|
Tranzicija - ka kapitalizmu ili feudalizmu*
Posmatranje onoga što se dešava, a
ne traženje onog što bi trebalo da se desi možda je pravednije, skromnije
i razboritije
Mada bi čovek mogao pomisliti da je posle urušavanja
sovjetskog sistema svako dalje interesovanje za njega postalo suvišno,
ja nisam tog mišljenja. Sovjetski Savez je možda nepovratno nestao,
ali izborne pobede preimenovanih komunističkih partija u Poljskoj,
Mađarskoj, Bugarskoj i drugde pokazuju da s Partijom uopšte nije završeno.
U stvari, mnoge ljude u toj regiji je iskustvo s grubljim stranama
primitivnog kapitalizma navelo da se zapitaju da li su bili u pravu
kada su odbacili socijalizam i prihvatili "tržište". Bivši
socijalistički svet još uvek treba pažljivo posmatrati, i to iz nekoliko
razloga.
Ovaj postsocijalistički trenutak nudi bar tri mogućnosti, a sve tri
su i od naučnog i od političkog značaja. Prva je prilika koja se pruža
da bolje shvatimo šta se zapravo dešava u toj regiji, pod uslovom
da zanemarimo trijumfalističku pretpostavku da su demokratije sa slobodnim
tržištem neminovni ishod. Kako u stvari |
|
|
žitelji Istočne Evrope izlaze iz socijalizma? Šta je to potrebno da bi se
stvorili kapitalizam i "slobodna" tržišta? Kakvu vrstu ljudskog
inženjeringa, da ne pominjemo nasilje, haos i očajanje, to povlači za sobom?
Kakvi su skriveni troškovi uspostavljanja novih nacionalnih država? (Odgovori
koje nude Jugoslavija i Kavkaz su u najmanju ruku zabrinjavajući.) Da li
su izborne pobede reformisanih i preimenovanih komunističkih partija samo
znak da su bolje organizovane zahvaljujući dugom iskustvu, ili odražavaju
stvarni stav javnosti prema poželjnim političkim ciljevima koje one artikulišu
bolje od drugih - ili su, pak, nešto sasvim drugo, na primer, želja ljudi
da budu "zemljoradnici", a ne da se vrate u položaj "seljaka"
koji bi im postsocijalističke stranke nametnule? Proučavanje takvih pitanja
omogućilo bi podrobniju procenu kako našeg "zapadnog" puta tako
i politike koju bi valjalo voditi prema pojedinim zemljama u toj regiji.
Da bi se ispitala ta pitanja, potrebno je, smatram, teorijski utemeljeno
razumevanje sistema koji se urušio i etnografska osetljivost za posebna
svojstva onoga što se pojavljuje iz njegovih ruševina. To ne znači da time
treba da se bave samo antropolozi, ali svakako znači da bi valjalo odložiti
sud o ishodu. To znači i priznati da su fenomeni kao što su "privatizacija",
"tržište", "civilno društvo" i tako dalje predmeti proučavanja
koji su zasićeni ideološkim značenjem; mi moramo da ih ispitujemo, a ne
da im nepromišljeno uvećavamo važnost.
Druga mogućnost, povezana s prvom, jeste to da se kritika zapadnih ekonomskih
i političkih oblika proširi tako što će se sagledati očima onih koji lično
doživljavaju njihov nastanak. Ubrzana privatizacija, na primer, naročito
jasno pokazuje mračnije strane kapitalizma. Nacionalističke osude pljačkanja
bogatstava tih zemalja uopšte nisu puka demagogija; one su reakcija na vidljive
procese osiromašenja. Takva su i populistička otkrića "korupcije".
Raskrinkava se i "demokratija", jer eksport zapadnih izbornih
metoda obelodanjuje njihove slabosti i izaziva zaprepašćenje - na primer,
Poljaka i Istočnih Nemaca - naglašavanjem bučnih kampanja i načina na koji
se kandidati preporučuju, a zanemarivanjem rasprava o načelima i idejama.
Mogućno je da će iskustvo Rumuna, Rusa, Poljaka, Latvijaca i drugih s pokušajem
izgradnje liberalne demokratije i tržišne privrede izazvati još rečitiju
kritiku tih oblika nego ranije, a možda i dovesti do novih zamisli o nekom
ostvarljivijem socijalizmu.
Takve nove zamisli bile bi plodotvornije ako bi se udružile s trećom mogućnošću
koju pruža ovaj postsocijalistički sticaj okolnosti, a to je potpunije razumevanje
onoga što je postojeći socijalizam stvarno bio. Bilo da ga vidimo kao sistem
sui generis ili kao posebnu i odbojnu verziju
kapitalizma, on se po svojim karakteristikama razlikovao od drugih društveno-političkih
organizacija ljudske aktivnosti. Sada, kada su njegove arhive otvorene,
možemo saznati mnogo toga što nismo znali o načinu na koji je funkcionisao.
To bi omogućilo da se misli drukčije o tome kako da se izbegnu njegove greške,
što bi se, sa svoje strane, nadovezalo na neka proučavanja te regije iz
vremena pre 1989. godine. Za izvestan broj naučnika delimičan podsticaj
za proučavanje socijalizma bila je želja da se suprotstave stereotipnim
propagandnim predstavama o njemu, tako čestim u američkim medijima, kao
i u utopijskoj i idealizovanoj slici zapadnih levičara koji nisu iskusili
život u njemu. I jedno i drugo je doprinosilo jednom širem projektu političke
kritike. Cilj daljeg proučavanja mogao bi biti čisto etnografski: pokušaj
da se shvati raznovrsnost uređenja ljudskih društava. S više političke tačke
gledanja, cilj bi mogao biti razmatranje mogućnih pravaca budućeg razvoja
i ukazivanje na probleme povezane s nekima od njih; za kritičare kapitalizma,
poznavanje i kritička ocena stvarnih oblika socijalizma bili su, i trebalo
bi da ostanu, od najveće važnosti kao deo stalnog traganja za ostvarljivim
alternativama našem vlastitom načinu života. Proučavanje socijalizma je
bilo od koristi za ostvarenje oba ta cilja. Ja verujem da je još uvek tako.
Cilj ove knjige je da podstakne proučavanje socijalizma i postsocijalizma
u tim pravcima. (...)
U mnogim pričama o postsocijalizmu javljaju se vitezovi zapadnog znanja
koji hitaju da izbave unesrećenu Istočnu Evropu. U tim pričama socijalizam
je prikazan - sasvim suprotno njegovim vlastitim evolucionističkim pretenzijama
- ne kao završna faza ljudskog društvenog razvoja, nego kao slepi ogranak
mnogo naprednijeg puta u kapitalizam, na koji se on sada mora ponovo izvesti.
Taj scenario s izbavljenjem najčešće se javlja u dve varijante: "šok
terapija" i "veliki prasak". U prvom se bivši socijalistički
blok poredi s umno obolelom osobom - što će reći da je socijalizam doveo
ljude do ludila, a naš je zadatak da im povratimo razum. Drugi podrazumeva
da (pace Fukujama) istorija tek počinje, da je pre 1989. godine to područje
bilo bez oblika i prazno. Dok slika "šok terapije" predstavlja
zapadne savetnike kao doktore, "veliki prasak" ih prikazuje kao
Boga.
Ako slike te vrste usmeravaju naš pristup tranziciji, neće biti čudno ako
ne naučimo mnogo o tome šta se događa u bivšem socijalističkom svetu. Meni
je bliža slika koja poriče pojam napretka (od bolesti ka zdravlju, iz ničega
u nešto, iz zaostalosti u razvoj) i svesno izlaže podsmehu i samu ideju
o razvojnim fazama. Šta bi, dakle, bilo ako ne bismo razmišljali o tranziciji
od socijalizma ka kapitalizmu, nego od socijalizma ka feudalizmu? Kakva
svedočanstva se mogu navesti u prilog takvom gledištu, na šta nam ono skreće
pažnju, kakve asocijacije priziva, i kako se ono u pogledu tih stvari razlikuje
od drugih predstava o postsocijalističkim procesima? Ja ta pitanja razmatram
u tri odeljka - privatizacija, mafija i novi državni oblici - kojima prethodi
kratka analiza mogućnog značenja feudalizma. (...)
Sizerenstva slična feudima, personalističke veze koje ljude vezuju za područje
lokalnih "gospodara", demonetizovana "naturalna" privreda
s endemičnom trampom - a sve uz prožimajuće nasilje i lokalizovanu zaštitu
od njega - sve to podvlači osnovanost paralele s feudalizmom. Kao i u slučaju
drugih karakteristika, ova poslednja je dobila najizrazitiji vid u Sovjetskom
Savezu u vremenu njegovog urušavanja, kada je potpuna pometnja u vezi sa
tim ko utvrđuje i sprovodi zakone dovela do razularenog bezakonja i prezira
prema direktivama iz centra. (...)
Stoga je pri razmatranju preobražaja države opravdano uzeti u obzir promene
u svojinskim pravima. Ja ovde govorim o privatizaciji ne samo u odnosu na
drugačiju distribuciju svojinskih prava nego i u odnosu na ono što nazivam
privatizacijom moći, a pod tim podrazumevam bespravno prisvajanje ranijih
centralnih instrumenata vladavine - naročito prinude - od strane aktera
nižeg nivoa. To još više parcelizuje suverenitet. (...)
U nizu ideja koje priziva "feudalizam" istakla sam raspad centralizovane,
paternalističke socijalističke države i njegove posledice po ponovno formiranje
država širom regije. Feudalna metafora nas podseća i na raznolikost: kada
je Rimsko carstvo palo, feudalizam se razvio samo na nekim od njegovih područja,
dok je na drugima nastao niz različitih područnih i vazalnih oblika. Städesstaaten
i apsolutističke države izrasle su iz nekih, ali ne iz svih njih. Ja smatram
da nas razmišljanje o feudalizmu usmerava u pravcima koji nam pomažu da
upoznamo ono što se događa u bivšem sovjetskom bloku bar isto toliko koliko
i slike o prelasku u kapitalizam, s njihovim "velikim praskom",
tržištima, demokratijom, šok-terapijom i privatnom svojinom. Sve to nam
ne govori o tekućim zbivanjima, nego o očekivanjima,
o telosu.
To se odnosi na moj drugi cilj u korišćenju metafore feudalizma. Teleološko
razmišljanje je decenijama pratilo kao mora ovu regiju; možda bi trebalo
da ga napustimo. Socijalistički režimi su sebe videli kao nosioce svetle
budućnosti, konačne faze ljudske sreće. Oni su predstavljali celu ljudsku
istoriju kao džinovski niz, a sebe kao njen vrhunac. Užasno razočaranje
njihovih štićenika bilo je pogubno po njih upravo zbog tog teleološkog usmerenja.
To isto važi i za zapadne levičare: da su bili manje ubeđeni u evolucionističku
teleologiju socijalizma, osećali bi se možda manje izneverenim zbog slabosti
tog sistema. Posmatrači koji slično njima očekuju od sadašnje tranzicije
napredovanje ka nekom određenom cilju izlažu se sličnoj opasnosti. Posmatranje
onoga što se dešava, a ne traženje onog što bi trebalo da se desi možda
je pravednije, skromnije i razboritije.
* Iz: Ketrin Verderi, Šta
je bio socijalizam i šta dolazi posle njega?, s engleskog preveo
Veselin Kostić, Fabrika knjiga, Beograd 2005, str. 23-26, 409-410, 141-415,
420, 456-457. Oprema redakcijska.
|
