|
Godina XVIII (2006)
|
1-28. februar 2006.
|
 |
|
|
Republika
|
Kultura
|
|
|
|
|||||||||||||||
|
Svetozar Marković (1846-1875) Zajedničko i različito liberalizmu i socijalizmu U ovo vreme neučvršćenih slobodarskih, demokratskih, socijalnih i republikanskih načela, Markovićevi spisi su i dalje korisna literatura Proteklo je već sto šezdeset godina od rođenja i sto trideset godina od smrti Svetozara Markovića, jednog od najpoznatijih republikanaca iz prošlosti Srbije. O njemu su napisali knjige Slobodan Jovanović, Jovan Skerlić i Veselin Masleša. Članci o njemu teško bi se prebrojali. Ime mu se nalazi u političkim, partijskim i književnim istorijama Srbije. Malo je ličnosti iz javnog života ove zemlje privuklo toliko pažnje. I danas se vredi setiti čoveka koji je izazvao toliko interesovanje.U Srbiji su bar tri političke struje smatrale Markovića za svog preteču. To su radikali, socijalni demokrati i komunisti. Pripadnici tih stranaka nalazili su različite podsticaje za svoju politiku u Markovićevim tekstovima "Odakle dolazi naša siromaština", "Srpske obmane" i "Srbija na istoku". Delujući od 1869. do 1875. godine, njihov pisac je još mogao da udružuje ideje koje je dalji tok političkog života razdvojio u posebne ideologije. O Markoviću se obično piše kao o socijalisti. To je njegova početna misao. Smatrao je da srpska seoska porodična zadruga može da se proširi u opštinsku zajednicu zemlje. Ova bi osigurala obradu polja u velikom obimu, čime bi se povećali prinosi i proizvelo dovoljno za potrošnju svih. Taj primer sledilo bi i varoško stanovništvo, stvarajući
Nasuprot birokratskoj državi, Marković je isticao opštinsku samoupravu. Takvom uređenju narod je od davnina spontano stremio. Šta će narodu knez, sreski kapetani, panduri, stajaća vojska, poreznici i državne sudije? Sve njihove dužnosti narod bi sam bolje i jeftinije obavljao. U opštini se sve jasno vidi i svi se ljudi međusobno dobro znaju. Zajedničke poslove okruga i cele zemlje mogli bi besplatno da završavaju delegati opština. U Srbiji je postala nužna politička akcija da bi se uskladili javni poredak i izvorne narodne težnje. U Markovićevo vreme javno delovanje bilo je dopušteno samo ako je po meri dvora i ukusu vlasti. Radi svojih ciljeva narod traži slobodu govora, štampe, održavanja zborova i stvaranja političkih partija. Morala bi da se obnove i nekadašnja demokratska prava. Među ova spadaju izbor starešina i autoritet narodne skupštine. U demokratskom poretku normalno je da narodna skupština bude nosilac vrhovne vlasti, umesto kneza po milosti sultanovoj. Prava narodna skupština preokrenula bi razvoj zemlje ka združenoj uzajamnosti, opštinskoj samoupravi, ekonomskom napretku korisnom za sve ljude, ka slobodi i demokratiji. Marković je smatrao da bi preokret ka boljem društvu morao da počne slamanjem birokratskih monarhija u Srbiji, Turskoj i Austriji. Oslobođeni narodi udruživali bi se radi svojih ciljeva, odbacujući interese kneževa, kraljeva i careva. U revolucionarnom rušenju preživelih država leži budućnost balkanskih naroda. Oslobođena i dobro uređena Srbija postala bi uzor za susedne narode i središte za ujedinjenje srpskog naroda. U tom smeru Srbija treba da traži smisao svoje istorijske misije na istoku. Markovićevi sledbenici preuzimali su samo po deo ovog opsežnog programa. Radikali, najbrojniji i najuticajniji, uporno su se borili za ustavno preuređenje Srbije. Stekli su brojne pristalice među seljacima. Upotrebili su svoju moć za uvođenje parlamentarnog sistema, ali su odustali od svakog vida socijalizma. Od ove stranke otcepila se grupa tzv. samostalnih radikala i obnovila sećanja na neke od socijalnih ciljeva Svetozara Markovića. Njihov reformizam se posle Prvog svetskog rata preneo na Demokratsku stranku Ljube Davidovića. Ali, obe grupe radikala su, radi rušenja Turske i Austrije, spremale Srbiju za ratove, a ne za revoluciju. Socijaldemokrati Lapčevićevog i Tucovićevog vremena govorili su o socijalizmu kao cilju svoje politike, ali su se uzdali u gradske radnike. Više su učili od Marksa i Engelsa nego od Markovića i Černiševskog. Pri rascepu na komuniste i socijaliste reformiste došlo je i do nejednakih pogleda na ranije demokratske zahteve. Komunisti su potcenjivali parlamentarizam i vrednosti građanskih sloboda, ali su im bile simpatične Markovićeve ideje o revoluciji i prekim putevima u socijalizam. Ma koliko da su Markovićeve koncepcije ocenjivane kao utopijske, u pomisli na preskakanje kapitalističke faze razvoja nalazio se zametak ideje o izgradnji socijalizma u privredno zaostaloj zemlji. Socijalisti reformističkog smera bili su uvereni da socijalizam može da se izgradi samo u visokorazvijenim zemljama, gde je kapitalizam već odigrao svoju istorijsku ulogu. Prinuđeni da dugo žive u kapitalističkom poretku, radnici će lakše braniti svoje interese ako postoje demokratske ustanove i ako se poštuju političke slobode. Sloboda i demokratija su dostignuća trajnog značaja. Vremenom bi povećavanje broja radnika omogućilo jačanje njihovog uticaja, sve do ostvarenja krajnjeg cilja, do zasnivanja društva "bez boga i gospodara". Danas nijedna politička stranka ne bi mogla u celini da prihvati program Svetozara Markovića. Prošlo je mnogo vremena. Neki su zahtevi ostvareni, drugi su bili nedostižni. Ni ostvarenja nisu tekla kako je on očekivao. I Srbija se promenila. Druge je nevolje sada muče. Ipak su stranice Markovićevih dela sačuvale privlačnost i za savremenog čitaoca. U ovo vreme neučvršćenih slobodarskih, demokratskih, socijalnih i republikanskih načela, Markovićevi spisi su i dalje korisna literatura.
|
|||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||
|
Republika
|
