitelj je odgovorio: najgorem đaku zato što smo se obojica najviše namučili zajedničkim trudom do visova veština i znanja.
Umesto zahvalnosti zahtevnom profesoru samodovoljni đak U. U. i njegova tetka su me oklevetali. Tek tad sam shvatio zašto je moj đak ponavljao rečenicu kada bih ga probudio ukorom iz dremeža: pustite me da živim. Teško mu je padala zahtevnost profesorske okoline. Čini mi se da je dremao i pod uticajem opijata! No, pošto se pre nekoliko godina razotkrivanje rasparčavalaca droge meni vratilo zamalo kao bumerang, nisam hteo da istražujem koje su oni vrste: da li je to alkohol ili neka lakša droga, ili zamor od lakomislenog života...
Divnih, izuzetnih uspeha sa preduzimljivim đacima i njihovim ukućanima doživeo sam mnogo. U socijalno-psihološko smislu predstavljam ih slikom Kaspara Hauzera. Bio je to dečak koji je, prema nemačkoj legendi, u staji, do svoje šesnaeste godine bauljao četveronoške, nije znao da govori i sa stokom se otimao o hranu i napoj. Uz pomoć dobrih ljudi naučio je hodati, govoriti, hraniti se kao čovek, čitati i pisati. I postao je najslavniji gradonačelnik. Nađen je mrtav. Bio je ubijen nožem. Taj književni lik majstorski je izvajao Peter Handke. Pripovedam o iskustvu jedne Kasparke. Devojka sa hidrocefalusom naglo je počela da gubi vid, razmažena i prezaštićena u svojoj kući i osnovnoj školi upisala se u isto odeljenje škole sa učenikom U. U. Mada su me neposredno i okolišno upozoravali, i kolege i njeni ukućani, da je rizično postavljati oštre pedagoške zahteve zbog njenog zdravlja, uporno i određeno sam od nje zahtevao da nauči samostalno pisati i čitati. Predložio sam joj Brajevo pismo kao najbolji način osamostaljivanja na putu čismenosti i pismenosti. Ako se ne osamostali u čitanju i pisanju zapretio sam joj da će izgubiti školsku godinu. Ne želim da prihvatim odgovornost da nepismenog đaka pozitivno ocenim. Njeni ukućani su se uzbunili. To su mi kasnije priznali. Ona se u početku uplašila. No, u njoj je proradio zdrav prkos. I podstaknut zdravim, ženskim, praktičnim instinktom njezine tetke, ova devojka je za mesec i po dana savladala osnove Brajevog pisma. Čitala je i pisala sve brže i tačnije, analizirala pesme pročitane na Brajevom pismu. I jednog dana ova devojka je pročitala Anu Karenjinu u 12 debelih, golemih, Brajevih svezaka! Kada je ona pročitala ovaj Tolstojev roman svojim prstima, obećao sam, pred odeljenjem, da ću joj zaključiti peticu pa taman ništa više pozitivno ne odgovorila. Nakon tog uspeha porasle su devojčine težnje. Odvažila se na učenje u samostalnom kretanju gradom uz pomoć belog štapa. Nagovorio sam je da pristupi treningu sa peripatologom Zoranom Igićem. Ona je to i sprovela. Žalila mi se da joj ukućani preče da se sama kreće po gradu. Nagovorio sam je da svoj naum sprovede. I kad je nakon savladanog treninga u njoj poraslo samopouzdanje devojka mi se pohvalila: profesore, ustala sam jedno jutro, rano, tiho se spremila, iskrala se iz kuće da me niko ne opazi. Ispovedala mi se pesnički. Onda je završila tonom praktične matrone: i onda sam uz pomoć belog štapa otišla u prodavnicu. Nakon kupovine otišla sam u poštu. Uživala sam u tome da kupujem, da šaljem pisma... Priču je završila slavodobitno: kad su se moji ukućani probudili digli su uzbunu, i tek su se nakon moga povratka umirili. Podsetila me njena ispovest na to kako sam za vreme studija izazvao uzbunu sličnim činom među mojim kolegama. Odmetnuo sam se u lutanje po Londonu bez njihovog znanja. Vratio sam se u hotel pun utisaka i radovao sam se tom samodokazivanju ove devojke. I kada je objavila dve zbirke pesama! I kad je pesmom o Brajevom pismu osvojila treću nagradu između stotinak okatih omladinaca - pesnika Srbije! I kada je svoje pesme predstavljala u Klubu književnika Srbije u Francuskoj 7! I slušajući njezinu pesmu "Anina šnala" pomislio sam da bi se mogla uvrstiti u sve antologije svetske lirike.
Oni lenji, Finlejevi pacijenti mogu biti i brana vaše delatnosti; mogu biti i izazovi da vas oklevetaju. I doživljavate ih da su teški kao tuč. Pedagog se može i sam tada izgubiti, i izgubiti jasno viđenje životnog smisla. Davno mi je o tome svedočio moj prijatelj Zijo, slepi fizioterapeut iz Fojnice: najteže mi je raditi sa pacijentima kod kojih nema nikakvog napretka. To me ubija kad vežbam s onim pacijentima povređenim u saobraćajnim nesrećama i zapazim napredovanje u njihovom osposobljavanju, kad oni počinju postepeno da miču udovima, da se na njih oslanjaju i kada prohodaju, sve to vreme napredujem ja s njima. Kao da sam i ja s njima ponovo prohodao. Te njegove reči postale su mi i poruka i nauka. Tek sam nedavno shvatio da su svi ljudi u nekim menama života lenjivci, pa u nekim delatnici. Samo su te mene različite dužine i jačine u različitim razdobljima života kod istih ljudi i shvatio sam zašto vas pojedinci u meni samodovoljnosti svoje lenjosti mrze, kleveću, doživljavaju kao neprijatelje. I pri tom ponavljaju: pusti me da živim! Teško im pada tuđe uplitanje u njihovu samodovoljnost. I shvatio sam, isto tako, da smeta tuđe uplitanje i delatnim ljudima. Pokušajte nekom strastvenom sviraču zaustaviti ruku na harmonici, ili nekom strastvenom stvaraocu zaustaviti ruku na tastaturi kompjutera, ili njegovu reč prilikom diktiranja - pa ćete videti kako će žestoko reagovati.
Kad ljude sa merom i zdravo podstičete i u lenjivcima i u delatnicima od protivnika dobićete svoje saveznike!
Završavam svoju ispovest doktora Finleja, mada nisam nagrađen kao taj Kroninov lik. Direktor škole pod pritiskom štampane laži iz medija i prosvetne inspekcije, na osnovu klevete učenikove i njegovih ukućana doneo je rešenje 7. septembra o mom udaljavanju sa posla. Čak sam saznao iz pouzdanih krugova da su se neki u Ministarstvu prosvete ostrvili i na moje radno mesto.
"Rekoh, i sačuvah dušu svoju! I tako se ispovedih! Jer, ispovest je nasušna ljudska potreba! I kad je ne bi bilo trebalo bi je izmisliti."


	Đuro Šurlan


	Iskre	Podsticaji i prepreke slobode

Republika